Jedan od najozbiljnijih i najprofesionalniji rok sastav na prostoru Balkana bio je EKV. Milan Mladenović postao je beogradska legenda, a po njemu je nazvan i plato ispred Doma omladine, baš prema zahtevu i inicijativi mladih Beograđana.

Članovi benda EKV uspeli su svojom muzikom da kritikuju čitavu ideologiju komunizma, svojom lirikom, progresivnim zvukom i jedinstvenom aurom koja opstaje i danas, decenijama nakon što su prestali da postoje.

Dvostrukim CD-om, snimkom ovog koncerta, u izdanju Mascoma stavlja se tačka na opus jedne od najznačajnijih domaćih rok grupa i krug se, i zaista, zatvara

Album Krug, poslednje zvučno zabeleženo svedočanstvo kultne grupe EKV sa akustičnog koncerta održanog u maju 1994. godine u Prištini, svega pola godine pre smrti Milana Mladenovića, dugo se smatrao za izgubljen, gotovo mitski snimak.

Dvostrukim CD-om, snimkom ovog koncerta, u izdanju Mascoma stavlja se tačka na opus jedne od najznačajnijih domaćih rok grupa i krug se, i zaista, zatvara (nakon izdanja Iznad grada, snimka sa koncerta iz Sava centra 1993).

„Na upravo objavljenom albumu Krug instrumentarijum je sveden na akustičnu gitaru i klavir. Milan i Margita ostali su, posle svega, sami, ali ih to, sudeći po materijalu zabeleženom na ovom dvostrukom koncertnom ostvarenju, nije nimalo pokolebalo u nastojanju da u svakom trenutku daju najbolje od sebe. Očigledno – i ispravno – odlučivši da nove okolnosti prilagode sebi (umesto obrnuto) stvorili su još jednu nadahnutu i blistavu varijaciju EKV, za koju je jedino šteta što nije duže potrajala. Svedena na same osnove, isključena iz svega osim mikrofona, muzika EKV prezentovana je u drugačijem obliku, ali sa istim nivoom strasti i potpunog, nesebičnog predavanja. U tom smislu nastup Milana i Margite, čiji se snimak nalazi na ovom albumu, uzbudljivo je, dirljivo i bez sumnje veoma ekskluzivno svedočanstvo dostojanstvenog smiraja jedne izuzetne karijere“, kaže Aleksandar Žikić, rok kritičar i pisac jedne od najboljih knjiga o Ekatarini Velikoj – Mesto u mećavi.

Dvostruki CD Krug od danas je u pretprodaji na sajtu Mascoma.

The post EKV: Krug se zatvara appeared first on 42 magazin.

Verujem da se Slavimiru ne dopada kada o njemu govorimo kao o nekakvoj zvezdi grafičkog dizajna, jer on to nije – on je, jednostavno, talentovan, vredan i pragmatičan čovek. A upravo te kvalitete ljudi prepoznaju, te ga angažuju da radi sve – od kampanja za supermarkete do redizajna logotipa Zvezdara teatra.

Formula njegovog uspeha i dugogodišnjeg opstanka na samom vrhu krije se u tome što u svakom sledećem projektu pokušava da prevaziđe samog sebe. Da bude uvek nov, ali dosledan sebi i kriterijumima koje sam postavlja. Takve kriterijume jeste najteže ispuniti, a moj sagovornik upravo potvrđuje da nije i nemoguće.

Dosta tvojih drugara nam je već bilo u gostima – Slavoljub Stanković, Goran Stojičić, Vuk Vidor, Mihael Milunović… krajnje je vreme da i s tobom popričamo!
Hvalim ti se Bože (smeh)!

S ljudima koje pominjem si i sarađivao. Da li je nekad naporno raditi s prijateljima, ima li tu kreativnih nesuglasica?
Ma ne, nema teorije. Projekti koje smo zajedno uradili za mene su čisto zadovoljstvo. U takvim scenarijima mi nije bitna finansijska nadoknada. To je jedno kreativno punjenje baterija, nešto što želim češće da radim.

Sa Slavoljubom si nedavno izbacio kampanju za supermarket Idea Dorćol, a o knjizi Gorana Stojičića koju si ilustrovao smo i mi pisali. Da li vaš trio fantastiko sprema nešto novo?
Naravno, uvek. Slavoljub i ja radimo upravo na jednom projektu, komercijalna je priča doduše, ali nije važno, super nam je. Pored toga, Goran priprema nova izdanja i ne verujem da će menjati dizajnera (smeh).

Ponosan sam na knjigu koju sam radio ćerki za rođendan – Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka, jer mislim da je ona iskorak iz ironije u kojoj živimo ka nekoj lepšoj stvarnosti

Ti si davao zaista puno intervjua. Naišla sam na jedan u kom čak kažeš kako si postao magistar samopromocije.
(Smeh) Pa, jeste, ali nesvesno. Mislim da je to počelo još 90-ih – dosta talentovanih ljudi je otišlo iz zemlje, a advertajzing bio u začetku. Tada je u medijima, a i životu uopšte, nastala poplava primitivizma, što se lepo primalo i razvijalo u vreme raspada Jugoslavije. Zbog toga je nastao jedan upražnjen prostor u medijima za, da tako kažem, urbaniju umetničku scenu, a ja sam to iskoristio. Radio sam dosta i zbog toga dobio neke zaista važne nagrade, pa sam tako skrenuo pažnju javnosti. Mislim da sam od tad postao svojevrstan promoter pre svega profesije, više nego samog sebe. E sad, pokušavam da uvek budem u medijima s razlogom – da radim puno i, nadam se, sve bolje.

Ove godine si čak i preterao (smeh)!
Apsolutno. Svašta sam radio ove godine, i to neke baš divne stvari. Bila bi šteta da se to ne podeli (smeh)! Ljudi su željni lepog, jer smo došli do toga da živimo u jednom otklonu od javnosti tako što smo se umotali u lejere ironije. Ponosan sam na knjigu koju sam uradio ćerki za rođendan – Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka, jer mislim da je ona iskorak upravo iz te ironije u neku lepšu stvarnost.

Ilustracija iz knjige “Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka”

Nije loša, nije loša (smeh).
Potrudio sam se iz petnih žila oko te knjige! Zato je iskrena, nevina, pozitivna i lepa. Čini mi se da ljudi to prepoznaju, da im se dopada, i drago mi je zbog toga.

Sva deca u razredu tvoje ćerke dobila su po jednu knjigu, je l’ da?
Jeste. Oni su oduševljeni. Razgovarao sam sa svima njima o knjizi, o ideji iz koje je ona nastala, crtao im korak-po-korak kako sam razvijao karaktere. Oni su se potpuno uživeli, a ja uživao. Na sledećem času likovnog dobili su i temu da nacrtaju Felipo Bibija i Singi Lumbu, glavne junake priče, pa su mi poklonili punu kartonsku kutiju tih crteža. Eno mi je kod kuće. To je jedno od najvećih kolekcionarskih bogatstava koje posedujem!

Hoće li biti nastavka?
Da, da. Biće tri priče, na drugoj sada radim. Trebalo bi da je završim oko Nove godine, dok treću planiram da objavim na proleće. Te rokove sam sebi zadao, pa sad videćemo da l’ ću ih ispuniti ili probiti (smeh).

Da li ti ćerka pomaže u svemu tome?
Moja ćerka je čista inspiracija. Ja njoj godinama, pa i danas, pričam izmaštane priče pred spavanje, a ona mi ne dozvoljava da se ponavljam – svako veče moram da smišljam novu. Ona ima devet godina, sve je zahtevnija što se tiče mojih priča, privlači je šala, želi da se zabavi dok ih sluša. U tom smislu me je motivisala da razvijam narativ, da ga činim duhovitim i približim nečemu što se njoj dopada.

Ima nekoliko dizajn studija koji rade zaista odlične stvari, ali ne ostavljaju dublji trag na svest potrošača jer je dobrih projekata malo

Koliko je bitno da klinci odmalena budu vizuelno pismeni i da li se na tome uopšte radi?
To se sve uči, ali ne na silu već sopstvenim primerom, isključivo. Ne volim da branim svojoj ćerki svari, da joj govorim da se ne oblači poput nekog ko se meni možda ne dopada. Ne volim da diskvalifikujem one koji misle drugačije od mene.

Ti si, rekla bih, i starijima davao primere kako da komuniciraju vizuelnim putem, vaspitavao ih u tom smislu.
To je uloga koju dobiješ time što si u prilici da oblikuješ nečiji vizuelni svet – ali, i neviđena privilegija. Sve što radim, radim za druge, a kako će ti drugi moj rad da iskoriste, na njima je. U svaki projekat ulažem ogroman deo sebe, kreativnosti, duha i intelekta, i nadam se da, ponekad, uspem da pomerim stvari, i naučim ljude da uvek može drugačije i lepše. Što je veća publika, to je zadatak zahtevniji, ali i izazovniji u pozitivnom smislu – potrebno je mnogo truda i razmišljanja kako bi što više ljudi prepoznalo ono što sam želeo da kažem i pokažem.

Radiš sad već skoro trideset godina, radio si i u preinternet eri. Koliko je ova današnja količina sadržaja na internetu inspirativna?
Studirao sam u vreme raspada Jugoslavije i bilo je veoma teško uopšte doći do knjiga, informacija. Na faksu smo bili van tokova, imali ograničenu bazu literature, a kompjuteri nisu bili ni u najavi. Sve je bilo sporije najmanje deset puta.

Koliko ti danas treba vremena da završiš jedan projekat?
Ako mi krene kako treba, mogu da kompletiram projekat veoma brzo – za jedan dan. A ranije je to bilo pitanje meseci! U odnosu na ovo danas to je bio srednji vek.

A na koji  način ta brzina danas utiče na kreativnost i ekskluzivitet projekata?
Smatram da je veoma bitno da svako od nas, pre svega, mora da zna šta želi da kaže. A ako to znaš – onda samo moraš da pronađeš način na koji ćeš to da saopštiš. Ima milion načina na koje možeš da kažeš jednu istu stvar, a pravi način najlakše pronalaze talentovani. Taj način može biti teži ili lakši, brži ili sporiji, ali se krajnja poruka u suštini ne menja zbog toga što sada imamo mnogo više pomagala koja nam olakšavaju čitav proces. Meni je, na primer, danas mnogo bolje nego kada sam počinjao. Baš sad, poslednjih godina. Utrenirao sam se da brzo radim i mislim i to mi prija. Možda nekom drugom više odgovara sporiji tempo rada, što je, takođe, u redu.

Pošto nema velike konkurencije, brčkamo se u moru prosečnosti

Da je za dizajnera bitno da ima svoj stil ili je dizajner neka vrsta majstora koji treba da prenese određenu poruku?
To je super pitanje. Oko njega se lome ljudi – počevši od studenta pa do najzrelijih autora. Ono što ja mogu iz iskustva da kažem jeste da sve zavisi od projekta na kom radiš. Ako radiš dizajn robe široke potrošnje, na primer ambalažu za Plazmu– u tim situacijama svi elementi rada su već dati i samo ih treba lepo ukombinovati. To nisu mesta na kojima treba da zabriljira neki tvoj unutrašnji duh ili prepoznatljiv fazon. Treba biti talentovan i za takve stvari, neko ovakve projekte može da radi ceo život i to brilijantno. Postoji mnogo nivoa unutar našeg posla na kojima ima mesta za različite vrste dizajnera. S druge strane, ako želiš da imaš slobodu i izraziš svoj autorski pečat, moraš da budeš spreman na to da ćeš raditi za maltene istovetne projekte – a to su mahom projekti u kulturi.

Dešava se da dizajneri počnu da rade slobodnije projekte u nadi da će ih primetiti neki veći klijent.
Apsolutno. Rade neke lepe autorske projekte misleći da će isti princip rada moći da primene u nekoj kampanji za, na primer, novi šoping centar. E pa, kod nas se to ne događa jer ovde klijenti mahom igraju na sigurno i nisu toliko otvoreni za eksperimente. Možda tako nešto može da se dogodi u Njujorku, gde velike kompanije skautuju mlade dizajnere zbog njihovog inovativnog likovnog manira koji žele u svojoj reklami. To je mnogo lepo, ali je u tom slučaju neophodno da se reinventuješ svako malo, što je veoma surovo i teško.

Koliko je tvojih projekata završilo u fioci?
Oko 99 odsto mojih projekata se ne realizuje. Za neke mi je bilo žao, a za neke sam skapirao i sâm da je bolje što nisu prošli (smeh).

Šta je preporuka za dugovečnost u dizajnerskom poslu?
Najbitnije je da znaš šta klijent želi, da se sa njim zbližiš, da znaš šta mu zaista treba. Za to je potrebno mnogo talenata, a osim dizajnerskog umeća neophodna je i razvijena socijalna inteligencija. Opet, ne postoji proverena formula. Ništa ne garantuje da će te neko non-stop angažovati. I meni se dešava da me nekoliko meseci niko ne zove.

Oko 99 odsto mojih projekata se ne realizuje. Za neke mi je bilo žao, a za neke sam skapirao i sâm da je bolje što nisu prošli

Koliko naše tržište po kreativnom izrazu može da se takmiči s ostatkom Evrope, pa i sveta?
Naša komercijalna scena je prosečna, tek ponekad zaiskri neki kreativniji projekat. E sad, i taj prosek se diže iz godine u godinu, ali previše sporo za moj ukus. Ima nekoliko dizajn studija koji rade zaista odlične stvari, ali ne ostavljaju dublji trag na svest potrošača jer je dobrih projekata malo. Recimo studio Peter Gregson iz Novog Sada radi odlične stvari već godinama, mnogo mi se dopadaju njihove ambalaže za brend Bakina tajna ili Next sokove. Tu je i studio Metaklinika… Dakle, postoje neki veliki klijenti koji su otvoreni za malo inovativnija i hrabrija dizajnerska rešenja, ali ih je još uvek malo. A pošto nema velike konkurencije, brčkamo se u moru prosečnosti.

Jedno kliše pitanje za kraj – najbolji savet koji si dobio, a prenosiš mlađim generacijama na svojim predavanjima?
Pre nekoliko godina Bob Isherwood, tadašnji kreativni direktor agencije Saatchi & Saatchi, rekao je: „Dobar si onoliko koliko je dobar tvoj poslednji projekat.“ To je jedna teško održiva maksima, ali se zaista trudim da svaki sledeći projekat bude bolji od prethodnog. Tako se inače i unapređujem u životu – pobeđujući samog sebe.

Ako ne postoji izazov, nema ni motivacije za rad. Hvala, Slavimire!

The post SLAVIMIR STOJANOVIĆ: Ne volim da diskvalifikujem one koji misle drugačije od mene appeared first on 42 magazin.

Ilustracija za recept umetnice Judith Bernstein

Živimo u vreme kada se na kuvanje gleda kao na umetnost. Jela se ne prave, ona se kreiraju, sastojci se dugo odmeravaju i testiraju pre nego što završe u istom jelu, spaja se nespojivo, eksperimentiše se sa do juče nejestivim… Kroz sipanje ulja, seckanje i garniranje provučen je niz skoro scenskih, teatralnih gestova, a soljenje je postalo specijalna veština. Zahvaljujući poznatim šefovima i popularnim TV formatima, sad i dok spremate jaja na oko možete da zamislite kako kamera zumira pucanje ljuspice na jajetu i usporava kap ulja koja iz vrelog tiganja leti do vaše hladne kože…

Ilustracija za omiljeni recept umetnika Henninga Strassburgera

Kuhinja nije više prostorija za pripremanje hrane, ona je laboratorija ili atelje gde nastaju remek-dela koja bivaju – pojedena. S utešnom činjenicom da mogu biti ponovljena, beleže se i obznanjuju u kuvarima, na gastro-blogovima. Hrana je svuda.

Kao veliki gurmani, gastronomi, kulinari, bazelski umetnički dvojac Admir Jahić i Comenius Roethlisberger, poznat po živahnoj i raznolikoj upotrebi medija u svojim umetničkim projektima i delima, stavio je 2015. pred izazov posmatrače, čitaoce, ljubitelje umetnosti i ljubitelje hrane i predstavio im nov projekat: kuvar Artists’ Recipes – zbirku recepata i ilustracija 81 internacionalnog umetnika, u tvrdom povezu na 354 strane.

Fotografija jela po receptu Marine Abramović

Krajem 2016.  drugo izdanje ovog kuvara štampao je Bolo-Publishing, a uz omiljene recepture mnogih imena svetske art scene, u njemu su recepti i radovi Marine Abramović i Vuka Vidora.

Do ove zbirke nije došlo slučajno. Umetnici Admir Jahić i Comeniusi Roethlisberger mnogo pažnje posvećuju hrani. Zanima ih ritual pripremanja, vole da debatuju o namirnicama i recepturama, uživaju u opuštanju nakon večere s prijateljima – rečju: gaje ljubav i strast prema kuvanju… Zato su pozvali i druge umetnike da sa njima i sa svima podele svoje omiljene recepte i poslali im šablon sa osnovnim informacijama – naziv jela, sastojci, vreme pripreme i sliku jela, a umetnici su imali odrešene ruke. Jedino što su morali bilo je – da čekaju na odgovor.

Ilustracija za recept omiljenog jela umetnika Rogera Ballena

Vreme je prolazilo. Recepti su stizali u poštansko sanduče. Desetine njih. Neki umetnici slali su svoje tajne za ukusna jela, neki za obična i manje tradicionalna, a neki su voleli da učestvuju, ali nisu bili zainteresovani za hranu… Jahić i Roethlisberger nisu znali šta da očekuju.

„Ponosni smo što smo uspeli da uključimo ovako renomirane umetnike. Ova knjiga jeste zbirka recepata, ali istovremeno pokazuje ličnu, sigurno manje poznatu stranu važnih umetnika današnjice“, kaže Roethlisberger.

Ovako recepte beleži umetnik Jeppe Hein

Svaki recept je jedinstven kao i sam umetnik, a svaki je predstavljen na četiri stranice – ime i otprintan recept, a potom recept ispisan rukom i s ponekom flekom od hrane i umetnički rad – ilustracija – u rasponu od figurativne do konceptualne.

A osim Vuka i Marine, svoje recepte priložili su i Judith Bernsein, Fabian Marti, Roger Balle, Olafur Eliasson, Ryan Baciti, Erwin Wurm, Anish Kapoor, Maurizio Cattelan…

Ova knjiga više je od zbirke recepata, ona pokazuje da umetnici s čudnom dozom strasti pristupaju spremanju jela, baš kao i svojim umetničkim delima.

The post Artists’ Recipes: Gastro-strast najvećih umetnika današnjice u reči i delu appeared first on 42 magazin.

Koncept 45 sa ponosom najavljuje svoje učešće u projektu EKV Reload, u okviru kog će biti predstavljena kolekcija grafika umetnika Vuka Vidora posvećenih najvećem rok bendu sa ovih prostora Ekatarini Velikoj.

Vuk Vidor autor je svih omota albuma grupe EKV, a ovog decembra, u saradnji sa Galerijom Nešović Fine Arts, interpretira u mediju grafike omote albuma Samo par godina za nas, Ljubav, Dum Dum i Neko nas posmatra. U Konceptu 45, 15. decembra 2016. na intimnom eventu posvećenom EKV-u biće predstavljene i puštene u prodaju upravo ove grafike, majice sa printovima grafika, kao i remasterizovano izdanje poslednja četiri albuma ove grupe.

Povodom projekta EKV Reload Vuk Vidor osvrnuo se na uticaj i značaj EKV-a: – Sa današnje distance može se reći da je Jugoslavija umrla kad i njen rokenrol. Novi talas je doveo i odneo zadnje i najbolje predstavnike iskonskog domaćeg električnog zvuka. Ekatarina Velika je bila naš U2, naš Simple Minds, i pre svega naše ogledalo svih tih godina. Njihov uticaj je ogroman i tek treba da probudi nove želje i inspiriše nove klince da grabe gitare i njima pišu našu novu muzičku istoriju.

Zadovoljstvo nam je da budemo deo inicijative koja za cilj ima da oživi EKV estetiku, predstavi je mimo statusa velikog rok benda, odnosno kao konceptualni umetnički projekat, ali i upozna mlađe generacije ljubitelja umetnosti i dizajna sa lepotom i veličinom ovog autentičnog jugoslovenskog benda.

Koncept 45
45 Kralja Petra, 11102, Beograd (Stari grad)

The post EKV Reload u Konceptu 45 appeared first on 42 magazin.