Čuvena silueta, dizajnirana 1993. godine, prošla je kroz značajne promene i tehnološka unapređenja u odnosu na svoje prvobitno izdanje. Aztrek OG je, tako, obrnuo igricu, pa je od patike kreirane za trčanje danas postao model koji inspiriše street style pojedince da budu drugačiji i biraju svoj put. Najvažnije, zadržao je vrhunski kvalitet koji čuva reputaciju brenda Reebok.

Čuveni dizajner Kristijan Treser ujedno je i najzaslužniji što Aztrek OG model predstavlja otelotvorenje Reebok duha devedesetih, sa izraženom petom i upečatljivim gornjištem. Mlad i neverovatno talentovan, Treser nije robovao konvencijama, već je svoju kreativnost usmerio u dizajn ove siluete. Osvrćući se na devedesete godine, kada je radio za Reebok, rekao je: „Samo sam želeo da pratim intuiciju i shvatim u kom pravcu mogu da idem sa dizajnom patika.“

Patike kreirane za trčanje postale su model koji inspiriše street style pojedince da budu drugačiji i biraju svoj put

Povodom lansiranja Aztrek OG, a sa željom da se obeleži 25 godina od prvobitnog modela, Reebok je snimio i kratak film pod nazivom Take a Different Path, čiji su glavni akteri pevačica i model Porša Ferari, Anais Galager, influenserka i ćerka gitariste grupe Oasis Noela Galagera, i hip-hop, funk i grime DJ Oneman.

U kratkom filmu Take a Different Path, u produkciji Vejvija Gamsa, Reebok Classic poziva na putovanje kroz autentične underground scene, u kojima svaka sekvenca jasno odražava supkulturu i ekspresiju devedesetih godina. To su trenuci koji žive i danas i inspirišu nove generacije.

Pored atraktivnog videa, cenjeni fotograf Viki Grout ovu kampanju upotpunjuje i nizom moćnih fotografija, slaveći jedinstveni identitet i prepoznatljivost svakog lika, kao predstavnika londonske savremene streetwear i muzičke kulture.

U filmu Take a Different Path Reebok Classic poziva na putovanje kroz autentične underground scene, u kojima svaka sekvenca jasno odražava supkulturu i ekspresiju devedesetih

Osvežen za novu kolekciju jesen/zima 2018, Aztrek OG predstavlja spoj upečatljivog retro stila, duha devedesetih i autentične forme. Na radost ljubitelja ovog modela, Hexalite tehnologija je zadržana, uz osnovne proporcije, visinu patike, baš kao i neke druge odlike prve verzije, poput belog gornjišta sa crnim brendingom i prepoznatljivih 3M refleksivnih tačaka.

Reebok Classic Aztrek OG muški modeli ekskluzivno su dostupni u Tike Shopu u Beogradu, u Ulici kralja Petra 24.

The post Modna reinkarnacija devedesetih – povratak patika Aztrek OG appeared first on 42 magazin.

Jedan tipičan dan triatlonke svakako je drugačiji od dana drugih ljudi. Možda i ne koliko u treningu ili ishrani koliko u mentalnoj snazi i volji. Vida Medić (26) jedna je od tih devojaka – tačnije, naša najbolja triatlonka i vicešampionka Balkana koja se takmiči na evropskom i svetskom nivou kao članica reprezentacije. Ona, ipak, tvrdi da nema ništa spektakularno u danu jedne triatlonke, osim „rezultata treninga, tih malih pomaka svakog dana od kojih se gradi uspeh“. Pored sporta, Vidina pasija i ljubav je i slikarstvo, s obzirom na to da ga je diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Nedavno je osvojila prvo mesto u ukupnoj konkurenciji na 25. pančevačkom triatlonu i to je Vidi ujedno bio i deo priprema za predstojeći Svetski kup u Mađarskoj. Kako kaže, ova trka bila je kako fizička, tako i mentalna priprema za kvalifikacione trke za Olimpijske igre u Tokiju.

Vido, kako izgleda prosečan dan jedne triatlonke?
Sve sportistkinje, pa i triatlonke, ustaju u svitanje kako bi svoj prvi trening obavile što ranije. Ja ustajem rano, ali ne zbog treninga, nego zbog svojih ušatih drugara. Dan mi počinje šetnjom sa moja tri psa, potom doručak i onda akcija. Moj jutarnji trening je najčešće plivanje, posle kog nastupa maratonski obrok. Nakon iscrpljujuća četiri kilometra plivanja obrok koji često jedem jeste kombinacija slatkog krompira, krompira, cvekle, nekih mahunarki i mnogo brokolija. Neizbežna pratnja je ogromna salata koja nekima može da posluži kao ceo obrok. Ne bi se reklo, ali ja jedem mnogo. Posle teškog jutarnjeg treninga i obilnog obroka moje telo čezne za snom, ali iz iskustva sam shvatila da to lose utiče na moj sledeći trening. Umesto da spavam vreme oporavka provedem čitajući knjigu ili mazeći se sa mojim macama jer one me najbolje odmaraju, tačnije leče me. Moj najbolji partner u izležavanju je slepi mačak Miško. Drugi trening vožnje bicikla ili trčanja provedem u potpunom fokusu na ono što je zadatak treninga, određene brojke koje moraju da se ispoštuju i onda opet hrana i spavanje. Nema ništa spektakularno u danu jedne sportistkinje, osim rezultata treninga, tih malih pomaka svakog dana od kojih se gradi uspeh.

A najlepše od svega je što pobednica ili pobednik jeste svako ko završi trku. Nije ništa nadljudski i svaka osoba koja je dovoljno odlučna može postići to, kao i sve ostalo…

Zašto si se odlučila baš za treniranje triatlona?
Slikala sam ceo život i tu nije bilo mesta za sport. Odrastanje na selu i priroda bili su moj sport. Tek po završetku fakulteta odlučila sam da se posvetim sportu, postavljajući sebi najviše ciljeve. Moj cilj bio je odlazak na Olimpijske igre, samo nisam znala u kom sportu. Triatlon spaja tri zahtevna sporta, plivanje, biciklizam i trčanje u jedan još zahtevniji, a to je za mene bio izazov.

Da li si se susretala sa krizama u toku takmičenja? Koliko su bile intenzivne i na koji način si ih prebrodila?
Krize su sastavni deo takmičenja i treninga. Na treningu se pripremam da što bolje i brže prevaziđem neku kriznu situaciju. Na trkama fizičke krize poput „sve me boli, pukla mi je guma, hladno je, toplo je“ često su praćene psihičkim krizama koje nas poraze češće od fizičkih. U tim trenucima trudim se da ostanem fokusirana na cilj trke, da se podsećam zašto to radim i koliko vredno radim da bih bila tu gde jesam. Ako nemam dovoljno motivacije u sebi, potražiću je spolja u publici, u dragim ljudima koji su došli da me bodre i u mojoj Berti i Hani.

Šta te motiviše u sportu, a šta u životu?
Motivišu me moja Berta i Hana. Berta je moja bivša trening partnerka, a Hana sadašnja. Berta je kuca koju je moj momak Kristijan spasao iz snega pored puta dok je ležala pored svog zgaženog drugara. Ona je mešanka divlje krvi i obožavala je sa mnom da ide u razne akcije, trčanja, kupanja… Nakon nekog vremena Berta više nije mogla da me prati, ali se trudila svim snagama. Ubrzo smo otkrili da ima rak pluća i brzo je umrla. Za mene je Berta motivacija jer je u takvom stanju trčala i trčala, znala je da živi i nikad nije odustajala. A Hana je tronoga keruša koja trči kao da ima šest nogu. Kad odredi svoj cilj, za nju ne postoji prepreka koju ne može preskočiti, to je uporno i tvrdoglavo stvorenje. Ja želim da budem kao one, moje heroine.

☀️☀️☀️ – #sport #running #tri #triathlon #fun #love #lovetorun #workout #cycling #swim #swimbikerun #girl #girlpower #happy #veganathlete #plantbased #training #vegangirl #poweredbyplants #fit #fitness #lifestyle #body #healthybody #healthyming #ironman #ironwoman #adventure #strength #rawvegan

A post shared by Vida Medic (@vidakida) on Jun 13, 2018 at 11:10am PDT

Da li možeš da nam približiš težinu izazova takmičenja u triatlonu poredeći sa nekim iskustvom sa kojim se većina ljudi susrela?
Triatlonom može da se bavi svako, to nije sport samo za čelične ljude, čak naprotiv. Lepota triatlona je u tome što okuplja rekreativce i profesionalce, kao retko koji sport. A najlepše od svega je što pobednica ili pobednik jeste svako ko završi trku. Nije ništa nadljudski i svaka osoba koja je dovoljno odlučna može postići to, kao i sve ostalo…

Šta najviše voliš u vezi sa triatlonom?
Najviše volim raznolikost. Kad bih trenirala smo jedan sport, bilo bi mi dosadno. Potrebno je da budemo svestrani u svakom pogledu, misaonom, obrazovnom, sportskom… Treba da negujemo razne veštine, da budemo kamen i voda u isto vreme.

Moj cilj bio je odlazak na Olimpijske igre, samo nisam znala u kom sportu. Triatlon spaja tri zahtevna sporta, plivanje, biciklizam i trčanje u jedan još zahtevniji, a to je za mene bio izazov

Vodiš i blog vidakida.com na kom objavljuješ fotografije veganske hrane, životinja, putovanja...
Triatlon mi nije ostavio mnogo mesta za slikanje, a kako je slikarstvo moja prva ljubav, morala sam da ostanem u nekom kontaktu sa bojama i oblicima, pa je fotografija postala dodirna tačka. Blog je bio dobar način da nastale fotografije nađu mesto van hard diska i da doprinesu pričama koje pišem. Želim da podelim sa ljudima svoja razmišljanja, ideje, stavove i ono čime se bavim, a društvene mreže su previše površne za tako nešto. Želim da ljudi koji posete moj online prostor budu inspirisani da stvaraju, da se kreći i da misle široko i daleko… Blog sam pokrenula pre nekoliko meseci i interesantnih priča će tek biti. Ono što je mnoge interesovalo jeste detaljna priča o mom sportskom početku koji uskoro stiže na blog.

The post Vida Medić: Treba da negujemo razne veštine, da budemo kamen i voda u isto vreme appeared first on 42 magazin.

Jedan od najvećih problema današnjice kojem se ovih dana ne okreće glava već se o njemu piše i priča – jeste zagađenost okeana plastičnim otpadom. Kod nas ova priča tek počinje, ali ako bacite oko i pustite uho van granica naše zemlje (svi imamo internet, tako da vam ne treba skupa avio-karta za ovo saznanje) videćete da su se brojne poznate i nepoznate ličnosti ujedinile u ovoj zajedničkoj borbi.

Ako vam je bio potreban razlog zašto biste trčali, evo jednog dovoljno velikog! Veliki je i plav baš kao okean koji čeka da svako od nas pređe svoj sledeći kilometar i zaroni dublje u promenu!

Kako su dve glave oduvek bile pametnije od jedne (kaže poslovica) i više vojski udruženih zajedno smanjuje šanse neprijatelja (tome nas uči istorija ili Game of Thrones), tako je oko rešenja ovog problema počela da se okuplja grupa ljudi koji voli okean, uživa u dubokom plavetnilu, otkriva podvodni svet, bavi se sportom, pomera granice, odgovorno brine o svojoj okolini i želi da zaustavi podvodne planine plastike koje rastu ispod vode. Jer na plastičnom ostrvu nema života, a ni ne zvuči kao buduća turistička superdestinacija za letovanje.

U okeanima i morima širom sveta godišnje završi preko osam i po milijardi tona plastičnog otpada koji, osim što preti izumiranju mnogih podvodnih vrsta, uzrokuje i mnoge ljudske bolesti. Ako se nešto odmah ne preduzme, do 2025. godine ovim tempom količina plastičnog otpada će se udvostručiti, kažu najnovija istraživanja. Uostalom, koliko kesa vam je bilo potrebno pre deset godina, a koliko njih koristite danas?
Sva ta plastika završi u želucu riba, dagnji i kornjača koje je jedu misleći da je meduza, u pticama kao što je albatros, o kome smo svi čitali u lektiri, školjkama, jastozima, ostrigama… Plastika onda svoj put nastavlja, pa ona koju smo mi, ljudi, poslali u okean dolazi opet do nas putem hrane i biva okidač mnogih bolesti…

Da se ovaj film ne bi završio u predvidivom scenariju – vreme je za akciju!

The first step on the path to progress. The all-new #UltraBOOST x @parley.tv. — #adidasParley #Running #Run #adidasRunning

A post shared by adidas Running (@adidasrunning) on Jun 12, 2018 at 7:02am PDT

I da ne bismo čekali sistemsko rešavanje stvari, jer možda bude prekasno, svako od nas može da napravi lični plan – na koji način će se rešiti plastike iz svog života – dakle, delujemo od mikro ka makro. Na lokalnom iliti kućnom nivou svako može, za početak, da počne da koristi ceger umesto plastičnih kesa, da neprestano osvešćuje sebe i svoju okolinu o ekološkom problemu koji se tiče svih nas. Jer okeani su jedan od najvažnijih elemenata ekosistema, koji nam omogućava vazduh, koji nam, logično, daje život. I dok razmišljate kako ćete realizovati svoj aktivistički plan, nudimo vam jedan zajednički u kome treba svi da učestvujemo jer osim ekološkog aktiviranja i dobrog osećaja da činite nešto za sebe, čovečanstvo i planetu na kojoj živite, ima još jedan – bićete fit!

A evo o čemu je reč i šta treba da radite:

Brend adidas, organizacija Parely i aplikacija za trčanje Runtastic su tri imena udružena oko jedne velike akcije koja traje od 8. juna do 8. jula i pozivaju sve da zajedničkim snagama, jačajući noge i zadnjicu usput, prikupimo sredstva za inicijativu Parely Ocean Plastic Program,čiji je cilj edukacija mladih naraštaja o značaju podzemnog sveta i negativnim posledicama zagađenja kroz vodene sportske aktivnosti.

Sve što treba da uradite jeste da skinete aplikaciju Runtastic, pridružite se svima na svetu koji su već otpočeli ovu jednomesečnu trku, obujete patike i počnete da trčite. Svaki kilometar se računa, jer za svaki vaš pretrčan kilometar adidas će donirati jedan američki dolar dok ne skupimo prvi milion. Zato treba da se potrudimo da između 8. juna i 8. jula pretrčimo što više i odemo što dalje.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=3&v=P3F9IJNf-ws

Trka za okean održava se u celom svetu, pa na aplikaciji možete videti kako ste rangirani u odnosu na ceo svet, u odnosu na broj kilometara koji ste pretrčali. Ako vam je potrebno društvo, adidas Runners tim iz Beograda, kao i ostali adidas Runners klubovi iz čitavog sveta, daje svoj doprinos što većem broju kilometara.

Za ovu priliku adidasje stvorio novu limitiranu seriju patika za trčanje Ultra BOOST Parleyi Ultra BOOST X Parley. Gornjište ove siluete napravljeno je od okeanske plastike – inovativnog materijala nastalog od prerađenog otpada. Njegovom upotrebom svaki par novog modela Ultra BOOST Parley i Ultra BOOST X Parleyu proseku sprečava da čak 11 plastičnih flaša završi u okeanima i morima Zemlje.

Tvorci novih modela bili su inspirisani nijansama tamnoplave i zelene boje koje prevladavaju u lukama, pa Ultra BOOST Parley iUltra BOOST X Parley siluete sjedinjuju moderni dizajn sa inovativnom tehnologijom i poslednjim ekološkim inovacijama. NFC čip u desnoj patici pruža svojim korisnicima jedinstvenu priliku da se informišu o zagađenju plastikom jednostavnim klikom na telefonu. Kroz ovu mobilnu platformu korisnici saznaju sve detalje ove saradnje, ali i kako da izbegnu učestalu upotrebu plastike u svakodnevnom životu i okruženju.

Ako vam je bio potreban razlog zašto biste trčali, evo jednog dovoljno velikog! Veliki je i plav baš kao okean koji čeka da svako od nas pređe svoj sledeći kilometar i zaroni dublje u promenu koja otkriva čaroban podvodni svet, baš kao onaj koji gledamo na National Geograficu. I ne dajte da ga obmota plastična kesa!

The post Ako volite more i okeane, to možete lako i da dokažete appeared first on 42 magazin.

Prvo odustajanje od dosezanja ciljne linije. Stojim sa suzama u očima, osećam bol u zglobu. Gledam u druge trkače koji napuštaju kontrolnu stanicu. Shvatam da ne postoji nikakva šansa da nastavim dalje i pozivam svoj razum u odbranu od ludih ideja da se trka završava po svaku cenu. Jer nije ovo tek neka trka… Od trenutka kada krenete da trčite, vi spremate vaš um, korak po korak, da savlađuje sve veće distance. Vremenom, dobijate nove uvide i širite vašu percepciju, novim načinom života. Polumaraton, maraton, ultramaraton, duži ultramaraton, prva stotka.

Nikad za četiri godine nisam odustala ni od jedne trke. Bilo je trka na kojima sam probijala limit, ali nikad nisam stala pre ciljne linije. Moj pomalo neuobičajeni put trkačice koja je krenula u kasnim tridesetim, kao mama troje dece, kao žena koja je trčanjem povratila izgubljeno samopouzdanje i veru u sopstvene potencijale, kao neko ko je izmišljao vreme za treninge jer ga nije bilo. Posvećenost koja je postavila temelje novog identiteta. Snovi koji su se na početku činili nemogući, ostvarivali su se istrajnošću i strpljenjem. Stepenici nisu bili preskakani, korak po korak, osvajala sam vrhove. Stara je trebalo da bude kruna mog dosadašnjeg puta. I bila je, ali to sam shvatila tek nekoliko dana nakon trke. Ima trka koje završavaš i ima trka kroz koje učiš. I to sam spoznala u trenutku kada sam na ivici suza donela odluku da stanem. Povreda me je u stvari zaustavila na pravom mestu. Na mestu gde je moja trenutna mera. Ta 82 kilometra bila su moja ciljna linija u tom trenutku. Od tog mesta pa nadalje, radost kretanja bi prerasla u mučenje koje bi vodilo u samouništenje.

Kiša postaje jača i uskoro prelazi u grad. Ispod kleka se prave bazeni vode, u koje noge tonu. Potpuno sam mokra. Munje i gromovi sevaju na nebu. Apokaliptični prizor!

Dobro je imati jaku volju, ali nju ne sme da vodi ego već razum. I dok mi je ego u tom trenutku govorio – ne odustaj, nikad nisi, kako sad da odustaneš, možeš ti to, trpi bol, razum je tiho govorio – treba da staneš, biće još trka… Često su ti tihi glasovi koje čujemo samo ako želimo da budemo iskreni prema sebi mnogo važniji, ali ih buka ovih drugih misli prekrije. Shvatih jutros da je uspeh osećati se dobro posle napora a ne rastureno, i razmišljati kako usmeriti dalje treninge. Mudro i polako. Nije ovo bila jedina trka. Ja želim da i u narednim decenijama menjam svoj život kroz kretanje. Čekaće mene stotke i velika iskustva. Nema poraza i odustajanja. Ispod tih reči kriju se velike životne lekcije. Strpljenje i mali koraci. Trke su samo naše, put je samo naš. Telo nije nepotrošivo, moramo ga voleti i prema njemu se odnositi s poštovanjem. Kakvi su to razgovori sa sobom tokom 17 sati samovanja u prirodi…

Nijedan trenutak te škole u prirodi ne bih menjala. Do tog 55. kilometra bila sam najbolja predstavnica Srbije na trci. Sve vreme sjajna koncentracija, bez iscrpljenosti, dobra hidracija i unos hrane. Sve u najboljem redu. Koprenski plato prelazim sama. Primećujem da se oblaci navlače, kreće grmljavina u daljini, ali već je bilo sličnih situacija. Nastavljam dalje bez zaustavljanja. Nailazim na jaku nizbrdicu koja vodi kroz težak i neprohodan teren, pod klekama. U tom trenutku kreće i slaba kiša. Gazim po korenju kleka, koje sapliće, upliće i ne dozvoljava nogama da idu ustaljenim ritmom. Kiša postaje jača i uskoro prelazi u grad. Ispod kleka se prave bazeni vode, u koje noge tonu. Potpuno sam mokra. Munje i gromovi sevaju na nebu. Apokaliptični prizor. U jednom od tih trenutaka nezgodno gazim na podlogu, stopalo mi sklizne sa vlažnog kamena i tako iskrivljeno udari u tvrdu podlogu. Osetila sam da je nešto kvrcnulo. Pomislih „ne, ne, samo ne ovde!“. Jak bol u trenutku, brzo prolazi i ja koračam dalje. Zagrejana, ne odmaram se, nastavljam i ubrzo se kritična deonica završava, ulazi u šumu i nakon toga na makadam. Sve vreme se krećem, ali osećam da nije sve kao što je bilo.

Dobro je imati jaku volju, ali nju ne sme da vodi ego već razum. I dok mi je ego u tom trenutku govorio – ne odustaj, nikad nisi, kako sad da odustaneš, možeš ti to, trpi bol, razum je tiho govorio – treba da staneš, biće još trka…

Ono šta mi je ostalo najupečatljivije je trenutak oko 21 čas kada sam bila na nekom 75. kilometru. Mrak je i ja usporavam zbog bola u zglobu. Nemam problem da se krećem, ali ne trčim. Pratim samo snop svetla čeone lampe i povremeno dižem pogled da bih pratila markacije. Prvi put noću u planini. Nema straha. Slušam zvukove, voda huči na sve strane. Prelazim rečice i potoke. U jednom trenutku primećujem svetla iza mene. Okrenem se i ugledam Miru i Zeku, koji idu dosta brže od mene. Obradujem se drugarima na stazi, i zajedno nastavljamo dalje. Uhvatili su dobar ritam, koji je meni u tom trenutku bio prebrz zbog žuljeva i zgloba. Kažem im da idu svojim ritmom, da ih ne usporavam, ja ću polako blizu je Beleđe na 82. kilometru. Mira kaže „nema šanse da te ostavimo ovde, idemo tvojim tempom“. Zeka mi kaže da idem prva, a oni će me pratiti. I u tom trenutku mi udahnu snagu i zaista dosta ubrzam u odnosu na ritam kada sam bila sama. Ta vrsta podrške je nešto što gane čoveka. Saborci na stazi. Zajedno brži i jači. Empatija i toplina. Izgurasmo zajedno tih nekoliko kilometara i zahvalna sam im neizmerno. Na Beleđu ja ostajem, a njih pratim u noć, sa željom da istraju do kraja. I istrajali su. Veliki su borci, ali i ljudi, što je najvažnije na stazi. I u životu. Kroz sva ta iskustva shvatam zašto je važno biti na trci, ali i zašto je važno stati kad je telo u opasnosti, čuvati ga i razumno sa njim postupati.

Da sam trku završila, bila bi to trka još jedna u nizu uspešno završenih. Osećala bih se ispunjeno i radosno zbog ostvarenog uspeha. Kako trku nisam završila, Stara je time postala moja učiteljica, koja me je još jednom podstakla na razmišljanje, na još jaču ljubav i poštovanje prema prirodi, uz želju da je dublje upoznajem. Darovala mi je neprocenjivo iskustvo i uvid. Pozvala me je da se vratim sledeće godine i dovršim započeto. Stara je mudra i strpljiva planina. A mi? Ako smo spremni da učimo, obdariće i nas mudrošću i strpljenjem.

P.S. Veruj mi, obuj patike i kreni sa mnom! 

The post Stara planina: Osnažena neuspehom appeared first on 42 magazin.

Dakle, bavim se trčanjem već neko vreme jer se u toj aktivnosti pronalazim i prija mi u svakom smislu. Ali nakon određenog vremena shvatila sam da mišići mojih nogu rastu, što se za gornji deo tela baš i ne bi reklo jer, iako stoji da prilikom trčanja radi celo telo, to baš i nije tako u mom slučaju. U nekom momentu počinjem da primećujem da su noge sve snažnije, a da gornji deo tela nije u baš balansu sa donjim i kao da se sve više udaljavaju jedno od drugog (ako vam je potrebna vizuelna potpora priče, zamislite kentaura – gore čovek a dole konj, to je neki subjektivni osećaj koji počinje da se objektivizuje u ogledalu). U prevodu, kao da nosim sve vreme nekog ortaka koji je odustao od trke i nema snage da nastavi dalje, pa noge ne daju maksimum zbog opterećenja i sve vreme se oseća teret koji utiče na snažnu volju koja dolazi iz snage donjeg dela tela. Prostim jezikom: noge u klin, ostalo u ploču ili obrnuto. Bilo je krajnje vreme da se ovo dvoje izjednače – ovako više ne ide!

Trčanje nakon nekog vremena i nekoliko desetina kilometara, kada se tempo ustali i dah smiri, postaje meditativna aktivnost iako je istovremeno fizički jedna od najzahtevnijih. To jeste paradoks, meditirate dok trčite

U potrazi za vežbama koje će napraviti balans i spojiti dva kao odvojena tela u jedno nailazim na gomilu fotografija gde snažne žene drže celo telo u vazduhu na rukama i, naravno, bilo je jasno kao dan da bi trebalo testirati jogu. Ali joga kao takva meni koja je do tada nisam probala, delovala je kao potpuna suprotnost onom što je meni srodno i u čemu uživam čak i kada je teško – u trčanju.
Ali kako je to još jedan izazov i, kako kažu ljudi: ne znaš dok ne probaš, dodatno mi je probudila interesovanje. Spremna sam da mi se ne svidi i da mi ne ide, i da mi bude dosadna, i ….

Ok, došlo je vreme za test. Po preporuci biram Hatha joga časove nekoliko puta nedeljno po dva sata. Razmišljam u sebi: „Dva?“ i već u startu se pitam kako ću izdržati dva sata nečega što mi se možda neće dopasti i biti mi dosadno? Mogu da trčim dva i po sata bez prestanka, ali dva sata nečeg potpuno suprotnog ne mogu da zamislim u tom trenutku. Ok, preživeću, bar jedan čas. Sledeće pitanje je oprema? Šta treba da ponesem i obučem? Mali peškir, prostirku koju već imaju tamo, helanke, majicu i grudnjak sa slabom potporom, a sve može biti od pamuka. I to je sve! Poređenja radi, za trčanje su stavka broj jedan prave patike sa dobrim đonom, i to naročito ako trčite po betonu koji bi apsorbovao udarce pri svakom koraku. Ako govorimo o ostatku opreme, tu su majica i helanke ili šorts od materijala koji nikako ne treba da bude pamuk, dakle – od onog koji se brzo suši jer dovoljno je samo da zamislite da je neko na vas prosuo kofu vode i da morate da trčite u toj mokroj odeći.

Trčanje radi u korist joge i obrnuto, a zajedno stvaraju jedan jači, zdraviji i atraktivniji organizam koji ima potencijal da radi na duge staze

Složićete se, nije neki prizor, niti doživljaj. A da ne govorimo o tome da vas težina mokre odeće dodatno opterećuje i usporava. Ne, ne preterujemo, verujte, jer – znojite se kao da ste u bazenu. I u tome se ove aktivnosti razlikuju. Prednost trčanja jeste u tome što možete odmah u startu birati da li želite da vežbate sami, u društvu, unutra, na traci, pored reke ili u šumi. A još jedna njegova prednost jeste što vam ne treba nikakvo posebno predznanje da biste počeli – radnja vam je u osnovi poznata, a najveći luksuz je što možete da birate vreme. Da ustanete u šest i krenete na trčanje pre svih aktivnosti ili da se aktivirate u osam uveče kada završite s poslom. Takođe, vi birate dužinu distance i koliko ćete vremena za nju odvojiti. Ako ste jogi početnik, kao ja, važno je da pronađete nekog ko će vas naučiti osnovama i voditi vas kroz pravilno disanje, položaje i mantre, dakle, ništa solo-luksuza u smislu vremena, mesta i svega vezanog za trčanje.

No, nema smisla porediti sve unapred, jer razlika je mnogo a već je došlo vreme za prvi čas. Moram priznati da mi je pre časa dva sata zvučalo kao večnost, ali kada je nakon Ommmm ispevavanja mantre, za kraj, jogina rekla – hvala, nisam ni primetila kako je vreme proletelo. Bila sam iznenađena kako tako, na prvi pogled jednostavne vežbe mogu da nas upoznaju s kapacitetima našeg tela koje mislimo da poznajemo. Zanimljivo je iz minuta u minut otkrivati koje su granice mog tela, koliko su moji mišići elastični i koliko nisu, koliko su izdržljivi, a šta im je previše, pa otkrivanje novih jer ih do tog trenutka nisam konstatovala i tako redom…. Kao dete koje se tek upoznaje sa svetom, sada sa svojim unutrašnjim svetom, najpre onim opipljivim – telom, ali onda i onim neopipljivim mentalnim delom. Onda sam počela da shvatam da joga, iako deluje kao potpuno kontrastna aktivnost, zapravo nije mnogo različita od trčanja.

Kad malo razmilim, ja se najpre zagrevam, pa sledi trčanje, a zatim se uvek istežem na kraju, što dođe kao neka mini-joga seansa. Tako da je delić joge već u startu bio sastavni deo moje kardio-aerobne aktivnosti, samo to do sada nisam posmatrala na ovaj način. Ali, najveća srodnost između njih je zapravo mentalna vežba. Trčanje nakon nekog vremena i nekoliko desetina kilometara, kada se tempo ustali i dah smiri, postaje meditativna aktivnost iako je istovremeno fizički jedna od najzahtevnijih. To jeste paradoks, meditirate dok trčite. Joga ima sličan efekat. I drugo, ono što im je zajedničko već u startu jeste da je važno pravilno disati.

Gornji deo tela nije u baš balansu sa donjim i kao da se sve više udaljavaju jedno od drugog, ako vam je potrebna vizuelna potpora priče, zamislite kentaura – gore čovek a dole konj, to je neki subjektivni osećaj

Iz časa u čas pronalazila sam sve više sličnosti između ovih dveju, na prvi pogled apsolutno različitih aktivnosti. Kada sklonim sa strane tehničke stvari kao što je prostor, oprema i radnje koje telo obavlja kroz jednu ili drugu, suštinski su vrlo slične, neko bi možda rekao iste. I rade međusobno.

Posle samo mesec dana ovo su moji rezultati:
‒ Nakon što prođe upala leđnih mišića, leđa i ramena postaju jača i samim tim je stav prilikom trčanja bolji. Dakle, nemam više utisak da nosim nekoga na nogama.
‒ Mišići ruku, ramena, vrata, trbušnog zida, grudi, celih leđa i unutrašnjih mišića dodatno su osnaženi zahvaljujući jogi, pa je odnos između gornjeg i donjeg dela tela muskulature u balansu, izjednačeniji.
‒ Izdržljivost, snaga i istrajnost koja proizilazi iz trčanja daju startnu prednost kada radite zahtevnije poze u jogi.
‒ Kroz obe aktivnosti upoznajete mogućnosti i limite svog tela, s tim što u jogi postajete svesniji jer vođen trening baca fokus na osvešćivanje određenih reakcija mišića i tela u nekim pozama, pa jednostavno počinjete svesno da primećujete što se dešava, a nekad je to tek tako prolazilo kraj vašeg uma. Recimo, dišete da toga niste ni svesni, a ako mislite o tome, onda tu radnju osvešćujete. To je zgodna stvar kada trčite uzbrdo – možete da se fokusirate na to i pokušavate da svesno smirite dah. Ovo je jedna od stvari u kojoj obe aktivnosti rade međusobno, jedna za drugu i obrnuto.
‒ Nivo stresa je smanjen, opuštenost je veća, terapeutske prednosti obe aktivnosti su pojačane. Obe su meditativne.
‒ Sveukupna fizička i mentalna slika je poboljšana.
‒ Nema umora, ima više energije u toku dana.
‒ I poslednje, ali ne i najmanje važno – jedete više, a imate manje kilograma.

Tako da bi moj odgovor bio – da, ove dve suprotnosti se privlače i rade sinhronizovano u paru na mišićima jer se uspešno dopunjuju. Trčanje radi u korist joge i obrnuto, a zajedno stvaraju jedan jači, zdraviji i atraktivniji organizam koji ima potencijal da radi na duge staze, a telo više ne izgleda kao kentaur, biće koje ostaje u mitu, gde mu je i mesto :).

The post Joga i trčanje: da li se suprotnosti privlače? appeared first on 42 magazin.

Udah-izdah-udah-izdah-udah, još samo 200 metara, još malo… uuuuh da, evo konačno kapije! A evo i sata koji pokazuje 2 sata, 2 minuta i 42 sekunde. Gledam na svoj sat na ruci, kome verujem jer je startovan na liniji cilja pre tačno 1 sat i 57 minuta. Nasmejem se i sa zadovoljstvom, koje ne umem ni sa čim da uporedim a da nije poročno, zgazim na liniju i prolazim kroz cilj – stigla sam! Usporavam lagano, stajem i počinju konfete, muzika, vrisci, čestitke, dobijam medalju, pa vodu, pa bananu, zagrljaj, pa još jedan, pa poljubac, pa ponosan pogled, pa bravo, bravo, bravo!!! I dok vidite trkača koji se tog trenutka transformiše u pobednika, sa medaljom oko vrata, punim osmehom na licu (što znači i usta i oči) i konfetama u vazduhu muzičkom pozadinom We are The Champions ili radije birate himnu kao soundtrack ove scene (šta god vam draže), njega ili nju svi dočekuju i pozdravljaju najjačim aplauzom i skandiranjem sa rukama u vazduhu i… stop!

Nisam znala ni koliko je vruće, niti da je deset stepeni vrelije nego što meteorolozi kažu dok trčiš i prolaziš ulicama dok Beograd stoji da ti prođeš, a onda te šmrk gradske čistoće rashladi na nekom 14. kilometru

Molim vas zamrznite ovu scenu baš sada i zadržite ovu sliku u glavi (treba nam za kasnije). Neka šarene, svetlucave konfete ostanu u vazduhu, nek se osmeh uhvati kad je najširi, neka se oči cakle, nek pobednik bude u fokusu! To je slika nastala 21. aprila negde oko 12 sati na Terazijama u Beogradu. I ko god je prošao kroz taj isti cilj, tog dana, u bilo koje vreme, pobednik je i glavni akter svog ličnog filma.

Startujemo od slike koju ste upravo zamrzli, a sada je vreme za premotavanje, unazad, kao pomoću video-rikordera ili vremenske mašine, pa sve do 1. 1. 2018. Vreme: oko 7.30 ujutru, otvaram oči i budim se. Mesto: Herceg Novi, Crna Gora. Razlog vremena i mesta: isto kao i pre 10 godina, ja moram na more u ovo vreme jer pluća tako kažu, ako ih ne poslušam, čini mi se da više nećemo razgovarati, jer tvrdoglavost je karakteristika i mene i njih (što se mene tiče tako drugi kažu, iako ja ne mislim tako, ali to je manje važno). Stoga, bez pogovora kada svi idu na planinu i skijanje, ja idem na more i ne žalim se. Kad malo bolje razmislim, ja se zapravo ne žalim mnogo, ne žalim se ni što sam astmatičar, niti što su mi takva pluća, niti kad ostajem bez daha, niti što nisam nikada trčala kros kada sva deca jesu, jer mi je bio zabranjen, niti… No, da se sažaljenje ne bi proširilo vazduhom oko vas i mene brzinom svetlosti, vreme je da ga sprečim da ne zagadi ovo sportsko okruženje. Dakle, kao i u svakom filmu, pa i životnom, preokret je ključna stvar za dinamiku scenarija.

Ovo je tekst o samo jednom od 7.300 filmova i priča jer toliko je bilo rekordnih učesnika na 31. Beogradskom maratonu

Još nismo došli do dela o trčanju, ali bližimo se, samo moram da vam otkrijem još nešto zbog čega će vam biti manje žao. U tom trenutku ja pušim paklu i po cigareta dnevno i uživam u tome, vrlo strastveno, kao i u kvalitetnom vinu, kao i u nespavanju do pet ujutru, kao i u tome da što bolje ignorišem sve rečeno pre dve rečenice i zaista mi to odlično ide u tom trenutku. No, već sledećeg momenta, koji dođe negde već narednog jutra, ne ignorišem ništa jer sve ignoriše mene, toliko da su sve moje želje i potrebe od jednostavnih kao što je disanje do složenih kao što su novogodišnje odluke i ciljevi koje želim da postavim tog 1. 1. vrlo limitirane i stavljene ne u drugi već u 42. plan, daleko koliko je 42 km od starta bilo koga ko nikada nije potrčao. Kad odjednom shvataš da cilj i plan zahtevaju sredstva da postanu stvarnost, a da ti ta sredstva nemaš i ne možeš da ih realizuješ. Nijedan. Sve što tada imaš si samo ti. A ako je to jedino što je preostalo, nema veze, daj šta daš, jer moraš dalje. Znam da zvuči kao kliše i to (kao) svi znamo – život stvarno nema pauzu, baš kao i maraton – vreme, sve vreme, teče. Ne razmišljam mnogo, tog dana, 1. 1. 2018. dva sata nakon doručka, kafe i cigarete krećem prvi put na trčanje. Nije bilo lako, ali pored mora je bar lepo.

Zagrejali smo se, vreme je da se ova priča ubrza jer nikada nećemo stići do kraja. Kada sam se vratila posle deset dana u Beograd sačekao me je virus, pa dnevna bolnica i pauza u trčanju. Još od Adama i Eve poznato je da zabranjeno još više želiš, strast raste i postaje sve veća, tako sam ja želela da obujem patike tada. Ali problem je bio još jedan, a to je što ja u tom trenutku imam dve strasti: jedna je trčanje,druga su cigarete. A kako sedenje na dve stolice za rezultat ima pad na trtičnu kost, vreme je da raskinem sa jednom i tada prestajem da pušim. Svako ko puši zna da to nije lako, a to kažem ipak za slučaj da nepušačima to izgleda drugačije. Meso ne jedem već par godina, a pošto sada želim da ojačam imunitet, prestajem da jedem sve životinjskog porekla jer se tada dobro osećam.
Taman što sam se krajem februara oporavila i vratila trčanju, usledio je još jedan virus i gnojna angina, dakle pauza još mesec dana. Ništa ne ide po planu, ni oporavak, ni kapacitet pluća, ni mišićna masa, ni broj kilometara, niti ovaj spisak ima kraja u tom trenutku… to je onaj momenat kada nemaš za šta da se uhvatiš.

Znam da zvuči kao kliše i to (kao) svi znamo – život stvarno nema pauzu, baš kao i maraton – vreme, sve vreme, teče

I stiže mart – ponovo pokušavam, možda je ipak tačno da je treća sreća. Vrlooo polako i bojažljivo se vraćam trčanju. Počinjem da osećam, već nakon nekoliko dana, da se sa svakim kilometrom moje telo transformiše, ćelije se smenjuju, loše odlaze, a mesto se pravi za nove koje dolaze u paru. I to je zaista odnos u trčanju – ono koliko daš, a to je (kao) neko odricanje – u mom slučaju pušenje, ustajanje rano, ili šta god je smešno i sramotno malo naspram onoga što dobiješ nazad. Sa svakim pređenim metrom trčanje me je upoznavalo sa mojim fizičkim i psihičkim kvalitetima i limitima koji su se pomerali. A onda ubrzo dolazi trenutak kada shvatiš da ti se sve više dopada ta osoba sa kojom provodiš vreme, nakon dva sata razgovora tokom trčanja na duge staze, iako se ne sećaš o čemu ste pričali. Na pitanje o čemu mislim dok trčim, ne znam odgovor, ali negde je najbliži ovaj: sve i ništa. I to je možda trenutno moj najbliži odgovor na pitanje šta je trčanje – ništa je koliko truda uloži svako ko izgleda kao da se muči dok ga gledate kako trči, kao što je to bilo u subotu na maratonu, čak i kada nema sve udove kao što su najuporniji takmičari pokazali. Ništa je naspram onog što se vraća – a to je ono šta ili koliko dobijaš, a to je – sve!

Ja sada ništa novo nisam rekla o trčanju, niti umem da dam odgovor na pitanje zašto se ljudi lože na trčanje (Najbliži osećaj sličan zaljubljenosti, pa strasti i na kraju ljubavi) jer ja sam na početku (predlažem O čemu govorim kada govorim o trčanju H. Murakamija ako ga već niste čitali, ili Breaking 2 na YouTubeu), tek rođeni trkač tog 1. 1. 2018, a zvanično zaveden na 31. Beogradskom maratonu sa prvi put istrčanih rekordnih 21 km i 190 m sa vremenom 1:58, koje stoji na diplomi. Tek treba da „prohodam“ kada prvi put zakoračim posle istrčana 42 km.

21. april, jutro, 9.55 h.
Nisam imala tremu, jedva sam čekala da krene trka.
Nisam znala ni gde treba da se pozicioniram iza linije elitnih trkača, pa sam stala previše daleko i kroz start prošla nekoliko minuta nakon 10 časova kada je počela trka, kad je (kao) pištolj opalio i počeo da otkucava zvaničan sat trke, tzv. Gun Time.
Nisam znala ni koje vreme da očekujem, niti koliko je teška trasa, kako ću se osećati, niti kako tačno izgleda okrepna stanica (voda i banane), ko su ljudi s kojima delim ovo putovanje, niti kako izgleda kada trčiš u društvu, u masi, niti kakav je osećaj kada te Beogradska filharmonijabodri i Vivaldijevom kompozicijom Četiri godišnja dobati aplaudira što si se upravo popeo uz Most na Adi.

Nisam znala ni da li smem da se dam potpuno ili da pažljivo, kao što jesam, pazim da ne premorim pluća i sve vreme dišem stabilno i mirno, zbog čega, kada me pitaju da li sam zadovoljna trkom, zastanem. Nisam znala ni koliko je vruće, niti da je deset stepeni vrelije nego što meteorolozi kažu dok trčiš i prolaziš ulicama dok Beograd stoji da ti prođeš, a onda te šmrk gradske čistoće rashladi na nekom 14. kilometru i čini ti se da možeš sve iz početka iako su ti noge bile preteške pre samo dve sekunde.
Nisam znala ni kako izgleda kada oni sa kojima si blizak stoje negde pored staze i vi se ponovo upoznajete u trenutku kada se ugledate, kada te bodre, niti sam znala kako to rade, nije mi trebalo nikada, nije ni sada, ali u sekundi mi je korak bio lakši, a ni oni nisu me videli nikada kako trčim polumaraton.
Nisam znala ni koji su moji kapaciteti, niti da li ću stići do kraja, a da se ne osnesvestim… Moglo bi se reći da skoro ništa nisam znala. Zapravo, znala sam samo jednu stvar, a to je da sve ovo proizilazi iz najjednostavnije radnje koju ja proizvodim u tom trenutku, a to je prosto – trčanje.

I sada je vreme da se vratimo na sliku pobednika s početka koju ja lično, trkač sa brojem 2270 prilažem kao dokaz da su reči najbržeg čovek na svetu Eliuda Kipchogea: No Human is limited istina, jednostavno ja znam da je tako. Jednostavno, baš kao trčanje.

The post Zašto je 7.300 ljudi trčalo maraton, ne znam, ali ovo je moj odgovor appeared first on 42 magazin.

Ako ste neplivač, šlauf na šlauf ne ide, a ukoliko znate i volite da plivate – šta čekate, pravac bazen, ali prvo pročitajte šta još nije zgoreg preduzeti i rešiti se malog ženskog zimskog stomačića.

Znamo da niste jeli ništa više no inače, da niste uveče grickali čips i u gluvo doba posećivali frižider. Da niste preskakali treninge u teretani i da niste išli liftom. Sve znamo, ali zimi ženski stomak, zlobnici bi rekli šlauf, raste iz inata. Može mu se da bubri ispod rolke, džempera i bunde.

I šta sad? Pa vreme je da mu objavite rat, a mi imamo arsenal oružja kojim mu se možete suprotstaviti. Četiri super treninga i pet napitaka sagorevača masnoćica, ukupno devet neprijatelja malog finog salcetu što viri iz farmerica i gužva se ispod šire majice uz telo.

Vežbe

Hulahop, stari dobri

Napomena: Ne zaboravite da pre svakog vežbanja uradite razgibavanje, a nakon vežbi odradite set vežbi za istezanje.

E ovo je prava stvar! I jeftina je.
Hulahop vodi poreklo iz stare Grčke, gde su ga deca koristila kao igračku a stariji kao sredstvo za skidanje viška kilograma. Naziv mu potiče od havajskog tradicionalnog plesa u kome se prave pokreti slični onima kada hulahop okrećemo oko tela. Hulahop je efikasno sredstvo za oblikovanje struka (naročito postporođajnog) i kukova, mišića abdomena i donjih leđa, ali i odlična kardiovaskularna vežba.

Najpre odaberite hulahop koji odgovara vašoj visini: kada ga stavite uspravno uz telo, on ne bi trebalo da vam prelazi pupak. Maožete birati lakši ili teži – teži zahteva više energije i brže skida kilograme.
Kako početi? Prvo istegnite i zagrejte telo kako biste izbegli eventualne povrede. Stavite hulahop oko struka, držite ga obema rukama, stopala razmaknite više od širine kukova, ali jednom nogom blago zakoračite. Hulahop bi trebalo da dodiruje jedan kuk, onda ga zavrtite i prebacujte težinu sa jedne na drugu nogu, ljuljajući se u kukovima napred-nazad. Pokrete uskladite tako da kukovima lagano udarate. Ne pomerajte se zajedno sa hulahopom, to je mnogo teže. Nastojte da vam tokom vežbanja stomak i stražnjica budu uvučeni (pazite kičmu), a ramena nagnuta.
Za 30 minuta okretanja hulahopa troši se oko 200 kalorija.

Radite vežbu nekoliko puta nedeljno, a evo i video-demontsracije:

Vijača – rekvizit za super trening

Ovaj jednostavan, osnovni i jeftin rekvizit ima mnogo koristi – poboljšava, kardiovaskularnu i mišićnu izdržljivost, sjajno sagoreva masti (odličan je u borbi  protiv celulita), poboljšava i razvija koordinaciju i ravnotežu, poboljšava skočnost, zateže mišiće (ramena, ruke i noge).

Preskakanje vijače je skoro savršen način vežbanja jer angažuje skoro sve mišići tela: mišići leđa, glutealni mišići, kvadricepsi, mišići lista, trbušnjaci, mišići ramena i ruku….dakle, sjajan rekvizit za vrhunski trening.
E sad, ima raznih vijača, od različitih materijala i različite dužine, svako mora da pronađe idealnu za sebe: kada stanete na sredinu vijače, njeni krajevi bi trebalo da budu maksimalno do visine pazuha. Ako već imate dužu vijaču, možete je skratiti vezanjem čvorova uz krajeve ili tako što obmotate višak oko šaka. Dužina vijače do pazuha je najbolja za početnike, a kako napredujete, tako možete da je skraćujete – vijača do struka je za iskusne jer što je ona kraća, brže mora da se vrti i skače.

Za 15‒20 minuta vežbanja vijačom sagorevate oko 300 i više kalorija, što zavisi od brzine preskakanja i od toga koliko ste teški.

Plank, fitnes revolucija

Već nekoliko godina vežba izdržaja plank (daska) veoma je popularna, a prihvatili su je svi koji su pretrpani obavezama, koji za sebe imaju svega pet minuta dnevno. Plenk je poznat kao jedna od najkompletnijih vežbi za celo telo, u kojoj su angažovani svi mišići, i to veoma intenzivno. Najveća prednost ove vežbe je ta što je akcenat na jačanju trbušnih mišića koji su slaba tačka većini ženske populacije, naročito žena nakon porođaja. Grupe mišića koje će drastično ojačati – su mišići kora, tj. jezgra tela, trbušni i grudni, ali tako na što skidate ogroman teret sa kičmenog stuba.
Od rekvizita vam je potrebna, ali ne i obavezna, tanja strunjača ili ponjavica, i snaga vašeg tela. Dok izbrojite do 300, rešavate problem posledica porođaja i mišića ispod šlaufa (doka ga topite već pomenutim vežbama).

Najčešće se počinje sa plankom od 10 sekundi na dan, pa onda 30 sekundi; pa 50 sekundi, 1 minut; pa 1 minut i 20 sekundi; pa 1 minut i 40 sekundi; 2 minuta; 2 minuta i 20 sekundi; 2 minuta i 40 sekundi; 3 minuta.
Ova vežba troši više kalorija nego dinamične vežbe.
U ovom videu demonstriran je napredniji plank, ali i vi ćete uskoro biti spremni za njega.

Trčanje, alfa i omega

I za kraj, najstariji, najzdraviji i najprirodniji način da skinete višak sa svih zona i telo dovedete u top-formu. O trčanju manje-više sve znate, potrebne su vam samo patike i staza, park ili traka. I dobra volja i disciplina.
Naravno, morate da odaberete udobne patike, u zavisnosti od podloge po kojoj trčite.

Za 30 minuta trčanja umerenim intenzitetom potrošićete oko 450 kalorija.

Bonus:

5 napitaka koji tope naslage na stomaku

Odmah da kažemo i to da bez vežbanja nijedan napitak ne može da vam pomogne! Ali može da vam bude dobar saveznik u ubrzanju metabolizma i izbacivanju otrova iz organizma.

Voda s limunom ili đumbirom ili krastavcem (ili sve u jednom)
Voda kao takva pomaže u varenju i apsorpciji hrane, ali i kod izlučivanja otpadnih materija iz creva i bubrega, a pritom daje i osećaj sitosti.
Dodajte joj limun, tako sastav vode biva sličan želudačnoj kiselini, a ukoliko dodate narendan đumbir, onda ubrzava i metabolizam. Možete da ubacite i svež krastavac, za odličnu aromu.

Frape od ananasa
Ananas sadrži enzim bromelain, koji će poboljšava varenje proteina, olakšava probavu i uklanja nadutost. Ako mu dodate i laneno ulje, biće još efikasniji.

Zeleni čaj
U zelenom čaju većinu polifenola čine katehini, odgovorni za pojačano sagorevanje masnoća. Poželjno ga je piti pre vežbanja, kako bi se pojačalo topljenje masnih naslaga.

Vodeni avokado šejk
Šolju hladne vode sipajte u blender, a potom dodajte polovinu avokada, pa kad se smesa fino sjedini, dodajte malo meda.

Čaj od nane
Menta pomaže želucu da apsorbuje masnoću i smiruje probavni trakt. Ima diuretičko dejstvo, podstiče metabolizam i smanjuje apetit. Bonus, aromatičnim mirisom osvežava dah.

The post Vi nemate šlauf, vi nemate šlauf… U stvari, uskoro ga nećete imati appeared first on 42 magazin.

Da li znate ko je žena koja predstavlja Srbiju na spartanskim trkama i osvaja medalje? Ko ustaje iz kreveta dok dan još nije svanuo i odlazi na trčanje? Ko je igrao košarku za reprezentaciju i bio na naslovnici Playboya? Ko je trener i vežbač u isto vreme? Ko stoji iza Hangar fitnes centra, smišlja nove projekte kad ne trenira sebe ili druge i ambasadorka je najjačih sportskih brendova? Ko je srpska žena visoka 187 cm, duge crne kose vezane u rep i sa gomilom tetovaža?
Odgovori na sva pitanja glase – Jasmina Aleksandrov.

Kada uporediš sebe kada si igrala košarku za reprezentaciju i sada što se tiče kondicije, treninga i ishrane, šta se razlikuje ili, bolje pitanje, šta je ostalo slično?
Daleko sam u boljoj i fizičkoj snazi i kondiciji sada, sa 33 godine, nego dok sam igrala košarku na profesionalnom nivou u svojim dvadesetim. Bolje poznajem svoje telo i koristim ga na najbolji mogući način u svrhu sporta. Prva spartanska trka koju sam istrčala bila mi je surova slika realnog stanja moje nespremnosti, porazila me je i psihički i fizički, jer sam sebe smatrala i jakom i spremnom. Ipak sam bila profesionalni sportista. Pa onda nisam bila, ali tri godine kasnije, 2017, našla sam se na Evropskom i Svetskom prvenstvu kao jedini predstavnik iz Srbije. Negde se i tu ocrtava moj karakter sportiste, da želim i da sam spremna da se takmičim prvo sa sobom pa onda sa ostalima. Kao i većina sportista, nisam bila ljubitelj napornih treninga jer sam ih doživljavala kao kaznu, i nešto što moram da uradim kako bih igrala utakmice, ali, ponavljam, nisam bila svesna na koje sve načine mogu da iskoristim sve svoje fizikalije na terenu, što je šteta. Inače, ja sam godinama vegan, a vegetarijanac sam od 2006. godine, kada to i nije bilo toliko popularno i prihvatljivo, tako da svoje telo kvalitetno hranim već godinama, a samim tim opovrgavam teorije o ovom načinu ishrane i vrhunskom sportu.

Jako je lako, bar u današnjem svetu, biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom, a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje

Kako ti to polazi za rukom, s obzirom na to da je kod nas ustaljeno mišljenje da ako treniraš, ne možeš da se hraniš vegetarijanski ili veganski, a tvoj primer to apsolutno demantuje?
Moj konzervativni deo porodice i društva mislio je da sam u sekti, ne šalim se. Zamislite već dovoljno ekscentričnu ćerku, koja se istetovirala sa 16 godina, otišla iz zemlje i sa dvadesetak godina vam saopštava da više i ne jede ni životinje… Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša. Košarka mi je otvorila mnoga vrata u životu, pa time i šansu da studiram na renomiranom fakultetu u SAD, da proširim svoje vidike i prepoznam sebi slične ljude koji imaju iste vrednosti kao ja, a pritom i to žive.
Trudim se da svojim primerom, a ne samo pustom pričom, promenim viđenje i utičem na ljude oko sebe i, eto, možda izazovem nova osećanja i misli, podstaknem nekog da malo drugačije razmišlja.
Imam balansiranu vegansku ishranu koja je za mene sada već normalna, i ne vidim razlog zašto bih išta menjala. Osećam se dobro, snažno, odmorno, moje telo mi je zahvalno, to se vidi i, opet ponavljam, imam i više i snage i kondicije nego većina mlađih sportista. Naravno, i ja variram u kilaži i jedem junk food. Nisam rob svojih dobrih navika, i nisam mašina, ali trudim se da se ne opterećujem kilažom, već čistim subjektivnim osećajem, kako se ja osećam.

Kako izgleda tvoj dnevni meni?
Svako jutro imam isti ritual. Pored crvenog grejpa ili nekog voća popijem i kafu, pojedem jedan visokokalorični smoothie i spremna sam za dan. Konstantno grickam nešto u toku dana, uvek sa sobom nosim koštunjavo voće kao brz i kvalitetan izbor masti i kalorija. Ručak i večera su dosta slični, standard, protein i ugljeni hidrati… u mom slučaju protein crpim iz mahunarki, kinoe, humusa… a ugljene hidrate iz sveg povraća kog možete da se setite. U kuvanju koristim dosta začina tako da volim da se igram egzotičnim ukusima. 

Šta te privlači kod ekstremnog sporta kao što je Spartan Race?
Moraš biti spreman na sve, apsolutno sve, psihički i fizički, pogotovo na trkama koje traju preko deset sati. Spartan Raceje jedna od najzahtevnijih terenskih trka sa preprekama na svetu. Većina trka je na neuređenim terenima, loše vreme, surov teren, ledena voda, puno blata, preko 60 prepreka na stazama su samo neke stvari koje znaš unapred, a ostalo saznaješ u toku trke. Ovo je moja treća godina kako se takmičim. Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam jeste da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja. Telo prati šta mu um kaže, ja znam da mogu.

Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. najbanalniji primer: osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“

Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada?
Iskreno, ostanak u Srbiji i prkošenje stereotipima u različitim sferama života. To je dosta filozofsko pitanje, bar za mene, ali ako me pitate za sport, smatram da mi je najveći uspeh do sada, profesionalizam u dva apsolutno različita sporta i takmičenje na najvišem nivou u oba. Nisam sigurna da je to još nekom pošlo za rukom, ispravite me

Kako izgleda tvoj radni dan od jutra do večeri?
Kada sam u trkačkoj sezoni, ustajem i pre šest kako bih stigla da odradim i trčanje i trening u sali. S obzirom na to da sam vlasnica i trener u Hangaru,većinu svog radnog vremena provedem u sali. Držim grupne i personalne treninge, a u pauzama ili treniram ili sastančim i smišljam nove projekte koje želim da realizujem. Evo baš sada jurim sponzore i dozvole za jedan društveno odgovoran projekat, videćemo kako će se završiti.
Pored svog posla i svoje sale, koju sam napravila i osmislila kao sportski centar atipičnih sportova, gde vlada samo dobra energija, želim da posvetim svoju energiju i razvoju sporta i ekologije na teritoriji cele Srbije, smatram to kao svoju obavezu.
Radim to što volim, tako da mi nije teško da sam 12 sati u toku dana vezana za svoj posao.

Koliko ti je to što radiš kao trener pomoglo da sagledaš neke nove stvari iz te druge perspektive i primeniš ih kod sebe kada sama sebe treniraš i koje su to stvari?
Upornost i strpljenje. Strpljenje je nešto što mi generalno manjka, jer sam hiperaktivna i želim sve odmah sad, tj. juče. Mnogo cenim tuđi trud i zalaganje, i daleko više slavim napredak svojih vežbača nego sebe same, mislim da oni to znaju. Većinu ljudi koje treniram (rekreativce) treba da ubedim da su i oni sportisti, da ne odustaju i da ne posustaju, a samim tim i sebi obećam isto. Psihološki momenat je, po meni, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti.

Apsolutno ne smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim

 Nekome su teške trke na duge staze kao što je maraton, nekome da diže tegove ili radi zgibove, šta je tebi teško i kako sebe motivišeš kada to radiš?
Sve mi je teško (smeh), ali satisfakcija da nešto mogu da odradim uprkos trenutnim fizičkim nedostacima je najbolji osećaj. Svi znamo da se tokom treninga luči endorfin, hormon sreće, a ja sam zavisna Volim trenutak kada pobedim sebe i kada malim uspesima shvatim da i dalje mogu da napredujem i da se razvijam. Ponavljam, sve je u glavi.

Negde sam pročitala da si rekla da parovi i prijatelji koji u dolaze u paru na trening  zajedno pate i da podsvesno obećanje dato drugoj osobi kada je teško stvara veću odgovornost. Kako porediš samostalni i grupni trening, šta su prednosti jednog, šta drugog, a šta otežavajuće okolnosti?
Tačno je. Svi smo različiti, i samim tim nas podstiču i stimulišu različite stvari. Većina ljudi ne voli da trenira, ali voli da vidi rezultate, i, ako je moguće, što brze. Ja se trudim da, osim rezultatima, zarazim ljude kompletnim ritualom treninga i tim dobrim osećajem posle. Nekome je potreban vizual da je i drugim ljudima jednako teško i da zajedno pate i time stvaraju hemiju između njih samih. Parovi i prijatelji drže se zajedno kada je teško, solidarnost, i pozitivna ali i negativna iskustva zbližavaju ljude i samim tim grade i tim. Svoje vežbače podstičem da imaju aktivan lifestyle i da pričaju o tome, tako se menja svest. Sa druge strane, ljudi koji ne vole da su izloženi pogledima imaju drugačiji sklop, onda sam tu ja sama, 1 na 1, i čitam tu osobu i njene želje. Nekada su fizički nedostaci prikriveni, psihičke prirode, i tu sam ja da te ubedim da kad vladaš svojim telom, hraniš podsvesno svoje samopouzdanje i tako utičeš na situaciju. Stvarno se izvinjavam što filozofiram, ali zaista je tako. Eto i moje studije i iskustva u nekom momentu da se iskoriste. Da podvučem, niko ne može da ti oduzme osećaj samozadovoljstva.

Da li ti treniraš ponekad sa svojim suprugom Nemanjom Aleksandrovim, košarkašem?
Da, često, najviše leti, kada je van košarkaške sezone. I uglavnom smo pred razvodom jer me smatra najstrožim trenerom (smeh). Takmičimo se u svemu što radimo, od kada smo se upoznali, nekada je to bilo šutiranje trojki i bacanja, a sada su to zgibovi i sklekovi Odrasli smo zajedno i formirali smo se kroz naše karijere kao svestrani sportisti, svestrane ličnosti, imali smo dosta i uspona i padova, ali prevashodno smo jedno drugom maksimalna podrška i oslonac. Iskreno, mene je teško trpeti, preambiciozna sam, ne dam na sebe, ne umem da ćutim, svojeglava sam i tvrdoglava, nisam baš tipična supruga, a on to sve filtrira i usmerava me u pravom smeru, njemu treba dati medalju za rad i trud.

Kada neko nikada nije vežbao i prvi put dolazi kod tebe na trening, šta mu kažeš, šta je najvažnije da u startu nauči i usvoji?
Da trening nije kazna.

Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam je da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja

Da li misliš da motiv zbog koga je neko počeo da vežba diktira proces i razvoj vežbanja?
Ne. Bitan je, ali ne i presudan, sve počinje od svesne odluke da promeniš nešto, a posle te odluke i euforije ide period preispitivanja, tada se definiše karakter i dovodi se pravo lice u prvi plan, ko si i šta želiš da uradiš ili da promeniš. Ja ne mogu umesto tebe ni da treniram, ni da vežbam, ni da želim promenu više od tebe, ali mogu da ti pomognem usput, zato sam tu. Znam kako ti je, prolazim taj ciklus preko 25 godina i eto me, još sam tu. Mogla sam da odustanem milion puta, ali nisam. Proglašavali su me netalentovanom i nedovoljno dobrom odmalena, izbacivali me iz timova, branili mi da treniram, ali opstala sam. Kada sam prestala da budem košarkašica, nisam prestala da postojim kao ličnost, košarka nije bila nešto što me definiše već samo nešto što ja radim, a iskustva su me oblikovala i naučila mnogo više od košarke. To sve dajem svojim vežbačima.

Pošto većina vežbača dolazi zbog fizičkog izgleda i toga da što brže smrša, šta im savetuješ, koji trening, intenzitet, ishranu?
Za početak su mi uvek potrebne minimum tri-četiri nedelje. Naučno je dokazano da se navike menjaju i stvaraju tek posle 21 dana rutine. Ja insistiram da ti trening postane rutina u kojoj uživaš, a samim tim će doći i rezultati.

Šta je tvoj lični motiv za vežbanje bio pre 10 godina, a šta je danas?
Takmičenje sama sa sobom i dokazivanje, prvo sebi da mogu, pa ostalima da smem.

Ti si se još 2013. slikala za Playboy, a danas svakodnevno možemo da vidimo rezultate tvojih treninga kroz profesionalne fotografije na tvom Instagram profilu. Kako ti gledaš na svoje telo?
Kroz celu istoriju čovečanstva ljudi su veličali naga ljudska tela, i fizionomiju i seksualnost, ja apsolutno nemam problem niti smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim. Volim svoje telo, volim i svoje atribute i svoje nedostatke i to me čini jedinstvenom. Mislim da se na mojim fotkama više vidi samopouzdanje nego neka erotika, bar ja sebe ne doživljavam tako.

Psihološki momenat je, po mom mišljenju, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti

Jasmina Aleksandrov je danas brend koji prepoznaju drugi brendovi, po kom sistemu biraš sa kime ćeš sarađivati?
Isključivo sarađujem sa brendovima koji dele sličan sistem vrednosti, bar u poslovnom smislu, kao ja. Odbijam svaku vrstu saradnje koja se kosi sa mojim principima bez obzira na ponudu. Daleko bih bila uspešnija da sam trendi, ali nisam to bila do sada i odlično se snalazim. Pored brendova, odbijam i emisije i novine za koje smatram da nisam adekvatan sagovornik.
Jako je lako danas biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje. Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. Najbanalniji primer, osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“, to jednostavno nije moj fazon, i svi to znaju.

Šta si zacrtala kao svoju sledeću prepreku i kako se spremaš da je preskočiš?
Želim da realizujem neke od svojih undergorund projekata, da istrčim sve najteže trke na svetu i da pokrenem priču i sve polemike o jednoj čudnoj, visokoj, tetoviranoj, hipi, ekscentričnoj modernoj ženi koja u Srbiji živi život na svoj način bez kompromisa… Eto, želim da budem taj uzor svima.

The post Jasmina Aleksandrov: Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša appeared first on 42 magazin.

Iako je funkcionalni trening već svetski popularan, kod nas postoje još uvek brojne nedoumice šta on zapravo predstavlja. Ukratko – on je zamenio klasičan trening sa tegovima i kardio-spravama i zauzeo vodeću poziciju kod većine vežbača, jer je visokointenzivni, individualno prilagođen funkcionalni trening.
Velike traktorske i kamionske gume, masivni lanci i konopci postali su neophodni rekviziti treninga 21. veka, kako mnogi drugačije nazivaju ovu vrstu treninga. Reč je o treninzima koji omogućavaju da više grupa mišića bude istovremeno aktivirano kroz integrisane i kompleksne pokrete koji uključuju i um i telo.

 Da biste brže doveli telo u željenu formu, jasno je da favorizujemo ovaj vid treninga, ali pre nego što obujete patike pređite naše „uputstvo za upotrebu“ u vidu osam koraka koji slede.

1. Dobro procenite svoju trenutnu formu
Radi se o visokointenzivnom vidu treniranja, u kome su vežbe kružno koncipirane, kao što su mrtvo dizanje, zgibovi, sklekovi, propadanja i druge koje zahtevaju određenu kondiciju. Zbog toga se početnici najčešće preforsiraju i odustanu od ovog vida treninga. Zato je veoma važna procena ličnih kapaciteta kao polazna osnova za napredak i pomeranje sopstvenih granica.

2. Budite prisutni na treningu i pokažite maksimalnu koncentraciju
Za razliku od vežbanja na spravama, gde vam je ponekad i dozvoljeno da odlutate u mislima, na funkcionalnom treningu je to gotovo nemoguće. Vežbači moraju biti potpuno uključeni i koncentrisani kako bi pravilno izveli sve vežbe jer one predstavljaju objedinjeni fizički i mentalni izazov.

2. Odaberite najbolju opremu i trenirajte kao šampion
Odabir kvalitetne opreme je podjednako važan kao i sam trening. Tim povodom je Reebok predstavio nove CrossFit Nano 8 patike sa posebnom Flexweave tehnologijom koja predstavlja revoluciju brenda sa savršenim balansom lakoće, izdržljivosti i stabilnosti. Kreirana kao vrhunska patika za ovu vrstu treninga, Nano 8 pruža lagan osećaj na nogama, a zahvaljujući Flexweave tehnologiji, ovo su do sada najudobnije i najistrajnije patike koje stopalu omogućavaju prozračnost tokom treniranja.

4. Uključite celo telo i ojačajte najslabije tačke
Funkcionalni trening je najkompletniji način treniranja koji kombinuje sve elemente – snagu, kondiciju, eksplozivnost, brzinu i izdržljivost. Zajednička nit kod svih vežbi jeste angažovanje više grupa mišića istovremeno, uz jačanje najslabijih delova tela – stomaka i donjeg dela leđa.

5. Manje različitih vežbi za veći učinak
Kod kreiranja programa za ovu vrstu treninga akcenat se stavlja na izvođenje manjeg broja vežbi sa više ponavljanja, tako da se neretko čitav trening sastoji od samo dve vežbe. Upravo zbog pomenutog visokog intenziteta vežbi, treninzi traju oko 30 minuta.

6. Trenirajte u paru
Odaberite idealnog trening partnera koji će biti vaš oslonac, podrška i motivator. Pronađite osobu koja će vam pomoći da pomerite svoje granice i koja neće dozvoliti da odustanete pri prvoj prepreci.

7. Postavljajte sebi ciljeve i stremite ka njima
Ne dozvolite da vam glavni cilj bude regulisanje telesne mase ili izgradnja muskulature. Postavljajte sebi kratkoročne ciljeve pomoću kojih ćete unaprediti svoje performanse i učiniti da trening bude sastavni deo vašeg života i odličan ventil za sve dnevne izazove. Na ovaj način ćete trening trajno uvesti u svoju rutinu i unaprediti suštinski kvalitet života.

8. I, naravno, pravilna ishrana!
Za postizanje bilo kakvih rezultata neophodno je redukovati ishranu. Izbegavajte masnu hranu, slatkiše, a unosite optimalnu količinu proteina, voća i povrća. Takođe, važna je i rehidratacija organizma – pijte od litar i po do tri litra vode dnevno.

Da sumiramo… sada kada znate sve što je potrebno za pravilan trening, na vama je samo da odlučite koje je pravo vreme za jednu kvalitetnu promenu u vašem životu i ne čekajte ponedeljak ili prvi, teretane rade i nedeljom, tako da nema izgovora!

The post Otkrivamo 8 saveta za funkcionalni trening! appeared first on 42 magazin.

Ima jedna reč od koje mi se poslednjih godina naježi celo biće. Ne zna se tačno kada se „rezolucija“ (nlat. resolutio, fr. resolution – pismeni zaključak, odluka rešenje; odlučnost, rešenost…) uselila u svakodnevnu leksiku većine ljudi, a sigurno je njenoj široj upotrebi doprineo tzv. politički diskurs na koji smo osuđeni.

Čak 25 procenata ljudi već u toku prve nedelje odustaje od svojih planova, a za šest meseci posustaje više od 50 odsto njih

Nije lako osvestiti trenutak kad neka reč uđe u naš rečnik, jezik je živa stvar, a mi smo živi ljudi i živimo u vreme rezolucija koje su proterale odluke, rešenost, želje, težnje, htenja, stremljenja… u vreme kada je mera i imperativ da stvarnost vidimo što detaljnije, u što više boja, što oštrije u ramovima. Neko će pomisliti da „miksam grendmeders end frogs“, no trenutak mi ide naruku da značenja tih homonima malo izmešam.
U decembru, oko Nove godine, ponavljanje te reči bude toliko često da već 2. januara ona samu sebe pojede, kao i revolucija.

Hmmm, rezolucija se čak i rimuje sa revolucijom, koja posle sumiranja, listanja, evaluacije… ima, čini mi se, mnogo više smisla. Uz osvrt na to da se i okretanje Zemlje oko Sunca naziva revolucijom, pa mu godina dođe kao parče revolucije, pun krug, zatvaranje krive… Bla, bla…

Izlet u revoluciju opet me vraća na rezoluciju, izoštrenu i usitnjenu u ovo praznično vreme. Svačiju reč koja bombastično okupira našu pažnju, reč u koju staje nesavršenost i nezadovoljstvo ljudi širom planete, ljudi koji su „čvrsto“ odlučili da nešto promene od ponedeljka, tj. 1. januara, da na drugačiji način, u drugim patikama (kao neko drugi?) istrče od novog 1. januara do onog tamo novog 1. januara.

U decembru, oko Nove godine, ponavljanje te reči stigne do tačke zbog koje ona već 2. januara samu sebe pojede, kao i revolucija

Pre nekoliko godina istraživači sa University of Scranton prikupili su podatke o novogodišnjim rezolucijama ili odlukama Amerikanaca i pokazali da ubedljivo najviše ljudi u novoj godini želi da smrša, drugo mesto pripada boljem organizovanju, onda da pažljivije troše novac, da više uživaju u životu, da se bolje hrane, da nauče nešto novo; na sedmom mestu je ostavljanje cigareta, a potom slede pomoći drugima, ili humanizam, zaljubiti se i više vremena provoditi sa porodicom, renesansa ili romantika.

To istraživanje pokazalo je da čak 45 odsto ispitanika redovno donosi tzv. novogodišnje rezolucije, a naučnici kažu da oni koji osmisle ciljeve za novu godinu imaju 10 puta veće šanse da ih i ostvare od onih koji to ne čine. Kako stare, ljudi imaju manje šanse za uspeh, tako da 39 odsto ljudi u dvadesetim ostvari planove za sledeću godinu, a kod starijih od 50 godina samo 14 odsto njih.
Ono što ovu statistiku čini zanimljivom jeste da će čak 25 procenata ljudi već u toku prve nedelje odustati od svojih planova, te da će za šest meseci posustati više od 50 odsto, a da od ukupnog broja onih koji prave planove samo osam (8) odsto njih zaista istraje i realizuje odlučeno.

Svakojake savete daju lajfkoučevi i neurolingvistički programeri. I nema razloga da ih ne posluša svako ko to želi

Nije teško upasti u tih „podlih osam procenata“, a sigurno, onako laički, neostvarivost kao da stiže od te, čini se, kolektivne liste američkih rezolucija. Koje su postale i naše. Kao da postoji globalna lista rezolucija koja ometa revoluciju.

Ja nemam listu. Dosad je nisam imala. Realno, a i mala anketa među poznanicima je to pokazala – koliko ljudi znate da u decembru sedne i ispiše ili iskuca svoju listu potencijalnih odluka, potreba, želja za samog sebe od samog sebe? Uglavnom su to neka opšta mesta smeštena u nekom klaudu, da ne kažem oblaku, u sajber-sferi, iznad glave, rekla sam, kazala sam u magli da mogu, da moram, da sam rešena… I da se lečim od prokrastinacije.

Kažu psiholozi sa pomenutog univerziteta da uspeh u ostvarenju ciljeva ume da pojede i njihovo uopšteno formulisanje, te da će decidiranost pospešiti istrajnost, realizaciju… Svakojake savete daju lajfkoučevi i neurolingvistički programeri. I nema razloga da ih ne posluša svako ko to želi.

A rezolucije teško mogu biti put do ličnog preokreta od ponedeljka ili od prvog.
Evo, imam i ja neku listu, sastavljam je tako cele godine, prepisujem sve kad nekoj stavci dodam više fusnota. Lični razvoj, potrebe, ostvarenost, ambicije…

Na vrhu te liste je prva stavka svih lista:

Naći psihoterapeuta
Spisak je na papiru, uveliko prelazimo moje potrebe i težnje, zacrtavam ciljeve i baš me briga da li je sutradan ponedeljak ili prvi januar. Ja volim sredu.

A ovako bi nekako glasile opšte rezolucije kad bi bile moje:

Sećanje na dim
Ranije sam pri pomisli da ostavljam cigarete palila odmah pet. Sad palim dve. Do kraja godine jednu. Skromno, lepo, fino, polako.

Usporeno sagorevanje
Da li će 2018. biti godina u kojoj ću se spremati za polumaraton? Nikako. Đipanje na nekom jakom kardio-aerobnom treningu? Jok. Osim misli, usporava mi se i telo. Joga.

Ne uštedeti više para
Hm. Ovde. Možda je bolje planirati koliko mogu da ne zaradim i ne uštedim, finansije kod nas uvek idu u kontrasmeru.

Rezistencija na gojenje
Umesto dijete – svakoga jutra stati na vagu i sprečiti kazaljku da ide udesno.

Samoljubljem do ljubavi
Nije mi jasno kako se ljubav može projektovati kao cilj. Možda bi bolje bilo početi negovati ljubav sa samim sobom –
često se dogodi da, kada prestanemo da tražimo nekog drugog i počnemo da negujemo taj najvažniji odnos sa sobom – neko će se već srdačno isprečiti na našem putu samoljublja.

Mentalni detoks
Umesto nutribulita kupiti sva dela omiljenog pisca, ići u bioskop, pozorište, proširiti prostor mentalnog leksikona i vizuelnog sećanja.

I nikada ne zaboraviti prošlost, čak ni u ponedeljak 1. januara
Umesto da se trudim da zaboravim, setiću se intenziteta i položaja svojih koraka i proceniti kako su me zakucavali u mestu ili terali da marširam napred.

The post Kako je i zašto 1. januar postao ultimativni ponedeljak? appeared first on 42 magazin.