Internet i mobilni telefoni omogućuju nam da čitamo više nego ikada pre, a često i za dž. Iako i sami više volimo fizičke, štampane knjige, ne želimo da bežimo od dobrog online štiva. Jedno ne mora nužno da isključuje drugo. Nekada je, jednostavno, lakše čitati na telefonu, umesto nositi gomilu knjiga sa sobom.

Vrlo je zgodno kada čitavu biblioteku možete da spakujete u jedan folder

Na sreću, brojni gedžeti, aplikacije, sajtovi i web shopovi nude pregršt romana i drugih formi fikcije, ali i stripova, autobiografija, poezije i self-help izdanja, u različitim formatima: od onih u flashu za listanje, preko e-knjiga, do audio-knjiga i nekih novih, eksperimentalnih platformi.

Komercijalni sajtovi

Počnimo od velikih sajtova koje verovatno već i znate, vrlo verovatno i koristite: Apple Books, Google Play Books, Amazon ili Walmart eBooks. Većina njih posvetila je čitave ekosisteme na svojim platformama aplikacijama za čitanje i e-knjigama. Neke e-knjige možete kupiti, neke iznajmiti, a neke možete preuzeti besplatno. Na sajtu Izdavačke kuće Laguna možete naći sekciju E-knjige, u kojoj naslove možete pazariti po upola nižoj ceni nego one fizičke. Na srpskom jeziku najdostupnija je edukativna literatura koju besplatno možete preuzeti preko nekoliko sajtova, a mi ćemo ovde navesti dva: najstudent.com i znanje.org.

Ovi veliki brendovi i njihova infrastruktura nudi nekoliko prednosti čitaocima – veliku ponudu, lako korišćenje i povezanost sa aplikacijama za čitanje. Neke od navedenih kompanija imaju i specijalne programe, kao što je Amazonov Kindle Unlimited, koji nudi opciju iznajmljivanja knjiga umesto direktne kupovine.

View this post on Instagram

We're celebrating World Book Day by giving away free books in translation! Explore the world with novels like A River in Darkness by Masaji Ishikawa, which details the harrowing true story of one man's escape from North Korea. Amazon.com/ReadTheWorld

A post shared by Amazon Kindle (@amazonkindle) on Apr 23, 2018 at 10:13am PDT

Amazon, takođe, nudi i veliki izbor audio-knjiga pod heštegom #audible. Ako ste član ovog programa, svakog meseca ćete dobiti dve originalne produkcije – besplatno.

Mali izdavači

Iako komercijalni sajtovi imaju najbogatiju ponudu i praktični su, oni ujedno sakupljaju podatke o svojim korisnicima i zatrpavaju ih reklamnim sadržajima. Ponekad izdavačke kuće imaju opciju za direktan dowload knjige, međutim, sa domaćim izdavačima to je veoma redak slučaj.

Evo nekih manjih platformi preko kojih možete pronaći dobre knjige: Scribd je originalno lansiran kao sajt za deljenje dokumenata, ali je fokus delovanja prebacio na čitanje. Ukoliko se pretplatite, a ta pretplata košta devet dolara, biće vam dostupna njihova ogromna baza knjiga, audio-knjiga, stripova i grafičkih novela. Zatim, tu je sajt Weightless Books, koji je specijalizovan za naučnu fantastiku, a nudi pretplatu i na magazine Lightspeed i Clarkesworld. Libro.fm je sajt na kom možete skidati audio-knjige.

Besplatne knjige

Na ovoj našoj listi su i sajtovi koji nisu specijalizovani za e-knjige, ali nude baš super naslove, i to za dž. NASA, na primer, ima ogroman portal na kom su knjige dostupne za besplatno preuzimanje, a bave se istorijom, misijama i ideologijom Nacionalne vazduhoplovne i svemirske administracije.

Pored toga, imaju i sekciju koja se zove Imaginacija, a u okviru nje možete skidati naučnofantastične romane, fan fikciju i antologije.

Online biblioteke

Biblioteka Saveza slepih Srbije Dr Milan Budimir uvela je mogućnost preuzimanja audio-knjiga iz njihove baze na sajtu. Online biblioteka nazvana Otvorena knjiga trenutno ima oko 60 naslova različitih žanrova, a planirano je da se sadržaj vremenom proširi i program prilagodi prema predlozima korisnika.

Digitalna narodna biblioteka Srbije je web mesto prepuno svakojakih zanimljivosti. U okviru njihove ponude možete čitati dosta materijala koji je objavljen na srpskom jeziku u okviru državnih izdavačkih kuća – od starih izdanja Politike ili Kultura Istoka, pa do starih i retkih knjiga poput zbirki Branka Radičevića ili Atanasija Stojkovića.

Zbirka Branka Radičevića

Tu je i sajt/biblioteka Bookmate na kom možete preuzeti knjige svih velikih domaćih izdavača, a prvih sedam dana besplatno.

Archive.com je najveća online biblioteka koja nudi korisnicima mogućnost da besplatno pozajme knjigu na 14 dana. Na raspolaganju je više od 2.000 knjiga iz arhitekture od priznatih autora kao što su Reyner Banham, Walter Gropius, Ada Louise Huxtable ili Jonathan Glancey.

Za pasionirane čitaoce i čitateljke

Ako čitate baš puno, volite blogove ili vlogove o knjigama, imate biblioteku, prodajete ili izdajete knjige – NetGalley će vam biti od koristi. To je portal na kom izdavači širom sveta objavljuju prve ruke rukopisa koji tek treba da idu u štampu. Sajt vam kopije rukopisa šalje direktno na Kindle, nekada u ne baš dobroj rezoluciji, ali – nećemo cepidlačiti. Većina materijala je svima dostupna, ali za neke se morate prijaviti na listu čekanja.

Eksperimentalni formati

Ako volite da istražujete i testirate nove stvari, pronašli smo nekoliko aplikacija koje se poigravaju sa serijskom fikcijom i storitelingom. Serial Box je kompanija koja objavljuje romane inspirisane televizijskim novelama. Svaka priča je podeljena u oko petnaestak epizoda, a nakon toga kreće nova sezona priča sa potpuno drugom tematikom. Serial Box ima i poprilično zanimljivu aplikaciju koja vam dozvoljava da se lako prebacujete sa čitanja na audio-narativ. Nedavno su objavili saradnju sa Marvelom i najavili produkciju priča s njihovim junacima.

Još jedna kompanija koja funkcioniše po sličnom principu je Radish, osim što se njihov materijal fokusira na romantiku i erotiku. Imaju veću bazu autora od Serial Boxa i eksperimentišu sa scenarijima. Neki su pisani po standarnom modelu, dok su neki pisani u formi razmene SMS-ova, mejlova ili komentara na fotografijama. Nemaju sajt, već su dostupni samo u formi aplikacije.

The post Odlične web knjižare i e-knjige, a neke su i za DŽ appeared first on 42 magazin.

A pošto se vi ne date zadovoljiti mrvicama, primpremili smo listu januarskog štiva: u nekom od predloženih dela možda stoji ona jedna rečenica, možda dve, ili pak jedan pasus koje je sročio za vas ili umesto vas pisac.

Dani napuštenosti – Elena Ferante

Elena Ferante pripoveda priču o strmoglavom proklizavanju jedne žene u nešto što ona naziva „odsustvom smisla“ nakon što je muž napusti i ona ostane sama sa dvoje male dece. Olgini „dani napuštenosti“ postaju očajnički, opasan slobodni pad u najmračnija mesta njene duše, dok luta praznim ulicama grada koji nikada nije naučila da zavoli. Kada se zatekne zarobljena unutar četiri zida svog stana, usred letnjeg talasa vrućine, Olga je primorana da se suoči sa svojim duhovima, potencijalnim gubitkom sopstvenog identiteta i mogućnošću da se život više nikada neće vratiti u normalu…
Retko kada su temelji na kojima počivaju naše predstave o tome šta znači biti majka i žena ovako otvoreno preispitani.
Booka

Beogradski trio – Goran Marković

U vreme prelomnih događaja koje je obeležila rezolucija Informbiroa s kraja četrdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji, jedan od službenika britanske ambasade u Beogradu i glavni junak ove knjige bio je i proslavljeni pisac Lorens Darel. On se upušta u ljubavnu avanturu sa ženom jednog visokog rukovodioca, koji će ubrzo završiti na Golom otoku.
Marković ispisuje dramatičnu povest o ljubavnom trouglu koja se odvija u posleratnom Beogradu, uspevajući da nam sivilo jugoslovenske svakodnevice u epohi hladnog rata prikaže očima jednog stranca, isplete uverljivu priču sa poznatim istorijskim ličnostima i na originalan način osvetli nemile događaje i pojedinosti iz oskudnih vremena Informbiroa.
Laguna

Zabluda Svetog Sebastijana – Vladimir Tabašević

Dobitnik NIN-ove nagrade 2019.

Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita.
Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan bio je vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao.
Tabašević u ovom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“.
Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, ovaj roman navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.
Laguna

Vladimir Tabašević: Priča o suviše ljudskom

Uhvati zeca – Lana Bastašić

Luis Kerol i Elena Ferante u potrazi za belim zecom susreli su se u Zemlji čuda na brdovitom Balkanu. Nema tako crne noći kao one kroz koju kao kroz fantazmagoriju putuju dve bivše prijateljice u priči poput prosutog mastila raširenoj belinom papira. Gotovo kao Alisino spuštanje u utrobu sna, roman Uhvati zeca formira Roršahovu mrlju sećanja na jedno detinjstvo, prijateljstvo, jednu ljubav i jednu zemlju. Šta će otkriti na kraju putovanja, novi početak ili se sve užižilo u zenici zečjeg oka, to je ona mreža iščekivanja koju Lana Bastašić plete od samog početka.
Kontrast izdavaštvo

Tajni život velikih pisaca – Robert Šnakenberg

Nečuvenim i necenzurisanim portretima slavnih pisaca, od Vilijama Šekspira do Ernesta Hemingveja, Tajni život velikih pisaca čačnuo je sva ona pitanja kojih su se vaši profesori književnosti pribojavali: S kim je to Luis Kerol voleo da se druži? Čime se lečio Dž. D. Selindžer? S koliko je žena (i muškaraca) spavao Lord Bajron? Zašto Ajn Rand obožava Čarlijeve anđele? Klasična književnost nikad nije bila tako zabavna!
Evro Book

Ružičasta mišica – Viktor Jerofejev

Život je predivna greška koju neke budale uporno pokušavaju da isprave.
Ruska Alisa zove se Marusja Mendeljejeva. Ona je pametna, zabavna, originalna i snalažljiva. Njena Zemlja čuda je podvodna imperija Car-Dna, gde su posle oluje potonuli njeni roditelji…
Raspad porodice pretvara se pred očima čitaoca u ogromnu maštovitu metaforu podvodnog carstva, gde Marusja doživljava svoju sopstvenu prvu ljubav, rastaje se s detinjstvom, spoznaje zakone i bezakonja ljudskog života.
Geopoetika

Život po svaku cenu – Kristina Sandberg

Kad bi se nemir mogao izlupati kakvim čekićem.
Kuvanje, čišćenje, pranje, peglanje, podizanje dvoje dece – posao s punim radnim vremenom. Maj Berglund, domaćica iz Ernšeldsvika u Švedskoj sredinom 20. veka, svaki dan posvećeno održava kuću pod konac, a porodicu okuplja za trpezom. Tokom uskršnjih praznika Maj odlazi na kozmetički tretman i umesto da uživa, jedva uspeva da zadrži suze. Da li je u pitanju kriza srednjih godina, iako je u ranim tridesetim? Napetost zbog suprugove neizvesne pozicije u firmi i njegovog alkoholizma? Zabrinutost zbog ćerkinog zatvaranja u svet knjiga i filmova? Ili sinovljevog lošeg uspeha u školi?
Duboko intimna ispovest žene koju svi uzimaju zdravo za gotovo, pa čak i ona sama.
Dereta

Nepokorena sa Port de Flandr – Fuad Larui

Fatima svakog popodneva napušta Molenbek odevena u crno i sa hidžabom, uputi se pešice prema Port de Flandr, pređe kanal, diskretno se ušunja u jednu zgradu i iz nje izađe odevena na zapadnjački način, u laganoj haljini i raspuštene kose. Dalje lutajući ulicama, ona dolazi do ozloglašenog kvarta Alhambra… Taj neobični ritual ponavlja nekoliko nedelja, sve do dana kad Favzi, radoznali komšija i tajni obožavalac, ne odluči da prati Fatimu…
Obojen nemilosrdnim humorom, ovaj roman opisuje preobražaje jedne žene koja je odlučila da se pravilima igra, težeći samo jednom: slobodi.
Samizdat B92

Jebe mi se – Vanja Nikolić

Priručnik za sticanje jebe mi se životne veštine!
Nemanje vremena za život je postao hroničan problem. Trošimo vreme na ono što nam se ne radi, provodeći ga sa ljudima koji nam ne prijaju, čineći ono što je njima važno! Zato što nam je neprijatno da kažemo ne.
Jebe mi se je prva interaktivna knjiga za odrasle, koja će vas naučiti da kažete ne bez griže savesti. Prva knjiga u kojoj Vi niste samo čitaoci, već postajete i autori.
Ne propustite da kažete svoje prvo jebe mi se, i kupite ovu knjigu na poklon – sebi!
Arete

Neprijatan slučaj – Fjodor M. Dostojevski

Zajedno s bratom Mihailom, Dostojevski 1961. osniva književni časopis Vreme, i te godine u njemu objavljuje svoj prvi veliki roman Poniženi i uvređeni, a zatim i Zapise iz mrtvog doma, autobiografsku knjigu o boravku na robiji.
Već 1962. u Vremenu izlazi Neprijatan slučaj, najpoznatija novela Dostojevskog, u kojoj groteskni događaji tokom jedne noći prerastaju u košmar glavnog junaka koji je hteo da pokaže svoju humanost.
LOM

The post Lista za čitanje: Iskoristite januar do zadnje korice appeared first on 42 magazin.

Pritom, knjige su i super način da nekom poklonite onaj tanani, eterični, poetični deo sebe, ali i odličan drugar kroz novogodišnju noć ukoliko ste se zasitili realnih sapatnika.

Ovo je lista nekih novih/starih naslova za novu godinu koja će, opet, jednom postati stara.

Blizanačka trilogija – Agota Kristof

Blizanci Lukas i Klaus metafora su (posle)ratne raspolućene Evrope.
Prvi deo trilogije Velika sveska prati njihovo detinjstvo tokom II svetskog rata u neimenovanom mestu i državi, gde ih majka zbog sigurnosti poverava baki na čuvanje. Okruženi surovošću, patnjom, zločinom i seksualnom perverzijom, njihovi karakteri i sudbine verna su slika bezdušnog sveta gde se ljudi međusobno istrebljuju kao nikada pre u istoriji. Sve vreme Lukas i Klaus zapisuju dnevnik svojih nepočinstava. Druga dva romana, Dokaz i Treća laž, prate braću kao već odrasle ljude razdvojene životnim okolnostima. Lukas ostaje u zemlji, zasniva porodicu i nastavlja rad na svojoj beležnici, koja sada postaje jedini „dokaz” postojanja odsutnog brata…
Sva tri dela ove neobične priče prvi put kod nas objavljena su u jednoj knjizi.
Kontrast izdavaštvo  / Dereta

Moja borba 5 – Karl Uve Knausgor

Kao najmlađi student koji je ikada primljen na prestižnu Akademiju umetničkog pisanja u Bergenu, Karl Uve stigao je prepun uzbuđenja i literarnih aspiracija. Ubrzo je, međutim, lišen svojih mladalačkih iluzija. Njegovo pisanje se ispostavlja kao nezrelo i ispunjeno klišeima, a njegovi pokušaji društvene afirmacije pretvaraju se u sumoran neuspeh. Po običaju svoj sram utapa u piću i rok muzici, ali, zatim, malo-pomalo, stvari počinju da se menjaju. Zaljubljuje se, odustaje od pisanja i njegov život počinje da poprima oblik života odrasle osobe. Sve dok ga autodestruktivno bančenje i neodoljiva draž spisateljske borbe ne povuku nazad.
U petom nastavku ciklusa Moja borba Knausgor piše nepokolebljivo iskreno, pružajući nam savršen uvid u dramu svakodnevnog života.
Booka

27. grad – Džonatan Frenzen

Radnja romana smeštena je u osamdesete godine prošlog veka, obuhvata sve one nelagodne teme koje će narednih decenija umnogome promeniti američki način života: dosadu i učmalost gradskih predgrađa, kulturu masovnog nadgledanja stanovništva, terorizam na tlu Amerike, paranoju. Prvi Frenzenov roman, već klasik savremene proze, prikazuje jedan običan grad koji se pretvara u bojno polje raznih interesnih grupa, a priča o američkom snu – u priču o teroru i užasu. Roman oslikava duh našeg vremena, sveobuhvatno, duboko i pronicljivo, da se čini kao da je ispred njega. Roman obiluje zanimljivim likovima, iznenađujućim situacijama i provokativnim idejama, a dugo se ne izbacuje iz glave.
Dereta

Baš kako treba, Mala priča o skoro svemu – Justejn Gorder

Nazvao sam ovu knjižicu Baš kako treba: Mala priča o skoro svemu. Verovatno se sećate izraza baš kako treba iz stare bajke o Zlatokosi i tri medveda. Zlatokosa jede kašu koja je baš kako treba, ni pretopla ni previše hladna. Pojam Zlatokosina zona, izveden iz te bajke, astronomi često upotrebljavaju kada opisuju oblast oko zvezde u kojoj je temperatura baš kako treba da bi se pronašla voda.
… Kada biste tražili da opišem Baš kako treba u tri reči, rekao bih vam da je to kratka priča o životu, smrti i ljubavi. Ipak, ovo ne bi bila knjiga iz mog pera kada se ne bi dotakla i najvećih misterija: Šta je čovek? Šta je svemir? Zašto je Veliki prasak sadržao upravo odlike i sposobnosti potrebne za naš nastanak?
Justejn Gorder
Geopoetika

Izabrana dela – Čarls Dikens

Jedinstveno jednotomno izdanje izabranih dela Čarlsa Dikensa predstavlja poslasticu za sve ljubitelje klasika, koji će uživati u tri priče: Oliver Tvist, Priča o dva grada i Velika očekivanja. Dok slikovito opisuje društvene okolnosti i varljivost našeg ponašanja, Dikens daje nadu da uvek postoji dobro i da nas ono uvek negde čeka.
Vulkan

Život bez krpelja – Vedrana Rudan

U svom prepoznatljivom stilu i na duhovit način, autorka nas suočava sa mnogobrojnim problemima koje nosi život u „krugu porodice“. Da li su sitna dečica samo budući krupni gadovi, zašto smo zadovoljni kad od njih dobijemo još manje od ono malo što smo očekivali, gde je granica između bezuslovne ljubavi i doživotne robije – samo su neka od pitanja koja postavlja Vedrana Rudan u ovoj zbirci kolumni. Mnogi će pronaći olakšanje i utehu, mnogi će se prepoznati i shvatiti da su ponekad i sami bili (i još uvek jesu) nepodnošljive krvopije. Bez obzira na to da li ste žrtva ili domaćin, knjiga će vas od srca nasmejati i pomoći vam da što bolje razumete sebe i sve one krpelje bez kojih se u životu ne može. I koje bezgranično volite.
Laguna

Za sutra najavljuju konačno razvedravanje – Branko Rosić

Igor Braunović je uspešan beogradski novinar i zvezda čuvenog televizijskog šou-programa. Njegova karijera je besprekorna sve do trenutka kad u direktnom programu javno ne izgovori nepromišljeni komentar o prvom čoveku u državi. Nakon toga se njegov život dramatično menja.  Saša Braunović, nekadašnja jugoslovenska rok zvezda, posle raspada zemlje povukao se u anonimnost i preselio u London želeći da vodi miran život. Ipak, njegova pređašnja popularnost, poput mračne senke iz prošlosti, pratiće ga u svim pokušajima da se sakrije.
Ukrštajući sudbine dva brata i sudbine njihovih porodica, Rosić  ispisuje dinamičnu i uzbudljivu priču o ljudima koji su skupo platili cenu slave.
Laguna

Skrivena lica – Salvador Dali

Konačno! Prvi i jedini roman Salvadora Dalija po prvi put na našem jeziku!
Roman će vas uvesti u neverovatni svet imaginacije Salvadora Dalija, provešće vas kroz jednu turbulentnu istorijsku epohu i upoznati sa junacima koje samo Dali može izmaštati!
Arete

M2 Multiverzum – Ivan Tokin

Tokin je pisac čija se proza čita u jednom dahu, kao poezija. Ona je duboko intimistička, svedena, utišana. Ma koliko obična bila svakodnevica, Tokin je njen nežni posmatrač, kroz njegov pogled ona postaje lepša, svežija, nesvakidašnja… Ono što ne vide svi, male, obične, svakodnevne titraje koji ljudima promiču, Tokin opaža, čuje, prepoznaje, prepričava nam jedan mikrosvet do koga mi sami ne uspevamo lako da dođemo, i čini to nepretenciozno, bez namere i toplo.
Zbirka kratkih priča objavljivanih od 2015. do 2018. godine.
Samizdat B92

Pisma Marlonu Brandu – Siniša Stojanović

Prave domaće zabeleške iz podzemlja za 21. vek — u dvostrukom ličnom ogledalu koje sačinjavaju imaginarna figura poznatog glumca s jedne, a mrtvi otac s druge strane, narator pokušava da utemelji i definiše sopstvenu egzistenciju, lavirajući između hemijski indukovanog smirenja i otupelosti koje obezbeđuju snažni medikamenti i neugasivog nezadovoljstva samim sobom, interpersonalnim dinamizmom i sumornim obrisima dostupnog sveta.
Književna radionica Rašić

Sve prođe, pa i doživotna – Žarko Laušević

Žarko je 30 meseci u zatvoru Zabela osuđenik broj 28375 koga pogrdno zovu Glumac i koji vodi svoje potresne beleške. On je bolno iskren u preispitivanju svog udela u krivici zbog koje je lišen slobode, vapi za svojom ljubavlju Anitom, za decom, za roditeljima. Dirljivo je njegovo opraštanje od oca, ubedljiv je kada otkazuje punomoć svom slavnom advokatu, briljantan u svojoj završnoj reči na sudu. Koliko god priznaje kad klone i kad ne vidi ima li sutrašnjeg dana, toliko je ciničan i duhovit kada za to ima povoda, pa filmski dočarava svoje junake, među kojima su i kolege koje ga obilaze, jedan od njih dobri i dragi Josif Tatić.
Dramatično štivo koje spada u vrhunske zapise dnevničke literature.
Hipatia izdavačka kuća

Avangardni mit Čaplin – Bojan Jović

Utemeljena na uporednim istraživanjima brojnih evropskih i vanevropskih sredina i građe na desetak jezika, knjiga Avangardni mit Čaplin predstavlja jedinstveno proučavanje čaplinizma u književnosti, umetnosti i kulturi. Autor ispituje suštinu mita koji se ispreo oko Čaplinove ličnosti i njegovog dela, možda i jedine zajedničke i praktično nezaobilazne teme za značajne predstavnike vorticizma, ekspresionizma, dadaizma, futurizma, ekscentrizma, konstruktivizma, nadrealizma… kao i druge istaknute stvaraoce modern(ističk)og doba. Uz mnoštvo primera koji obuhvataju književna i umetnička dela, pozorišne predstave, filmska ostvarenja i muzičke kompozicije, balete i opere, knjiga ova donosi i brojne manje poznate grafičke priloge.
Službeni glasnik

The post Knjige u decembru: Tokom praznika i mozak mora nešto da gricne appeared first on 42 magazin.

Iako je naslov pomalo inspirisan Crnjanskim, nemam tendenciju da pišem o svim jesenima velikog pisca u Londonu. Naime, nekoliko redaka posvetila bih jesenjem sređivanju stana iz ličnog ugla. Ukoliko i sami spadate u grupu ljudi koja životu, zapravo, dodaje elemente u skladu sa godišnjim dobima, nastavite da čitate. Ukoliko ste potpuno zgroženi konceptom uklapanja doma sa sezonom, jednako kao i letnjim i zimskim parfemima, pročitajte svejedno, možda se iznenadite.

Najmanje što možete da učinite za sebe ovih dana jeste da od kuće napravite prijatno mesto uz minimum sredstava

Ništa ne definiše reč cosy kao kliše karirano ćebence, vatra, sveće, dobro belo vino i debele čarape. Ali budimo realni. Jesen je. Morate na posao, ustajete ujutro, a jutra su već sveža, mračnija i ponegde maglovita. Sunce je rešilo da ređe obitava na ovoj strani planete. Pada kiša. Mokro je. Nemate baš dobru obuću, sniženja još nisu počela, a možda samo sebe lažete da nemate obuću, već biste što pre da potrošite platu (jer ste sve drugo platili). I dolazite umorni u kuću koja je u haosu, puna neopranih sudova, bez ručka, mračna. Najmanje, ne mogu to dovoljno da naglasim, najmanje što možete da uradite jeste da od te kuće napravite nešto prijatno. Imitaciju prijatnog. I ne mora da vas košta kao pola bubrega, deo kože, rožnjača ili stopalo.

U nastavku pogledajte nekoliko predloga za istinski hygge osećaj i tad ćete od jeseni videti samo boje.

1

Cveće. Ništa nije toliko samodovoljno kao cveće. Cveću ne treba objašnjenje. I nemojte da vas mrzi da ga nosite od bakice sa Kalenić pijace. I njoj ćete ulepšati dan. Kupujte domaće!

2

Ništa ne dodaje ušuškanosti prostora kao silni jastučići. Ukoliko pak volite minimalizam, ušuškanost ćete postići svedenijim bojama i, eventualno, jednostavnijim ili geometrijskim šarama. Danas svi imaju veliku ponudu jastučnica, ali ako vam i to predstavlja finansijski problem, uvek možete na jednobojni jastuk zašiti nešto i napraviti novi jastuk.

3

Naravno, bundeve! Bundeve su stara klasika jeseni i možete ih nabaviti i u nekim hobi-knjižarama (knjižara Miki u Batutovoj ima male bundeve, ali i one od stiropora, pogodne za ukrašavanje). I nemojte se plašiti da malo istupite iz jesenje šeme boja. Uzmite belu bundevu i ofarbajte je. Ili nemojte.

4

Jesen i zima su prazni bez mirisa: kolača, bundeve, džema, sveće, cimeta, ajvara, pomorandže, jabuka. Poigrajte se mirisima i napravite aranžmane poput ovih na slici, koji su i estetski delotvorni, ali i mirisni. Ili jednostavno – ispecite nešto novo što miriše na toplo.

5

Sveće. Ne znam nikog ko ima negativan odnos prema svećama. Može da bude ravnodušan, ali ne može da kaže: „Ja ne podnosim sveće.“ Dakle, u ovom slučaju floskula manje je više ne mora da igra značajnu ulogu. Što više sveća – atmosfera će biti toplija, jer to nam i treba.

6

Imperativ danas popularnog skandinavskog kućnog uređenja počiva na lampama koje su strateški raspoređene po prostoriji. Pokušajte da izbegavate agresivno svetlo s plafona, već popalite sve te lampe i čitajte.

7

Ovo nije dodatak, nije začin, ovo je glavno jelo. I ovo je glavni sastojak svakog godišnjeg doba. Okružite se knjigama uprkos digitalnoj migraciji knjiga. To je utočište koje nema pandan.

The post Poetični dekor: Kako da životu s jeseni udahnete smisao u 7 koraka appeared first on 42 magazin.

ŠUŠUR! Festival od riči, održava se jednom godišnje na Korčuli i okuplja autore iz regiona čije stvaralaštvo, poput spiritus movensa, angažuje čitaoce i čitateljke i motiviše ih na promišljanje i aktivizam zarad kreiranja zdravijeg, otvorenog društva. Ove godine održava se po sedmi put, pod sloganom Čitaj aktivno!, a počinje 3. avgusta.

ŠUŠUR! organizuje pet prijateljica iz Beograda, Splita i Zagreba, sa idejom da najširem auditorijumu ponude, u jeku turističke sezone, multikulturni sadržaj i time utiču na stvaranje nove generacije konzumenata savremene književnosti iz regiona.

Baš njih – Janu, Danku, Marinu, Nevenu i Natašu zamolili smo da nama i vama u avgustu preporuče neko fino štivo, a one su se rado odazvale:

Jana Dolečki

Napuljska tetralogija – Moja genijalna prijateljica, Priča o novom prezimenu, Priča o onima koji odlaze, Priča o izgubljenom detetu, Elena Ferante

Izdavač: Booka
Samo za najposvećenije ljubitelje ljetne ošamućenosti literaturom! Pažljivo i stilski nenametljivo istkana priča o životima dviju najboljih prijateljica/suparnica u prijestolnici Mediterana najbolja je moguća pratnja za odmor.

Danka Dimitrijević

Aurora ili Jutarnje rumenilo na Istoku, Jakob Beme

Izdavač: Samostalno izdanje Bogovađa
Zainteresovala sam se za knjigu iz 16. veka Aurora ili Jutarnje rumenilo na Istoku nemačkog filosofa i obućara Jakoba Bemea jer je poslužila pioniru konceptualne i aktivističke umetnosti Jozefu Bojsu kao izvorište za njegove radove. Svojom panteističkom ideologijom opisuje principe vasione kao izraz duhovnosti, a ne materijalnog. Čitanje ove knjige preporučujem na divljim mističnim plažama kojih Korčula ima u izobilju.

Marina Giunio

Plava lisica, Sigurjón Birgir Sigurðsson Sjón

Izdavač: VBZ
Roman koji dolazi s jednog malo većeg otoka – Islanda. Na uzavrelim plažama ili gradskom asfaltu osvježenje potražite među snježnim stranicama ove mistične knjige koja se guta poput rastopljenog sladoleda od citrona.

Nevena Janković

Didara, životna priča jedne Prizrenke, Miroslava Malešević

Izdavač: Srpski genealoški centar
Autorka ove knjige je etnološkinja koja je objedinila pripovedanja svoje svekrve Didare, preko kojih na vrlo slikovit način upoznajemo kako je došlo do promena unutar tradicionalne konzervativne albanske porodice pojavom socijalizma i na koji način su žene tog vremena doživljavale emancipatorske procese.

Ova tema je više u duhu prošlogošnje ŠUŠUR!-ove teme Žene stjene, ali se dotiče i ovogodišnje Čitaj aktivno.

Nataša Janković

Mala enciklopedija ludila,  Andrej Nikolaidis

Izdavač: Levo krilo
Kratke priče su, sasvim moguće, idealna književna forma za poneti na letovanje. Par stranica i u more. Mala enciklopedija ludila, bosanskohercegovačko-crnogorskog pisca Andreja Nikolaidisa, koji je i gost ovogodišnjeg korčulanskog ŠUŠUR! festivala, podseća na empatični brevijar ličnih strahova, skrivenih užasa i naslada. U humoresknim ispisima Nikolaidis nam omogućava da verujemo da je autentičnost i individualnost uvek adekvatniji izbor, makar nas izdvajala kao ludake.

The post Avgustovsko štivo za suncem omamljene appeared first on 42 magazin.

Vladimir Arsenijević opet piše o devedesetim godinama, gde locira izvor svekolikih nesreća ovog regiona, ali bez zrna patetike ide dalje i već deceniju dokazuje da književnost prati ubrzano vreme u kojem živimo, da može i te kako biti zabavna, da u njenoj biti stoji pričanje priča, te da književnost koja nastaje na četiri varijeteta jednog jezika jeste književnost jednog jezika.
O tome na KROKODIL-u već deset godina svedoče pisci iz eksjugoslovenskih republika koje bez titla i simultanog prevodioca sve razumemo dok daju sofa-intervju ili čitaju odlomak iz svojih dela. Ove godine imali smo priliku da baš razumemo Vedranu Rudan, Abdulaha Sidrana, Miru Furlan, Marka Tomaša, NewsBar, pa i Rumenu Bužarovsku koja je čitala odlomak svoje knjige Moj muž koja je prevedena s makedonskog. Čuli smo i Dejana Atanackovića, Marka Vidojkovića, Marka Šelića Marčela, Njuz.net i Zorana Kesića…
KROKODIL je opet doneo Okrutni optimizam – i kroz istoimeni dokumentarac o svojih prvih deset godina, ali i kroz animirani film Untravel Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, knjigu Ranka Bugarskog Govorite li zajednički?, debatu o Deklaraciji o zajedničkom jeziku i prvu konferenciju o tome Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma,  te muziciranje pesnika Kralja Čačka i Bojane Vunturišević…
Budući da je KROKODIL Engaging Words zvanično ušao u drugu deceniju, sa Vladimirom pričamo o samoj ideji festivala koji se nadvija nad regijom, rečima i mislima.

Foto KROKODIL

Moram da vas pitam, možda neko to ne zna, a zanimljivo je: kako se angažuje reč i kako ste vi angažovali reč krokodil, da li ste prvo osmislili naziv pa se on složio u akronim ili ste slovima reči krokodil pridavali značenje?
Mi smo zaista krenuli od koncepta koji smo želeli da promovišemo. Naime, početkom dvehiljaditih konačno se otvorio prostor za novu komunikaciju. Ja sam u Beogradu osnovao izdavačku kuću Rende, naša prva edicija bila je Ledolomac – čija je namera bila da objavljuje autore sa prostora bivše Jugoslavije, jer čitavih prethodnih deset godina nismo znali šta se događalo u književnostima u Hrvatskoj, BiH, sa kojima delimo srodan, jedan jedinstveni jezik, ali ni sa onima koje su nam po senzibilitetu bliske, poput makedonske, slovenačke, kosovske književnosti. U Hrvatskoj je tada osnovan Festival A književnosti – FAK, koji je počeo da poziva pisce sa drugih prostora bivše Jugoslavije, te sam ja prilično redovno nastupao na FAK-u, kao i drugi autori koji nisu bili iz Hrvatske. U Rendeu smo već tada imali ideju da treba prodrmati i osvežiti format književnog predstavljanja, a FAK je donosio neku svežinu – bio je zasnovan na principima Novih puritanaca u Velikoj Britaniji, to je bio jedan interesantan neopank književni pokret krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih – odbijali su posredstvo i intervenciju književnih kritičara ili teoretičara, odbijali su institucije, nastupali su u pabovima i barovima, direktno, u neposrednoj komunikaciji sa publikom, uglavnom kroz javna čitanja, a događaji su se plaćali pivom. To je FAK preuzeo tako što je cena ulaznice uvek bila ekvivalentna ceni piva na mestu gde se događa, a ljudi su to razumeli kao participaciju, „evo, popiću tri a ne četiri piva, a jedno dajem piscima“. Romantičarski, poput nekog ranog rokenrola, i tu je bilo nečega jako uzbudljivog, a odgovaralo je promeni koju je književnost doživela tokom devedesetih – ona se od one ponešto rascvetale postmoderne, suviše formalne, suviše autoreferentne pa i samozaljubljene vratila na jednostavnost pričanja priče, gde je sadržaj ipak važniji od forme. A mi smo pred očima imali sadržaj koji je bio važniji od svake forme – gradovi gore, ljudi ginu, događaju se sve te nesreće… FAK se nakon nekoliko godina raspao zahvaljujući borbi ega… i za njim je ostala praznina. KROKODIL je osmišljen kao malo savremeniji FAK – već je bila 2008/09. Bilo nam je jasno da hoćemo da radimo regionalni festival i da hoćemo da ga radimo na interesantan i zabavan način, da nećemo onu postratnu fejk pornografiju gde se sad svi grle i ljube, nego da se kao autori na jedan normalan način obraćamo ljudima koji nas na jednako normalan način razumeju. Kad po knjižarama već nema knjiga pisaca iz nama srodnih zemalja, pisanih na našem jeziku, kad je sve toliko glupo, kad smo otkrili da čak i kad otpadnu politički razlozi koji stoje na putu komunikaciji ipak ostanu oni jadni provincijski poslovni razlozi i jedna uskogruda surevnjivost u zemljicama u kojima su po pravilu najveći izdavači ujedno i knjižari. A ako već nemamo knjige, hajde da pokušamo da dovodimo autore. KROKODIL – Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju – tako je stvorena definicija onoga što smo hteli i načina na koji smo time hteli da se bavimo.

Foto KROKODIL

Foto KROKODIL

Spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom

I da li ste uspeli u svom cilju ili, ako više volite, misiji?
Deset godina kasnije i dalje je taj regionalni aspekt jednako važan, i to je ono što je ujedno i malo depresivno. Kada smo pripremali ovaj, deseti festival, radili smo kratki dokumentarni film o nama i nazvali smo ga Okrutnim optimizmom jer smo videli da mi možemo ovako da se kao nešto veselimo, ali da realno kod nas razloga za veselje uopšte nema i da je sve to što smo mi radili u stvari danas u još gorem stanju nego što je bilo pre deset godina. I to je ta tužna istina, tako da ma koliko mi mislili da ćemo ostaviti regionalni aspekt po strani kada on postane uobičajen, nažalost, to se još nije dogodilo.

Za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima

Pre nego što ste se druge večeri vratili u amfiteatar ispred Muzeja Jugoslavije i primarno KROKODIL-ovo gnezdo, prve večeri sklonili ste se od kiše u bivši Dom sindikata koji je bio prepun – sve više ljudi dolazi na književnost uživo, svojevrstan karneval književnosti nabijen tim okrutnim optimizmom.
Mene je kao pisca užasno nervirala traljavost književnog predstavljanja. U razgovoru sa akterima, tokom devedesetih, uvek je postojala neka uobraženost tipa „književnost se brani samom sobom“ ili nešto tako, kao da književnost ima pravo da bude dosadna, a ti moraš mazohistički da trpiš, i to je rezultiralo time da na književnim događajima ima 11 ljudi, kada ih je 20, to se smatra velikim uspehom, devet je okej, a troje je sasvim u redu. Brojevi su se survali, a značajno otkriće jeste da je, izuzev možda par svetlih primera, to globalna pojava, ne nešto svojstveno ovom prostoru. Otuda se o tome govorilo tokom čitave prve decenije dvehiljaditih u nezavisnom književnom sektoru, te postoji i fraza audience development – razvoj publike, jer se smatralo da zapravo publike nema. Publike zaista i nema, a nema je zato što su književni događaji užasno dosadni. U startu smo doneli jednostavne odluke za koje smo znali da moraju da prijaju publici – dakle, ko god trenutno nema posla na stejdžu, nije na stejdžu, kratko i jednostavno. Hteli smo da shvatimo da nije stvar u svakom piscu pojedinačno nego u ukupnoj dinamici festivalske večeri, čak smo okrutno skraćivali nastupe, to je sada tri-četiri minuta kratkog razgovora i sedam-osam minuta čitanja, već deset minuta čitanja po autoru je mnogo. To može nekome da se čini brutalnim prema književnosti, ali nije tako. To je priznanje da živimo u doba strahovitog ubrzanja i da svi mi osećamo to ili kao problem ili kao suštinu našeg vremena. Ja to sve više osećam kao suštinu našeg vremena i pokušavam da se snađem u tom ritmu, umesto da nad tim jadikujem, što mi se čini jako konzervativnim i besmislenim.
Razumeli smo i da ljudi žive u pojačano vizuelnoj kulturi, da ne možete staviti pisca na praznu scenu i očekivati da publika u tome uživa. Sve oko nas je hiper-režirano – spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom. Ako je kukičanje propalo, ima nečeg u kukičanju što nije odolelo modernizaciji. Ista stvar je i sa knjigama. I to je rezultiralo time da je publika zaista u poprilično velikom broju počela da dolazi na naše događaje i taj broj se iz godine u godinu povećavao. Ove godine su te prve večeri vremenski uslovi zaista za nas bili jako deprimirajući. Trčali smo u Kombank dvoranu, koja je sjajan prostor, ali mislili smo „pući ćemo, biće to lep događaj za jedno stotinak ljudi“. Ali kada smo otvorili vrata, ponovilo se ono što nam se dogodilo na našem prvom festivalu 2009, kada smo zapravo samo oglasili svoje namere i spisak učesnika, pa su ljudi mogli da naslute o čemu se radi. Tada smo imali još goru kišu nego ove godine, tri dana je trajao festival, tri dana je padalo tako da se prst pred okom nije video, a mi nismo ni imali razloga da očekujemo više od stotinak, sto pedeset ljudi. Otrčali smo tada sa delom opreme u kino-dvoranu Muzeja Jugoslavije, smestili se, stajali na tremu i gledali tu kišu i mislili „toliko smo propali a nismo ni počeli“. No, onda smo videli ljude kako nadiru kroz pljusak koji je ličio na maglu, videli smo kako ljudi dolaze s kapuljačama i kišobranima, i to nas je zaista dotaklo jer smo shvatili da uopšte nije stvar u nama već u jednoj potrebi koju određeni ljudi imaju. Taj veliki broj ne dokazuje neke skrivene velike brojeve, to dokazuje veliku zainteresovanost jednog manjinskog dela našeg stanovništva. Broj ljudi koji bi došli na naš festival nije strahovito veliki, toga treba biti svestan, ali naših hiljadu ljudi je za nas jako važnih hiljadu ljudi.

Foto KROKODIL

Želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom…

Kakvi su vaši utisci sa KROKODIL-ovih 10? Sudeći po utiscima učesnika i publike, imate razloga da budete zadovoljni, a vidim da vas posebno veseli pozitivna energija, osmeh i zajedništvo.
Zaista smo zadovoljni spram umora koji osetimo, mogućnosti da sve propadne zbog glupih meteoroloških okolnosti jer moramo da trčimo u neku dvoranu koja, naravno, nije besplatna, a mi trpimo najelementarnije probleme finansiranja festivala koji je besplatan za publiku protiv svake logike i s obzirom na to šta donosi – a podrška nama na lokalnom nivou iznosi nula dinara. Iako, vrlo vredno i uredno, a to nameravamo da radimo i dalje, apliciramo na sve konkurse i kod Ministarstva i Grada Beograda. S druge strane, imamo podršku publike. I  u vezi sa pomenutim smehom, to je nešto čime se mi mnogo bavimo, jer ako osluškujete samo ono šta je želja publike, neminovno klizite ka populizmu, i tu nema govora. Mi zaista želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom, i sa različitim drugim stvarima. Naša namera je da i sami sebi a i drugima dokažemo da književnost pripada ovom vremenu. Ali ljudi vole da se smeju, i to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – bili su kod nas ove godine i Kesić, Njuz.net, NewsBar, Vedrana Rudan pa i Rumena Bužarovska, i svi su oni naprosto duhoviti, oni unose taj komični element, a to je takođe i jedan veliki deo stvaralaštva – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. I kad vi dovedete nekog ko je sjajan autor, ali naprosto ili nema izražen osećaj za performans ili performerski šlif, malo čita sebi u bradu ili naprosto ta proza ili poezija nije pisana tako da vam dotiče primarne receptore nego zahteva malo vašeg intelektualnog angažmana, ti vidiš da ljudi već kuckaju poruke, smaraju se, neki odlaze itd. Tu stvarno treba biti oprezan. Postoji zadovoljstvo u reakciji publike, to glumci znaju i vole aplauze, vole kad su ljudi zadovoljni, ali to vodi malo ka pojeftinjenju. Naš glavni angažman je u stvari da nađemo dobar balans.

Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Imali smo snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, ali razum ukazuje na to da na toj ideji treba raditi

Ipak, na KROKODIL-ovoj sceni se često mogu videti i trema, stidljivost i neprijatnost kao iskrena i danas ne baš na glasu osećanja senzitivnih bića kojima je primarno da napismeno, u samoći, kažu to što imaju. I lepo je kad to prepoznate.
Da, tako je, ali to zahteva senzibilisanu publiku, zahteva ipak jednu ozbiljnost publike i mislim da jedan deo publike svakako dolazi s takvim očekivanjima. Ono što je nama u svemu tome jako drago jeste da – u vreme kada ljudi retko izlaze iz generacijskih mehura, tinejdžeri komuniciraju sa tinejdžerima, stariji sa starijima – na našem festivalu je interesantan taj široki raspon publike. Kada gledamo fotografije, a uvek insistiramo da fotografi slikaju publiku, za nas je to zanimljivo da na svakom odsečku vidimo publiku različitih generacija, različitog imovinskog stanja – od klinaca, tinejdžera, koji rado dolaze jer im je zabavno, do moje mame, koja je veteranka u onim najzlatnijim godinama. Tu se stvori jedan kontakt između generacija koji je za nas dragocen.

Foto KROKODIL

Kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća

Ove godine predstavili ste knjigu Govorite li zajednički? Ranka Bugarskog, u kojoj profesor daje naučno-lingvističko potkrepljenje Deklaraciji o zajedničkom jeziku iz 2017. Kakvi su zaključci, koliko je i da li je Deklaracija ispunila svoj cilj? Igor Štiks je najavljujući debatu rekao da „regionom kruži bauk u vidu Deklaracije…“
On je naravno iskoristio Manifest Komunističke partije, što je sjajno poslužilo alegorijski. Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Mi smo imali snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, koji se najviše čuo u Hrvatskoj, iz određenih razloga, a bio je malo podmukliji ali ništa manje agresivan u drugim zemljama. S druge strane, mi smo postavili jedno hipotetičko pitanje da bismo označili našu nameru da nastavimo da se bavimo tom stvari, i to na nekoliko nivoa istovremeno, neposredno i kao deo festivala KROKODIL i nakon debatnog programa u CZKD-u održali smo prvu konferenciju projekta Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma, gde smo sa eminentnim istoričarima iz čitavog regiona počeli da se bavimo pitanjem revizionizma u regionalnim istoriografijama. To sve spada, ako se gleda kroz prizmu obrazovanja, u grupu tzv. nacionalnih predmeta koja je najviše izložena manipulaciji. Niko vam ne vrti mozak kroz časove muzičkog ili fizičkog, ali kroz časove društvenih predmeta, istorije, geografije, jezika itd. vrši se strahovita manipulacija, naročito u etnički mešanim sredinama. Nadam se da ljudi znaju za projekat Dve škole pod istim krovom u BiH i za segregaciju koja se vrši po školskim ustanovama i gde deca koja žive u istim soliterima i igraju se u istim parkićima idu u dve različite smene, u dva različita odeljenja, kao recimo hrvatsko i bošnjačko u Jajcu, pod lažnom premisom da govore različitim jezicima i uče različite verzije istorije u kojima su oni u ulozi neprijatelja. Dodajte tome dvadesetak ili petnaestak godina i dajte tim ljudima oružje u ruke i oni će ratovati jedni protiv drugih, a to nije samo zabrinjavajuće, to je zaista zastrašujuće, to zahteva brzu reakciju. Kada su se prošle godine klinci pobunili u Jajcu protiv segregacije i kada su demonstrirali i tražili da idu u ista odeljenja i da se ne razdvajaju po etničkom principu, nosili su parole na kojima su bile nacrtane kruške i jabuke – a to su radili zato što im je, kada je problem segregacije po etničkom principu bio predstavljen njihovoj kantonalnoj ministarki obrazovanja, ona rekla: „Pa čujte, ne možemo mešati kruške i jabuke.“ To politika čini odraslima. I to jeste zastrašujuće. Uprkos nevernim Tomama koji su nam govorili da klince to ne interesuje – mi smo imali jednu autentičnu pobunu klinaca, 15-godišnjaka koje nervira takvo stanje stvari jer im ide protiv zdravog razuma, jer oni jasno vide da razumeju jedni druge. Zato mislim da ima osnova da se na tome radi i da treba hvatati kontakt sa mladim generacijama i da takođe stvar treba jednim delom prebacivati sa polja lingvistike na polje književnosti.

Foto KROKODIL

Mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile

Kako?
Nas već duže intrigira jedna ideja, a to je da je u književnosti teško opravdati postojanje nacionalnih selekcija. Šta konstituiše, recimo, italijanskog pisca? Možda jedino jezik kojim piše jer je taj italijanski pisac možda inspirisan nekim norveškim piscem, odrastao je na raznim uticajima koji dolaze s različitih strana jer mi odrastamo na globalnoj kulturi. Šta je to, recimo, u mojoj književnosti dominantno da bih samoga sebe smatrao srpskim piscem? I još dalje, kad pređemo na teritoriju ovog jezika koja zahvata četiri države i kada Boris Dežulović napiše pripovetku Smrt na čistoj ekavskoj varijanti onoga što bismo zvali srpskom varijantom zajedničkog jezika i kad se ta priča, povrh svega, dešava u Kragujevcu 1941. godine – kada biste pravili antologiju srpske i antologiju hrvatske književnosti, gde tačno ide ta priča? Šta konstituiše nacionalnost priče? Genetska slika, hoćemo li da uzmemo autoru DNK da merimo? I tu ulazimo u jako neprijatne dalje teme i to raskrinkava ideju nacionalne književnosti, ona je u kontekstu u kojem mi postojimo, na sreću, nemoguća. Ona je, nažalost, činjenica, ali protiv nje treba raditi. Pisci su vezani zajedničkim senzibilitetom koji je lako definisati i još su više vezani činjenicom da pišu na jeziku koji postoji u četiri formalizovana oblika, ali da je uzajamno razumljiv i ne prevodi se. Te smo mi time pomislili da bi bilo jako interesantno da umesto onih jadnih štandića – crnogorski, bosanski itd. sa kojima se mi pojavljujemo na Lajpciškom sajmu knjiga ili u Frankfurtu i gledamo jedni na druge s nepoverenjem, a uvek nas smeste tamo negde pored WC-a – kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća. Uvek je dobar primer latinoameričke književnosti kako je odustajanjem od tih nacionalnih surevnjivosti pedesetih i šezdesetih godina postigla svetski uspeh koji ima i danas, pa više ne može da se razvrsta odakle je Ljosa, odakle je Markes… niti je to uopšte važno, oni pripadaju tom latinoameričkom duhu, oni su ga potom i kosmopolitizovali do izvesne mere i stvorili novu generaciju latinoameričkih pisaca i osvojili su za sebe pravo da pišu globalno, a mi se, nažalost, uvek saplićemo o same sebe.

Ljudi vole da se smeju, ali to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. Tu stvarno treba biti oprezan

Foto KROKODIL

Nedavno je objavljen vaš roman Ka granici treći iz tetralogije, sapunske opere Cloaca Maxima (U potpalublju, Ti i ja, Anđela). U knjizi još traju devedesete, a da li vam se u realnom vremenu čini da smo napustili cevi kanalizacije (ili metaforično analnog otvora)… i ako nismo, kada ćemo?
Iako se to protivi opštim uverenjima, zapravo mislim da smo mi već izašli iz toga, samo ono što nas je zateklo na drugoj strani nije ono čemu smo se baš nadali… Jedna naivna pomisao vladala je i kod nas i širom istočne Evrope da svi mi imamo potencijal neke Švedske, samo treba da se promene okolnosti i mi ćemo odmah da postanemo Švedska. Pritom su naše zamisli o tome šta znači i kako se postaje Švedska bile prilično vulgarne. Kada pogledate unazad, ljudi koji su živeli u ograničenim slobodama komunističkih sistema nisu hteli višepartijski sistem, ni ljudska prava, ni vladavinu prava… oni su hteli Kit-Kat čokoladice, leviske, ploče, hteli su da konzumiraju… Zapad je konzumerizmom pobedio Istok, a ne superiornom ideologijom. Ideologija verovatno jeste bila superiorna, ali nije to tako draškalo masu koliko svi ti proizvodi. Jer šta je bilo jugoslovenstvo? Ti zapravo nemaš farmerke, ali imaš mogućnost da odeš do Trsta, a onda s tamo kupljenim farmerkama odeš u Moskvu, pa se kurčiš. „Uživali“ smo neku središnju poziciju, ali bili smo siromašni rođaci Zapada i to je postalo jasno čak i po onoj gradaciji – kad se iz Srbije pređe u Hrvatsku, putevi su oduvek bili nešto bolji, pa su u Sloveniji bili još mnogo bolji, a u Austriji su putevi bili nenormalno dobri… Nama je bilo jasno da smo mi tu negde, no ne baš sasvim. Prošli smo kroz pakao raspada jedne zemlje za koju je imalo smisla čuvati je mimo ideologija, ali u redu, ona se raspala i, dakle, izašli smo negde na drugu stranu potpuno razoreni, razvaljeni i sa jako mnogo neodgovorenih pitanja u društvu, tako da je to tih naših dvadeset godina. Ima nečeg zastrašujućeg u tom vremenu jer uvek čovek dâ tome dobru perspektivu kada meri godine od završetka II svetskog rata. I tu je mesto gde naš problem zapravo leži – u jednom osećanju da stvari zapravo nisu gotove, da nisu završene. Kad je II svetski rat bio gotov, on je bio nesporno gotov, gotov na globalnom nivou, završen, podvučene su crte, neko je osuđen, većina ljudi koji su učestvovali u zločinačkim poduhvatima nije, ali to ko je pobedio a ko je izgubio u ratu nije dovođeno dalje u pitanje… I svet se formirao po nekim osnovama koje nisu bile zastrašujuće, moglo je da se krene dalje. Već 10 godina nakon II svetskog rata imate korenitu promenu paradigme, dolazi Elvis, počinje rokenrol, kultura mladih, novi talas u francuskom filmu, italijanska kinematografija, vespe, ceo svet se kreće negde drugde, već za generaciju kojoj ja pripadam, a koja je rođena samo 20 godina nakon II svetskog rata, ide Cezar, pa Napoleon pa Hitler… to je nešto što pripada davno preživljenom vremenu – samo 20 godina kasnije. Već tada nisi mogao da zamisliš da si mogao da se vratiš u neko takvo doba. Problem sa tim ratovima devedesetih jeste što su oni ostali otvoreni i što ih do dana današnjeg neko drži otvorenim. Tako da naš doživljaj sadašnjeg vremena nije u apsolutnoj koliziji sa vremenom kakvim jeste, ali jednim delom mi učestvujemo u mračenju ovog vremena. Nažalost, ekonomski ne stojimo dobro, a ne stojimo ni politički baš dobro. Ali kada neko kaže da je gore nego devedesetih, ja samo mogu da se gorko nasmejem, ali nekada bih nekome odvalio šamar. Jer danas lepo uzmeš pasoš, kupiš jeftinu avionsku kartu, iznajmiš Airbnb i za 200‒300 evra možeš da odeš bilo gde na svetu, cene su prilično ujednačene i u Beogradu, i u Stokholmu, ali i u Ugandi ili Argentini. Relativno je dostupno i moguće, a ti si slobodan da putuješ. Svet je prilično otvoren za nas, možda neko ima lične probleme da ode u Sloveniju, Hrvatsku, BiH i na Kosovo, ja lično nemam, za mene su to prijateljska okruženja. Uživam u činjenici da postoji naš region, za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima, kroz projekte kao što je KROKODIL itd., gledam da ih pospešim i podignem na viši nivo, ima dosta toga sa čime bi čovek mogao da se oseća dosta dobro u današnjem vremenu.

Foto KROKODIL

Problem je što mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile. Čak ni ako si u Bratuncu ili u Srebrenici ili u Orahovcu, onda mi se čini da ipak nije tako gore jer ti niko ne gine i nikoga ne kolju i niko nikog ne ubija na najstrašniji način. Legitimno je da neko misli da mu nije bolje jer nas interesuju naši lični životi, osoba koja ne može da sastavi kraj s krajem ne može biti zadovoljna svetom koji je eto takav, ali u jednom opštem smislu stvari jesu bolje.

A u tim devedesetim protagonisti vaše tetralogije od rata po slobodu odlaze u pseudoraj, na izmišljeno grčko ostrvo Omfalos.
Knjiga ima tri segmenta i tako je treba i čitati, oma ima i formu spirale, mislim da je i tako treba čitati. Iz tvrde realnosti ovog prostora, gde se gine na najstrašnije načine na dnevnom nivou, protagonisti ispaljuju sebe u nešto što njima liči skoro na alegoriju. Mi danas više to ne možemo da osetimo, ali taj osećaj koliko smo bili stranci u svakoj normalnosti, da se mi iz one atmosfere zateknemo u grčkom letovalištu ili u nekom evropskom gradu, u Parizu… Mi smo celom kožom, svakim milimetrom sebe osećali da nismo to, da ne pripadamo tu, a istovremeno to je i ta mimikrija da i mi imamo dve noge, dve ruke, glavu i da se ovako prividno ne razlikujemo od drugoga, ali naš osećaj stvarnosti bio je toliko drugačiji, da u tom jednom mitu jeftinog paradajz letovališta ili raju paradajz letovališta protagonisti knjige nakon svega što se dogodilo u U potpalublju i u Ti i ja Anđela pokušavaju nekako da izađu na kraj sami sa sobom i polaze na jedno putovanje koje ih vodi od Omfalosa, tog fiktivnog ostrva na samom severu Grčke, prema Atini i dalje prema…

Vladimir Arsenijević čita odlomak iz svog romana Ka granici na KROKODIL-u, foto KROKODIL

Stanite… Neka ljudi krenu Ka granici i pročitaju roman.
Hvala, Vladimire.

The post Vladimir Arsenijević: KROKODIL je opet rasterao sve bauke appeared first on 42 magazin.

U svetu raznoraznih -filija, intelektualno i duhovno najplemenitija je bibliofilija. Bibliofilija je, načelno uzev, ljubav prema knjigama, koja pored posvećenog čitalačkog iskustva u sebi sadrži i ljubav prema kolekcionarstvu.
Bibliofil će biti spreman da ustaje u četiri ujutro i da ide na razne pijace, u nadi da će se dokopati nekakvog rariteta. Takođe će biti spreman da odvoji, za mnoge apsurdnu, svotu novca za retko izdanje, prvo izdanje, potpisano izdanje, kolekcionarski primerak. Ali ne dozvolimo osude. Šta je apsurdna svota novca za estetsko i umetničko delo? Na taj način možemo da rezonujemo da je apsurdno dati hiljade i hiljade na tehniku koja ima rok trajanja i upotrebnu svrhu, koja uglavnom nema za cilj duhovno bogaćenje.

Tako sam ja, igrom boginje Sudbine naletela na jednog Roma, zato što sam bila vredna i rano otišla na buvljak, kopala po prašnjavim, vlažnim i starim knjigama i ugledala nešto što je izgledalo primamljivo

Naravno, u svim verzijama strasti postoji opasnost od ekstrema. Zapravo, postoji i termin bibliomanija, koji može biti omaškom povezan sa bibliofilijom. Bibliomanija podrazumeva opsesivno-kompulsivnu kupovinu i gomilanje knjiga, a od bibliofilije je razlikuje nekoherentnost, nesistematičnost i gomilanje zarad gomilanja, bez mnogo smisla i ideje. To, ipak, nije smešteno u korpus zvaničnih mentalnih oboljenja, ali može biti prateći sindrom određenih psihičkih nestabilnosti.

Bibliofili su često sasvim obični ljudi. Nekada su to velike erudite, profesori emeritusi, a nekada samo „običan” puč. Komšija iz susednog ulaza. Fina gospođa koja jednom nedeljno ide u pozorište i redovno prati repertoar. A možda i tapetar ili vredni radnik koji zorom čisti naše ulice? Večna vatra koja rasplamsava želju za knjigama vodi ove knjigoljupce. A kako oni dolaze do knjiga?

Bibliofil će biti spreman da ustaje u četiri ujutro i da ide na razne pijace, u nadi da će se dokopati nekakvog rariteta

Kada je reč o dostupnim knjigama, odgovor je prilično jednostavan i prirodno se nameće. Ali šta je sa retkim izdanjima, prvim izdanjima, limitiranim serijama, posebnim ilustracijama… da ne govorimo o posvetama autora, rukom iscrtanim ilustracijama, knjigama sa zlatotiskom i ostalim pikanterijama dizajna i štampe? Do tih knjiga se ne dolazi tek tako, a nekada se dolazi smešno jednostavno jer ima ljudi koji ne znaju cenu prvog izdanja Travničke hronike (istina, teško je tako nešto ceniti brojevima), pa pogledaju koliko je knjiga „debela“ (ne zaboravimo da su svinje debele, a knjige obimne, čuvena upadica i floskula svih knjigoljubaca) i na taj način formiraju cenu.

Tako sam ja, igrom boginje Sudbine naletela na jednog Roma, zato što sam bila vredna i rano otišla na buvljak, kopala po prašnjavim, vlažnim i starim knjigama i ugledala nešto što je izgledalo primamljivo. Da. Bila sam sigurna. Ovo je prvo ili drugo izdanje. Koje god da je, kupljeno je. Samo još da vidim koliko će stajati? Neraspoloženi Rom je odmerio knjigu, pa mene, pa knjigu. Tim redom. U njegovoj tržišnoj ideologiji – cena ove knjige je bila 200 tričavih dinara! To nije ni kutija cigareta. Jedan espreso bez limunade. To su dve vožnje. Dva ozbiljnija, bezglutenska hleba sa, recimo, maslinama. Jeftinije je od najjeftinijeg vina naše gore. Zato što je njemu izgledala staro, dronjavo, poderano, rečju – nevažno. A koliko samo važnosti leži u tome?
Doduše, situacija nije uvek tako jednostavna. Do nekih knjiga je zaista teško moguće ili da se fatalistički izrazim – nemoguće doći. Godinama tragam za jednim naročitim izdanjem. Poznati su vam možda ovi stihovi:

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,

sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.

Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,

i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.

U Tebi nema besmisla, ni smrti.

Ti sjajiš kao iskopan stari mač.

U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,

i ponavlja, kao dan i detinji plač.

A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,

Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Veliki mag. Čarobnjak jezika. Stihoklepac Beograda. Naš beskrajni plavi krug. Miloš Crnjanski. S ponosom može poneti titulu pesnika Beograda, jer ovo je njegov Lament nad Beogradom. Interesantno je da je prvo izdanje ove poeme štampano u Johanezburgu, 1962. godine, a sudeći po popisu NBS, primeraka ima deset. Time dobija status najređe knjige na srpskom jeziku. Nezvanično, postoji još desetak primeraka. Naravno, do takvih se knjiga teško dolazi. Ja sam, što bi neki uticajni ljudi rekli, povukla sve pristojne i nepristojne veze (svašta se danas radi za literaturu), ali bez mnogo nade. I jasno vam je da bi cena postojećih izdanja premašila moju „književnu potrošačku korpu“, ali spremna sam, načuljila sam uši da je čujem i razmotrim. Zanimljivo je i da je to knjiga 20. veka, a spada u najređe. Dakle, ne nešto što bi bilo vekovima staro ili fototipsko izdanje, već moderna knjiga i to jedna jedina poema. Ali šta je sve stalo u tu poemu? Čitav jedan Beograd.

A ima onih knjiga koje nisu ni za dodirivanje, već se upijaju pogledom

Međutim, izvesno je da se do retkih knjiga na našem jeziku dolazi malo lakšim i, moram istaći, povoljnijim stazama. Često se po podrumima kriju lepa izdanja, pa bibliofili mogu da se dokopaju koječega. A čak i ono što se preprodaje uz naglasak PRVO IZDANJE! uglavnom je ispod svake cene kada se poredi sa svetskom bibliofilskom scenom.

U svetu se među najređim i najskupocenijim knjigama nalazi čuvena Gutenbergova Biblija, poznata i po tome što je i prvo štampano štivo u 15. veku. U čitavom svetu ima još samo četrdesetak kopija, a pre desetak godina je jedna stranica prodata za oko 70.000 dolara. Male su šanse da takav jedan „papir“ pronađete na ovoj strani sveta, ali nikad se ne zna. U svakom slučaju, cena za čitavu knjigu se meri milionima, kako zbog kulturne, intelektualne i istorijske vrednosti, tako i zbog umetničke i kaligrafske. Zanimljivo je pitanje – šta biste vi uradili sa takvim papirom?

Ali to i dalje nije najskuplja knjiga na svetu.
Nameće se pitanje – da li se bibliofili kupaju laticama dolara? Istina je – određen broj da, to je i onaj broj koji na aukcijama kupuje Munkove slike i Direrove crteže, ali je istina da su, kao što sam istakla, bibliofili svuda. Većina bibliofila sebi nikada za života neće priuštiti prvo ilustrovano izdanje Don Kihota, ali će se zadovoljiti da nabavi i prvo štampano i prevedeno izdanje u matičnoj državi. I zarad toga neće kupiti cipele ili kaput. Zbog nekih stvari će možda preskočiti i kraće putovanje.

Bibliofili su često sasvim obični ljudi

Treba imati u vidu da je prednost naših prostora što se može dogoditi da se dođe do neke vredne knjige koja bi bila strani original (prvo izdanje, fototipsko i slično), a ne bi bila novčano cenjena koliko u matičnoj državi ili pak na Zapadu. Evo jednog primera da se može pronaći i prvo izdanje kod nas: Ana Grigorijevna Dostojevski – Dnevnici (prvo rusko izdanje).

U bibliofilske primerke spadaju i izdanja sa potpisom, posvetom ili pak crtežom autora. Svakako najveću duhovnu vrednost imaju one koje su vama lično potpisane, a kulturnu – ukoliko je jedan autor knjigu poklonio/posvetio nekom drugom poznatom autoru (ne mora biti nužno književnik, naravno). Kada je o kupovini takvih primeraka reč, tu su moguće malverzacije, a u Srbiji ne postoji tolika zainteresovanost i ozbiljna regulativa za ta pitanja, te često nije moguće zvanično utvrditi da li je rukopis autentičan.

Bibliofilija je, načelno uzev, ljubav prema knjigama, koja pored posvećenog čitalačkog iskustva u sebi sadrži i ljubav prema kolekcionarstvu

Jedan od dražih primeraka prvih izdanja mi je prvo izdanje Seoba Miloša Crnjanskog. Gospodin od kog sam taj primerak kupila nudio mi je i, tobože, hemijsku (penkalo) kojom je Crnjanski pisao. Bilo bi divno posedovati tako nešto, ali sve mi je bilo previše neuverljivo da bih poklekla, iako sam dugo vagala.
Bibliofilija nije isključivo prikupljanje, nabavljanje i kupovina knjiga. To je onaj fizički, opipljivi deo bibliofilije. U materijalni deo spadaju i beskonačna lutanja po antikvarnicama (danas ih u prestonici srećemo sve ređe, možda najvrednija iz glavne šetačke zone je nestala), ali i po knjižarama koje prodaju nova izdanja, jer nikad se ne zna postoji li novi prevod Džojsa. Ne zaboravimo još jedno važno čulo za bibliofile – miris. Bibliofili se dele na tri grupe po čulu mirisa: a) oni koji vole miris starih knjiga; b) oni koji vole miris novih, tek štampanih knjiga; c) oni koji vole oba. Što se tiče mirisa starih knjiga, jedan londonski naučnik dao je i naučno objašnjenje na kom počiva lepota tog mirisa, a opisano je kao: „kombinacija biljnih nota sa oštrim mirisom kiseline, tragom vanile preko osnovnog mirisa buđi, nepogrešiv miris koji je isto toliko deo knjige koliko i njen sadržaj“.

Bibliofili često imaju više primeraka jedne knjige, iz različitih godina, sa različitim prevodima, novim predgovorima, starim koricama. A najčešće knjige ne pozajmljuju – ili imaju one koje su za „pozajmicu“ i to vredno beleže u svoj tefter ili ćitab. A ima onih knjiga koje nisu ni za dodirivanje, već se upijaju pogledom. Ja imam skromni deo biblioteke koji je obeležen ne diraj, lomljivo znakom. Možda je kvantitativno skroman, ali je za mene, kvalitativno i suštinski okeanskih razmera.
Međutim, onaj deo koji spaja sve bibliofile jeste ljubav prema pisanoj reči i to se ne crpi samo u tom fizičkom posedovanju knjige. Takva ljubav u sebi nosi suštinu i smisao i nadilazi, hegelovski rečeno, prozu prilika, zarad poezije srca.

The post Bibliofilija – da li biste list platili 70.000 dolara? appeared first on 42 magazin.

Izgled knjige ne garantuje dobar sadržaj, ali svakako mami pogled. Korica je svojevrsna reklama za knjigu, njen poster ili bilbord, a lepo urađen prelom važan je jer oplemenjuje tekst, olakšava nam čitanje i daje joj bezvremeni karakter. Pasionirani kolekcionari knjiga pretražiće kako realne tako i virtuelne sfere u potrazi za baš onim, sjajno dizajniranim izdanjem koje žele na svojoj polici. Na sreću, i nekoliko domaćih izdavača svesno je toga, pa se posvećuje izgledu i opremi svojih knjiga. Međutim, čak i kad govorimo o onim koji su po svojim „lepim“ izdanjima postali prepoznatljivi, veoma su aljkavi u potpisivanju saradnika na svojim sajtovima i vrlo često ne navode ime dizajnera koji se bave izgledom naslova.

Baš zato nam je palo na pamet da ih istaknemo jer zbog njih i njihove posvećenosti – neke knjige volimo JOŠ više.

Knjige Betmen Apolo i Empire V Viktora Peljevina
Oprema knjige: Bratislav Milenković
Izdavač: Booka

Bratislav Milenković je jedan od boljih dizajnera nove generacije, prepoznatljivog stila, koji je, osim ovih Bookinih, radio na mnogim drugim knjigama koje zaista jesu, sve na gomili, pravi kolekcionarski primerci.

Knjige Betmen Apolo i Empire V na prvi pogled deluju krajnje minimalno dizajnirane, ali vas pozivamo da ih u knjižarama pronađete i opipate jer u taktilnosti je njihova posebnost.

bratislavmilenkovic.com

Edicija Cveće zla
Oprema knjige: Mile Grozdanić
Izdavač: Gradac

Edicija Cveće zla podseća na stara RAD-ova izdanja, pa samim tim evocira uspomene – kako na neka sigurnija vremena, tako i na promišljen dizajn. Opremu je radio Mile Grozdanić, dizajner koji je 2007. na Sajmu knjiga dobio nagradu za Najlepšu knjigu, a to je naslov Put do knjige u izdanju Publikuma.

Mile (1942) diplomirani je grafičar, redovan profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a predaje i na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju. Pored nagrada i izložbi koje je dobijao, on dizajnira sve knjige u izdanju kuće Gradac – jedinstvene su i odlične, baš, baš sve.

Knjiga Filozofija u budoaru Markiza de Sada
Izdavač: D.A.F
Oprema knjige: Mileusnić + Serdarević

D.A.F je nezavisna hrvatska izdavačka kuća osnovana 2000. godine, a objavljuju naslove iz područja političkih teorija, anarhizma, savremene likovne umetnosti, teatra, muzike i filma.

Njihove knjige odlikuje promišljen dizajn i saradnja sa mnogim grafičkim umetnicima. Iz niza kolekcionarskih knjiga izabrali smo Filozofiju u budoaru Markiza de Sada, čije su bele korice rađene od plike papira kako bi dodirom podsećale na ljudsku kožu, a bela boja namerno je izabrana kako bi se knjiga uprljala – jer Markiz de Sad piše „prljavštine“. Tekst je u pismu antiqua, koje se koristilo u 18. veku kada je De Sad živeo.

Knjigu su opremili dizajneri Dragan Mileusnić (Srbija, 1967) i Željko Serdarević (Hrvatska, 1965), koji kao partneri u studiju Ortaci rade već 15 godina.

ortaci.org

Knjige iz edicije Svici
Izdavač: FMK – Fakultet za medije i komunikacije
Oprema knjige: Borut Vild

Fakultet za medije i komunikacije od 2008. izdaje knjige domaćih, te stranih autora iz oblasti društvenih i humanističkih nauka. Dizajn za njih je, između ostalih, radio Borut Vild – jedan od predavača na fakultetu.

Ovaj grafički dizajner rođen je 1954. godine u Murskoj Soboti, Slovenija. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja, a imao je 11 samostalnih i nebrojeno puno zajedničkih izložbi po čitavom svetu. Bio je art direktor i dizajner Centra za savremenu umetnost u Beogradu, Beogradskog kruga, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i kompanije Politika.

Knjiga Prve hemičarke u Srbiji Ljiljane Ristić
Izdavač: Centar za promociju nauke
Oprema knjige: Sandra Milanović

Knjige Centra za promociju nauke su, sve do jedne, prelepe. Izabrali smo naslov Prve hemičarke u Srbiji Ljiljane Ristić isključivo zbog teme kojom se bavi – ona piše o gotovo nepoznatim prvim ženama hemičarkama kod nas. Pozivamo vas da detaljnije istražite njen sadržaj.

sandramilanovic.rs

Knjiga Šarpneli Danila Lučića
Izdavač: Arete
Oprema knjige: Jana Vuković

Dizajnerka Jana Vuković radi na većini knjiga u izdanju kuće Arete, ali i pojedine naslove za izdavačku kuću L.O.M. Ako često bazate po knjižarama, onda ste sigurno primetili njene korice koje podsećaju na dečje crteže – a takav stil je Jani svojstven, pošto kaže da je u njenom dizajnerskom svetu ona još uvek dete, koje se s vizualima igra.

janavukovic.com

Knjige Nevidljivi strip
Izdavač: Narodna biblioteka Srbije
Oprema knjige: Metaklinika

Dizajn duo koji stoji iza studija Metaklinika – Nenad Trifunović i Lazar Bodroža – u poslednjih desetak godina ističe se svojim radom u više oblasti, pa tako i u opremi knjiga. Radili su na nemalom broju naslova za različite kuće i samostalne izdavače, a knjiga koju spominjemo na ovom mestu zove se Nevidljiv strip, premijerno predstavljena na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. godine. Nevidljivi strip je trostruka publikacija priređena i štampana na tri jezika: nemačkom, engleskom i srpskom, a unutar nje je sublimirano poslednjih 30 godina alternativnog stripa u Srbiji.

metaklinika.com

Knjige Džona Fantea – Čekaj do proleća Bandini, Put za Los Anđeles i Upitaj prah
Izdavač: L.O.M
Oprema knjige: Katarina Popović

Katarina Popović rođena je 1974. godine, a studirala je umetnost, etnologiju i antropologiju na Beogradskom univerzitetu. Član je kolektiva TkH (Teorija koja hoda), platforme koja se bavi teorijom savremene umetnosti. Godine 2014. postala je vlasnica Grifon nagrade – za najbolji poster.

Jedna zaista sjajna dizajnerka, te ne čudi da baš „njenog“ Fantea imamo u svojoj biblioteci.

katarinapopovic.info

Knjiga Filigranska sećanja Damira Damira
Izdavač: Književna radionica Rašić
Oprema knjige: Monika Lang

Dizajnerka Monika Lang je ovu knjigu Damira Damira upakovala u specijalan, otvoren povez, karakterističan za istočnjačka izdanja – jer u pitanju je savremena haiku poezija. Knjiga je štampana na pet jezika (srpski, engleski, nemački, španski, japanski), minimalnog je dizajna i zenovske energije.

Monika je dizajnerka koja pre svega radi na projektima u kulturi i izdavaštvu, što joj daje dosta prostora, ali i zahteva truda kako se ne bi ponavljala. Od 2011. ona je i docent na predmetu Oprema knjige, izdavaštvo i ilustracija na Fakultetu za umetnost i dizajn u Beogradu.

Monika kaže da su korice tu da privuku pažnju gledaoca i da sugerišu sadržaj knjige, a što se estetike tiče – najlepše je kada se dizajneru odreše ruke i da savet da pusti mašti na volju.

behance.net/monikalang

P.S. Razmišljali smo da na listu ubrojimo neke dečje knjige, ali, kako smo istraživali, otkrili smo da su one koje se nama najviše dopadaju (Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka Slavimira Stojanovića, Srpske narodne Bajke (Laguna) ili brojna izdanja Kreativnog centra) pre genijalno ilustrovane nego dizajnirane.

Međutim, ako se ne slažete, radujemo se vašim predlozima, zapažanjima i novim otkrićima.

The post Lista: Najbolje opremljene knjige kod nas appeared first on 42 magazin.

Prvi deo narativa ima oblik dnevnika koji mladi dendi Edmund Talbot piše na putu za Australiju – uglavnom da bi zabavio i izveštavao svog kuma koji je u Engledskoj. On opisuje život na starom ratnom brodu, krajem Napoleonove ere, duhovitim opservacijama u vezi sa (uglavnom lošim) manirima svojih saputika, pohotnim tračevima i detaljima svojih sopstvenih seksualnih odnosa. Sve je lagano, lepršavo i – čini se – ugodno površno.

U skladu sa Talbotovim karakterom i prirodom njegovog poduhvata, dnevnik izgleda kao da je pisan u žurbi. Tako da ne treba da čudi što je Golding prvu ruku romana završio za samo mesec dana, iako učinak nije ni u kom smislu umanjen zbog toga. Potrebno je posedovati specifičnu genijalnost da biste mogli da napišete tako brzo i tako elegantno uzbudljivu prozu u maniru XIX veka. Takav talenat ima gotovo jezive kvalitete, ukoliko se poveruje Goldingu da je jednostavno zapisivao konverzacije koje je slušao u svojoj glavi i tako napravio veoma fluidne dijaloge.

Međutim, laganost čitanja ne bi trebalo shvatiti kao lakomislenost. Golding je u intervjuima insistirao na tome da je ova knjiga “smešna” i dokazivao da nije “staro strašno čudovište” kakvim su ga često smatrali. Ali bio je neiskren. I pored svog humora, Obredi prelaza se u jednom trenutku pretvore u veoma uznemiravajuću knjigu.

Većina užasnih događaja ima veze sa sveštenikom Kolijem, koji postepeno počinje da dominira Talbotovim narativom. Inicijalno, Talbot poziva čitaoca da se podsmeva Koliju – i teško je odupreti se tome. On je – kako ga Talbot prikazuje – apsurdan, povladljiv čovek, koji sumanuto izgleda u svojoj odeždi paroha, sa bezveznom frizurom i suludom perikom, ulizički se ponašajući prema “gospodi”.

Veoma je zabavno kako ga je kapetan oduvao sa palube zbog nesvesnog narušavanja brodskih pravila. Još je smešnije kada ga Talbot vidi mrtvog pijanog, golog, “uma tek ovlaš povezanog sa razumevanjem”, kako plačući viče “radost, radost, radost”, pokušavajući istovremeno da blagosilja svoje saputnike.

A onda Koli umre od sramote – izgladnevši sebe do smrti pošto se setio jednog misterioznog čina koji se odigrao u njegovoj kabini. Dobija se stravično osećanje kada čitalac shvati da je implicitno učestvovao u Kolijevoj degradaciji i nasilju koje je nad njim vršeno.

Golding zadaje završni udarac kada uvede i Kolijev dnevnik u narativ. Talbotov pogrešan pogled na sveštenika se menja i on sada u njemu vidi simpatičnog, dobrodušnog čoveka koji se panično plaši da ne obruka svoju parohiju time što nosi pogrešnu odoru i čija frizura je objašnjena činjenicom da je njegova sestra pokušala da ga ošiša poslednji put pre nego što će se rastati, ali je toliko plakala da je jedva videla šta radi.

Svaki podsmeh koji smo uputili na Kolijev račun pretvara se u prašinu u našim ustima, svaka besprizornost koju je pretrpeo čini se varvarskom.

Ovaj preokret u narativu je bravurozna manifestacija spisateljskih sposobnosti, a osećanje ošamućenosti još više raste kada se otkriva da je Koli trpeo mnoge druge okrutnosti koje Talbot nije uspeo da primeti – ili ih je ignorisao.

Briljantnost celine je malo potonula usled određene nespretnosti sa kojom su razotkriveni detalji misterioznog čina koji je prestravio Kolija – ali do tog trenutka Golding je već uradio toliko mnogo da nas u potpunosti oduševi. Tako da završna rečenica pada kao gvozdeni udarac u stomak namenjen žrtvi koja je već poklekla:

Čini mi se da od premalo sna i previše znanja o proteklim događajima počinjem da gubim razum, kao i svi ljudi na moru, koji žive preblizu jedni drugima, preblizu svemu što je čudovišno pod Suncem i Mesecom.

The post OBREDI PRELAZA, VILIJAM GOLDING appeared first on 42 magazin.

Čitanje je ritual, komentarisanje piščeve (ne)veštine je ritual, čuvanje knjiga je ritual, kupovina police za knjige je ritual… Biram naslove prema raspoloženjima i dobima dana u kojima ću ih čitati. Namenski kupujem knjige manjeg obima koje nisu teške tako da mogu da ih nosim u torbi i čitam u pauzama dana. Ukratko, ako postoje knjiški pacijenti, garant spadam u tu grupu.

U nekom trenutku došao je i 21. vek u Srbiju, mada su meni možda poslednjoj javili. Ranijih dana mi nije padalo na pamet da miris knjige zamenim aplikacijom. Ceo taj koncept mi je delovao kao izdaja literature, mada je taj način razmišljanja, znam, prilično besmislen. No, sada je pukla ta velika vest da je u Srbiju stigao Bookmate. I ajd sad ti nemoj…

Bookmate mi dođe kao sigurna kuća u telefonu – stoji mi između dve digitalne šizofrenije svoje vrste, mejla i Instagrama

Kako sam instalirala aplikaciju, primila sam se. Prvo, naslovi su bili tu. Silne neke knjige koje volim, a nisam godinama čitala, i silne neke druge knjige na koje sam prvi put naletela, i, opet, gomila trećih knjiga koje su popularne, ali nisu moj fazon. Bujica žanrova, baš kao u knjižari. I baš kao u knjižari, satima sam prebirala po naslovima, sortirala šta ću kad da čitam… Ne znam, nešto mi je u glavi kliknulo. Kao što je Facebook ukinuo naše potrebe da taložimo fotke s mora i pokazujemo ih gostima, u tom malom prostoru na digitalnom oblaku počela sam da pravim svoje police za knjige, da ih doterujem, sortiram, gradim… Prvu policu koju sam napravila nazvala sam Književna kutlača. Računam – ono što me najviše hrani. Čisto da ne bude da sam pacijent teške kategorije, imam ja i život van knjiga, ali kad mi dođe vreme u danu za knjige, sve nestaje i samo taj svet priznajem.

Bookmate mi dođe kao sigurna kuća u telefonu – stoji mi između dve digitalne šizofrenije svoje vrste, mejla i Instagrama. Koliko god da to jeste taj „svetski popularni servis za čitanje elektronskih knjiga koji koriste milioni ljudi“, to je ujedno i društvena mreža za sve čitače. Objedinjuje sve strasti prema pisanoj reči – čuvaš knjige, praviš bazu knjiga koje možeš da čitaš u svakom trenutku i gde god, izdvajaš citate, pratiš ljude čiji ukus ceniš i koristiš njihove preporuke za čitanje. Takođe, možeš da komentarišeš pisce kroz impresije za svaki pročitan naslov, što je do sada bila javno najomiljenija tajna kafanska disciplina među novinarima i piscima. Naravno da sam se primila.

U nekom trenutku došao je i 21. vek u Srbiju, mada su meni možda poslednjoj javili

Što je najvažnije, osećaj pisane reči nije tup. Čak i moćni pisci poput Bulgakova isto su pitki, s tim što mislim da takve naslove treba čitati offline, naročito ako se čitaju prvi put. Dok čekam u redu za neku već birokratiju, ili sam zaglavljena u taksiju, radije čitam neke laganije naslove, ali po naraciji dinamične.

Neverovatna lagodnost postojanja, koju mi pričinjava ta moćna biblioteka što raste u mom telefonu, verovatno je vesnik činjenice da sam digitalno evoluirala. I mislim da je to super. Dobra knjiga nije predmet. Ona je ceo jedan svet smešten negde zahvaljujući nečijoj genijalnosti.

The post Bookmate – online biblioteka na srpskom appeared first on 42 magazin.