23.04.2018.

Zašto je 7.300 ljudi trčalo maraton ne znam, ali ovo je moj odgovor

Andrijana Živković
Beogradski maraton, privatna arhiva

Iliti zašto bi neko normalan želeo da trči 21 ili 42 km nekoliko sati bez prestanka na 31. Beogradskom maratonu, po vrućini, u gužvi gde se ljudi znoje i dahću, kad može da zapali cigaru, sedi, sipa hladno pivo i uživa u vikendu

maraton

Udah-izdah-udah-izdah-udah, još samo 200 metara, još malo… uuuuh da, evo konačno kapije! A evo i sata koji pokazuje 2 sata, 2 minuta i 42 sekunde. Gledam na svoj sat na ruci, kome verujem jer je startovan na liniji cilja pre tačno 1 sat i 57 minuta. Nasmejem se i sa zadovoljstvom, koje ne umem ni sa čim da uporedim a da nije poročno, zgazim na liniju i prolazim kroz cilj – stigla sam! Usporavam lagano, stajem i počinju konfete, muzika, vrisci, čestitke, dobijam medalju, pa vodu, pa bananu, zagrljaj, pa još jedan, pa poljubac, pa ponosan pogled, pa bravo, bravo, bravo!!! I dok vidite trkača koji se tog trenutka transformiše u pobednika, sa medaljom oko vrata, punim osmehom na licu (što znači i usta i oči) i konfetama u vazduhu muzičkom pozadinom We are The Champions ili radije birate himnu kao soundtrack ove scene (šta god vam draže), njega ili nju svi dočekuju i pozdravljaju najjačim aplauzom i skandiranjem sa rukama u vazduhu i… stop!

Nisam znala ni koliko je vruće, niti da je deset stepeni vrelije nego što meteorolozi kažu dok trčiš i prolaziš ulicama dok Beograd stoji da ti prođeš, a onda te šmrk gradske čistoće rashladi na nekom 14. kilometru

Molim vas zamrznite ovu scenu baš sada i zadržite ovu sliku u glavi (treba nam za kasnije). Neka šarene, svetlucave konfete ostanu u vazduhu, nek se osmeh uhvati kad je najširi, neka se oči cakle, nek pobednik bude u fokusu! To je slika nastala 21. aprila negde oko 12 sati na Terazijama u Beogradu. I ko god je prošao kroz taj isti cilj, tog dana, u bilo koje vreme, pobednik je i glavni akter svog ličnog filma.

Startujemo od slike koju ste upravo zamrzli, a sada je vreme za premotavanje, unazad, kao pomoću video-rikordera ili vremenske mašine, pa sve do 1. 1. 2018. Vreme: oko 7.30 ujutru, otvaram oči i budim se. Mesto: Herceg Novi, Crna Gora. Razlog vremena i mesta: isto kao i pre 10 godina, ja moram na more u ovo vreme jer pluća tako kažu, ako ih ne poslušam, čini mi se da više nećemo razgovarati, jer tvrdoglavost je karakteristika i mene i njih (što se mene tiče tako drugi kažu, iako ja ne mislim tako, ali to je manje važno). Stoga, bez pogovora kada svi idu na planinu i skijanje, ja idem na more i ne žalim se. Kad malo bolje razmislim, ja se zapravo ne žalim mnogo, ne žalim se ni što sam astmatičar, niti što su mi takva pluća, niti kad ostajem bez daha, niti što nisam nikada trčala kros kada sva deca jesu, jer mi je bio zabranjen, niti… No, da se sažaljenje ne bi proširilo vazduhom oko vas i mene brzinom svetlosti, vreme je da ga sprečim da ne zagadi ovo sportsko okruženje. Dakle, kao i u svakom filmu, pa i životnom, preokret je ključna stvar za dinamiku scenarija.

Ovo je tekst o samo jednom od 7.300 filmova i priča jer toliko je bilo rekordnih učesnika na 31. Beogradskom maratonu

Još nismo došli do dela o trčanju, ali bližimo se, samo moram da vam otkrijem još nešto zbog čega će vam biti manje žao. U tom trenutku ja pušim paklu i po cigareta dnevno i uživam u tome, vrlo strastveno, kao i u kvalitetnom vinu, kao i u nespavanju do pet ujutru, kao i u tome da što bolje ignorišem sve rečeno pre dve rečenice i zaista mi to odlično ide u tom trenutku. No, već sledećeg momenta, koji dođe negde već narednog jutra, ne ignorišem ništa jer sve ignoriše mene, toliko da su sve moje želje i potrebe od jednostavnih kao što je disanje do složenih kao što su novogodišnje odluke i ciljevi koje želim da postavim tog 1. 1. vrlo limitirane i stavljene ne u drugi već u 42. plan, daleko koliko je 42 km od starta bilo koga ko nikada nije potrčao. Kad odjednom shvataš da cilj i plan zahtevaju sredstva da postanu stvarnost, a da ti ta sredstva nemaš i ne možeš da ih realizuješ. Nijedan. Sve što tada imaš si samo ti. A ako je to jedino što je preostalo, nema veze, daj šta daš, jer moraš dalje. Znam da zvuči kao kliše i to (kao) svi znamo – život stvarno nema pauzu, baš kao i maraton – vreme, sve vreme, teče. Ne razmišljam mnogo, tog dana, 1. 1. 2018. dva sata nakon doručka, kafe i cigarete krećem prvi put na trčanje. Nije bilo lako, ali pored mora je bar lepo.

maraton

Zagrejali smo se, vreme je da se ova priča ubrza jer nikada nećemo stići do kraja. Kada sam se vratila posle deset dana u Beograd sačekao me je virus, pa dnevna bolnica i pauza u trčanju. Još od Adama i Eve poznato je da zabranjeno još više želiš, strast raste i postaje sve veća, tako sam ja želela da obujem patike tada. Ali problem je bio još jedan, a to je što ja u tom trenutku imam dve strasti: jedna je trčanje,druga su cigarete. A kako sedenje na dve stolice za rezultat ima pad na trtičnu kost, vreme je da raskinem sa jednom i tada prestajem da pušim. Svako ko puši zna da to nije lako, a to kažem ipak za slučaj da nepušačima to izgleda drugačije. Meso ne jedem već par godina, a pošto sada želim da ojačam imunitet, prestajem da jedem sve životinjskog porekla jer se tada dobro osećam.
Taman što sam se krajem februara oporavila i vratila trčanju, usledio je još jedan virus i gnojna angina, dakle pauza još mesec dana. Ništa ne ide po planu, ni oporavak, ni kapacitet pluća, ni mišićna masa, ni broj kilometara, niti ovaj spisak ima kraja u tom trenutku… to je onaj momenat kada nemaš za šta da se uhvatiš.

Znam da zvuči kao kliše i to (kao) svi znamo – život stvarno nema pauzu, baš kao i maraton – vreme, sve vreme, teče

I stiže mart – ponovo pokušavam, možda je ipak tačno da je treća sreća. Vrlooo polako i bojažljivo se vraćam trčanju. Počinjem da osećam, već nakon nekoliko dana, da se sa svakim kilometrom moje telo transformiše, ćelije se smenjuju, loše odlaze, a mesto se pravi za nove koje dolaze u paru. I to je zaista odnos u trčanju – ono koliko daš, a to je (kao) neko odricanje – u mom slučaju pušenje, ustajanje rano, ili šta god je smešno i sramotno malo naspram onoga što dobiješ nazad. Sa svakim pređenim metrom trčanje me je upoznavalo sa mojim fizičkim i psihičkim kvalitetima i limitima koji su se pomerali. A onda ubrzo dolazi trenutak kada shvatiš da ti se sve više dopada ta osoba sa kojom provodiš vreme, nakon dva sata razgovora tokom trčanja na duge staze, iako se ne sećaš o čemu ste pričali. Na pitanje o čemu mislim dok trčim, ne znam odgovor, ali negde je najbliži ovaj: sve i ništa. I to je možda trenutno moj najbliži odgovor na pitanje šta je trčanje – ništa je koliko truda uloži svako ko izgleda kao da se muči dok ga gledate kako trči, kao što je to bilo u subotu na maratonu, čak i kada nema sve udove kao što su najuporniji takmičari pokazali. Ništa je naspram onog što se vraća – a to je ono šta ili koliko dobijaš, a to je – sve!

maraton

Ja sada ništa novo nisam rekla o trčanju, niti umem da dam odgovor na pitanje zašto se ljudi lože na trčanje (Najbliži osećaj sličan zaljubljenosti, pa strasti i na kraju ljubavi) jer ja sam na početku (predlažem O čemu govorim kada govorim o trčanju H. Murakamija ako ga već niste čitali, ili Breaking 2 na YouTubeu), tek rođeni trkač tog 1. 1. 2018, a zvanično zaveden na 31. Beogradskom maratonu sa prvi put istrčanih rekordnih 21 km i 190 m sa vremenom 1:58, koje stoji na diplomi. Tek treba da „prohodam“ kada prvi put zakoračim posle istrčana 42 km.

21. april, jutro, 9.55 h.
Nisam imala tremu, jedva sam čekala da krene trka.
Nisam znala ni gde treba da se pozicioniram iza linije elitnih trkača, pa sam stala previše daleko i kroz start prošla nekoliko minuta nakon 10 časova kada je počela trka, kad je (kao) pištolj opalio i počeo da otkucava zvaničan sat trke, tzv. Gun Time.
Nisam znala ni koje vreme da očekujem, niti koliko je teška trasa, kako ću se osećati, niti kako tačno izgleda okrepna stanica (voda i banane), ko su ljudi s kojima delim ovo putovanje, niti kako izgleda kada trčiš u društvu, u masi, niti kakav je osećaj kada te Beogradska filharmonijabodri i Vivaldijevom kompozicijom Četiri godišnja dobati aplaudira što si se upravo popeo uz Most na Adi.

maraton

Nisam znala ni da li smem da se dam potpuno ili da pažljivo, kao što jesam, pazim da ne premorim pluća i sve vreme dišem stabilno i mirno, zbog čega, kada me pitaju da li sam zadovoljna trkom, zastanem. Nisam znala ni koliko je vruće, niti da je deset stepeni vrelije nego što meteorolozi kažu dok trčiš i prolaziš ulicama dok Beograd stoji da ti prođeš, a onda te šmrk gradske čistoće rashladi na nekom 14. kilometru i čini ti se da možeš sve iz početka iako su ti noge bile preteške pre samo dve sekunde.
Nisam znala ni kako izgleda kada oni sa kojima si blizak stoje negde pored staze i vi se ponovo upoznajete u trenutku kada se ugledate, kada te bodre, niti sam znala kako to rade, nije mi trebalo nikada, nije ni sada, ali u sekundi mi je korak bio lakši, a ni oni nisu me videli nikada kako trčim polumaraton.
Nisam znala ni koji su moji kapaciteti, niti da li ću stići do kraja, a da se ne osnesvestim… Moglo bi se reći da skoro ništa nisam znala. Zapravo, znala sam samo jednu stvar, a to je da sve ovo proizilazi iz najjednostavnije radnje koju ja proizvodim u tom trenutku, a to je prosto – trčanje.

maraton

I sada je vreme da se vratimo na sliku pobednika s početka koju ja lično, trkač sa brojem 2270 prilažem kao dokaz da su reči najbržeg čovek na svetu Eliuda Kipchogea: No Human is limited istina, jednostavno ja znam da je tako. Jednostavno, baš kao trčanje.