16.06.2017.

MIHAEL MILUNOVIĆ i JOVANA ILIĆ: U kreativnim industrijama se ništa ne zasniva na pravilima već na intuiciji

Dunja Jovanović
Dalibor Stanković

Jovana je modni mag, a Mihael priznati multidisciplinarni umetnik čije delo Vizija trenutno prekriva VIG Plazu na Novom Beogradu. Iako su maheri svako u svom polju, zajdno su – power couple

Mihael Milunović

Ne znam kako da u par rečenica predstavim Mihaela Milunovića i Jovanu Ilić, ali moram da pokušam. Ona je još 1995. godine uplivala u sam vrh svetske modne scene, gde je deset godina radila na poziciji direktorke za reklamu i imidž modne kuće Givenchy, rame uz rame s Riccardom Tiscijem. Mihael je multimedijalni umetnik čija dela reflektuju sociopolitičke teme. Ne mogu ni da počnem s nabrajanjem njegovih izložbi, nagrada i angažmana jer ih ima previše, ali je trenutno u spotlajtu zbog slike nazvane Vizija koja je deo bogate kolekcije savremene umetnosti kompanije Wiener Städtische Osiguranja (kolekcija broji 324 dela od 65 umetnika – čine je slike, skulpture, grafike i crteži, a jedinstvena je i po tome što sadrži tri svetlosne instalacije). Baš je ta Mihaelova Vizija izabrana da ove godine „prekrije“ bečki Ringturm – zgradu centrale grupacije Vienna Insurance! Da li možete da zamislite delo od 4.000 metara kvadratnih i ukupne visine 70 metara? Nije mogao ni Mihael, ali je sada njegova Vizija upravo te veličine.

Kako Mihaelovo delo ne bi bilo dostuno samo Bečlijama, kompanija Wiener Städtische osiguranje je u sklopu najave dugogodišnjeg društveno odgovornog projekta Wiener Art, omogućila Beograđanima da uživaju u Viziji tako što je baš ovom slikom „prekrila“ prednji deo zgrade svoje centrale – VIG Plazu!

O ovom lepom projektu, ali i mnogo čemu drugom pričala sam sa Jovanom i Mihaelom, spontanim, zabavnim i potpuno opuštenim parom. I, ako već niste, trk na Novi Beograd da uživate u delu #Vizija i instagramišete ga (potražićemo hešteg)!

Čula sam da je Koja iz Discipline kičme zaslužan za vaše upoznavanje.
Mihael:
 Upoznali smo se na jednoj izložbi u Parizu, u organizaciji Kulturnog centra Srbije, koja se zvala Povratak ispaljenog metka. Pozvao me je moj veliki prijatelj i budući kum Vuk Vidor, koji je tada bio direktor Kulturnog centra, a među zvanicama bila je i Jovana. Čim smo se pogledali, poletele su iskrice (smeh).
Jovana: Ja sam došla samo zbog Kojinog koncerta na otvaranju izložbe. Mnogo sam radila tada i baš mi je trebalo nešto da se opustim.

Jesi li znala za Mihaela i njegovu umetnost?
Jovana:
Ne, ali mi se na toj izložbi na kojoj smo se upoznali njegova foto-instalacija Any Atom of Fear najviše svidela od svih drugih radova, iako tada nisam znala da je to je bio Mihael. Na početku, nas dvoje smo bili dva različita sveta. Ja volim minimalnu estetiku – crno, belo, bez suvišnog. Mihael je maksimalac (smeh), ne samo u radu, koji je pun boja i oblika, već i u privatnom životu – skupljač je globusa, plehanih igračaka, maketa aviona… Trebalo mi je vremena da se naviknem na jak kolorit koji preovladava na njegovim slikama. Kako sam ga upoznavala, tako sam shvatila koliko je zapravo teško biti dobar kolorista, te sam počela to da volim i cenim. Omiljene slike su mi Oblivion i The Bridge.

Vas dvoje ste primer jednog uspešnog para. Jovana, ti si deset godina bila direktorka za reklamu i imidž modne kuće Givenchy, a Mihael je multidisciplinarni umetnik. Kako i da li jedno drugom utičete na rad?
Mihael:
Više meni Jovana pomaže nego ja njoj (smeh).
Jovana: Nije tako! Nas dvoje se baš dopunjujemo – meni slabije ide pisanje tekstova, dok je Mihael izuzetan govornik i puno mi pomaže kada su takve stvari u pitanju. Mojim znanjem sam mu, sa druge strane, pomogla oko vizuelne prezentacije, osmislila njegov website. Sarađivali smo zajedno, kao tim na jednom umetničkom projektu. On mojoj ličnosti daje neophodan balans i obožavam da otkrivam nove stvari i predele sa njim.
Mihael: Moj rad je bogat i difuzan – koristim razne medije, pa ljudima, koji moj rad ne prate ili fragmentarno poznaju, nije lako da shvate moj svet kao celinu. A Jovana je, svojim iskustvom umetničkog direktora, i svojim oštrim okom, uspešno povezala sve aspekte mog rada u jedinstvenu, koherentnu priču.

Život svakog vrhunskog profesionalca sličan je životu vrhunskog sportiste – svakodnevni trening, jednostavno u ringu sam sa sobom, a za sve to su potrebni i strast i ljubav

Jovana, šta znači biti dobar umetnički direktor velike modne kompanije?
Jovana:
Talenat, rad, napredovanje i usavršavanje i svakodnevna radoznalost su neophodni za bilo kakav uspeh. Život svakog vrhunskog profesionalca je sličan životu vrhunskog sportiste – svakodnevni trening, jednostavno u ringu sam sa sobom, a za sve to su potrebni i strast i ljubav. Oko je neophodno ne samo kad je reč o fotografiji već i za razumevanje i sagledavanje ljudi i određenih situacija. Uspon na to mesto bio je plod rada, rezultata i koštao je mnogih odricanja.

Počela si karijeru humanitarnom revijom Fashion for Peace za Unicef, na kojoj su učestvovali Yohji Yamamoto, Thierry Mugler, Paco Rabanne… i još dosta njih, da ne nabrajam sve.
Jovana: Da, to se dogodilo 1995. godine. Želela sam da radim u modnom svetu i tada sam odlučila da pronađem način da u njega i uđem. Ta revija bila je odlična odskočna daska. Posle toga radila sam za Lancôme, L’Oreal i Morgan… I nije sve uvek bilo glamurozno kao što zvuči – plate su bile na početku male, ali imala sam šansu da učim od vrhunskih profesionalaca, bez obzira na to što su ljudi s kojima sam radila bili ponekad bizarni. Ali to sveukupno iskustvo bilo je važno i iz njega sam naučila jako puno i usavršila se.

Da li su se vremena promenila ili je i danas jednako teško dobiti poziciju u modnom svetu?
Jovana:
Ne znam zasigurno, ali mislim da je isto kao i pre. Dobra škola i obrazovanje su preduslov, a zatim slede stažiranja i praktičan rad – i upravo sve zavisi od vaših rezultata i sposobnosti integracije u poslovni svet, a ne u fiktivnu ideju. Neki stažisti dobiju posao, dok su drugi apsolutno nepodobni, bez obzira na diplomu prestižnog modnog koledža. Moda nije igrica već ozbiljna industrija sa kompleksnim spletom raznorodnih profesija. Tvoj unutrašnji svet mora biti bogat jer se u kreativnim industrijama ništa ne zasniva na pravilima nego na intuiciji – sposobnosti da osetiš umetnost, i da onda iz toga stvoriš nešto inovativno.

Jovana i Mihael

Jovana je u okviru ličnog projekta modifikovala Mihaelovim crtežima kampanje koje je radila za Givenchy. Fotografi: Mert & Marcus / stajling: Carine Roitfeld

Kakav je Riccardo (Tisci)?
Jovana:
Vredan, talentovan i ambiciozan čovek koji se sjajno snalazio u svetu mode. Takođe i borac za taj svet, koji se odrekao mnogo čega radi karijere. Volela sam da radim sa tim perfekcionistom i jako smo se dobro slagali u poslu. Žao mi je što je otišao iz kuće Givenchy, ali u nekom momentu je to moralo da se desi…

Osim što gradiš karijeru u modi, baviš se i fotografijom, a čula sam – i muzikom?
Jovana:
Počela sam da pevam s komšijom sa četvrtog sprata (smeh), inače velikom francuskom pop-zvezdom iz osamdesetih, koji me je ubedio da to dobro radim.

Koja vrsta muzike je u pitanju?
Jovana: Alternativni rok. Bilo mi je i zabavno da džemujem u Beogradu pre par godina sa Mikijem Ristićem i Lavom iz Darkwooda i Boškom Mijuškovićem iz benda Straight Mickey and The Boys.

Boško mi je drug iz srednje.
Jovana:
Eto, on je super muzičar. Ali mi nekako nije uspelo da bilo šta uradim na daljinu sa Beogradom. Vratila sam se u Pariz, gde sam radila video jednom francuskom reperu, i tada sam igrom slučaja upoznala par zanimljivih ljudi iz sveta muzike.
Mihael: Meni je fantastično to što Jovana peva, piše tekst, snimi spot, montira – sve to radi sama i bez velikih sredstava – rezultat je moćan zvuk i moćna estetika!
Jovana: Ponekad se i nas dvoje malo glupiramo pošto Mihael svira električnu gitaru. Iznenade nas neki super snimci! Iz takve spontanosti uvek nastane najbolji materijal.

Dobra škola i obrazovanje su preduslov, a zatim slede stažiranja i praktičan rad – i upravo sve zavisi od vaših rezultata i sposobnosti integracije u poslovni svet a ne u fiktivnu ideju

Mihaele, hajde sada da pričamo o tvom radu. Živeo si osamdesetih i devedesetih u Srbiji, pre nego što si razvio karijeru i inostranstvu. Koliko je taj period koji si proveo ovde uticao na tebe?
Mihael:
Da se nije dogodilo sve to što se dogodilo devedesetih, verovatno se umetnošću ne bih bavio na način na koji se sada njome bavim. Taj period mi je na neki način, čudno će zvučati, „omogućio“ da na svet gledam drugačijom optikom i da počnem se bavim društveno-političkim pitanjima koja su se od tada ogledala kroz moj rad. Tada sam progovorio umetničkim jezikom koji mi je pomogao da se oslobodim – te da se, osim slikarstvom, bavim i skulpturom, i fotografijom, i instalacijom.

Otišao si pre nešto više od 20 godina?
Mihael:
Da. U vreme kada sam završavao Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, dok niko nije ni razmišljao o tome da će biti rata, želeo sam da nastavim postdiplomske studije u Barseloni. Osim za škole u Španiji, da ne bih išao na zicer, odneo sam aplikaciona dokumenta i kod Japanaca, kao druge opcije, dok mi je poslednja bila Francuska. Par dana nakon što je potpisan Dejtonski sporazum (maj 1995) pozvali su me iz Francuskog kulturnog centra i saopštili da sam dobio stipendiju francuskog ministarstva spoljnih poslova. Budući da sam se tih nekoliko prethodnih godina bavio preživljavanjem, potpuno sam zaboravio na tu aplikaciju i nisam im verovao dok nisam na njoj video svoj potpis!

Treća sreća!
Mihael:
Baš tako. Treća opcija je upalila. Držali su moju aplikaciju na standbyu dok se međudržavni odnosi, prekinuti za vreme trajanja sukoba, ponovo ne uspostave. Eto, tako se to desilo, zahvaljujući doslednosti francuske birokratije!
Jovana: Konkurisanje mu nije bila jača strana, uvek bi zaboravio gde je poslao aplikaciju (smeh).

Kako to?
Mihael:
Da, ponavljala se ta situacija nekoliko puta (smeh). Kada sam bio na fakultetu u Parizu, zovu me jednog dana i kažu mi da sam dobio Renoirovu nagradu. Ja sam pomislio da me zezaju kolege s faksa, da mi nešto smeštaju, jer sam totalno zaboravio na taj konkurs, pa sam zato, pomalo bezobrazno, pitao – šta sam dobio, uljanih boja koliko sam težak? – jer je postojalo nekoliko takvih studentskih nagrada u to vreme. Gospođa iz fondacije s druge strane mreže prasnula je u smeh i izrekla novčanu cifru od koje sam bukvalno legao na pod. Nagrada mi je, pored novca i kuće u kojoj sam bio smešten, omogućila da radim u Renoirovom ateljeu narednih godinu i po dana.

Istina je da ne volim da se isturam, ali umetnički poziv je takav da je medijska izloženost jedan od njegovih segmenata. Svakim svojim delom komuniciram sa publikom. Taj dijalog se odvija neprekidno

Wow!
Mihael:
Budući da sam bio laureat, tj. jedini primalac nagrade, rečeno mi je tada da dođem na zvaničnu dodelu nagrade u restoran Taillevent u Osmom pariskom arondismanu. Na francuskom taillevent znači ruža vetrova, i taj restoran je jedan je najluksuznijih gastronomskih u Parizu, ali zbog mog, tada lošeg znanja francuskog jezika i izgovora meni se preko telefona učinilo da ona kaže Tajvan, pa sam više od sat vremena kao lud tražio kineski restoran po aveniji gde se on nalazi. Na moju sreću, našao sam ga jer sam konačno spazio njegov pravi naziv i crveni tepih na ulazu. Svi su me strpljivo čekali, i to isto veče upoznao sam osim praunuke Pierrea Augustea Renoira, Sophie i Mayu Widmaier-Picasso i unuke Pissarroa i Cézanne.

Znači, više od godinu dana u Renoirovoj kući. Kako je to izgledalo?
Mihael:
Kuća se nalazi u živopisnom selu od pet stotina duša. Bukvalno se nalaziš usred motiva iz Renoirovih slika.

Zanimljivo je to da imaš veoma bogatu i zanimljivu karijeru – tvoje slike se nalaze u mnogim prestižnim kolekcijama, a malo te ima u medijima. Sada si u spotlajtu zbog dela Vizija, u koje je „obučena“ zgrada Vienna Insurance grupe u Beču – Ringturm, ali i poslovna zgrada VIG Plaza na Novom Beogradu. Kako se nosiš sa tim?
Mihael: Istina je da ne volim da se ističem, ali umetnički poziv je takav da je medijska izloženost jedan od njegovih segmenata. Svakim svojim delom komuniciram sa publikom. Taj dijalog se odvija neprekidno. Evo i sad kad me pitaš za Viziju, glupo mi je da hvalim svoj rad, ali sam zaista zadovoljan kako to izgleda. Ne pruža se svim umetnicima prilika da jednog dana ugledaju neko svoje delo reprodukovano na površini od 4.000 metara kvadratnih i ukupne visine 70 metara. Moj rad izložen na postojećoj i prepoznatljivoj arhitekturi bečkog Ringturma postaje deo urbanog pejzaža. Pored toga, saradnja sa Wiener Städtische osiguranjem plovila je kao po svili i sve je bilo urađeno na visokom profesionalnom nivou.
Jovana: Kada je zgrada „obučena“, nas dvoje smo došli u Beč, kupili flašu šampanjca Ruinart i otišli da nazdravimo pred njom.
Mihael: Obožavam da pratim život umetničkog dela kada ono napusti atelje jer ono onda putuje nevezano za umetnika i ima svoj sopstveni život. Projekti u Beču i Beogradu su sjajni primer jednog takvog putovanja. Takođe, umetnost nije namenjena nekoj maloj grupi posvećenika, već je to domen koji je dostupan apsolutno svima. Razumevanje i prihvatanje nečije umetnosti pre svega zavisi od energije koja je utkana u taj rad – i ako je ona dobra i snažna, svi će to osetiti. Energija je nešto što svaki pravi umetnik nosi u sebi i prenosi drugima – i da bi u tome bio zaista uspešan, treba mnogo rada, mnogo koncentracije, umešnosti i veštine, ali i velika doza emotivnosti, svesti, preispitivanja, solidarnosti i pozitivnog razmišljanja.

Mihael Milunović

Prednji deo VIG Plaze, centrale Wiener Städtische Osiguranja u Beogradu, prekriven je Mihaelovom slikom “Vizija”

Umetnost se mora više sudarati s ljudima?
Mihael:
Pre dosta godina se u Beogradu zadesila izložba Dušana Džamonje, čije su skulpture postavljenje duž cele Knez Mihailove. Mudro su bile postavljene posred matice prolaznika u toj gradskoj pešačkoj zoni i bile su neizbežne – prolaznici su se sudarali s njima i vizuelno i fizički i konsekventno su morali da imaju odnos, bio on pozitivan ili ne. Takve zamisli su idealne za sredine u kojima kultura nije dovoljno „neizbežna“ i gde nema konkretne konfrontacije ili susreta sa stanovništvom. Kao što je to slučaj i sa projektom u Beču, umetničko delo postaje plemenita ovojnica, magična traka, koja spaja različite ljude, različite poglede i uznosi ih na viši teren percepcije, očekivanja i stremljenja.

Mihael Milunović

Mihaelovo delo „Vizija“ možete videti u periodu od 12. do 18. juna na zgradi VIG Plaza, na Novom Beogradu (Ulica Trešnjinog cveta 1), u kojoj se nalazi centrala kompanije Wiener Städtische osiguranje.

Kompanija Wiener Städtische osiguranje će i dalje nastaviti da radi na podsticanju umetničkog stvaralaštva u Srbiji, a njen projekat „Wiener Art“ će obuhvatiti brojne interesantne aktivnosti.