Milica je slikarka, tattoo majstor, trkačica i zaštitno lice brenda Nike, a sa nama je pričala o tome kako se njena interesovanja i zanimanja dopunjuju i stapaju u savršenu celinu
Iako često citiram rečenicu sa FB strane Mačka kaže, a koja glasi: „Najgori ljudi na svetu su ljudi“, nekad se (srećom) ispostavi suprotno. Postoje fenomenalne stvari za koje smo sposobni, samo ako upotrebimo mozak i usmerimo misli ka pravom mestu. Kada to kažem, mislim pre svega na trkače i trčanje – ljude koji svakodnevno govore o tome šta sve možemo da uradimo ako treniramo, ne samo telo – već naš um.
I sama sam počela da trčim pre godinu dana, i iako moja maksimalno pretrčana kilometraža nije baš za pohvalu (20 km), uvek me iznenadi emocija koju osećam svaki put kada izađem na stazu i motiv da nastavim dalje. Deluje mi da sličan doživljaj imaju i drugi trkači, pogotovo oni koji trče dosta – u njihovim očima vidim pasiju za ovaj sport, a ona izbija sa svakim korakom koji naprave. Jedva čekaju da obuju patike, da krenu napred, da udahnu duboko i uđu u svoju happy zonu. Jer ona je tu, odmah čim izađeš iz kuće, ne treba nikakva specijalna priprema ili sala za trening. Samo dobre patike.
Sa željom da prenesem milimetar pozitivne trkačke emocije, pričala sam sa Milicom Vučković, devojkom koja, pored toga što je slikarka, ali i fenomenalan tattoo majstor, uvek nađe vreme da trči.
Krećemo, 3, 4 – START!
Upravo sam završila sa čitanjem knjige Harukija Murakamija O čemu govorim kada govorim o trčanju, gde on priča koliko mu trčanje pomaže da se koncentriše i bolje razmišlja, pa je tako, trčeći, postajao i bolji pisac. Ti si slikarka, koliko ovaj sport utiče na tebe u tom smislu?
Iskreno, nisam čitala tu knjigu, a ako je već reč o Murakamiju, onda bi moj izbor bio Rju Murakami. Što se tiče trčanja i koncentracije, ili trčanja kao izvora inspiracije za kreativan rad, slažem se da spona postoji, ali svakako ne u toj meri da sam trčeći postala ili postajala bolja slikarka. Smatram da je fizička aktivnost važna kao takva, a da je trčanje odličan izbor iz više razloga. Ponajviše iz razloga što vam za trčanje ne treba doslovno ništa osim volje.
Ne znam tačan broj trka na kojim sam učestvovala, kao što rekoh, na dosta manjih, i na, recimo, desetak polumaratona. Naravno, planiram da trčim Nike BGD10k
Kako i kada si počela da trčiš?
Zanimljivo je da sam zapravo, kao mala, trenirala atletiku, i to baš trčanje, ali isključivo kratke deonice, 100, 200 i 400 m. Kondicioni treninzi su za mene predstavljali pakao, jedva sam uspevala da istrčim dva kilometra, i to mi je tada bilo previše. Prvi put u životu sam istrčala tačno pet kilometara 1. juna 2014. kada smo i osnovali nas trkački tim Burt. Našli smo se, nas desetak, ispred hotela Jugoslavija, sa idejom da zajedno trčimo, i da od tog druženja i trčanja napravimo neke nezvanične treninge, odnosno da razvijemo jednu lepu zajedničku naviku. Tako je i bilo, nalazili smo se tri-četiri puta nedeljno na različitim lokacijama i pokušavali da pomeramo granicu, to jest da povećavamo kilometražu. Neverovatno je to koliko je lakše trčati u društvu, uvek se nađe neko bolje kondicije ko može da te zapriča i skrene misli kada ti je teško, kada misliš da ne možeš više. Upravo se tako granica i pomera, samo treba prebroditi krize. Ubrzo posle toga, svega dvadesetak dana, istrčala sam i svoj prvi polumaraton.
Koliko kilometara si najviše pretrčala i kakvo je to iskustvo?
Polumaraton, odnosno 21 km, jeste i dalje najduža distanca koju sam do sada istrčala. Iako sam ih istrčala desetak, u različitim gradovima, svako od tih iskustava mi je bilo dragoceno i nezaboravno, ali najviše pamtim taj svoj prvi polumaraton u Novom Sadu. Nisam ni bila fizički toliko spremna, istrčala sam ga, što se kaže – na volju. Sećam se samo da po završetku nisam osećala ni ruke ni noge, i jedva da sam mogla da govorim, ali količina euforije i endorfina u mom organizmu bila je neopisiva.
Trčanje je svakako, i to bih podvukla, više stvar psihe nego kondicije. Svako ume da trči i da potrči. Najveći neprijatelj tokom trčanja si upravo sam sebi, tvoja glava i granice koje si sebi unapred postavio
Da li planiraš da nadmašiš sebe i pretrčiš više od tog nekog personalnog maksimuma?
Naravno, imam želju da istrčim čitav maraton nekad u skorijoj budućnosti. Ne da bih nadmašila svoj lični rekord u pređenoj kilometraži, već, eto, da bih opet pobedila sebe psihički i još jednom uradila nešto što mi izgleda nemoguće.
Na koliko trka si učestvovala do sada? Planiraš li da trčiš Nike Belgrade 10k koja se uskoro održava?
Ne znam tačan broj, kao što rekoh, na dosta manjih trka i na, recimo, desetak polumaratona. Naravno, planiram da trčim Nike BGD10k, to bi trebalo da je za mene kao rekreativna trka, ali, iskreno, posle ovog vrelog i lenjeg leta, biće mi i to izazov.
Nedavno si u kolaboraciji sa njima (brend Nike) uradila video u kom vidimo tebe kao umetnicu i kao trkačicu. Reci nam malo više o toj kolaboraciji i iskustvu rada na takvom videu?
Da, Nike je nekako od početka pratio i podržavao naš tim, ali sam iskreno i pre toga nosila Nike jer, eto, mislim da ne postoji udobnija trkačka patika. Pošto smo i ranije sarađivali sa njima, bilo mi je lako i poznato, s tim što su na videu radili još i ljudi iz Vicea iz Beograda i Amsterdama. Obradovala sam se njihovoj stručnosti i kreativnosti, svaki šot smo uspeli da uradimo doslovno iz prvog ili drugog pokušaja, što puno znači jer, ipak, treba trčati čitav dan. Za taj video koji traje svega 24 sekunde mislim da sam, kada se sve sabere, trčala pola dana i istrčala sam sigurno dvadesetak kilometara, napred-nazad. 🙂
Da se opet vratim na Murakamija – rekao je kako je posle pređenog stotog kilometra na ultramaratonu upao u trkačku depresiju (tako ju je sam nazvao) i neko vreme nakon toga nije imao potrebu da trči iako nije imao povrede niti velike bolove. Da li se tebi nešto slično dogodilo?
Trčanje je svakako, i to bih podvukla, više stvar psihe nego kondicije. Svako ume da trči i da potrči. Najveći neprijatelj tokom trčanja si upravo sam sebi, tvoja glava i granice koje si sebi unapred postavio. Samo kada pomisliš „ne mogu više“, čitavo telo počne odjednom da te boli i zaista ne možeš. Pretpostavljam da svako ima sebi svojstvene metode za prevazilaženje tih kriza, ja se sa sobom svađam, samu sebe ucenjujem, govorim sebi „hajde, možeš makar do onog sledećeg drveta“ ili već nečega, ali nekad, jednostavno, ništa od toga ne radi. Desilo mi se jednom, nekoliko dana posle trke, da nisam mogla da istrčim krug oko Ade, što nam je inače bio redovan i to lagan trening, ali prosto nisam mogla, glava nije htela. Možda bi to bilo najsličnije toj trkačkoj depresiji koju pominješ.
Neverovatno je to koliko je lakše trčati u društvu, uvek se nađe neko bolje kondicije ko može da te zapriča i skrene misli kada ti je teško, kada misliš da ne možeš više
Ti si slikarka, ali i tetoviraš. Šta misliš, po čemu te ljudi više prepoznaju?
Ne znam, pretpostavljam da bi to najbolje bilo pitati ljude. Postoje oni koje tetoviram a redovno posećuju izložbe, postoje i oni koji prate moj likovni rad, pa tako dobiju ideju za tetovažu. Svakako je broj ljudi koje sam za ovih šest, sedam godina istetovirala neuporedivo veći od broja ljudi koje zanima slikarstvo.
Koju muziku slušaš dok trčiš, a šta dok slikaš ili tetoviraš?
Što bi rekla ona baba iz vica, samo nek je rendom. U studiju slušamo svi zajedno neku neutralnu muziku, najčešće sa radija, to ja zovem muzika iz lifta, jer je to najlakši kompromis. Kod kuće, kada slikam, slušam doslovno sve živo. Nekad slušam hevimetal od Sworda i Mastodona, preko Primusa, isto tako umem da pustim neki rejv iz Boiler Rooma, umem da zalutam sa nekakvom afričkom plemenskom muzikom, a umem i da završim na Ceci i Viki.
Nike je nekako od početka pratio i podržavao naš tim (Belgrade Urban Running Team), ali sam iskreno i pre toga nosila Nike jer, eto, mislim da ne postoji udobnija trkačka patika
Koja je najbizarnija tetovaža koju si uradila ili barem dobila zahtev da je uradiš?
To je, moram da priznam, često pitanje. Poštujem svačiju ideju koliko god ona suluda bila, ali definitivno najbizarnija stvar koja mi se desila je kada je danima zvao neki tip mene i moju koleginicu sa skrivenog broja i svaki put pitao „Da li tetovirate intimna mesta“, a zatim spuštao slušalicu.
Tvoje slike su mračne, ili je bar to moj neki, lični, doživljaj. Iako nisu stilski povezane, deluje da odišu istom emocijom. Svako od nas tu emociju prima na sopstveni način, ali koja je od njih tvoja, lična?
Vidiš, ja bih baš rekla da su stilski srodne, samo što se taj stil gradi i nadograđuje, ali mislim da se na svakoj svojoj slici služim nekim istim jezikom. Ako bih morala da od svih istaknem jednu emociju, to bi onda bio strah od smrti, odnosno neuspelo mirenje sa činjenicom naše konačnosti.
Kad će nova izložba?
Ja se nadam da ću stići da je završim do kraja godine, pošto ovaj put spremam nešto sasvim novo. Verujem da će biti u oktobru ili novembru.