Tamo jedu kobre, krokodile i pse, mole se u hramu od pivskih flaša. Na ulici sam sanjala semafor i umalo nisam doživela potop usred sušnog perioda… A jedva čekam da se vratim u tu zemlju zena i haosa, satkanu od suprotnosti i iznenađenja
Good Morning Vietnam odjekuje mi u glavi dok avion rola po pisti Ho Ši Mina posle 20 sati leta, čemu treba dodati i vremensku razliku od šest časova. Posle dodatnog zadržavanja u dugom redu, kako bismo završili administrativne formalnosti za dobijanje vize, evo nas u gradskoj vrevi i ludilo je počelo. Zamislite tri i po miliona motorčića koji ko da vas napadaju sa svih strana, poput razdraženih stršljenova koji ne zaziru ni pred najluksuznijim džipovima poslednje generacije. E da, upravo ta scena iz epizode o Vijetnamu megazvezda kultne emisije Top Gear pobudila je moju radoznalost da se i ja nađem u epicentru jednog drugog sveta, gde vam obične svakodnevne stvari odjednom postaju nemoguća misija.
Na stranicama menija u većini restorana naći ćete i jela od kornjače, krokodila, zmija i ostalih, izvinite na izrazu, gadosti
Na primer prelazak ulice na raskrsnici bez semafora. Pravilo je da pravila nema – svi jure bez zaustavljanja, istovremeno iz svih pravaca, s namerom da obiđu gužvu, vožnja se nastavlja trotoarom, a uzbuđuju se samo pešaci stranci koji ne shvataju šta ih je snašlo. Pritisak na sirenu nekog ozbiljnijeg vozila znači da je vozač sebi dao prvenstvo prolaza i da svi učesnici ovog ludila moraju momentalno da se sklanjaju.
Kada saznate da u nekadašnjem Sajgonu živi oko devet miliona ljudi (a najveći broj motore kineske proizvodnje koristi kao glavno prevozno sredstvo), jasno vam je da nema mesta za pravila lepog ponašanja i da je snalažljivost osobina koja znači opstanak.
Suživot dve potpune suprotnosti vidljiv je na svakom koraku, a scena koja razliku definitivno najbolje odslikava jeste parkiran hibrid BMW i8 (za one koji se baš ne razumeju ovaj model je potpuni tehnološki krik i košta oko 150.000 evra, na beogradskim ulicama viđen je jednom), s druge strane južnokorejski džip Kia Sportage, a između njih prodavačica voća sa tradicionalnim vijetnamskim šeširom sedi na asfaltu strpljivo čekajući da zaradi neki dong.
Grad je neverovatno urban, a poseban šarm daju mu građevine tipično francuske arhitekture (poštu u centru grada projektovao je lično Ajfel, a u njoj i danas stanovnici plaćaju račune). Strani kapital očigledno je uveliko osvojio jednu od poslednjih socijalističkih zemalja sveta, u kojoj se još uvek ide na poklonjenje spomeniku najpoznatijem predsedniku Ho Ši Minu, a modni brendovi poput Chanela, Hermesa, Burberryja zauzeli su strateški najjače lokacije i u večernjim satima blješte kao u bilo kojoj drugoj svetskoj metropoli.
Definitivno, ovi modni komadi ne mogu se tako lako videti na prosečnoj Vijetnamki jer s platom od 150 dolara (oko 35 miliona donga) ona se i te kako dovija da prehrani porodicu.
Slučajno sam prisustvovala činu kada je vremešni baćuška otrčao na kraj restorana, a za njim i njegova babuška, koja je disciplinovano snimala svaki detalj ritualnog ubijanja kobre odrubljivanjem glave, a onda potom je njena krv isceđena i pomešana sa votkom – koju je on naiskap progutao
A Vijetnamke su toliko simpatične i neposredne, s obaveznim maskama na licu kako bi im koža ostala zaštićena od sunca, lako ulaze u komunikaciju sa strancima nudeći im kojekakve džidže i bez reči engleskog uspevaju vešto da se cenkaju ne odustajući da vas ubede da kupite bilo šta. E tu treba biti oprezan. Deluju krhko i naivno, a u stvari su ozbiljno namazane. To vam mogu reći iz sopstvenog iskustva nekoliko dana kasnije – dok sam uživala na ležaljci ugledala sam krhku staricu kako na tradicionalan način, uz pomoć šipke preko ramena, nosi kokosove orahe. Pomislila sam da bih kupovinom ovog voća mogla da joj pomognem… I da skratim. Bakica me je tako hipnotisala da je uspela da mi izvuče sve dongove iz novčanika. Njen orah koštao je pet puta više od onog u baru rizorta! Za utehu, makar sam nahranila njenu porodicu narednih sedam dana! Tada mi je postalo jasno čemu toliko policajaca, a posebno onih namenjenih turistima. Inače, posao policajca je najpoželjniji i najbolje plaćen u ovoj zemlji, a gle koincidencije, do njega se dolazi uz dobru vezu ili uz unapred pripremljen novac.
Ali da se vratim lepšim stvarima. Ono što očarava kada posetite ovu zemlju u periodu između decembra i maja jeste tropska klima s idealnih 25 plus stepeni, egzotično bilje, cveće i voće – papaja, mango, rambutan, nangka ili jackfruit, pomenuti kokosov orah i posebno pitaja ili dragon fruit. Ovaj živopisni beli plod sa crnim sitnim koščicama i ružičastom korom jedan je od proizvoda, pored kafe (da li ste znali da je Vijetnam posle Brazila najveći izvoznik kafe?), koji se najviše šalju u svet. Širom zemlje možete videti nepregledne plantaže ovog ukusnog voća čiji plodovi rastu na jednoj vrsti kaktusa.
Oni jedu i pacove, pse, a konobar nas je jednom dobronamerno upozorio da ni patka nije baš idealan izbor za večeru u restoranu
A kad sam kod hrane, vijetnamska kuhinja nas je potpuno očarala. Glavno jelo je pho, čorba sa puno povrća, a može biti napravljena od različitih vrsta mesa – piletine, govedine, svinjetine, morskih plodova… Vijetnamci je jedu i za doručak, a uz nju će vam obavezno servirati i tanjir pun svežih algi i različitih salata i začina. Pirinač je obavezan dodatak glavnom jelu koje je uglavnom bazirano na mesu, a na poslednjim stranicama menija u većini restorana naći ćete i jela od kornjače, krokodila, zmija i ostalih, izvinite na izrazu, gadosti.
Slučajno sam prisustvovala činu kada je vremešni baćuška otrčao na kraj restorana, a za njim i njegova babuška, koja je disciplinovano snimala svaki detalj ritualnog ubijanja kobre odrubljivanjem glave, a onda potom je njena krv isceđena i pomešana sa votkom – koju je on naiskap progutao. I dok je kuvar dalje pripremao odrezak od kobre sa povrćem, ponosni Rus je praktično odlebdeo do svog stola. Šta se dalje dešavalo, ne znam jer mi je bilo glupo da zurim u njegov tanjir, a trebalo je da i ja nešto stavim u usta nakon ove pitoreskne scene. A ako ste mislili da je to najjeziviji vijetnamski obrok, moram da vas razočaram. Ne nije. Oni jedu i pacove, pse, a konobar nas je jednom dobronamerno upozorio da ni patka nije baš idealan izbor za večeru u restoranu. Ovoga puta nisam bila spremna za detalje.
Da biste doživeli pravu autentičnost indokineske kulture, morate da se otisnete sa obale i krenete dublje u planine, pravac Da Lat. Tri sata vožnje do jednog od najšarmantnijih gradića koji u potpunosti krasi francuski romantični duh, gde lokalno stanovništvo najčešće makar jednom u životu provede medeni mesec, protiče u nepreglednim borovim šumama, prijatnoj temperaturi… ali u našem slučaju kiši koja je lila bez prestanka usred sušnog perioda. Iznenada se pojavio ciklon i rešio da nas potopi. Blato, mulj i žuta prljava voda. Ni najveći vodopad nije mogao na nas da ostavi utisak zbog bujice ružne oker vode.
Pritisak na sirenu nekog ozbiljnijeg vozila znači da je vozač sebi dao prvenstvo prolaza i da svi učesnici ovog ludila moraju momentalno da se sklanjaju
Usput gledate siromaštvo kakvo ne možete da zamislite – u skromnim kućicama širom otvorenih vrata nazirale su se porodice koje sede na podu. Ni traga bilo kakvim komadima nameštaja, osim televizoru. Mobilni je i ovde znak prestiža, a snalažljivi dečaci satima su u stanju da leže u ljuljašci od mreže igrajući igrice.
Beg iz surovog okruženja nalazi se u rajskom mestu Tuyen Lam Lake sa zen manastirom okruženom gustim borovima, stotinama godina starim bonsai stablima i tropskim cvetovima. U sličnom raju svoju palatu sagradio je poslednji vijetnamski kralj Bao Dai, katolik koji je imalo tri žene. Na naše pitanje kako je to moguće i kakvu reakciju je kod njegovog naroda izazvala ova čudna odluka vladara, naš simpatični vodič jednostavno zaključuje: „Pa on je kralj, on donosi pravila!“ O da, budističkim pogledom na apsurde verovatno lakše hendlujete svakodnevni život.
Poštu u centru grada projektovao je lično Ajfel, a u njoj i danas stanovnici plaćaju račune
Iz te perspektive lakše mi je da prihvatim i činjenicu da je fascinantna Dragon pagoda, sveto mesto gde vernici dolaze na poklonjenje Budi, sagrađena od staklenih komadića pivskih flaša, izlomljene keramike i porcelana?! Zamislite impozantnog zmaja dugog 49 metara napravljenog od 12.000 praznih flašica piva! Čekaj, čekaj. Nema veze sa Diznilendom i građevinom pop kulture? Da li se zaista u pivskom hramu možeš iskreno pokloniti Budi? Otvorenim sumnjama izazvala sam podozrenje svojih saputnika uz konstataciju da monumentalna hrišćanska zdanja ne mogu biti jedina prihvatljiva sveta mesta, te da moje predrasude vređaju verske slobode.
Okej, svoju sumnju da hram od pivskih flaša nikako ne može postati sakralno mesto zadržaću za sebe. O tome i mnogo čemu drugom razmišljala sam u povratku. Put je ovog puta sa svim pauzama i zadržavanjima trajao skoro 30 sati, sačekala me je najgora verzija gripa na -5 i svakodnevno buđenje u 5 ujutro jer je organizam ostao zarobljen u drugoj vremenskoj zoni. Izgleda da ću morati da se vratim – da još jednom pogledam te jezive dokumentarne fotografije iz Muzeja rata koje vas protresu do kostiju, da se hrabro prepustim friziranju u nekom od brojnih improvizovanih salona na gradskom trotoaru i da probam jaretinu sa plastičnih stolova lokalne kafane ispunjene gustim dimom… A zatim rajsko ostrvo Fukvok (Phu Quoc), kažu da je to jedino mesto gde sunce direktno zalazi u more. Dakle, next time bleja na vijetnamski način.