14.12.2016.

VUK VIDOR: Umetnost je moćna sila

Dunja Jovanović
Dalibor Stanković
Vuk Vidor je dobro poznato ime na umetničkoj sceni. Od devedesetih godina njegove izložbe izazivale su kritičke bure, a angažman na poziciji direktora Srpskog kulturnog centra u Parizu potpuno je promenio rad ove ustanove i na jedan nov, svež način napravio kulturni most između Srbije i Francuske.

vuk vidor 42

Ovog meseca Vuk je u fokusu zbog EKV Reload projekta. Naime, on je autor omota albuma grupe EKV, a ovog decembra, u saradnji sa Galerijom Nešović Fine Arts, interpretira u mediju grafike omota albuma Samo par godina za nas, Ljubav, Dum Dum i Neko nas posmatra. U Konceptu 45 15. decembra 2016. na intimnom eventu posvećenom EKV-u biće predstavljene i puštene u prodaju upravo ove grafike, majice sa printovima grafika, kao i remasterovano izdanje poslednja četiri albuma ove grupe.

Vuče, ti si radio omote albuma EKV, a njihov zvuk je tebi inspiracija još od izložbe Transformersi, koja je održana u CZKD-u 1997. godine. Opiši mi vezu između tvojih radova i njihovog zvuka?
E da, to je bila izložba koju sam radio sa dva drugara iz Francuske, Fabrisom Langladom i Fabrisom Domerkom. Svako od nas predstavljao je radove, instalacije, a moj rad je bio asocijacija na raspad zemlje, na egzodus. U to vreme bile su one karakteristične kineske kese, znaš? Imale su boje naše zastave. I onda sam ja napravio kolonu od tih kesa napunjenih zemljom, a pesma koja se čula u pozadini bila je upravo Milanova Ovo je zemlja za nas…. Njihova muzika je oduvek pratila moje radove.

Kako se odnos između tebe i benda razvijao od tada do danas?
Pa, oni više ne postoje, raspala se zemlja. Međutim, to ne znači da EKV treba da se zaboravi, kao i poruke koje su oni kao bend slali. Dušan Ercegovac, koji je bio njihov producent, imao je ambiciju da se EKV kroz umetničke izložbe ovekoveči kao kultni bend, što je meni bilo sjajno. Ja sam hteo tu njegovu ideju da uobličim. Prvu izložbu na tu temu imali smo u Galeriji O3on 2004. godine, pa sada želim da kroz neke nove stvari predstavim bend u kontekstu umetnosti, to radim uz pomoć Slobodana Nešovića Loke i njegove firme MasCom upravo kroz EKV Reload projekat.

Neki gradovi se potpuno promene kada se otvori muzej, jer umetnost je moćna sila, takođe i generator kapitala. Nadam se da će neko od domaćih privrednika to skapirati

Šta misliš, jesu li današnji klinci zaboravili EKV?
Mislim da nisu, ali opet nisam siguran. Smatram da određeni sloj ljudi ima tu neku posebnu vezu sa domaćim rokom, a onda samim tim i slušaju EKV, jer oni zaista jesu jedan od naših najpoznatijih bendova. A sa ovim što ja radim danas želim da očuvam status benda i predstavim ga toj drugoj grupi ljudi koja ih je možda zaboravila.

Hajde da se vratimo na tvoj angažman devedesetih. Bio si jedan od retkih umetnika koji je svojim izložbama ukazivao na političku situaciju u zemlji, iako nisi živeo ovde.
Da, ali reakcija javnosti – ona prava, iskrena reakcija je često izostajala.

Ali provlačio si se kroz medije?
Jeste, ali uglavnom su komentari bili negativni, što je mene jako iznenadilo. Govorili su da nemam pravo to da radim s obzirom na to da sam živeo u Parizu, iako sam u tom periodu zapravo više vremena provodio upravo u Beogradu. Ja, kao neko ko je živeo na relaciji Beograd–Pariz, doživeo sam veoma emotivno tu situaciju i poželeo da je istaknem kroz svoje radove.

Možda si sa distance imao tu objektivnost koja je bila neophodna?
Pratio sam šta se dešava na umetničkoj sceni u Srbiji tada, i gotovo niko nije kritikovao stanje zemlje kroz umetnost, a mene je to šokiralo.

Ti i dalje živiš na relaciji Beograd–Pariz?
Da, ali sam sada ovde u Beogradu, a gde ću biti sutra, to ne znam.

Kako je izgledalo biti direktor Srpskog kulturnog centra u Parizu, to je pozicija na kojoj si bio više godina?
Meni je bilo jasno da je model po kom je taj centar radio bio pogrešan. Oni su funkcionisali po principu dijaspore – kontaktirali su sa ljudima sa kojima su bili direktno u vezi, nisu istraživali. Mislim, dobro, to nije bilo vreme interneta i sve je bilo puno teže. Nije bilo lako pronaći ljude. Međutim, moj plan je bio da napravim most između Srbije i lokalne, francuske publike. Trudio sam se da dovodim izložbe koje su aktuelne, koje su bile žive, koje bi pričale o Srbiji tada, a uvek bih ubacivao i ponekog Francuza, kako bi se publika mešala u poznavala.

vuk vidor 42

I, kakve su bile reakcije?
Počeli su da dolaze ljudi iz francuskog kulturnog miljea. Kritičari, kustosi, direktori muzeja, umetnici… Neki su čak pitali kad smo otvorili i jako su se iznenadili kada bih im rekao da ustanova postoji još od ’78. Sto puta bi prošli tuda, ali nikad nisu ušli, znaš. Užasno je bitno kako nešto prezentuješ, pogotovo u inostranstvu. Mora se dobro razmisliti o tome.

Postoji li neki umetnik koji je uspeo da se probije uz pomoć Centra u Francuskoj?
Ima super umetnika kod nas. Recimo, Mrđan Bajić je imao izložbu uz pomoć koje je našao galeriju sa kojom je u daljem radu funkcionisao u Parizu. Slično je bilo i sa Rašom Todosijevićem. Trudio sam se da stvorim vezu između umetnika i francuske scene, ali nisam uspeo da ispratim šta se sa pojedincima dešavalo posle.

Dobijao sam negativne kritike na izložbe, što je mene jako iznenadilo. Govorili su da nemam pravo da kritikujem društvo s obzirom na to da sam živeo u Parizu

Planiraš li nešto slično da radiš ovde, da guraš umetnike?
Imam ideju da napravim neku vrstu galerije, nešto što bi promovisalo naše umetnike. I pod tim našim – mislim i na one koje žive ovde, ali i u inostranstvu. Postavke koje bismo pravili bi poput trojanskog konja obilazile razna mesta. Mi, ovde u Srbiji, neka smo čudna, nedefinisana zona, pa je to ljudima u svetu zanimljivo. Na art sajmovima, koji su ključni faktori za savremenu umetnost, ljudi iz Beograda su egzotika, a to treba iskoristiti. Potencijal postoji, ali do realizacije je veliki korak.

Pa, ima li šanse?
Dosta ljudi sa ozbiljnim projektima interesuju se za domaće tržište. Oni žele da ulažu u kulturu, ali kod nas se politika svuda meša, pa i tu, a to često otežava stvari. Ljudi ne kapiraju da umetnost danas dovodi do ozbiljnih promena i dešavanja u društvu. Neki gradovi se potpuno promene kada se otvori muzej, jer umetnost je moćna sila, takođe i generator kapitala. Nadam se da će neko od domaćih privrednika to skapirati.

vuk vidor 42