Poeta, esejista, prozaista, strastveni muzičar, likovni i vizuelni umetnik, putnik i avanturista kroz um i dušu, inženjer elektrotehnike. Simbioza bajke i zdravog razuma
Kao inženjer proputovao je gotovo celu srednju i istočnu Evropu, radio je u Turskoj, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, zemljama Balkana… Svuda je sticao prijatelje i upoznavao jezike, dve čini se najvažnije stvari koje iskre po nepreglednom polju renesansne lirske duše Daniela Kovača, sa kojim smo nasilno morali da završimo intervju – jer ovaj čovek je kao knjiga koju ne možete da prestanete da slušate dok samu sebe čita.
Za početak, ti, između ostalog, i pišeš. Imaš četiri knjige. Skoro je izdato reizdanje tvoje prve knjige koja je ušla u finale za NIN-ovu nagradu 2001, reci nam nešto o tome.
Knjiga Logika reke, pruge i otpada imala je svoj buran život kad se pojavila. To je bilo pre 14 godina. Stvorila je jednu popriličnu ujdurmu u to vreme, lepo se i prodavala, bila je dosta i u medijima i ušla je u uži izbor za tu nagradu. Međutim, kako je vreme prolazilo, i dalje je postojao veliki interes za nju, ali pošto je moj izdavač bio dosta mali, odštampan je i prodat samo prvi tiraž i odjednom je više nije bilo. Od tada, svake godine sam čuo od bar petoro ljudi, daj zašto nema te Logike.. da se kupi. Verovatno su ljudi između sebe prepričavali kako je to okej knjiga, čak sam dobio izveštaj da su ljudi u bibliotekama tražili da je čitaju i da je taj jedini primerak u Narodnoj biblioteci Srbije bio jako izlizan, pa su morali da ga lepe i sastavljaju da bi knjiga bila funkcionalna za čitanje, što mi je veoma drago.
Napravio sam devizu Svi ste vi Jesenji orkestar, jer svako ko poželi i oseti se dovoljno slobodnim i kompetentnim može da nam se priključi i kaže – uuu ja bih sad tu svirao harfu
Kako je došlo do odluke da se uradi reizdanje?
Zbog svoje poslednje knjige Klara i leksikon minimalnog života počeo dam da sarađujem sa jednim mladim, dosta simpatičnim i dobrim izdavačem Kontrast izdavaštvo. Zajedno smo odlučili da reobjavimo moju prvu knjigu uz novi prelom koji bi bio u duhu sa savremenim tehnologijama štampe i sl. Pošto sam ja Logiku… pisao rukom, pogotovo u to vreme kada računari nisu baš bili rasprostranjeni, našao sam gomilu crteža i zapisa (žvrlja) iz tog perioda i odlučio da njima obogatim ovo novo izdanje i time jasnije označim estetiku knjige. Sada ona ima novi život i pažnju koju vuče sa sobom.
Ti i dalje rukom pišeš knjige. To je stara škola ili šta je razlog tome?
Vrlo je praktičan razlog zašto to radim. Kada nešto napišem rukom, onda pri prekucavanju nužno moram sebe još jednom da prekontrolišem, i to vrlo ozbiljno, i to mi je prva jaka kontrola i druga ruka. Probao sam da pišem direktno u računar, ali su mi rečenice jako klimave, a mrzovolja da ih popravim još veća. Razlog što to radim je potpuno racionalan, uopšte nije romantične prirode, to je način da se izborim sa zadatkom.
Pored knjiga koje si napisao, radiš grafike, crteže… U Paintu. U Paintu?! Objasni, zašto, kako, od kada?
Prvo, imam tu teoriju da čovek ne treba da prestane da radi ono što je radio još u osnovnoj školi. Tada smo morali svašta nešto da radimo, da crtamo, sviramo, pišemo, računamo… Onda je bitno kada odrasteš da makar neke aspekte toga zadržiš jer ti to prosto daje neku veštinu sa kojom posle dalje možeš da stvaraš nešto. Pošto dosta putujem, taj Paint mi je bio u računaru i uvek sa mnom. Mogu odmah da ga otvorim i da crtam. Mogu da snimim pa da nastavim posle da crtam. Praktično, već 15 godina crtam u tom Paintu i ne nameravam uopšte da prestanem. Od tada sam doživeo celu evoluciju nekoliko stilova i faza i svega toga što rade ljudi koji slikaju ili se bave nekim klasičnim likovnim tehnikama. Kada sam našao način da ih odštampam, da one budu na papiru i da to bude super, onda sam počeo i izložbe da pravim i eto otkud, zašto i kako to.
Nisi nikada pokušao u nekim naprednijim grafičko/dizajnerskim programima da radiš?
Ideja je da sve to bude dosta ograničeno. Čak kad kažem Paint, ja ne koristim ove savremene jer su ga oni razvili da bude bolji, ali on suviše šatrorealistički oponaša te olovke i bojice. Ja to ne koristim. Tako da ja sa interneta skidam XP verziju Painta, to je ona stara verzija jer jedino u njoj imam kontrolu nad svakim pikselom i imam potpunu kontrolu da uradim ono što želim, ta ograničena paleta boja. To je jedna velika igra. I da, ne koristim ništa sem miša. Dakle, tu ima puno ograničenja, zato ja moram da povećam svoju veštinu.
Kako si uopšte došao na ideju da radiš u Paintu?
Imam ćerku, koja sad ima 14 godina. Kada je ona bila mala, bila je ona borba protiv televizije. Ne gledam televiziju već deceniju i više. Onda sam razmišljao kako mogu nju da angažujem a da to ne bude TV, da je odvučem od te sprave. Tada sam se, kada je ona imala godinu-dve, setio Painta i počeli smo onako pred spavanje, umesto uspavljivanja ili gledanja emisija mi smo crtali.
Ima te na svim poljima umetnosti, pišeš, radiš sa raznim, različitim umetnicima i, naravno, sa Jarbolima.
Jarboli su jako dobra stvar jer je svaki član kao kontinent.
I ako sam njih htela da ostavim za kraj, ajmo sad o Jarbolima. Vi imate isti sastav benda od početka. Koliko je to tačno godina?
Dvadeset pet godina.
Ja ne znam za bend koji traje toliko dugo u istom sastavu od početka.
Ima, U2.
Dobro, da… Svi ste jako autentični, sva četvorica radite mnoge druge razne stvari osim što ste u bendu. Tvoj brat Žolt je slikar i profesor na fakultetu, Boris Mladenović Bomla svašta nešto vrti sa muzikom, sa Škrticama, akustikom..
Da, Bomla je ključna ličnost muzičke supkulture u Beogradu.
Nemanja?
Nemanja radi muziku u Narodnom pozorištu.
Fenomenalan bend koji je toliko dugo opstao i još uvek ste i te kako prisutni i sjajni. Ne znam da li je do mene, ali jako malo stvari mi se sviđa i čini mi se da nema mnogo kvalitetne muzike poslednjih godina, i to ne samo ovde nego i u svetu.
Dobro da, taj idiotizam je zavladao svuda (smeh).
A Jesenji orkestar. Ti si vlasnik, tvorac tog benda. Ljudi se stalno menjaju i prolaze kroz Jesenji orkestar, plus, stalno se poigravaš sa raznim stvarima.
Jesenji orkestar je nastao u neko teško vreme, postao sam otac, zaposlio se, ceo život mi se promenio. Cela životna igra postala je mnogo komplikovanija i teža i ja sam hteo da ipak funkcioniše. Tada mi se nekako javila lirika, pravio sam te neke narativne pesme koje imaju po deset strofa.
Ja sam lično puno napredovao svirajući sa ostalim članovima benda i mene ne bi bilo kao svirača da nije njih
Nekako dilanovski.
Ja sam veliki ljubitelj Boba Dilana. Od Dilana može mnogo toga da se nauči. Ako ga posmatramo samo poslednjih par godina, onda vidimo da ima izložbu svojih skulptura, crteža, piše knjige…
Ajde da sad meandriram između priče o Jesenjem orkestru i savremenom trenutku. Danas postoji tehnologija i moguće je da mnogo više nego ikada čovek radi razne stvari u toku jednog dana, samo mora da bude dobro organizovan i da ima dobru ideju. Samo treba da sedne i radi jer je tu najčešće neki računar koji će da ubrza te procese.
Jesenji orkestar je zanimljiv jer je počeo tako od nekog ličnog bluza i postao laboratorija u kojoj sam počeo da upoznajem razne ljude. Bend je nastao pre desetak godina gde sam ubo početak tog freak folka i počeo da sarađujem sa eksperimentalnim muzičarima koji ne prave pesme nego zvučne pejzaže, drone zvukove i razne stvari. Veliki je opus i imamo već pet albuma. Napravio sam devizu Svi ste vi Jesenji orkestar, jer svako ko poželi i oseti se dovoljno slobodnim i kompetentnim može da nam se priključi i kaže – uuu ja bih sad tu svirao harfu. Ja bih rekao: odlično, harfa, ajmo – pa da vidimo šta možemo da uradimo! Veliki rad je, pored talenta, mnogo bitan.
Bend je kao neka radionica
Neprekidna radionica, haotična nekada, ali da.
Vraćamo se na Jarbole.
Jarboli su grupa koja drži do integriteta. To je vrlo zajebana stvar jer Jarboli nisu nikada radili ništa što im se nije dopadalo da rade. Postoje interni kriterijumi šta je za nas dobro, šta nije. Neprekidna nadgradnja nad tim šta umemo i znamo, tako da smo vremenom postali sve bolji svirači. Ima dve stvari sa Jarbolima. Jarboli na koncertima, ozbiljan događaj, kada mi sviramo uživo. Drugo su pesme, vrlo eklektično, ali je to neki rokenrol. Mislim da mi sviramo taj neki istočnoevropski rokenrol. Muzika koja je uvek uzbudljiva. Super su Jarboli, svi smo mi ćaknuti na svoj način, imamo svoje prednosti i mane, ali smo ih dobro ukomponovali i svako ima svoj nerv u tom sistemu. Ono što sam primetio jeste da smo mi svi jako razumni i uvek donosimo neke razumne odluke u skladu sa mogućnostima, a nekad i u skladu sa sopstvenim ograničenjima. I baš zato što ne postoji nikakav pritisak i moranje, mi jako lepo funkcionišemo. Neko može da nam zameri da nismo dovoljno ambiciozni da se nametnemo više medijski, ali ovom metodom koju mi primenjujemo sebi smo obezbedili dugovečnost. Ja verujem da ćemo mi trajati dok god budemo živi, zdravi i na nogama u ovakvom ili onakvom obliku. To je ideja.
Jednom si izjavio da se rokenrolom bave pametni ljudi.
(Smeh.)
Ja se slažem sa tobom. Da li misliš da imamo nedostatak dobre muzike (po mom mišljenu), zbog odliva mozgova sa ovih prostora jer je nama evo već dvadeset i kusur godina kriza na ovaj ili onaj način? Ili odlazi kvalitetna publika pa nema ko da sluša?
Mi se svake dve-tri godine borimo za nove generacije slušalaca. Dosta naših ljubitelja emigrira. Da češće sviramo u dijaspori, bili bismo ozbiljna koncertna atrakcija. Jednom nam se desilo da smo svirali u Beču i na taj koncert je došlo puno naših, al’ je bilo i puno Bečlija i gazda kluba nas je molio da ponovo dođemo. Sad to što smo mi neorganizovani i nismo više nikad svirali u Beču, to je već naš problem, ali imamo taj potencijal.
Muzička scena u nas? Šta imaš da kažeš?
Slušajte ovo što kažem Borisovim glasom: mora tu puno da se svira i mora puno da se zna. Rokenrol je postala istorijska muzika, nešto slično džezu i bluzu. Posle početnog impulsa, kada uhvatite gitaru i lemate bubnjeve, i to bude super i to traje dve-tri godine, može ta početna energija da se izvuče toliko. Da biste trajali duže, potreban je jedan rad koji je popriličan rad, i to je već rad koji je na nivou džez muzike ili klasične čak muzike, al’ je pritom i malo kompleksnija jer rokenrol nikada i nije bio ta forma da se ocenjuje kako je neko odsvirao. To je jedan kulturološki rad, ali na hiljadu polja, i intuicija, i veština, i osećaj za groove, i ritam, sve to učestvuje. Jarboli su i dalje u istom sastavu, i dalje sviramo, i nekako vučemo jedni druge. Ja sam lično puno napredovao svirajući sa ostalim članovima benda i mene ne bi bilo kao svirača da nije njih. Mnogo je bitno svirati sa tako dobrom grupom kao što su Jarboli da bi napredovao i uspeo.
Imam još nešto.
Može, može.
Imao si seriju porukica, citata koje si ispisivao rukom na papiru, a ponekad i na ruci, i kačio na Instagram.
To je bila ideja da imam neku vrstu jutarnjeg nečega. Kada se probudim, napišem nešto, slikam i stavim na Instagram. Hteo sam da istražujem taj medij. Postoje te društvene mreže i to, ali meni to nije interesantno ako ne mogu na neki način da iskoristim. Bivajući na tim mrežama, shvatio sam da je sad vreme citata i svi kače neke citate. Onda sam razmišljao da li mogu da uđem u tu industriju citata jer je to jedna ozbiljna globalna industrija citata odvajkada do sada. Da li bih ja svako jutro mogao da napišem nešto što liči na te citate ali je zapravo moja originalna misao kao neka instant filozofija u jednoj rečenici, nekada je to samo tri-četiri reči, ne više. Onda se to pokrenulo kao neka vrsta mantre, ujutru se probudim, napišem, slikam, okačim i komuniciram sa ljudima.
Jesenji orkestar je zanimljiv jer je počeo tako od
nekog ličnog bluza i postao laboratorija u kojoj sam
počeo da upoznajem razne ljude
Ja imam omiljen citat: Prestanak odlazaka na rok koncerte šteti zdravlju.
Primetio sam da ljudi ostaju zatvoreni u svojim kućama, ne idu nigde i sve konzumiraju tako virtuelno preko nekih mreža, a vrednost kada prisustvujete nečem uživo je tako uzbudljiva. Kada me ljudi pitaju kako da nađem momka ili devojku, ja kažem idite na koncerte. Budimo realni, ako u Srbiji igde ima pristojnog sveta, mislim na ljude koji su dovoljno nestašni, radoznali, dovoljno interesantni da ih upoznate, to će biti najčešće na rok koncertu, nigde drugo.
Naša literarna scena?
Što se tiče pisanja, ja kod kuće imam jednu policu i zovem je polica savremenika. Tu je 70 odsto poezije savremenih autora i nešto proze, romani, pripovetke i slično. Ima neka mala revolucija poezije u Srbiji i tu se svašta dešava. Tu bih preporučio pre svega Uroša Kotlajića, Tamaru Šuškić, Ana Mariju Grbić i, naravno, svima poznatog Marka Tomaša.
A u muzici?
Stalno ima nešto, sviđa mi se Bitipatibi. Takođe imam svoje savremenike kao što je St iz Goribora, on nije sad preterano aktivan, ali oni su dobar i važan bend. Zatim Ivan Čkonjević, on je jako zanimljiv lik. On svira gitaru šrafcigerom, mutilicama za nes-kafu on svira mandoline, objavio je u Švajcarskoj i Londonu album, svira u inostranstvu. Jako je važno pratiti šta on radi. Ivan je jedna renesansna ličnost, on je defektolog, radi sa slepim i slabovidim ljudima, pravi muziku i piše. Trebalo bi obratiti pažnju na njega.
Mogla bih u nedogled sa tobom da pričam, ali moramo da završimo. Hvala ti.