Te 1969. godine, po mnogo čemu neponovljive u minulom veku, rođen je jedan od najvećih vozača Formule 1 Mihael Šumaher, Led Zeppelin je objavo svoj prvi album, a The Beatles su na jednom londonskom krovu odsvirali svoj poslednji javni koncert, koji je prekinula policija. U Čehoslovačkoj se spalio student Jan Palah zbog invazije sovjetske armije, venčali su se Džon Lenom i Joko Ono, Šarl de Gol podneo je ostavku, u saobraćajnoj nesreći poginuo je legendarni košarkaš Radivoj Žućko Korać. Održan je čuveni festival Woodstock, svet je napustila neponovljiva klizačica i holivudska diva Sonja Heni, poslednji krug po bivšoj Jugi okrenuo je nezaboravni voz Ćira, BBC je emitovao prvu epizodu kultne serije Leteći cirkus Montija Pajtona, sledbenici Čarlsa Mensona ubili su glumicu Šeron Tejt, uspostavljena je prva udaljena veza između dva kompjutera na univerzitetima Stanford i Kalifornija, što je označilo početak ere interneta. U Vašingtonu je protestovalo gotovo pola miliona ljudi protiv Vijetnamskog rata, a Sovjeti su prvi put u istoriji spojili dva vasionska broda s ljudskom posadom u Zemljinoj orbiti…

Ali u čitavoj toj poplavi istorije, u tom nizu zemljotresa od kojih će neki odrediti i budućnost ljudske vrste i u veku u kojem živimo, planeta je i doslovno stala samo tih nekoliko sati koliko su Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin, dvojica od trojice članova posade Apola 11 (Majkl Kolins, treći član tima, ostao je u utrobi moćnog Saturna V), u noći 21. jula prošetali Mesečevom površinom. I uprkos tome što je 600 miliona ljudi u televizijskom prenosu gledalo „zvezdane staze“, ostalo je za upit kolko smo stvarno razumeli. Mnogo godina kasnije američki novinar Endrju Čajkin, u čijem je opisu posla bilo da se bavi svetom nauke, zapisao je sledeće reči: „Reklo bi se da mi nikada do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču s poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je kao i sam Mesec – izvan našeg dodira.“

Letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Iako dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, nakon Armstronga i Oldrina još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom. Povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars, planiran za 2033.

A izvan našeg dodira ostaje sve ono što nam je rubno ili potpuno nepojamno za razumevanje. Iza toga sledi odbacivanje, što je u našoj priči samo delimično tačno. Običan svet ne samo da nije shvatao već se i užasavao sumanute trke u naoružanju, paranoično, ali ne i bez razloga, bojao se atomskog rata dve supersile SAD i SSSR-a, pitao se zašto njihovi momci ginu u Koreji, Avganistanu i Vijetnamu. Na ovu listu bez ikakve sumnje možemo dodati i svemirsku trku koja je možda više nego išta drugo trebalo da dokaže intelektualnu superiornost jedne od velikih sila. A kada je Jurij Gagarin, prvi čovek u kosmosu, poručio kako u orbiti „ne vidi Boga“, nije to bio samo znak da su ateisti prvi svetu poručili da Svevišnji ne postoji već je to postalo i pitanje nacionalnog ponosa za čitavu Ameriku. Uostalom, zbog toga je i Džon Kenedi iste te godine kao ultimativni cilj proklamovao spuštanje na Mesec, i to do kraja te decenije. A da bi se to postiglo, na oltar je prineta kompletna posada Apola 1, u kojoj su stradali Virdžil Grisom, Ed Vajt i Rodžer Kafi. Usledile su godine testiranja koja su imala za cilj ispitivanje gornjih granica tehnoloških i ljudskih potencijala. Kasniji letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Strogo gledano, u naučnom smislu dometi Apola 11 bili su skromni, materijal koji su doneli gotovo bezvredan, izuzev kao suveniri koji su deljeni tokom svetske turneje koja je upriličena u čast velike trojke. Tako je i Tito prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu. Četiri godine kasnije članovi misije Apolo 17 Džin Sernan i Džek Smit uradili su kudikamo bolji posao, vozeći automobile na baterije po Mesečevoj površini, obavljajući istraživanja i merenja uz obilje raznovrsnog materijala koji su doneli. Ali istorija je već bila zauzeta, ona je pripadala Armstrongu i Oldrinu, jednostavno više niko nije želeo da gleda reprizu, budući da ni premijeru nisu razumeli, a još manje u nju poverovali. Veličina njihovog poduhvata može se sagledati kroz činjenicu da dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, iako je nakon njih još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom.

U priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke

Tu negde između ili uporedo, sasvim svejedno, u priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke. Ali ljubiteljima alternativne istorije nikako ne bi trebalo odricati pravo na sopstvenu verziju istine ma koliko ona u nekim svojim tvrdnjama bila komična. Štaviše, ona ovom događaju veka daje onaj toliko potrebni obol misterije i čine je još intrigantnijom i tajanstvenijom. Uostalom, zar svemir i dalje nije velika tajna za ljudsku vrstu.

U međuvremenu, povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars koji je planiran za 2033 godinu. „Želimo da sletimo na Mars 2033“, rekao je direktor NASA Džim Bridenstin u američkom Kongresu aprila ove godine i naglasio da se sletanje na Mars može ubrzati tako što će se unaprediti sletanje na Mesec, koji bi prema tim planovima bio test poligon.

 I Tito je prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu

Ukoliko do toga zaista dođe, misija na Mars će trajati najmanje dve godine jer samo let do Crvene planete traje šest meseci, a let na Mesec tri dana. Takođe, let na Mars i povratak sa njega moguć je samo kada je planeta na istoj strani Sunca kao i Zemlja, što se dešava otprilike na svakih 26 meseci i dogodiće se 2031, a zatim 2033…

Gotovo je izvesno da su ovakve najave rezultat nestanka unipolarnog sveta i sve veće uloge Rusije i Kine u globalnim kretanjima, pa i u svemirskoj trci. To se posebno odnosi na Kinu i sve očigledniju buduću podelu planete po tehnološkoj a ne ideološkoj liniji. I ponovo će na testu biti ljudska i tehnička izdržljivost. Ostaje da vidimo da li će se selfiji s Marsa, ukoliko se ovaj ambiciozni plan ikada ostvari, praviti Apple ili Huawei telefonima.

Do tada, bavićemo se Mesecom u horoskopskim znacima i izbegavati da u noći punog Meseca budemo van kuće. Jer, očigledno je, nismo baš mnogo odmakli od one julske noći pre pola veka, kada smo sve posmatrali u neverici i još manje shvatali.

The post Mesec u znaku Apola: Pola veka od istorijskog leta koji je obeležio 20. vek appeared first on 42 magazin.

Ai Weiwei, rođen 1957. u Pekingu, kineski je umetnik i aktivista koji proizvodi mnoštvo različitog kreativnog sadržaja – skulpture, instalacije, arhitektonske projekte, fotografije i video-radove. Iako je njegova umetnost internacionalno prihvaćena, u Kini je ona sankcionisana jer je, prema tamošnjim vlastima, previše provokativna i subverzivna.

Bukvar kineske „andergraund“ umetničke zajednice

Ai Weiweijev otac bio je Ai Qing, jedan od najcenjenijih kineskih pesnika. Ubrzo nakon što je dobio sina, Ai Qinga kineski komunistički zvaničnici proglašavaju desničarem i proteruju ga zajedno sa ženom i novorođenim detetom u severoistočnu provinciju Hejlungđang, a zatim na severozapad, u autonomni region Sinkjang. Tek 1976, nakon kineske kulturne revolucije, uspevaju da se vrate u Peking.

Već kao mladić Weiwei se zanimao za umetnost. Godine 1978. upisuje pekinšku filmsku akademiju, a u isto vreme postaje deo avangardnog umetničkog kolektiva Xingxing (Zvezde). Željan da pobegne od kineske realnosti, tri godine kasnije seli se u Njujork, gde upisuje školu za dizajn Parsons. Iako se isprva fokusira na slikarstvo, ubrzo se okreće skulpturi, inspirisan Marcelom Duchampom ili Josephom Beuysom. Nakon što je organizovao nekoliko uspešnih izložbi, 1993. vraća se u Peking, gde posećuje tada već bolesnog oca. Tamo, istražujući fragilnu liniju između savremene, modernizovane Kine i njenog kulturnog nasleđa, Ai kreira seriju radova koji transformišu godinama stare kineske artefakte. Na primer, na urnu iz dinastije Han (206. p. n. e. – 220. n. e.) on docrtava Coca-Cola logotip.

Između 1994. i 1997. Ai radi na tri knjige koje promovišu kinesku avangardnu umetnost. Bile su objavljene van radara vladinih kanala i postale bukvari kineske alternativne umetničke zajednice.

Arhitektura i aktivizam

Nekoliko godina kasnije popularnost mu dodatno raste usled namerne organizacije ekscentričnih izložbi kao alternative upeglanom Šangajskom bijenalu. Nakon što je izgradio umetnički studio u pekinškom predgrađu, počinje da se zanima za arhitekturu i formira firmu FAKE kako bi realizovao zamišljene projekte.

Nakon perioda opsesije arhitektonskim projektima, Ai biva pozvan da piše blog za kineski portal Sina.

Iako je isprva koristio blog kao sredstvo za dokumentovanje svakodnevice, on ubrzo postaje i forum za kritiku kineske vlade.

Kroz post na blogu Ai se otvoreno odrekao projekta dizajniranja Nacionalnog stadiona za Olimpijske igre u Pekingu 2008, a na kom je trebalo da učestvuje. Kasnije, nakon zemljotresa u Sečuanu 2008. – sumnjalo se da je u njemu poginulo više od hiljadu dece u državnim školama – Ai je kritikovao državne službenike zbog toga što nisu objavili pojedinosti o smrtnim slučajevima i mobilisao je svoju publiku da istraže, te sami saznaju više informacija.

Ubrzo nakon toga blog je ugašen, a Ai Weiwei stavljen pod državni nadzor. Kako nije želeo da stane sa aktivnostima (s bloga se preselio na Twitter), napala ga je kineska policija u Čengduu. Iz ove situacije proistekla je serija radova nazvana Istraga građana, a jedan rad iz te serije, Sećanje (2009), postavljen je i prikazan u Minhenu. Reč je o instalaciji sačinjenoj od 9.000 ranaca aranžiranih po zidu tako da formiraju citat na kineskom jeziku – rečenicu koju je izgovorila majka deteta-žrtve zemljotresa u Sečuanu, situacije koju je vlada krila:

 Sedam godina živela je srećno u ovoj zemlji.

Godine 2010. dobio je brojna priznanja za instalaciju u londonskom muzeju Tate Modern, gde je izložio sto miliona ručno rađenih porcelanskih „semenki suncokreta“, koje je proizvelo oko 1.600 kineskih zanatlija. Weiwei je želeo da publika gazi po „semenkama“ koje je kao malene, krhke skulpture smatrao metaforama za potlačeno kinesko stanovništvo.

Kasnije te godine studio koji je izgradio u Šangaju – srušen je, a on stavljen u kućni pritvor kako ne bi mogao da dođe na lice mesta.

„Utaja poreza“ i medijska pažnja

U aprilu naredne godine, Weiwei je pritvoren zbog navodne utaje poreza, što se u Kini smatralo metodom za kontrolisanje buntovnika protiv sistema. Nakon više od dva meseca pušten je iz pritvora s nametnutom kaznom od 2,4 miliona dolara. Iako se žalio na sudu, ta žalba je bila odbačena, a on je, uz pomoć privatnih donacija, uspeo da plati kaznu.

Iako tragičan, ovaj slučaj doneo mu je mnogo internacionalne medijske pažnje. U maju 2011, dok je još bio u pritvoru, njegova instalacija Životinjski krug (Circle of Animals/Zodiac Heads), koja se sastojala od bronzanih skulptura inspirisanih kineskim zodijakom, predstavljena je u Njujorku i Londonu.

U muzeju Smitsonian priređena mu je retrospektiva pod nazivom Ai Weiwei: Prema čemu? A čak dva dokumentarca – Ai Weiwei: Never Sorry i Ai Weiwei: The Fake Case govorila su o umetnikovim dostignućima i političkim nepravdama kojima je bio izložen.

Izbeglička kriza i kasniji radovi

Sredinom prve decenije 21. veka Ai se okrenuo ka globalnoj izbegličkoj krizi, temi koju je obrađivao kroz nekoliko umetničkih projekata – instalacijom od 14.000 prsluka za spasavanje koje je nalepio na stubove berlinskog Kozerthausa. Prsluke je sam sakupio na grčkom ostrvu Lezbos, gde je nekoliko meseci boravio sa sirijskim izbeglicama. Ova instalacija postavljena je s namerom da privuče pažnju na ljude koji beže iz rata, ali i kao pomen onima koji su na tom putu izgubili život.

Godine 2017. na Filmskom festivalu u Veneciji premijerno je prikazao dokumentarac Human Flow, koji smo i mi imali prilike da gledamo u okviru programa 11. međunarodnog festivala dokumentarnog filma – Beldocs. Film prati živote izbeglih lica iz azijskih zemalja putem intimnih intervjua i snimaka nehumanih privremenih kampova u kojima su boravili.

Ovaj potez pokrenuo je postavljanje serije umetničkih javnih skulptura pod nazivom Dobre ograde za dobre komšije (referenca na deo teksta u pesmi Roberta Frosta Mending Vall), koje su instalirane u nekoliko američkih gradova. Radovi su postavljeni u parku Square u Vašingtonu, na ulazu u njujorški Central park i tik do zgrade Fondacije Cooper Union. One su bile odgovor na zatvorenu i ksenofobičnu imigracionu politiku Donalda Trumpa.

Ai Weiwei i dalje nastavlja da inspiriše i da se neumorno bori protiv diskriminatorne politike kineske vlade koja zabranjuje jedno od najvrednijih ljudskih prava – pravo na slobodu izraza i mišljenja.

The post Ai Weiwei – buntovnik s razlogom appeared first on 42 magazin.

Pre petnaestak godina završila je Arhitektonski fakultet u Beogradu, radila u struci  kod nas i u nekom momentu svoj portfolio poslala jednoj kanadskoj kompaniji u Kini. Dobila je posao i narednih pet godina predano osmišljavala velike projekte u toj velikoj zemlji – ali pre nego što bi se predala arhitektonskoj kreaciji, morala je da uradi – feng šui (feng shui) analizu projekta, tj. prostora gde će se graditi. Jer u Kini se ništa ne gradi pre nego što se ne odrede dobri energetski pravci za prostor namenjen životu ljudi ili prostoru u kom se radi i kreira. Zarad dobre energije, blagostanja i sigurnosti.
I Danka je naučila feng šui, jednu od pet umetnosti kineske metafizike povezane s taoizmom.
Sam izraz feng šui doslovce znači vetar voda, što je skraćenica za odlomak iz knjige Zangshu koju je napisao Guo Pu iz dinastije Jin, a koja glasi: „Chi leti na vetru i rasipa se, a zadržava se kada naiđe na vodu.“
Danka je znanje upijala od feng šui majstora u jednoj od najjačih ekonomija na svetu, sada uspešno vodi svoj arhitektonski studio Wudan u Beogradu, a onima koji žele da u život unesu dobru energiju nesebično otkriva sve feng šui tajne bez ikakve mistifikacije.

Danka, ti si u Kini usavršila ovu drevnu kinesku metafizičku veštinu. Reci nam nešto o tome.
Da, prošla sam dvogodišnji feng šui kurs kod poznatog mastera Yanga u Pekingu – radila sam u jednoj kanadskoj firmi i svaki arhitektonski projekat prosto smo morali da radimo na osnovu feng šui analize koju je radio master od kog sam učila. Morala sam da prođem kurs jer je svaki dizajn bio uslovljen prostornim feng šuijem. A feng šui analiza prostora jeste zapravo energetska priča – jedan prostor se sagledava u odnosu na to iz kog pravca dolaze pozitivna ili negativna energija, a onda se u odnosu na to kreira prostor tako da se blokira priliv negativne energije i da se oslobodi protok pozitivne energije, da joj se otvori put. Radili smo projekte od 400.000 kvadratnih metara po zakonitostima feng šuija, recimo poslovno-stambeni kompleks Hanwei u Pekingu i mnoge druge.. Svi investitori traže tu analizu.
Npr. plan čitavog grada Hongkonga uslovljen je feng šui analizom, rađen je tako da privuče novac jer je tada planirano da on bude finansijski centar..Sada Kinezi tu energju preusmeravaju na Šangaj, i za to će biti zaslužan feng šuiJ

Feng šui je energetska priča, priča o vibracijama, to je nešto o čemu je i Tesla govorio, zato važi na svim podnebljima, pa i na našem

I kako se pristupa toj analizi?
Najpre se sagledava prostor na kom će se nalaziti određeni projekat, gledaju se strane sveta, radi se analiza u odnosu na investitora koji će projekat graditi, jer važna je i analiza njegove energije, potom se gleda gde se u odnosu na buduću poziciju projekta nalaze planine, gde su reke, gde je voda, gde su drugi elementi, i tek se u odnosu na to slaže arhitektonska priča. Postave se najvažniji pravci i onda se radi projektovanje. Ta analiza uslovljava projektovanje, ali i olakšava nama projektantima i usmerava nas na najprirodnije rešenje koje se uglavnom pokaže kao najbolje. Osim analize prostora i onoga ko ulaže novac, radi se i analiza prema tome čemu će projekat, odnosno prostor biti namenjen, a na kraju se analiziraju i budući korisnici prostora.

Radi se i lična feng šui analiza? Šta je to?
Da, radi se analiza ličnog kua – to je lična formula koja se izračunava kada se pristupi finalnom i finom uređenju enterijera. Analizira se lična energija osobe, dodatna analiza prostora, pozitivni pravci za konkretnu osobu koja će prostor koristiti – tada znamo kako postavljamo stvari, elemente – vodu, vatru, zemlju, metal. Izračunava se na osnovu datuma i mesta rođenja.

Očistite kuću, oslobodite se suvišnih i starih stvari, u kući ne držite polomljene stvari, a posebno ne slomljena ogledala,; ako vam curi slavina, popravite je, ćoškove ne zatrpavajte kutijama

I da li to funkcioniše, radi?
To vrlo funkcioniše. U početku sam bila skeptična, ali s vremenom sam shvatila da to i te kako ima smisla jer to nije magijska već naučna priča. Vibracija energija, pravci, pozicija vetra, pozicija ruža vetrova… brda, planine, vode. Na primer, planina je nešto što štiti prostor ili neki projekat, a reka ili voda, odnosno  pozicija reke ili vode, jeste nešto što donosi ili odnosi novac, uslovno rečeno novac, a u odnosu na to se projektuje i ulaz u zgradu, pa gde je parking, gde su kancelarije, a gde deo za spavanje.

Kada sagledamo ružu vetrova Beograda, koja je fenomenalna, ovaj grad bi mogao da bude energetski centar sveta. Kad dune košava, ona sve raščisti, prodišeš

Da li je sve vezano za priliv novca ili se pod tim novac misli na blagostanje, sigurnost?
Tako je, u Kini novac znači sigurnost. I ne odnosi se toliko na priliv novca, iako je to primarno kod Kineza. To je i neka duhovna priča, bar tih bogatih Kineza, ali stabilnost, da im se ne uruši ono što su godinama stvarali, to im je jako bitno – svim Kinezima jako, jako bitno.

I dalje sarađuješ sa Kinezima, a ono što si od njih naučila primenjuješ i na projekte koje radiš u Srbiji, zemlji ne baš velike sigurnosti (blagostanja) i urbanističkog i arhitektonskog  ne baš smisla.
Da, ja feng šui primenjujem i na projekte koje radim ovde, samo što je potpuno drugačiji princip, prilagođen je nama, ne koriste se simboli kao u Kini. Recimo, neki simboli za pojačavanje pozitivne energije na kineskom području ne koriste se kod nas jer nisu vezani za naše podneblje, ovde koristimo one elemente koji su vezani za našu tradiciju.  Pa umesto zvončića na vrata stavljamo potkovicu, zato što je ona simbol Balkana i naroda koji na njemu žive. Master od kog sam ja učila znao je tačno koji su simboli našeg podneblja.

Zapadni način mišljenja i života postali su previše suvoparni i surovi, izlaz je okrenuti se nekim prirodnijim izvorima i izborima. Živeti u skladu sa vremenom, prostorom, zemljom i Zemljom, prirodom, sa svim što nas okružuje

Da li možeš da nam daš neke osnovne feng šui domaće smernice koje možemo da primenimo ovoga proleća tokom velikog čišćenja?
Evo, recimo, osim što na ulazna vrata možete staviti potkovicu, koja je zaštitnik kuće, ogledalo nikako ne sme da stoji nasuprot ulaznih vrata, to uvodi neprijatelja u kuću, generalno se dosta stvari u feng šuiju određuje u odnosu na ulaz u stan ili zgradu… ali ove dve stvari su za početak vrlo upečatljive, za sve ostalo moraju da se urade pomenute analize, ne radi se ništa napamet. Uz to, neke osnovne smernice koje nisu vezani za pravce i lični kua jesu: kuća mora da bude čista, oslobodite se suvišnih i starih stvari koje ne koristite jer gomilanje blokira energiju, nikako u kući ne držati polomljene stvari, a posebno ne slomljena ogledala, čak ni ona moderna iz delova; ako vam curi slavina, obavezno je popravite. Ćoškove nikako ne zatrpavajte kutijama u kojima čuvate stvari od kojih ne možete da se oprostite – kutije po ćoškovima blokiraju protok energije. I stvari nose energiju, pa kad se nakupi mnogo stvari, ne možete da dišete.

Radiš razne arhitektonske projekte i enterijere, da li imaš neke povratne informacije od klijenata da im je feng šui nešto odblokirao u životu?
Da, radim feng šui analize kada klijent to zatraži, a povratnih informacija svakako ima. Vraćaju mi se klijenti. Kad sam se vratila ovde, svima sam predočila da i to radim, a uradila sam mnogo enterijera u Beogradu i uvek nudila i feng šui kao priču, da im uz enterijer gratis uradim i to (kafe-igraonica Liberte, fashion agencija Sigma Model Management, nov show room za My Wall&Floor, u bezbroj enterijera stanova…). Do sada su svi bili oduševljeni, 90 odsto njih je to i prihvatilo i uvek su mi se vraćali da uradim neki novi prostor ili samo feng šui prostora jer su shvatili da su im se u mnogim segmentima života stvari otvorile, energija je počela da protiče neometano i neke stvari su se razrešile.

A šta su saveti za uređenje poslovnog prostora?
Uz sve pomenute analize, da bi posao išao kako treba, važna je pozicija stola, pozicija stolice, biljke u prostoru.

Stiče se utisak da je kod Kineza sve ima neko značenje, a obično ih povezujemo sa prostorima punim detalja.
Kinezi su ljudi jako blage energije, nemaju agresivnu prirodu…  U njihovim prostorima ima puno stvari, detalja, dzidzabidzica, poput  moljaca su, ali sve osnovne stvari u njihovim domovima urađene su prema postulatima feng šuija i energetskim pravilima jer to je naprosto njihova tradicija, to im je imanentno. Bogati Kinezi o tome tek vode računa, pri čemu su se mnogi i obogatili poštujući pravce dobrih energija.

Beograd je u ozbiljnom problemu. Potrebna mu je detaljna analiza, ovom gradu fali drveće

Budući da je Kina poslednjih decenija u velikom ekonomskom uzletu, palo mi je na pamet da je upravo feng šui stvar koju od njih treba da iskopiramo.
Pa ima toga. Oni prave planove na sto godina, imaju taj savez mudrih staraca i prave ozbiljne stogodišnje planove, a u te planove uključuju feng šui i, naravno, da to ima smisla. jer činjenica je da su sada u situaciji da „izvoze novac“. Seobe Kineza takođe neko planira, tačno se zna iz kog će dela Kine neko otići i u kom će delu sveta distribuirati kineske proizvode. Sve što oni rade nije stvar momenta, trenutka, sve je apsolutno isplanirano – od predsednika, preko specijalaca, atletičara, do košarkaških ekipa, sve je projektovano mnogo godina unapred.

Osim što ti je Kina otvorila jedno novo polje i dimenziju u vezi sa arhitekturom, šta ti je još doneo život u Kini?
Meni je Kina promenila život, preokrenula mi je pogled na svet, u šali kažem da mi je izvrnula lobanju. Počela sam potpuno drugačije da razmišljam, da vidim, da živim. Sve sam promenila – od kozmetike koju koristim, načina na koji tretiram kožu (jedan salon u Beogradu primenjuje feng šui pristup u kozmetici, pa možete i ovde osetiti čari takve nege), preko načina života i ishrane, do lečenja akupunkturom i tradicionalnim kineskim metodama koje tretiraju uzrok, odnosno predupređuju bolest, a ne leče posledicu… Naravno, njihova tela se razlikuju od naših, ja sam samo počela da se prilagođavam i da koristim neke prednosti njihovog stila življenja. I to mi sve prija – od akupunkture, preko joge lica, do masaže stopala. Ujutru porodično ispijamo toplu vodu s limunom i čajeve, iako moram da priznam da je moj suprug revnosniji u tome od mene..:) Ne morate da idete na kraj sveta,… sve to postoji i kod nas… Upoznajte sebe i prigrlite sve ono što vašem biću prija i odgovara.

A kako tvoja struka gleda na kombinaciju arhitekture i ove drvene veštine?
Pa to kod nas još nije prihvatljivo, imam kolege kojima je to neozbiljno, da ne kažem smešno, prosto ne veruju u sve to, ali sve više ljudi ovde počinje da traži dobru energiju u prostoru, i to su uglavnom ljudi koji su živeli u inostranstvu, pa su se vratili i otvorili neki restoran ili neki lokal, pokrenuli biznis. Kod nas se o feng šuiju mnogo piše, ali to je sve veoma površno – na nivou „stavi žabu tu, a zvončiće tamo“ – činjenica je da nije to baš tako banalno. To zaista ima smisla na svakom podneblju, to je energetska priča, priča o vibracijama, to je nešto o čemu je i Tesla govorio, nije to nešto novo, izmišljeno pre neki dan da bi se ljudima uzimale pare. No, to svakako jeste novo u smislu buđenja svesti i okretanju ka sebi, ka unutra u svakom pogledu… konekciji sa samim sobom, generalno je takva atmosfera na svetskom nivou, što je i logično kada naiđu zla vremena… Buđenje je u toku.

Feng šui analiza uslovljava projektovanje, ali i usmerava nas na najprirodnije rešenje koje se uglavnom pokaže kao najbolje

I ovde sve više ljudi radi sa raznim energijama.
Poslednjih decenija svet sve više ima sluha za to, smatram da je ovo tek početak, da će se sve više ljudi okretati energetskim tokovima jer su zapadni način mišljenja i života postali nekako previše suvoparni i surovi, vreme nas navodi na to da je izlaz okrenuti se nekim prirodnijim izvorima i izborima. Živeti u skladu sa vremenom, prostorom, zemljom i Zemljom, prirodom, sa svim što nas okružuje.

Šta bi rekla o tom elementu prirodnog u Beogradu?
U vezi sa tim, kada ga sagledaš kao grad, Beograd je u ozbiljnom problemu. Za to je potrebna detaljna analiza, ovom gradu fali drvo, drveće mu fali – trebalo bi da bude mnogo više biljaka, zelenila da bi se uspostavila ravnoteža, za početak.

A kako se u to uklapa veliko zagađenje vazduha u Pekingu, a evo o zagađenju se poslednjih meseci govori i kod nas?
Da, iskusila sam to, samo što se o tome glasno govori i prave se planovi kako to što pre rešiti, a ovde se to stavlja pod tepih. Najpre, grad mora da se očisti, da se umije, pa samo fasade kad bi se osvežile, okrečile, svi bi se ovde mnogo bolje osećali. A kad dodaš zelenilo, energetski bi nam bilo bolje. Ovde mora mnogo toga da se uradi, počevši od krupnog plana, pa onda detaljno. Kada sagledamo ružu vetrova Beograda, koja je fenomenalna, ovaj grad bi mogao da bude energetski centar sveta. Kad dune košava, ona sve raščisti, prodišeš, to mora da se uzme u obzir, a ne da zaklanjamo pravce ruže vetrova, energetski dobre pravce, tako blokiramo energiju grada, a onda se rađaju  bolesti i agresija – sve loše.

Sve je više bolesti, a sve manje para. Feng šui izgleda može da nas odblokira?
Čišćenje je prvi korak, to sigurno poboljšava energetski priliv, a u zavisnosti od ličnog energetskog sektora, koji je kod svakog drugačiji, jer postoji sektor u kući koji je za priliv novca – sad da li će u tom sektoru da bude devet ljubičastih sveća ili neka biljka, to je sve individualno i u zavisnosti od toga šta kaže kua.

Znači svi kod tebe na analizu. Dobro, hvala, Danka.

The post Danka Vujović: Beograd je zreo za detaljnu feng šui analizu appeared first on 42 magazin.

Jelena je prvi komad nakita napravila pre deset godina nazvavši ga Dragon, a pre nekoliko meseci urednik magazina Vogue Edward Enninful prokomentarisao je da bi njen prsten nosila Deneris – trenutno najpoznatija majka zmajeva na svetu iz popularnog serijala Game of Throns. Nakon tog trenutka nakit sa potpisom Jelene Ćakić reklamira se na stranama modne biblije, pa ćete se složiti da boljeg marketing influensera za svoj brend naša dizajnerka nije mogla da pronađe. A zapravo, Vogue je pronašao nju.

Brend nakita Jelana Ćakić postoji od 2010. godine. Kako to izgledalo u početku?
Početak je, kao i svaki početak, bio težak, ali se sećam uzbuđenja i euforije, mislila sam da sve umem, a nekako je tada ispalo da samo trošim materijal i započinjem deset komada istovremeno. Međutim, sećam se tog jednog komada nakita, medaljon zmaja čiju sam samo osnovnu sliku u srebru rezbarila 48 sati i nekako nisam mogla da izdržim da dočekam kraj, a prvi put sam imala rok jer je trebalo da učestvujem na takmičenju sa temom Nakit inspirisan fantazijom i mitskim bićima. Bio je to masivan medaljon od punog srebra i predstavljao je zmaja čuvara, a u centru se nalazio ahat koji sam mesecima čuvala. Naravno, zmaj nije pobedio, ali za mene je to bilo nešto neverovatno jer je taj medaljon Dragon Mistery Lake bio prekretnica mog rada kada sam ga prodala ženi iz Los Anđelesa nakon šest meseci čuvanja u kutiji.

Dok ja cekam svoj primerak iz Londona, njoj je njen tata obezbedio…za sada strane o zivotinjama i vencanjima su zanimljivije od nakita 🛍 #britishvogue #cakicjelenajewelry #jewelrydesigner #jewelrymarketing #jewelrybrand #luxurybrand #stylish #goldandsilver #gemaddict #jewelryaddict #voguejewelry #fashionista #mygirl #myownboss #instajewelry #jewelrygram #belgradejewelry #jewelrydwsignerfromserbia #unikatninakit #oak #musthave #jewelryeditorial

A post shared by Cakic Jelena Jewelry (@cakicjelena.jewelry) on Apr 19, 2018 at 6:21am PDT

Šta ti je bio najveći izazov tada?
Kada su usledile porudžbine, u želji da se dokažem da sve mogu da napravim, a i da zaradim za materijal, prihvatala sam se crtanja mapa sveta u srebru na malom medaljonu površine dva sa dva centimetra, sećam se kako sam sa mukom nagurala svih pet kontinenata i to sve ručno bez ikakve mašine ili kalupa, pravila zmiju sa glavom zmaja kao najmanju moguću burmu sa malim crvenim očima od rubina, još se sećam tih deset sati rezbarenja krljušti zmije pod juvelirskom lupom, pisala po sitnim srebrnim pergamentima tuđe životne priče i sve je to bilo uzbudljivo i zanimljivo, ali postalo je teško jer sam najmanje radila ono što zaista volim, a to je da dizajniram nakit. Epska fantazija, naučna fantastika, mitologija i istorija umetnosti su me najviše okruživale tokom života i negde je prirodno da te elemente ugrađujem u dizajn.

Detalji, forme, ornamenti koje su stari majstori pravili svojim rukama su neverovatni, danas je drugačije stanje kad se samo okreneš i pritisneš 3D printer da odradi svoje

I tako si započela svoj biznis?
Započeti samostalan biznis u Srbiji je popriličan izazov jer sam se razvijala na više frontova istovremeno. U Srbiji je teško prodavati umetnost jer se ona tretira kao javno dobro. Ideje i inovativnost se ne cene i moraš od starta agresivnije da nastupiš ukoliko želiš da budeš primećen. Ljudi daju ogromne svote novca na cipele, tašne i nakit poznatih brendova čak i kada ne razmišljaju preterano o njihovom dizajnu, ali stanu ispred ručno rađenog i unikatnog komada nakita za kojim plaču i bez obzira na sve kažu – uf, to je ipak preskupo za mene. Koliko god sam puta to čula u samom početku, samo sam dizala glavu i nastavljala sa edukacijom i radom na sebi. Kursevi, obuke, opremanje radionice i usavršavanje izrade, a onda, s druge strane, marketing i plasiranje nakita na naše tržište, koje je tek posebna priča. Shvatila sam ubrzo da je marketing u tom trenutku bio teži od same izrade nakita. U Srbiji u početku nisam budila veliko interesovanje i preko društvenih mreža i veb-sajta su me pronalazili, masovno mi se javljali iz Amerike, naročito iz Los Anđelesa, San Dijega i Njujorka, onda iz Japana, dok su se iz Evrope najviše javljali Šveđani, Finci, Nemci, Italijani i Francuzi. Uz svoje radove, počela sam da pišem opise o tome kako su nastajali, koliko je rada uloženo, odakle je kamenje stiglo, koliko sam sati provela uz taj komad. Tako moji klijenti sebi obezbeđuju deo te priče, a onda u taj isti komad nastavljaju da ispisuju svoju priču i prenose je s kolena na koleno. Kada sam tu svoju ideju i viziju približila publici oko sebe, brend je zaista tog trenutka ugledao svetlost dana. Razvijala sam se kao metalsmiter i kao juvelir, ali definitivno je moje zvanje dizajner nakita.

Create your own visual style. Let it be unique for yourself and yet identifiable for others – Orson Welles @cakicjelena.jewelry @cakic_jelena #artjewelry #uniquestyle #oneofakind #artjewelry #jelenacakicjewelry #nakitrucneizrade #dizajnernakita #fashionista #luxurylifestyle #lovemyjob #stylish #musthave #gemlover #lapidaryheaven #ringsandthings #glitzandglam #goldandsilver #handmadejewelry #instajewelry #photooftheday #jewelryphotography #jewelryaddict #jewelrylover

A post shared by Cakic Jelena Jewelry (@cakicjelena.jewelry) on Dec 13, 2017 at 1:51am PST

Šta najčešće koristiš od materijala?
Kroz srebro najbolje mogu da ispričam priču. Volim način na koji ono stari, ono je plemeniti metal koji dobro sarađuje, relativno lagan za manipulaciju kad ga dobro upoznaš, ali posebno volim te sitne cake i detalje u tehnici izrade koje sam vremenom naučila. Moć transformacije srebra je ono što me najviše privlači. Mogućnost da napravim nežan komad nakita u svetlim tonovima srebra i isto tako izuzetno mračan, mističan i pomalo apokaliptičan dizajn u oksidiranoj crnoj varijanti jeste fenomenalna stvar. A onda je tu kamenje kao kruna. Poludrago i drago kamenje koje godinama skupljam. Sirove, a i gotove komade nabavljam iz celog sveta, što na putovanjima, što preko interneta, međutim, sada već imam mrežu saradnika od kojih nabavljam, gde mogu da garantujem kvalitet, a obrada kamena je nešto na čemu i ja polako radim kada su neki komadi u pitanju. Potraga za kamenjem jednostavno nikad ne prestaje. U početku mi je favorit bio labradorit, a najlepše uzorke nabavljala sam iz Finske i sa Madagaskara. Smaragd, safir, kijanit, hrizopras, Mesečev kamen samo su neki od favorita. Treći materijal je zlato.

Ove minđuše bi nosila Sersei, a ovaj prsten Deneris pri njihovom prvom susretu u GoT-u, rekao je urednik magazina Vogue kada je video moj nakit

Tvoj nakit je unikatan zbog odabira materijala, ali i načina izrade. Reci nam nešto više o izradi jednog komada?
Uglavnom počinje od inspiracija i skica, a onda odmah uletim u radionicu i bacim se na biranje kamena ukoliko planiram da ga uklopim u dizajn i tada počinjem sa radom koji može da traje satima ili danima. Unikatne komade izrađujem samo po jedan i oni se mogu prepoznati po dizajnerskom kamenju i detaljima izrade. Koristim tehnike rezbarenja, stare tehnike juvelirstva, ali isto tako i moderne, naročito u završnici i očuvanju srebra kako ne bi menjalo boju niti oksidiralo dalje od prvobitnog izgleda. Volim namenski da patiniram srebro i da se igram 3D efektima, teksturama i formama. Zbog toga što ne radim sa kalupima i što je svaki komad mojom rukom urađen od početka do kraja, teško je kopirati sebe i teško je napraviti dva identična komada. Na primer, i dan-danas čuvam set nakita koji se sastoji iz ogrlice, dva para minđuša i narukvice od srebra i malahita koji je moj otac kupio mojoj majci u Starom gradu Svetog Stefana. Set je ručno rađen i postoji samo jedan. Osim nakita, otac je dobio i nekoliko fenomenalnih anegdota o tome kome je sve stari kujundžija i juvelir pravio nakit. Kako nije imao pojma da mu je u radnju ušetala Claudia Schiffer, ali se seća probirljive plavuše koja odlično poznaje kamenje. Takvu starost želim, uz gomilu dece koja se igraju ispred galerije (smeh).

Za sve vas koji ste me pitali sta je trenutno dostupno od mini mindjušica dok se pravi nova kolekcija, ovo je sve što je dostupno. Sve su od srebra i prirodnog kamenja (peridot, labradorit, rozenkvarc,ametist,žuti kalcedon i mesecev kamen), neke su oksidirane sa 22karatnim zlatom, neke su asimetricne sa dva različita kamena. Za više informacija ✉🧚‍♀️ @cakicjelena.jewelry

A post shared by Cakic Jelena Jewelry (@cakicjelena.jewelry) on Jul 16, 2018 at 2:09am PDT

Šta te tera da iznova ulaziš u radionicu?
Ne mogu da opišem taj osećaj pravljenja nakita, to uzbuđenje što nastaje novi komad od nule i što sam shvatila da ja zapravo dizajniram nečije uspomene, a onda sam proces izrade, miris hemikalija koje sam s godinama naučila da volim. Mene upravo svaka od tih komponenti uzbuđuje. Čak i ona kao što je kupovina alata na buvljaku, paste za lemljenje, tečnosti za patiniranje, sav sitan i krupan alat koji biram sa više uzbuđenja nego kada biram cipele. Međutim, najbitnije se događa na kraju. Sećam se rečenice na koju sam naišla u nekom časopisu, jednog od mojih idola Arta Smitha, dizajnera nakita, koji je rekao da komad nakita zapravo nikad nije završen i kako je to pola posla, tek kada ga spojite sa telom, kao bitnom komponentom, možete reći da je kompletan i da je telo zapravo dodatni materijal u izradi bez kojeg se ne može, kao što linije čine oblik.

Najpre sam pomislila da je neka prevara i tek kad sam se uverila da je u pitanju zaista osoba iz Voguea, vratila sam se i pažljivo pročitala mejl

Šta je keum boo tehnika?
Keum boo (kum bu) jeste stara korejska tehnika pozlate. Reč je o nanošenju izuzetno tankih listova folije od čistog 24-karatnog zlata na prethodno pripremljenu podlogu, u mom slučaju srebro. Nastala u Koreji, širila se preko Kine i Japana, a danas se primenjuje u celom svetu za dekorisanje raznih predmeta od čelika, bronze, srebra, pa čak i samog zlata. Zanimljiva je priča o tome kako se to zlato koristilo u prošlosti. Među bogatijim slojevima društva u Koreji verovalo se da pribor za jelo mora biti od plemenitih metala i da mora imati čisto zlato na onim delovima koji dolaze u direktan kontakt sa hranom i da se tako unosi zdravlje i blagostanje u porodicu. Unutrašnjost posuda bila bi prekrivena tankim slojem čistog zlata preko šara i slova koja su simbolizovala zdravlje i prosperitet. Detalji, forme, ornamenti koje su stari majstori pravili svojim rukama su neverovatni, danas je drugačije, samo se okreneš i pritisneš 3D printer da odradi svoje. Način na koji se ja igram ovom tehnikom jeste da istaknem zlatom neku teksturu ili jednostavno da presvučem crno srebro u delove zlata, što onda pravi fenomenalan kontrast. Ova tehnika jedna je od lepših i zanimljivijih zato što ima tako duboke korene.

Tri reči kojima bi opisala svoj nakit nekome ko ga nije video.
Bajkovit, mističan i organski…

Nekoliko puta su se komadi s tvojim potpisom našli u prestižnom magazinu Vogue. Reci nam nešto više o tome.
Zamalo da se to ne ostvari jer sam od uzbuđenja najpre pomislila da je u pitanju neka prevara i pitala sam se samo zašto taj mejl koji sam dobila nije završio u spamu. Čak sam nekako preletela preko mejla koji je počinjao s komplimentima i htela da vidim samo ime i prezime osobe koja mi je pisala ne bih li odmah proverila na netu. Tek kad sam se uverila da je u pitanju zaista osoba iz Voguea, vratila sam se i pažljivo pročitala mejl (smeh).
Nekako me iznenadilo iskreno oduševljenje mojim dizajnom i priča o nekakvim velikim promenama u postavci magazina Vogue i uredništvu, a onda sam na kraju mejla našla ponudu da izlože moje komade u tri naredna broja. Sve se odigralo jako brzo jer oni po mesec i više dana unapred imaju spremno izdanje. Postavka britanskog Voguea se u tom trenutku menjala, a približavalo se i kraljevsko venčanje princa Harija, pa je sve bilo inspirisano time. Na mesto glavnog urednika je došao Edward Enninful, inače brat Naomi Campbell, koji je s majskim izdanjem uneo velike promene. Kaver tog izdanja srušio je stereotipe o ženskoj lepoti, pomerio granice i uvrstio prelepe žene sa različitih podneblja među kojima se prvi put u istoriji ovog magazina našla žena sa burkom. Bila sam presrećna sto sam se priključila baš u tom momentu!

Ljudi daju ogromne svote novca na cipele, tašne i nakit poznatih brendova čak i kada ne razmišljaju preterano o njihovom dizajnu, ali stanu ispred ručno rađenog i unikatnog komada nakita za kojim plaču i bez obzira na sve kažu – uf, to je ipak preskupo za mene

Šta misliš da ga je privuklo kod tvog nakita?
Nakon potpisivanja ugovora, dobila sam informaciju kako je Edward zapravo komentarisao moj rad i rekao: „Ove minđuše bi nosila Sersei, a ovaj prsten Deneris pri njihovom prvom susretu u GoT-u.‘ U toj rečenici jeste opisan moj san. Kao klinka listala sam gomile tetkinih časopisa, među kojima je počasno mesto imao Vogue. Zamišljala sam kako bi bilo da se moji modeli jednom tu nađu, tada sam više bila naklonjena modnom dizajnu. Vogue je institucija, biblija stila i mode, i to šo sam bila deo poslednja tri njihova izdanja jeste nešto što ću pamtiti. Slala sam im fotografije nakita i za prvo izdanje odabrali su minđuše After Sunset od srebra i zlata sa pink safirom. Te minđuše sam na kraju rešila i da sačuvam kao uspomenu i kao poklon za svoju ćerku koja će ih, nadam se, voleti. Bilo je mnogo interesovanja za njih čak i među zaposlenima u Vogeu, ali kad sam im odgovorila da sam rešila da ih sačuvam kao prve minđuše svetski priznate i pohvaljene, rekli su mi kroz smeh da se potpuno slažu i da bi isto uradili.

U želji da se dokažem da sve mogu da napravim, a i da zaradim za materijal, prihvatala sam se crtanja mapa sveta u srebru na malom medaljonu površine dva sa dva centimetra, sećam se kako sam sa mukom nagurala svih pet kontinenata

Koji je tvoj omiljeni komad nakita i zašto?
Omiljeni komad nakita je teško odabrati, ali znam da je prstenje nešto na šta sam slaba. Uživam i u minđušama sada i naročito volim transformišući nakit koji se može nositi na više načina, tzv. ear cuff minđuše ili ear jacket minđuše, koje opet pravim na unikatan način jer i svakodnevni nakit može biti autentičan. Nakit tipa samo jedna minđuša, jedna moćna ear cuff preko celog uveta u nekom organskom dizajnu jeste moj favorit takođe. Minđuše After Sunset su isto jedan od favorita iz ranije pomenutih razloga. Definitivno u top tri ulazi medaljon Dragon Peacock, inspirisan ilustracijom iz knjige Dragon Art, u kojoj sam pronašla tog divnog zmaja pauna i rešila da skiciram i umanjim sliku za medaljon. To mi je jedna od uspešnijih rezbarija, masivan od punog srebra i ukrašen prirodnim kamenjem koje podseća na pauna po bojama. Izabran je inače za junsko izdanje Voguea u editorijalu pod nazivom Vogue‘s Crown Jewels. A omiljeni prsten je definitivno Once Upon a Dream, masivan srebrni prsten napravljen kao kula, okružen puzavicom od srebra koja kao da štiti i čini nedostupnim labradorit ludački plave boje. Omiljen mi je zato što je on za mene spoj nežnog i bajkovitog, a s druge strane mračnog i mističnog.

I’m crazy about #earcuffs ! One #statementjewelry piece is all you need on #newyearseve ! @cakicjelena.jewelry #jelenacakicjewelry #statementjewelry #newyearseve #christmaspresent #musthave #jewelryaddict #instajewelry #jewelrygram #handmadejewelry #oak #silverart #artjewelry #unikatninakit #novogodisnjipoklon #outfitoftheday

A post shared by Cakic Jelena Jewelry (@cakicjelena.jewelry) on Dec 21, 2017 at 4:14am PST

Šta je tvoj sledeći korak?
Sledeći korak je nova kolekcija za jesen i zimu. A sa njim ide i organizacija snimanja za novi katalog. Poslednji je postigao uspeh, uz veliku pomoć mojih talentovanih prijatelja. Radujem se toj novoj kolekciji zbog nekih lepih noviteta i stvari sa kojima sam eksperimentisala poslednjih meseci. Istovremeno po završetku saradnje sa magazinom Vogue dobila sam ponudu i iz britanskog Vanity Faira , oni čekaju na novu kolekciju koju će oglasiti sledeće godine, a Vogue će se još baviti tom istom kolekcijom koja je u pripremi, ali u drugačijim segmentima svog izdanja. U planu je i saradnja sa modnim kućama iz Južne Afrike, s njima sam još u pregovorima. Pregovaram i sa nekim prodajnim mestima u Beogradu i van njega, gde će moći da se nađe nakit sa mojim potpisom. Ova godina je definitivno za mene prekretnica i trudim se da uradim što više mogu. Nekako mi je cilj da se sada zadržim i radim na domaćem tržištu i tu ću što više promovisati novu kolekciju. Ostaje i dalje deo posebna izrada vereničkog unikatnog umetničkog prstenja koje sam do sada sa zadovoljstvom radila, ali ću u budućnosti celu ponudu proširiti i na burme, nikako već viđene, ali mi je za to potrebno zlato. Kao novinu ubacujem i manžetne za muškarce. I da ne zaboravim da pošaljem portfolio za neki od prequela serije Game of Thrones jer sam zakasnila, upravo su završili sa snimanjem poslednje sezone serijala. Možda budem okitila neke buduće Bele hodače (White Walkers) u prequelu, čujem da će se i tako nešto snimati uskoro (smeh).

The post Jelena Ćakić: Ove minđuše bi nosila Sersei, a ovaj prsten Deneris, rekao mi je urednik magazina Vogue appeared first on 42 magazin.

Foto: Andres Gallardo

Iako smo možda navikli na jednostavne forme, ravne linije, ćoškovite zgrade i prave uglove, naše oko ostaje zapanjeno kada vidi primer arhitektonskih talasa koji svojom formom ostavljaju utisak nečeg živog – poput organizma. A kako je mesto na kome je ovo zdanje sagrađeno vrlo živo po svom reljefu, koji čine reka, močvare i vijugave zelene površine, zadatak da se zgrada stopi sa okolinom nije bio nimalo lak.

Foto: Andres Gallardo

Baš zato što je rezultat više nego uspešno rešen, možemo slobodno reći da je ovo jedan od najlepših primera svoje vrste sagrađen u skorije vreme iliti prošle godine. Hala Opere u Kini ne oduševljava samo nas već ceo svet otkad je otvorena za javnost.

Foto: Andres Gallardo

A nedavno je poslužila kao model španskom samoukom fotografu Andresu Gallardu iz Španije, koji je napravio neverovatnu seriju fotografija i pokazao sve poetične linije objekta i teatralnost ove opere – delo MAD Architects studija. Harbinska opera rezultat je inspiracije koja potiče iz njenog okruženja, pa je kao takva posvećena lokalnom identitetu, kulturi i umetnosti. Andres je ovom serijom fotografija želeo da naglasi skulpturalnu lepotu zdanja i prenese vizuelni doživljaj ovog arhitektonskog dela.

Opera produbljuje emocionalnu povezanost javnosti sa svojim okruženjem, jer arhitektura ovog projekta je potpuno implementirana u postojeći pejzaž

MAD Architects studio potpisuje ovaj projekat koji se nalazi u gradu Harbinu u severnom delu Kine. MAD Architectsje još 2010. privukao svetsku pažnju osvojivši međunarodno otvoreno takmičenje za čitavo kulturno ostrvo Harbin, a glavni projekat ovog megaprojekta upravo jeste ovo opersko zdanje koje je zauzima centralni deo grada. Sa površinom od neverovatnih 850.000 kvadratnih metara na lokaciji od 444 hektara Opera nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Veliko pozorište unutar ovog kompleksnog zdanja može da ugosti preko 1.600 ljudi, a manje pozorište je tu za nešto intimniju atmosferu i prima oko 400 ljudi, ako se to može nazvati manjim.

Foto: Andres Gallardo

Građevina je praktično ugrađena unutar močvara Harbina, a dizajnirana je kao simboličan prikaz okolne divljine i hladne klime u ovom severnom gradu. Zgrada se potpuno stapa sa prirodom i topografijom koja je okružuje i na taj način postaje jedinstven arhitektonski izraz lokalnog identiteta, umetnosti i kulture u jednom.

Foto: Adam Mørk

‒ Zamislili smo harbinsku operu kao kulturni centar budućnosti, kao ogroman prostor za izvođenje radova iz umetničkih oblasti, kao dinamičan javni prostor koji je oličje čovekove integracije, umetnosti i gradskog identiteta, dok se istovremeno zgrada stapa sa okolnom prirodom – kaže nam Ma Iansong, osnivač MAD arhitektonskog studija.

Foto: Andres Gallardo

Fasada je sastavljena od glatkih belih aluminijumskih panela, koji su postavljeni tako da odgovore na zahtev talasaste arhitekture kojoj kao pravcu pripada ovaj projekat.

Bogato drvo provlači se kao osnovni materijal kroz enterijer, pa se topla atmosfera nameće kao očigledna na fotografijama, ali i uživo. Dotok prirodnog svetla je još jedna vodeća karakteristika ovog projekta, pa su arhitekte dale na značaju ovom segmentu.

Foto: Andres Gallardo

Opera naglašava javnu interakciju između posetilaca i objekta pozivajući svakog da zaviri i vidi šta se krije unutar nje, a to je i bila i početna ideja projekta.

Foto: Andres Gallardo

Na vrhu zgrade posetioci mogu da uživaju kako u zatvorenom tako i na otvorenom prostoru koji služi kao panoramska platforma za posmatranje grada i močvara u okolini.

Rezultat je Opera koja produbljuje emocionalnu povezanost javnosti sa svojim okruženjem, jer arhitektura ovog projekta je potpuno implementirana u postojeći pejzaž.

Foto: Adam Mørk

Dizajn: MAD Architects
Forografije: Andres Gallardo, Adam Mørk

The post Upečatljiv primer talasaste arhitekture appeared first on 42 magazin.

Već na prvi pogled se vidi da je ovaj hotel spoj je rustike i savremenih tendencija, a sastoji se od samo osam sofisticiranih soba smeštenih u Daliju u Kini. Ova provincija prepoznatljiva je po starom gradu koji se nalazi odmah preko puta predivnog jezera Erhai i planine Cangšan (Cangshan), što je na samo 20 minuta šetnje od starog grada Dali, pa već u startu imate dobar temelj u vidu lokacije. Onda su rešili ime.

Naziv hotela Yi Chen potiče od jednog od najpoznatijih umetnika i pisaca Kine Wang Weia iz vremena dinastije Tang. Yi Chen stvoren je sa idejom da bude prijatno mesto u kome se uživa u svežem vazduhu i zelenom okruženju.

Projekat od osam soba počinje online jer su arhitekte angažovane putem sajta. Na mestu hotela je najpre bila vila na tri sprata koja renoviranjem postaje četvorospratna zgrada sa baštom unutar nje, a osim unutrašnjeg dvorišta, oko hotela je osmišljen zeleni pojas koji gleda na predivne prirodne okolne pejzaže.

Prizemlje je rezervisano za ogroman prostor sa duplom visinom plafona, pa kao takav ostavlja utisak veće prostranosti koja ima dotok prirodnog svetla tokom celog dana, što omogućavaju prozori od poda do plafona.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Ideja je bila da se prirodno okruženje što više približi enterijeru gde se ljudi socijalizuju, a arhitekte su to rešile uvođenjem mnoštva biljaka, ali i svetlih nijansi zidova. Odabirom savremenih komada nameštaja napravljen je balans između tradicije i novog doba, pa je opšti utisak unutrašnjeg prostora da je ovo jedan moderan enterijer koji karakterišu prirodni materijali.

Novoizgrađeni paviljon nalazi se u dvorištu, a iz njega puca pogled na jezero, stene, kao i vodenu površinu i drveće u bašti, čime su ispunili zadatak da stvore prostor za odmor sa poetskim raspoloženjem za turiste.

Svi procesi renoviranja rade u skladu sa logičkim dizajnom prvobitne arhitekture. Unutrašnji raspored dobija se kroz odnos između arhitekture i okruženja.

Neutralni tonovi su tu da naglase prirodnu strukturu materijala, a ne da odvlače pažnju, pa celokupan utisak dodatno naglašava slike nekoliko umetnika i fotografije velikih formata finskog fotografa Arna Rafaela Minkkinena.

Prilikom odabira nameštaja vodilja su bili jednostavni komadi jedinstvenog dizajna koji prave neobične senke, a po boji se savršeno stapaju sa enterijerskim okruženjem. Rasveta je u službi isticanja umetničkih dela. Inspirisani geografskom lokacijom građevine arhitekte su dizajnu pristupale tako što su kombinovali azijsku tradiciju i savremen dizajn kako bi stvorili jedinstven prostor sa nenametljivom dozom elegancije.

Dizajn: Li Yizhong Interior Design
Fotografije: Zhu Hai

The post Kako se stvara poetičan prostor? appeared first on 42 magazin.

Ukoliko ste se ikada u biblioteci, kraj sveg tog znanja iz knjiga koje vas okružuju, osetili inferiorno, razumemo vas, znamo taj osećaj. Ali ne znamo kako bismo se osećali u futurističkoj, sferičnoj biblioteci koja podseća na svemirski brod, u kojoj se do plafona u kontinuitetu pružaju police, police, police. Koja izgleda kao delo više inteligencije, a u kojoj očekujte samo e-knjige. Ili jednokratne čipove koje vam ugrade npr. u oko.

Na sreću, budućnost k nama još stigla nije, pa još možemo da uživamo u četvrtastim strukturama i mirisu knjiga koji volimo, a koji nije ništa drugo do patina prašine.
Elem, zato su tu Kinezi, zapravo holandski arhitektonski studio MVRDV, koji je projektovao i sagradio javnu biblioteku u kvartu Binhai u Tjencinu (Tianjin), gradu na severoistoku Kine, kao deo većeg kulturnog kvarta koji je osmislio nemački studio GMP.
A ona izgleda nestvarno. Kao džinovsko oko.

Zapravo, atrijum biblioteke Tianjin Binhai dizajniran je da izgleda kao 3D oko kada se gleda kroz zastakljenu fasadu zgrade. Prostor od pet spratova uokviren je policama za knjige od poda do plafona, koje su na različitim nivoima pokrivane kako bi formirale oblik očnog udubljenja, dok svetleća sfera u sredini predstavlja zenicu. Čitava zgrada prati oblik centralne sfere koja se i naziva Oko.

Iza zakrivljenih linija polica nalaze se prostorije u kojima posetioci mogu sedeti i čitati, ali i posmatrati druge kako se napajaju rečima. Police se nastavljaju i preko staklene fasade obrazujući ramove koji odbijaju zrake sunca, a mogu da prime ukupno 1,2 miliona knjiga.

Zdanje ima pet nivoa, a svim prostorima na periferiji enterijera pristupa se iz glavne sale. U prizemlju su prostori za čitanje, na prvom i drugom nivou su čitaonice i dnevni boravak, na poslednja dva sprata kancelarije, kompjuterske i audio sobe, dok su na krovu dve terase. Podzemna etaža obuhvata servisne prostore, skladište za knjige i veliku arhivu.

Suosnivač MVRDV-a Winy Maas opisuje enterijer biblioteke Tianjin Binhai kao kontinuiranu, neprekidnu policu za knjige koja podseća na pećinu i dodaje: „Uglovi i krivine omogućili su da se prostor upotrebi za čitanje, hodanje, sastanke i diskusije, a svi elementi zajedno formiraju oko zgrade: videti i biti viđen.“

Zgradu od 33.700 kvadratnih metara holandska firma uradila je za samo tri godine, a brzina gradnja zadala joj i glavobolje.
Naime, poslednje police iznad atrijuma su trenutno nedostupne jer su, nakon što su planirane sobe za pristup pale, pokrivene perforiranim aluminijumskim pločama sa štampom koja glumi knjige.

Ništa, ipak, nije savršeno. Pa ni taj 21. vek, koji kod nas, srećom, još nije stigao.

The post Kineska biblioteka 21. veka vas posmatra. Pa vi nemojte da čitate appeared first on 42 magazin.

Na greškama se uči, rekli bi mudri filozofi. To što su nas decenijama ubeđivali da je sjajna stvar da napustimo prirodna staništa i naselimo se u oblakodere, pa se onda dve trećine svetske populacije naguralo u urbane sredine, ispostavilo se kao potpuno pogrešno.

Ali proces se sada se odvija u suprotnom pravcu, a nov projekat – Forest City, jedinstven u svetu – predstavlja budućnost arhitekture i stanovanja, života. Prvi zeleni grad The Liuzhou Forest City biće napravljen u južnom delu Kine, a osmislio ga je arhitekta Stefano Boeri koji je projektovao i zelene solitere Bosco Vertikale u Milanu. Ideja je da sve građevine, stanovi, kancelarije, bolnice, škole, hoteli… u ovom avatarskom gradu, u kojem je predviđeno da živi 30.000 ljudi, budu pokrivene biljkama, preciznije rečeno prašumom od 40.000 stabala i milion biljaka koje bi prečistile ogromnu količinu smoga godišnje i proizvele oko 900 tona kiseonika!

Grad budućnosti prostiraće se na 175 hektara zemlje

Grad budućnosti niknuće u planinskom delu Gvangksi, u dolini reke Liju, i prostiraće se na 175 hektara zemlje. Sa ostatkom sveta biće povezan brzim šinama kojima će se kretati električni automobili, a sva energija za funkcionisanje ovog grada stvaraće se putem solarnih panela na krovovima.

Ukoliko ste pomislili da je ovo još jedan projekat daleke budućnosti zasnovan na nerealnim očekivanjima, sigurno ćete se iznenaditi jer su prognoze da će biti završen do 2020. godine?!

A da li je život realan u ovakvim građevinama? To možda najbolje potvrđuju stanovnici dva pomenuta zelena solitera Bosco Verticali, na kojima se nalazi 900 stabala i pet puta više žbunova koji savršeno upijaju smog i prašinu, štite od buke i zauzvrat nude svež vazduh.

Zelene zgrade Bosco Verticali u samom centru Milana

Ova listopadna šuma svojim krošnjama leti pravi divan hlad, a zimi kroz gole grane propušta sunčeve zrake i toplotu.
Arhitekte su mislile i na obavezu zalivanja, pa su projektovali irigacionu mrežu koja prolazi kroz zgradu sa tehničkom vodom. Izgradnja je trajala pet godina, 400 stanova je useljeno 2014. godine, a cene kvadrata su bile od 3.000 do 12.000 evra.

The post U Kini niče jedinstven šumski grad appeared first on 42 magazin.

Posebno posteri služili su kao svetionici propagande – vozila prinude, instrukcije, cenzure i debate – u svakoj komunističkoj naciji. Promovisali su državnu i revolucionu vlast, ali su se takođe koristili kao efikasno sredstvo protesta. Po svojoj prirodi, plakati su efemerni, vezani za vreme i mesto, ali mnogi imaju dalekosežni, dugotrajan uticaj. Oni su prožeti umetničkim integritetom i ličnim ubeđenjem – na primer, posteri sa boljševicima spadaju među najživlje, strastvene grafike istorije umetnosti.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kroz galeriju propagandnih postera Rusije, Mongolije, Kine, Istočne Evrope, Severne Koreje, Vijetnama, Kube i Jugoslavije (ima jedan!) podsetimo se kako na najbolji način komuniciraju politika i vizuelne umetnosti.

The post Propagandni posteri: umetnost u službi politike appeared first on 42 magazin.