Najveći regionalni festival komunikacija održava se ove godine od 20. do 23. septembra, kao i uvek, u bivšoj fabrici duvana u Rovinju.

Štampani mediji nekad su na svojim internet portalima objavljivali gotovo isti sadržaj kao i u print izdanjima, a danas digitalne platforme imaju vlastite forme i originalne načine prenošenja informacija i pričanja priča, koji se bitno razlikuju od stvaranja sadržaja za tradicionalne medije.

Ruke u zrak tko je spreman! #Weekend2018 #Weekend11

A post shared by Weekend Media Festival (@weekendmediafestival) on Aug 21, 2018 at 2:55am PDT

Digitalni mediji, kao sredstvo informisanja i edukacije, počeli su pažljivo balansirati produkciju vlastitog sadržaja, poput analiza i kolumni, te brzih vesti koje čitaoci očekuju na portalu. Ipak, novinari i urednici i dalje se nalaze pred izazovom na koji način u velikoj dnevnoj produkciji istaći kvalitetne teme i podići njihovu čitanost, a, s druge strane, i dalje biti prvi koji će objaviti vest.

Na panelu New world order: Kako proizvoditi sadržaj za digitalno doba Weekend Media Festival predstavnici ključnih medija pojasniće specifičnosti proizvodnje i distribucije sadržaja u digitalu

Više nije isto ni uređivanje naslovnica internet portala koje su se nekad uređivale tek nekoliko puta dnevno. Danas korisnik očekuje nove informacije na naslovnoj stranici svaki put kad poseti portal. Stoga ne čudi što trendovi pokazuju značajan porast produkcije članaka – s nekadašnjih desetak na nekoliko stotina dnevno.

Uz sve veću produkciju sadržaja, vidljiv je i porast korišćenja internet portala i zadržavanja čitalaca na njima. U poslednjih deset godina, pokazalo je istraživanje Gemiusa, vreme zadržavanja na digitalnim platformama poraslo je za čak 50‒100 odsto na mesečnom nivou.

Na panelu New world order: Kako proizvoditi sadržaj za digitalno doba Weekend Media Festival okupiće se predstavnici ključnih medija kako bi nam pojasnili koje su to specifičnosti proizvodnje i distribucije sadržaja u digitalu.

Novinari i urednici i dalje su pred izazovom na koji način u velikoj dnevnoj produkciji istaći kvalitetne teme i podići njihovu čitanost, a, opet, i dalje biti prvi koji će objaviti vest

Ove godine partneri Festivala su Francuska i Nemačka, svi markentingaši svoje radove mogu prijaviti na sedmi po redu BalCannes, a najbolje digitalne radove u regiji predstaviće najvažnija digitalna nagrada – SoMo Borac.

Osim po konstruktivnim, a ponekad i provokativnim raspravama o trendovima u komunikacijskoj industriji, Weekend je poznat i po najboljim zabavama, a i ove godine sve učesnike očekuje raznovrstan muzički program i druženja do dugo u noć.

The post New world order: Kako proizvoditi sadržaj za digitalno doba? appeared first on 42 magazin.

Murali koji emituju jedan talas smirujuće energije i bude sve one tanane emocije. Tako mi percipiramo Artezove radove koji se nalaze na zgradama širom sveta – od Brazila do Indije. Njegovi počeci krenuli su crtanjem grafiti slova, a zatim i crtanjem karaktera i ilustracija na zidovima manjeg formata. Svi ovi koraci ishodovali su oslikavanjem fasada velikih razmera. Nedavno je imao samostalnu izložbu u Torinu, kao i realizaciju jednog od njemu najvećih izazova do sada – murala Soñando con San Borondónu Santa Kruz de La Palmi u Španiji, dimenzija 450 metara kvadratnih.

Reci nam nešto više o tvom poslednjem muralu.
Soñando con San Borondónje mural inspirisan legendom o San Borondonu, misterioznom ostrvu u Kanarskom arhipelagu, koje se pojavljuje i nestaje na leđima kita. Legenda mi je bila veoma inspirativna i veoma brzo sam pronašao pristup koji mi je dozvolio da se stilski uklopim i da na svoj način ispričam priču o misterioznom ostrvu. Najveći izazov na ovom zidu je nastao zbog kratkog trajanja projekta, pet dana, i platforme za visinske radove koja nije bila na motorni pogon već sam morao da je ručno spuštam i podižem na visinu od 20 metara (jedan sat gore, jedan sat dole). Na sreću, vremenski uslovi bili su na mojoj strani, tako da sam uspeo da završim crtanje u predviđenom roku!

Gradovi su zapravo poligon za interakciju između ljudi, a murali su odličan način da se sa ljudima stupi u kontakt!

Prevashodno oslikavaš motive ljudi i prirode. Koja je simbolika te simbioze?
Elemente prirode sam uključio u svoj rad pre svega iz želje da na svoj način doprinesem ozelenjavanju urbanog prostora i da doprinesem stvaranju atmosfere koja meni lično najviše leži, tj. okruženja u kom je priroda dominantna. Što se tiče motiva ljudi, oni su prilično zahvalni kada želite da na slici ispričate neku priču, a ja se trudim da za sobom ostavim radove koji će moći da uspostave dijalog sa posmatračem.

S obzirom na to da si studirao arhitekturu, da li je ona uticala na tvoj umetnički izraz i, ako jeste, na koji način?
Studije arhitekture su najviše uticale na moj odnos prema prostoru i potrebu da svaki rad uklopim u postojeći ambijent. Takođe su mi pružile puno tehničkog znanja koje mi veoma znači, pogotovu kada se radi o produkcijskom delu koji obavezno prati projekte oslikavanja fasada velikih razmera.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Sarađivao si sa različitim street artistima. Kakva su ti iskustva tih kolaboracija?
Kolaboracije su odličan način da odstupite od svog stila, napravite kompromis i isprobate nešto novo. Takođe su jedan od najboljih načina da steknete prijatelje i naučite da komunicirate sa ljudima koje ne poznajete. Mislim da su mi kolaboracije sa umetnicima pomogle da kasnije lakše komuniciram sa organizatorima različitih projekata i da nađem zajednički jezik potreban kako bi projekat bio sproveden u delo.

Mislim da se scena ulične umetnosti u Srbiji polako ali sigurno razvija. Nažalost, deo scene koji se tiče galerijskog izlaganja još uvek ne postoji ili je toliko zanemarljivo mali da ne može ni da se uporedi sa Evropom

A iskustva slikanja u različitim zemljama?
Svaka zemlja sa sobom nosi neko novo iskustvo. Ta iskustva su u 99 odsto slučajeva vezana za ljude i to mi je posebno interesantno. Gradovi su zapravo poligon za interakciju između ljudi, a murali su odličan način da se sa ljudima stupi u kontakt!

Lokacija iz snova za oslikavanje murala?
Severni pol.

Čime se baviš u slobodno vreme?
Slobodno vreme najčešće koristim za druženje sa prijateljima, šetanje moje bokserke Iune, čitanje knjiga i odmaranje. Volim i da kuvam, tako da se ponekad upustim i u tu vrstu rekreacije.

Položaj srpske street art scene u odnosu na region i Evropu?
Mislim da se scena ulične umetnosti u Srbiji polako ali sigurno razvija. Nažalost, deo scene koji se tiče galerijskog izlaganja još uvek ne postoji ili je toliko zanemarljivo mali da ne može ni da se uporedi sa Evropom. Nadam se da će kultura kupovanja umetničkih dela i taj vid podrške uličnim umetnicima u narednim godinama uzeti maha.

U kojoj meri murali i street art doprinose zajednici u kojoj su nastali i razvoju urbane estetike?
Uticaj murala na stvaranje vizuelnog identiteta grada može da bude ogroman, naravno ukoliko odgovorne institucije prepoznaju potencijal i usmere kreativni naboj umetnika u pravom smeru. Bez podrške institucija oslikavanje murala postaje prilično komplikovano, barem kada se radi o većim gradovima.

Elemente prirode sam uključio u svoj rad pre svega iz želje da na svoj način doprinesem ozelenjavanju urbanog prostora i da doprinesem stvaranju atmosfere koja meni lično najviše leži, tj okruženja u kom je priroda dominantna

Da li smatraš da street art predstavlja konstantno izlaženje iz zone komfora?
Mislim da izlaženje iz zone komfora varira od umetnika do umetnika. Neki ljudi su manje, a neki više spremni na pravljenje kompromisa, pa samim tim i na izlazak iz poznatih okvira. Ja se trudim da nikada u potpunosti ne budem ušuškan i da i pored svog truda i rada uvek pronađem novi i zanimljiv pristup pričanju priče na zidovima.

Budući projekti?
Ovog leta me očekuje puno zanimljivih projekata, pretežno u Evropi – Albanija, Austrija, Turska, Hrvatska i Norveška su samo neke od zemalja u kojima ću u narednih par meseci ostaviti trag!

The post Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem appeared first on 42 magazin.

Vladimir Arsenijević opet piše o devedesetim godinama, gde locira izvor svekolikih nesreća ovog regiona, ali bez zrna patetike ide dalje i već deceniju dokazuje da književnost prati ubrzano vreme u kojem živimo, da može i te kako biti zabavna, da u njenoj biti stoji pričanje priča, te da književnost koja nastaje na četiri varijeteta jednog jezika jeste književnost jednog jezika.
O tome na KROKODIL-u već deset godina svedoče pisci iz eksjugoslovenskih republika koje bez titla i simultanog prevodioca sve razumemo dok daju sofa-intervju ili čitaju odlomak iz svojih dela. Ove godine imali smo priliku da baš razumemo Vedranu Rudan, Abdulaha Sidrana, Miru Furlan, Marka Tomaša, NewsBar, pa i Rumenu Bužarovsku koja je čitala odlomak svoje knjige Moj muž koja je prevedena s makedonskog. Čuli smo i Dejana Atanackovića, Marka Vidojkovića, Marka Šelića Marčela, Njuz.net i Zorana Kesića…
KROKODIL je opet doneo Okrutni optimizam – i kroz istoimeni dokumentarac o svojih prvih deset godina, ali i kroz animirani film Untravel Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, knjigu Ranka Bugarskog Govorite li zajednički?, debatu o Deklaraciji o zajedničkom jeziku i prvu konferenciju o tome Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma,  te muziciranje pesnika Kralja Čačka i Bojane Vunturišević…
Budući da je KROKODIL Engaging Words zvanično ušao u drugu deceniju, sa Vladimirom pričamo o samoj ideji festivala koji se nadvija nad regijom, rečima i mislima.

Foto KROKODIL

Moram da vas pitam, možda neko to ne zna, a zanimljivo je: kako se angažuje reč i kako ste vi angažovali reč krokodil, da li ste prvo osmislili naziv pa se on složio u akronim ili ste slovima reči krokodil pridavali značenje?
Mi smo zaista krenuli od koncepta koji smo želeli da promovišemo. Naime, početkom dvehiljaditih konačno se otvorio prostor za novu komunikaciju. Ja sam u Beogradu osnovao izdavačku kuću Rende, naša prva edicija bila je Ledolomac – čija je namera bila da objavljuje autore sa prostora bivše Jugoslavije, jer čitavih prethodnih deset godina nismo znali šta se događalo u književnostima u Hrvatskoj, BiH, sa kojima delimo srodan, jedan jedinstveni jezik, ali ni sa onima koje su nam po senzibilitetu bliske, poput makedonske, slovenačke, kosovske književnosti. U Hrvatskoj je tada osnovan Festival A književnosti – FAK, koji je počeo da poziva pisce sa drugih prostora bivše Jugoslavije, te sam ja prilično redovno nastupao na FAK-u, kao i drugi autori koji nisu bili iz Hrvatske. U Rendeu smo već tada imali ideju da treba prodrmati i osvežiti format književnog predstavljanja, a FAK je donosio neku svežinu – bio je zasnovan na principima Novih puritanaca u Velikoj Britaniji, to je bio jedan interesantan neopank književni pokret krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih – odbijali su posredstvo i intervenciju književnih kritičara ili teoretičara, odbijali su institucije, nastupali su u pabovima i barovima, direktno, u neposrednoj komunikaciji sa publikom, uglavnom kroz javna čitanja, a događaji su se plaćali pivom. To je FAK preuzeo tako što je cena ulaznice uvek bila ekvivalentna ceni piva na mestu gde se događa, a ljudi su to razumeli kao participaciju, „evo, popiću tri a ne četiri piva, a jedno dajem piscima“. Romantičarski, poput nekog ranog rokenrola, i tu je bilo nečega jako uzbudljivog, a odgovaralo je promeni koju je književnost doživela tokom devedesetih – ona se od one ponešto rascvetale postmoderne, suviše formalne, suviše autoreferentne pa i samozaljubljene vratila na jednostavnost pričanja priče, gde je sadržaj ipak važniji od forme. A mi smo pred očima imali sadržaj koji je bio važniji od svake forme – gradovi gore, ljudi ginu, događaju se sve te nesreće… FAK se nakon nekoliko godina raspao zahvaljujući borbi ega… i za njim je ostala praznina. KROKODIL je osmišljen kao malo savremeniji FAK – već je bila 2008/09. Bilo nam je jasno da hoćemo da radimo regionalni festival i da hoćemo da ga radimo na interesantan i zabavan način, da nećemo onu postratnu fejk pornografiju gde se sad svi grle i ljube, nego da se kao autori na jedan normalan način obraćamo ljudima koji nas na jednako normalan način razumeju. Kad po knjižarama već nema knjiga pisaca iz nama srodnih zemalja, pisanih na našem jeziku, kad je sve toliko glupo, kad smo otkrili da čak i kad otpadnu politički razlozi koji stoje na putu komunikaciji ipak ostanu oni jadni provincijski poslovni razlozi i jedna uskogruda surevnjivost u zemljicama u kojima su po pravilu najveći izdavači ujedno i knjižari. A ako već nemamo knjige, hajde da pokušamo da dovodimo autore. KROKODIL – Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju – tako je stvorena definicija onoga što smo hteli i načina na koji smo time hteli da se bavimo.

Foto KROKODIL

Foto KROKODIL

Spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom

I da li ste uspeli u svom cilju ili, ako više volite, misiji?
Deset godina kasnije i dalje je taj regionalni aspekt jednako važan, i to je ono što je ujedno i malo depresivno. Kada smo pripremali ovaj, deseti festival, radili smo kratki dokumentarni film o nama i nazvali smo ga Okrutnim optimizmom jer smo videli da mi možemo ovako da se kao nešto veselimo, ali da realno kod nas razloga za veselje uopšte nema i da je sve to što smo mi radili u stvari danas u još gorem stanju nego što je bilo pre deset godina. I to je ta tužna istina, tako da ma koliko mi mislili da ćemo ostaviti regionalni aspekt po strani kada on postane uobičajen, nažalost, to se još nije dogodilo.

Za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima

Pre nego što ste se druge večeri vratili u amfiteatar ispred Muzeja Jugoslavije i primarno KROKODIL-ovo gnezdo, prve večeri sklonili ste se od kiše u bivši Dom sindikata koji je bio prepun – sve više ljudi dolazi na književnost uživo, svojevrstan karneval književnosti nabijen tim okrutnim optimizmom.
Mene je kao pisca užasno nervirala traljavost književnog predstavljanja. U razgovoru sa akterima, tokom devedesetih, uvek je postojala neka uobraženost tipa „književnost se brani samom sobom“ ili nešto tako, kao da književnost ima pravo da bude dosadna, a ti moraš mazohistički da trpiš, i to je rezultiralo time da na književnim događajima ima 11 ljudi, kada ih je 20, to se smatra velikim uspehom, devet je okej, a troje je sasvim u redu. Brojevi su se survali, a značajno otkriće jeste da je, izuzev možda par svetlih primera, to globalna pojava, ne nešto svojstveno ovom prostoru. Otuda se o tome govorilo tokom čitave prve decenije dvehiljaditih u nezavisnom književnom sektoru, te postoji i fraza audience development – razvoj publike, jer se smatralo da zapravo publike nema. Publike zaista i nema, a nema je zato što su književni događaji užasno dosadni. U startu smo doneli jednostavne odluke za koje smo znali da moraju da prijaju publici – dakle, ko god trenutno nema posla na stejdžu, nije na stejdžu, kratko i jednostavno. Hteli smo da shvatimo da nije stvar u svakom piscu pojedinačno nego u ukupnoj dinamici festivalske večeri, čak smo okrutno skraćivali nastupe, to je sada tri-četiri minuta kratkog razgovora i sedam-osam minuta čitanja, već deset minuta čitanja po autoru je mnogo. To može nekome da se čini brutalnim prema književnosti, ali nije tako. To je priznanje da živimo u doba strahovitog ubrzanja i da svi mi osećamo to ili kao problem ili kao suštinu našeg vremena. Ja to sve više osećam kao suštinu našeg vremena i pokušavam da se snađem u tom ritmu, umesto da nad tim jadikujem, što mi se čini jako konzervativnim i besmislenim.
Razumeli smo i da ljudi žive u pojačano vizuelnoj kulturi, da ne možete staviti pisca na praznu scenu i očekivati da publika u tome uživa. Sve oko nas je hiper-režirano – spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom. Ako je kukičanje propalo, ima nečeg u kukičanju što nije odolelo modernizaciji. Ista stvar je i sa knjigama. I to je rezultiralo time da je publika zaista u poprilično velikom broju počela da dolazi na naše događaje i taj broj se iz godine u godinu povećavao. Ove godine su te prve večeri vremenski uslovi zaista za nas bili jako deprimirajući. Trčali smo u Kombank dvoranu, koja je sjajan prostor, ali mislili smo „pući ćemo, biće to lep događaj za jedno stotinak ljudi“. Ali kada smo otvorili vrata, ponovilo se ono što nam se dogodilo na našem prvom festivalu 2009, kada smo zapravo samo oglasili svoje namere i spisak učesnika, pa su ljudi mogli da naslute o čemu se radi. Tada smo imali još goru kišu nego ove godine, tri dana je trajao festival, tri dana je padalo tako da se prst pred okom nije video, a mi nismo ni imali razloga da očekujemo više od stotinak, sto pedeset ljudi. Otrčali smo tada sa delom opreme u kino-dvoranu Muzeja Jugoslavije, smestili se, stajali na tremu i gledali tu kišu i mislili „toliko smo propali a nismo ni počeli“. No, onda smo videli ljude kako nadiru kroz pljusak koji je ličio na maglu, videli smo kako ljudi dolaze s kapuljačama i kišobranima, i to nas je zaista dotaklo jer smo shvatili da uopšte nije stvar u nama već u jednoj potrebi koju određeni ljudi imaju. Taj veliki broj ne dokazuje neke skrivene velike brojeve, to dokazuje veliku zainteresovanost jednog manjinskog dela našeg stanovništva. Broj ljudi koji bi došli na naš festival nije strahovito veliki, toga treba biti svestan, ali naših hiljadu ljudi je za nas jako važnih hiljadu ljudi.

Foto KROKODIL

Želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom…

Kakvi su vaši utisci sa KROKODIL-ovih 10? Sudeći po utiscima učesnika i publike, imate razloga da budete zadovoljni, a vidim da vas posebno veseli pozitivna energija, osmeh i zajedništvo.
Zaista smo zadovoljni spram umora koji osetimo, mogućnosti da sve propadne zbog glupih meteoroloških okolnosti jer moramo da trčimo u neku dvoranu koja, naravno, nije besplatna, a mi trpimo najelementarnije probleme finansiranja festivala koji je besplatan za publiku protiv svake logike i s obzirom na to šta donosi – a podrška nama na lokalnom nivou iznosi nula dinara. Iako, vrlo vredno i uredno, a to nameravamo da radimo i dalje, apliciramo na sve konkurse i kod Ministarstva i Grada Beograda. S druge strane, imamo podršku publike. I  u vezi sa pomenutim smehom, to je nešto čime se mi mnogo bavimo, jer ako osluškujete samo ono šta je želja publike, neminovno klizite ka populizmu, i tu nema govora. Mi zaista želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom, i sa različitim drugim stvarima. Naša namera je da i sami sebi a i drugima dokažemo da književnost pripada ovom vremenu. Ali ljudi vole da se smeju, i to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – bili su kod nas ove godine i Kesić, Njuz.net, NewsBar, Vedrana Rudan pa i Rumena Bužarovska, i svi su oni naprosto duhoviti, oni unose taj komični element, a to je takođe i jedan veliki deo stvaralaštva – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. I kad vi dovedete nekog ko je sjajan autor, ali naprosto ili nema izražen osećaj za performans ili performerski šlif, malo čita sebi u bradu ili naprosto ta proza ili poezija nije pisana tako da vam dotiče primarne receptore nego zahteva malo vašeg intelektualnog angažmana, ti vidiš da ljudi već kuckaju poruke, smaraju se, neki odlaze itd. Tu stvarno treba biti oprezan. Postoji zadovoljstvo u reakciji publike, to glumci znaju i vole aplauze, vole kad su ljudi zadovoljni, ali to vodi malo ka pojeftinjenju. Naš glavni angažman je u stvari da nađemo dobar balans.

Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Imali smo snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, ali razum ukazuje na to da na toj ideji treba raditi

Ipak, na KROKODIL-ovoj sceni se često mogu videti i trema, stidljivost i neprijatnost kao iskrena i danas ne baš na glasu osećanja senzitivnih bića kojima je primarno da napismeno, u samoći, kažu to što imaju. I lepo je kad to prepoznate.
Da, tako je, ali to zahteva senzibilisanu publiku, zahteva ipak jednu ozbiljnost publike i mislim da jedan deo publike svakako dolazi s takvim očekivanjima. Ono što je nama u svemu tome jako drago jeste da – u vreme kada ljudi retko izlaze iz generacijskih mehura, tinejdžeri komuniciraju sa tinejdžerima, stariji sa starijima – na našem festivalu je interesantan taj široki raspon publike. Kada gledamo fotografije, a uvek insistiramo da fotografi slikaju publiku, za nas je to zanimljivo da na svakom odsečku vidimo publiku različitih generacija, različitog imovinskog stanja – od klinaca, tinejdžera, koji rado dolaze jer im je zabavno, do moje mame, koja je veteranka u onim najzlatnijim godinama. Tu se stvori jedan kontakt između generacija koji je za nas dragocen.

Foto KROKODIL

Kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća

Ove godine predstavili ste knjigu Govorite li zajednički? Ranka Bugarskog, u kojoj profesor daje naučno-lingvističko potkrepljenje Deklaraciji o zajedničkom jeziku iz 2017. Kakvi su zaključci, koliko je i da li je Deklaracija ispunila svoj cilj? Igor Štiks je najavljujući debatu rekao da „regionom kruži bauk u vidu Deklaracije…“
On je naravno iskoristio Manifest Komunističke partije, što je sjajno poslužilo alegorijski. Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Mi smo imali snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, koji se najviše čuo u Hrvatskoj, iz određenih razloga, a bio je malo podmukliji ali ništa manje agresivan u drugim zemljama. S druge strane, mi smo postavili jedno hipotetičko pitanje da bismo označili našu nameru da nastavimo da se bavimo tom stvari, i to na nekoliko nivoa istovremeno, neposredno i kao deo festivala KROKODIL i nakon debatnog programa u CZKD-u održali smo prvu konferenciju projekta Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma, gde smo sa eminentnim istoričarima iz čitavog regiona počeli da se bavimo pitanjem revizionizma u regionalnim istoriografijama. To sve spada, ako se gleda kroz prizmu obrazovanja, u grupu tzv. nacionalnih predmeta koja je najviše izložena manipulaciji. Niko vam ne vrti mozak kroz časove muzičkog ili fizičkog, ali kroz časove društvenih predmeta, istorije, geografije, jezika itd. vrši se strahovita manipulacija, naročito u etnički mešanim sredinama. Nadam se da ljudi znaju za projekat Dve škole pod istim krovom u BiH i za segregaciju koja se vrši po školskim ustanovama i gde deca koja žive u istim soliterima i igraju se u istim parkićima idu u dve različite smene, u dva različita odeljenja, kao recimo hrvatsko i bošnjačko u Jajcu, pod lažnom premisom da govore različitim jezicima i uče različite verzije istorije u kojima su oni u ulozi neprijatelja. Dodajte tome dvadesetak ili petnaestak godina i dajte tim ljudima oružje u ruke i oni će ratovati jedni protiv drugih, a to nije samo zabrinjavajuće, to je zaista zastrašujuće, to zahteva brzu reakciju. Kada su se prošle godine klinci pobunili u Jajcu protiv segregacije i kada su demonstrirali i tražili da idu u ista odeljenja i da se ne razdvajaju po etničkom principu, nosili su parole na kojima su bile nacrtane kruške i jabuke – a to su radili zato što im je, kada je problem segregacije po etničkom principu bio predstavljen njihovoj kantonalnoj ministarki obrazovanja, ona rekla: „Pa čujte, ne možemo mešati kruške i jabuke.“ To politika čini odraslima. I to jeste zastrašujuće. Uprkos nevernim Tomama koji su nam govorili da klince to ne interesuje – mi smo imali jednu autentičnu pobunu klinaca, 15-godišnjaka koje nervira takvo stanje stvari jer im ide protiv zdravog razuma, jer oni jasno vide da razumeju jedni druge. Zato mislim da ima osnova da se na tome radi i da treba hvatati kontakt sa mladim generacijama i da takođe stvar treba jednim delom prebacivati sa polja lingvistike na polje književnosti.

Foto KROKODIL

Mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile

Kako?
Nas već duže intrigira jedna ideja, a to je da je u književnosti teško opravdati postojanje nacionalnih selekcija. Šta konstituiše, recimo, italijanskog pisca? Možda jedino jezik kojim piše jer je taj italijanski pisac možda inspirisan nekim norveškim piscem, odrastao je na raznim uticajima koji dolaze s različitih strana jer mi odrastamo na globalnoj kulturi. Šta je to, recimo, u mojoj književnosti dominantno da bih samoga sebe smatrao srpskim piscem? I još dalje, kad pređemo na teritoriju ovog jezika koja zahvata četiri države i kada Boris Dežulović napiše pripovetku Smrt na čistoj ekavskoj varijanti onoga što bismo zvali srpskom varijantom zajedničkog jezika i kad se ta priča, povrh svega, dešava u Kragujevcu 1941. godine – kada biste pravili antologiju srpske i antologiju hrvatske književnosti, gde tačno ide ta priča? Šta konstituiše nacionalnost priče? Genetska slika, hoćemo li da uzmemo autoru DNK da merimo? I tu ulazimo u jako neprijatne dalje teme i to raskrinkava ideju nacionalne književnosti, ona je u kontekstu u kojem mi postojimo, na sreću, nemoguća. Ona je, nažalost, činjenica, ali protiv nje treba raditi. Pisci su vezani zajedničkim senzibilitetom koji je lako definisati i još su više vezani činjenicom da pišu na jeziku koji postoji u četiri formalizovana oblika, ali da je uzajamno razumljiv i ne prevodi se. Te smo mi time pomislili da bi bilo jako interesantno da umesto onih jadnih štandića – crnogorski, bosanski itd. sa kojima se mi pojavljujemo na Lajpciškom sajmu knjiga ili u Frankfurtu i gledamo jedni na druge s nepoverenjem, a uvek nas smeste tamo negde pored WC-a – kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća. Uvek je dobar primer latinoameričke književnosti kako je odustajanjem od tih nacionalnih surevnjivosti pedesetih i šezdesetih godina postigla svetski uspeh koji ima i danas, pa više ne može da se razvrsta odakle je Ljosa, odakle je Markes… niti je to uopšte važno, oni pripadaju tom latinoameričkom duhu, oni su ga potom i kosmopolitizovali do izvesne mere i stvorili novu generaciju latinoameričkih pisaca i osvojili su za sebe pravo da pišu globalno, a mi se, nažalost, uvek saplićemo o same sebe.

Ljudi vole da se smeju, ali to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. Tu stvarno treba biti oprezan

Foto KROKODIL

Nedavno je objavljen vaš roman Ka granici treći iz tetralogije, sapunske opere Cloaca Maxima (U potpalublju, Ti i ja, Anđela). U knjizi još traju devedesete, a da li vam se u realnom vremenu čini da smo napustili cevi kanalizacije (ili metaforično analnog otvora)… i ako nismo, kada ćemo?
Iako se to protivi opštim uverenjima, zapravo mislim da smo mi već izašli iz toga, samo ono što nas je zateklo na drugoj strani nije ono čemu smo se baš nadali… Jedna naivna pomisao vladala je i kod nas i širom istočne Evrope da svi mi imamo potencijal neke Švedske, samo treba da se promene okolnosti i mi ćemo odmah da postanemo Švedska. Pritom su naše zamisli o tome šta znači i kako se postaje Švedska bile prilično vulgarne. Kada pogledate unazad, ljudi koji su živeli u ograničenim slobodama komunističkih sistema nisu hteli višepartijski sistem, ni ljudska prava, ni vladavinu prava… oni su hteli Kit-Kat čokoladice, leviske, ploče, hteli su da konzumiraju… Zapad je konzumerizmom pobedio Istok, a ne superiornom ideologijom. Ideologija verovatno jeste bila superiorna, ali nije to tako draškalo masu koliko svi ti proizvodi. Jer šta je bilo jugoslovenstvo? Ti zapravo nemaš farmerke, ali imaš mogućnost da odeš do Trsta, a onda s tamo kupljenim farmerkama odeš u Moskvu, pa se kurčiš. „Uživali“ smo neku središnju poziciju, ali bili smo siromašni rođaci Zapada i to je postalo jasno čak i po onoj gradaciji – kad se iz Srbije pređe u Hrvatsku, putevi su oduvek bili nešto bolji, pa su u Sloveniji bili još mnogo bolji, a u Austriji su putevi bili nenormalno dobri… Nama je bilo jasno da smo mi tu negde, no ne baš sasvim. Prošli smo kroz pakao raspada jedne zemlje za koju je imalo smisla čuvati je mimo ideologija, ali u redu, ona se raspala i, dakle, izašli smo negde na drugu stranu potpuno razoreni, razvaljeni i sa jako mnogo neodgovorenih pitanja u društvu, tako da je to tih naših dvadeset godina. Ima nečeg zastrašujućeg u tom vremenu jer uvek čovek dâ tome dobru perspektivu kada meri godine od završetka II svetskog rata. I tu je mesto gde naš problem zapravo leži – u jednom osećanju da stvari zapravo nisu gotove, da nisu završene. Kad je II svetski rat bio gotov, on je bio nesporno gotov, gotov na globalnom nivou, završen, podvučene su crte, neko je osuđen, većina ljudi koji su učestvovali u zločinačkim poduhvatima nije, ali to ko je pobedio a ko je izgubio u ratu nije dovođeno dalje u pitanje… I svet se formirao po nekim osnovama koje nisu bile zastrašujuće, moglo je da se krene dalje. Već 10 godina nakon II svetskog rata imate korenitu promenu paradigme, dolazi Elvis, počinje rokenrol, kultura mladih, novi talas u francuskom filmu, italijanska kinematografija, vespe, ceo svet se kreće negde drugde, već za generaciju kojoj ja pripadam, a koja je rođena samo 20 godina nakon II svetskog rata, ide Cezar, pa Napoleon pa Hitler… to je nešto što pripada davno preživljenom vremenu – samo 20 godina kasnije. Već tada nisi mogao da zamisliš da si mogao da se vratiš u neko takvo doba. Problem sa tim ratovima devedesetih jeste što su oni ostali otvoreni i što ih do dana današnjeg neko drži otvorenim. Tako da naš doživljaj sadašnjeg vremena nije u apsolutnoj koliziji sa vremenom kakvim jeste, ali jednim delom mi učestvujemo u mračenju ovog vremena. Nažalost, ekonomski ne stojimo dobro, a ne stojimo ni politički baš dobro. Ali kada neko kaže da je gore nego devedesetih, ja samo mogu da se gorko nasmejem, ali nekada bih nekome odvalio šamar. Jer danas lepo uzmeš pasoš, kupiš jeftinu avionsku kartu, iznajmiš Airbnb i za 200‒300 evra možeš da odeš bilo gde na svetu, cene su prilično ujednačene i u Beogradu, i u Stokholmu, ali i u Ugandi ili Argentini. Relativno je dostupno i moguće, a ti si slobodan da putuješ. Svet je prilično otvoren za nas, možda neko ima lične probleme da ode u Sloveniju, Hrvatsku, BiH i na Kosovo, ja lično nemam, za mene su to prijateljska okruženja. Uživam u činjenici da postoji naš region, za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima, kroz projekte kao što je KROKODIL itd., gledam da ih pospešim i podignem na viši nivo, ima dosta toga sa čime bi čovek mogao da se oseća dosta dobro u današnjem vremenu.

Foto KROKODIL

Problem je što mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile. Čak ni ako si u Bratuncu ili u Srebrenici ili u Orahovcu, onda mi se čini da ipak nije tako gore jer ti niko ne gine i nikoga ne kolju i niko nikog ne ubija na najstrašniji način. Legitimno je da neko misli da mu nije bolje jer nas interesuju naši lični životi, osoba koja ne može da sastavi kraj s krajem ne može biti zadovoljna svetom koji je eto takav, ali u jednom opštem smislu stvari jesu bolje.

A u tim devedesetim protagonisti vaše tetralogije od rata po slobodu odlaze u pseudoraj, na izmišljeno grčko ostrvo Omfalos.
Knjiga ima tri segmenta i tako je treba i čitati, oma ima i formu spirale, mislim da je i tako treba čitati. Iz tvrde realnosti ovog prostora, gde se gine na najstrašnije načine na dnevnom nivou, protagonisti ispaljuju sebe u nešto što njima liči skoro na alegoriju. Mi danas više to ne možemo da osetimo, ali taj osećaj koliko smo bili stranci u svakoj normalnosti, da se mi iz one atmosfere zateknemo u grčkom letovalištu ili u nekom evropskom gradu, u Parizu… Mi smo celom kožom, svakim milimetrom sebe osećali da nismo to, da ne pripadamo tu, a istovremeno to je i ta mimikrija da i mi imamo dve noge, dve ruke, glavu i da se ovako prividno ne razlikujemo od drugoga, ali naš osećaj stvarnosti bio je toliko drugačiji, da u tom jednom mitu jeftinog paradajz letovališta ili raju paradajz letovališta protagonisti knjige nakon svega što se dogodilo u U potpalublju i u Ti i ja Anđela pokušavaju nekako da izađu na kraj sami sa sobom i polaze na jedno putovanje koje ih vodi od Omfalosa, tog fiktivnog ostrva na samom severu Grčke, prema Atini i dalje prema…

Vladimir Arsenijević čita odlomak iz svog romana Ka granici na KROKODIL-u, foto KROKODIL

Stanite… Neka ljudi krenu Ka granici i pročitaju roman.
Hvala, Vladimire.

The post Vladimir Arsenijević: KROKODIL je opet rasterao sve bauke appeared first on 42 magazin.

Od onih kojima se diči supermodel Alessandra Ambrosio, predvodnica brazilskog navijačkog čopora, preko ruskih i japanskih navijača, neki od umetničkih crteža na njihovim noktima toliko su detaljni da zaista ostavljaju bez daha.

Alesandra Ambrosio

Možda, ako bismo pokupili cake od ovih #nailart navijača, naš tim bude imao više sreće na sledećem prvenstvu? Okej – verovatno i ne baš, ali to ne znači da se ne treba diviti malim #WorldCup18 remek-delima na noktima.

Rusija
Ako želite da naslikate zastavu na noktima, kao ova devojka, možete to uraditi uz pomoć selotejpa – on će vam pomoći da izvučete ravne linije.

Engleska
Zašto se zaustaviti na zastavi kada na noktima možete naslikati i simbol vaše zemlje, u ovom slučaju – Tudor ružu?

Brazil
Ako verujete da će vaš tim ući u finale (ako ste iz Brazila, ne vidimo zašto ne biste) uradite ovakav francuski manikir koji izgleda sve bolje kako nokti rastu!

Meksiko
Utakmice su napete, ali dizajn na vašim noktima ne mora da bude. Odlučite se za neutralnu bazu i tek nekoliko detalja kojima ćete istaći ljubav prema fudbalu.

Francuska
Verovali ili ne, Francuzi nisu izmislili francuski manikir – ali to ne znači da ne umeju da šaraju po noktima! Pogledajte kako su oni odali #nailomage svojoj zemlji i fudbalskom timu:

La Coupe du Monde de Football démarre aujourd'hui ! ⚽️ Toute l'équipe OPI France soutient la France ! Commentez pour encourager notre équipe nationale ! Pour celles qui préfèrent les vernis au football, n'hésitez pas à nous partager vos plus beaux Nail Art avec #WorldCupNails ✨ . . . #OPIFrance #WorldCup2018 #nailart #OPIaddict #nails #nailsoftheday #vernis #nailcare #nailsaddict #prettynails #nailpolish #nailpolishlover #notd #ongles #manucure

A post shared by OPI France (@opi_france) on Jun 14, 2018 at 7:17am PDT

Hrvatska
Najdetaljniju zastavu na noktima uspela je da na noktima nacrta jedna hrvatska manikirka:

Danska
Ova devojka je diskretnim detaljem na klasičnim crvenim noktima jasno i glasno izrazila ljubav prema svom timu.

Kolumbija
Ovaj manikir inspirisan bojama kolumbijske zastave nosićemo mnogo nakon završetka SP. Lep letnji dizajn!

Švedska
Ako nemate strpljenja, a ni talenta za detaljisanje na tako maloj površini kao što je nokatna ploča – možete je nalakirati jednostavno, u bojama zastave.

Urugvaj
Prugasti manikir koji je jednako navijački i letnji!

Argentina
Ombré? Tu je. Šljokice? Apsolutno. Ova navijačica pokrila je sve trendove kada je lakiranje noktiju u pitanju i ujedno pokazala ljubav prema omiljenom fudbalskom timu.

Izvor Rafinery29

The post Mala remek-dela na noktima inspirisana SP u fudbalu appeared first on 42 magazin.

More, plaža, pesak, miris borova. Šta čovek više da poželi od leta… Možda samo neki lud party. Dok se već brčkate na hrvatskom ili crnogorskom primorju, predlažemo vam da se ubacite i u taj party mood i posetite neki od electro, funk i fusion žurki i festivala ovog leta.

La Fleur

(Watergate records/GER)@Radio KRŠ/Trsteno Beach

Ekipa studentskog radija Krš iz Podgorice na jednoj od najlepših plaža u Crnoj Gori – Trsteno – prirediće nezaboravnu žurku u petak 27. jula. Švedska techno i house diva i rezident berlinskog kluba Watergate La Fleur biće zadužena za dobre vibracije i još bolju muziku. Domaću podršku pružiće joj Gilerz DJ i DJ Cule. Plaža Trsteno nalazi se u blizini Budve, a krasi je tirkizna voda i mistična atmosfera. Ovu žurku definitivno ne treba da propustite.

Southern Soul Festival

Šestu godinu zaredom, na Velikoj plaži u Ulcinju od 27. juna do 2. jula održava se festival Southern Soul. Tokom četiri festivalska dana velikani soul, jazz i funk scene radiće live nastupaće zajedno sa di-džejevima na tri stejdža. Neki od headlinera su: Chris Dave and the Drumhedz, Faze Action, Hailu Mergia, Jazzanova, Mr Thing, Gutsi mnogi drugi. Souther Soul predstavlja savršenu dozu letnjeg, morskog, light vajba za sve južnjačke duše.

Defected Festival

Jedan od najzanimljivijih electro festivala u Hrvatskoj ovog leta sigurno će biti Defected Festival. Od 9. do 14. avgusta na idiličnoj obali mesta Tisno, u Dalmaciji, održaće se treće po redu izdanje ovog festivala. Dovoljno je da spomenemo da su headlineri Basement Jaxx(koji će održati di-džej set), Camelphat, Dimitri from Paris,Nightmares on Wax, Todd Terryi mnogi drugi.Šestodnevni festival, koji slavi house muziku, realizovaće se na četiri stejdža, dve dnevne žurke na brodu i četiri after partyja u klubu Barbarella. Ove godine, festival uvodi i Mindfulness program – koji će obuhvatiti radionice meditacije, joge, baleta i praktikovanja mira i tišine. Ovaj alternativni program kroz sve dane festivala za cilj ima vođenje posetilaca kroz sesije dostizanja unutrašnjeg mira i vraćanja balansa nakon đuskanja i partijanja.

Sonus Festival

Organizatori Sonus Festivala šestu godinu zaredom tokom šest dana i noći u open air klubovima na jednoj od najlepših plaža na Jadranu – Zrće na ostrvu Pag – obećavaju strava provod.Od 19. do 23. avgusta na festivalu će nastupiti, između ostalih, i Adam Beyer, Butch, Loco Dice, Maceo Plex, Pan-Pot, Ricardo Villalobos, Sven Väth, Tales of Us. Ex Yu imena koja će se pojaviti za di-džej pultom biće Andrea Ljekaj, Felver, Groovyman, Kristijan Molnar, Mariano Mateljan, Marina Karamarko i Yesh.Dovoljno je napomenuti da je Sonus bio proglašavan za jedan od najboljih svetskih festivala u avgustu nekoliko godina zaredom.

Graffiti Na Gradele

Festival grafita i murala Graffiti Na Gradele, po sedmi put, biće upriličen u mestu Bol na Braču od 26. do 28. jula. Program festivala sastoji se i od muzičkog dela koji će činiti nastupi Krankšvester, Vojko Vrućina, Stoka, High5, Kukus, Tone Tuoro i Buntai. Za di-džej pultom naći će se Oliver, Tikach, VRH, Zembo, Resk, Rofellos, Niki Peducci, Babilonska, Kuna, Gang Gang, Ineskich i Traples. Na festivalu svoje grafite i murale crtaće i umetnici iz Srbije – Artez, Wuper i Nikola Mihajlović.

Slurp Festival

Još jedna sedma godišnjica u Hrvatskoj – ovoga puta reč je o Slurp Festivalu, koji se održava na austrougarskoj tvrđavi Punta Christo u Puli. Festival je sačinjen od četiri žurke, prva se zbila 16. juna, a na kojoj su headlineri bili Nick Colgan i Pepi Jogarde. Sledeća žurka zakazana je za 14. jul, a biće podeljena na dva segmenta: House Floor i Old School Floor. Headlineri ovogodišnjeg festivala biće hvaljeni hrvatsko-francuski deep house/jazz duo Jan Kinčl & Regis Kattie, koji će nastupiti na drugoj žurki. Tom Bug, Laseechi Peacefor vrteće muziku za House Floorom, a Old Schoolzavrteće Marc Grabber, Seraphim Codex, Pacco,Arsen Pavešići Bebetto. Preostale dve žurke održaće se u avgustu i septembru.Festival, između ostalog, ima za cilj i promociju hrvatskih i regionalnih di-džejeva i producenata elektronske muzike.

Love International

Foto: Khris Cowley za Here &

Od 27. juna do 4. jula u pomenutom Tisnu održaće se još jedan festival elektronske muzike – Love International. U toku osam festivalskih dana nastupiće između ostalih i Four Tet, Floating Points,Bicep,Crazy P Soundsystem, Zombies in Miami, Ben UFO,Joy Orbison i mnogi drugi. Festival je rasprodat za strano tržište, ali je dostupno još oko 50 ulaznica za regionalno tržište po još povoljnijim cenama.

Dimensions

Jedan od najznačajnijih festivala underground elektronike u Hrvatskoj – Dimensions ove godine ugostiće imena kao što su John Hopkins, Bonobo, Kraftwerk, Nils Frahm, Mala, Pearson Sound,Peggy Gou i mnoge druge. Festival će se održati u predivnom rimskom amfiteatru u Puli, zatim na tvrđavi Punta Christo, ali i na plažama, brodićima i u tunelima – od 29. avgusta do 2. septembra.

Soundwave

Još jedan u nizu festivala u Tisnu – Soundwave ove godine biće održan poslednji put nakon deset godina postojanja. Na idiličnoj obali Dalmacije od 26. do 30. jula nastupiće velika imena iz sfere reggeaa, afro, acid jazza, hip-hopa, soula, funka. Mešu headlinerima su Loyle Carner, koji predstavlja jednog od vodećih muzičara britanskog hip-hopa, zatim Mr Scruff, Romare, Jordan Rakei, Riot Jazz i drugi.

SUNcéBeat

Tisno svakako drži rekord po broju žurki i festivala na jadranskoj obali. Još jedan u nizu festivala je i SUNcéBeat,koji je pravi fusion festival. Od 18. do 25. jula, deveto po redu izdanje festivala objediniće house, disco, techno, soul, R&B i funk muzičare – između ostalih stižu Kerri Chandler, Mr Scruff, Roger Sanchez, Jayda G i Osunlade.

Hospitality On The Beach

Svi ljubitelji drumm’n’bassa biće oduševljeni ovim festivalom, koji se takođe održava u Tisnu od 12. do 16. jula. Neki od headlinera su Andy C, koji će održati tročasovni set, zatim High Contrast, London Elektricity, a vokalnu podršku pružaće između ostalih i Dynamite, Carasel i Inja.

Dekmantel Selectors

Kraj avgusta, tačnije period od 23. do 27, rezervisan je za Dekmantel Selectors, koji se održava takođe u Tisnu. Treći po redu Dekmantel Selectors održaće se na četiri stejdža, ali i na žurkama na brodu, kao i na after partyjima. Na festivalu će, između ostalih, nastupiti i Interstellar Funk, Mark Grusane, Øyvind Morken, Mayo i mnogi drugi.

The post Najbolje žurke na Jadranu ovog leta appeared first on 42 magazin.

Njega stalno sa svih strana spopadaju ideje i reči, kako one koje će tek završiti u knjizi ili reklami, tako i one koje u reklamama žive. Pisac i stručnjak za oglašavanje, filozof i kopirajter koji uvek traži i pronalazi nov ugao iz kog posmatra stvari, učitelj koji drugima daje smernice kako da lomeći um ne slome vrat, povremeno scenarista, radijski voditelj na službenom putu, trenutno posvećen kvantnoj fizici…
Slavoljub Stanković napisao je četiri romana, The Box, Split, Prvaci sveta, Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga, i delo o životu u nama i životu oko nas Knjiga utisaka; slovi za jednog od najboljih pisaca mlađe srednje generacije, a neprekidno piše, piše, piše…
Možda novu knjigu?
Kao veliki ljubitelj košarke u svom poslednjem romanu Prvaci sveta (2014) podsetio nas je kako su ljudi nekad u SFRJ pratili finala zlatne košarkaše reprezentacije, pa smo se zapitali kako je on pre mesec dana doživeo eks-Ju finale na Evropskom prvenstvu.

Zamalo da budemo prvaci Evrope. Nekad smo bili prvaci sveta, to je i naziv tvog poslednjeg romana. Sa kim si gledao utakmicu, da li si se nervirao i da li si navijao?
Utakmice sam gledao u radnoj sobi sa Šarencem i Sedlačekom. Dakle, sam Tokom prenosa vračam, bajem, zračim… Imam dve košarkašice u kući, moram da se krijem, da ne vide koliko mi to sve znači. Kad je Kuzmić promašio bacanja, to je bilo to. Ugasio sam TV i poslao čestitke Slovencima koje znam.

Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava

Dve mikropriče o tome kako se gledala, a potom i slavila, ova finalna utakmica u Beogradu (Srbiji) i Ljubljani (Sloveniji)?
Tri mejla pre utakmice. Iz Ljubljane: „Šteta što nisu i Hrvati završili s medaljom, Slaboljube, zar ne? No, kot mi rečemo: kdor zna, pač zna!” Iz Beograda: „Oni bi sišli sa postolja.“ Iz Zagreba: „Dobro je, jednom će susjedu svakako krepati krava.“

Da li si pogledao film 250 stepenica o zlatnoj košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije iz ’85? Ko je baštinik eks-Ju košarke?
Imao sam mesto u drugom redu, ali nisam stigao na projekciju zbog sveopštih predizbornih radova po beogradskim ulicama. Tu se nalazi i odgovor na drugo pitanje – političari. Vešto koriste svaki javni događaj, bila to medalja ili ubistvo. Što se košarke tiče, jasno je da su naši treneri najbolje nastavili ideju.

Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje?

Tvoje knjige (Split, Prvaci sveta) vezane su za region i imale su izdavača i u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji, a inače puno sarađuješ sa ljudima diljem eks-Ju. Da li si potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku? Dominiraju nostalgija, nacionalizam, a za normalno ljudi moraju da se bore peticijama i deklaracijama. Ko se ovde ne razume?
Valjda jesam, ne sećam se više. To je poligon na kome razuman čovek nema šta da traži. Nemamo iste interese. Politika deli, umetnost spaja.

Kada će tvoj četvrti roman? Šta je tvoja nova tema? Stižeš li da pišeš budući da si angažovan na mnogo frontova? Ništa skoro nisi objavio, a svuda te ima.
Misliš, peti? Četvrti je roman u stihu za decu Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga.

Ups! Da, peti!
Trenutno pišem reklame, držim predavanja i gostujem po festivalima. I mene zanima kad će taj moj sledeći roman.

Šta misliš o tzv. piščevoj krizi kreativnosti?
Kriza se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu.

Voliš da se izražavaš u stihu. Odgovori nam u rimi – jesi li ti epski ili lirski čovek?
Ja sam slovoljub. Stih ili proza, od tog me pitanja hvata nervoza.

Najbolja knjiga svih vremena?
Nije još napisana.

Ti si i stručnjak za oglašavanje, kreativni direktor u velikoj kompaniji i veoma angažovan kopirajter, a sve popularniji je kurs za kopirajtere ili kreativno pisanje koji vodiš u Filmskoj školi PREDITOR. Šta je to kopirajting? I kako to ide sa tim učenicima, kojih je sve više? Kako prepoznaješ talente?
Kopirajting je primenjeno pisanje. Kreativna komunikacija koja pomaže prodaji. Pozicioniranje u svesti potrošača. Pokretanje na akciju. Filozofija nebitnih stvari. I tako dalje. Moji učenici su moje mlađe kolege, nežni, krhki, hrabri i maštoviti ljudi. Trudim se da oni prepoznaju svoje talente, moje je da ih inspirišem da što više pišu.

Mnogi čuveni pisci, Džejms Džojs, F. Skot Ficdžerald, Salaman Ruždi, Don DeLilo, Frederik Begbede, Džordž Orvel, Duško Radović, Momo Kapor, Duško Kovačević, Ivan Tokin, Ana Rodić, Marko Vidojković…, radili su, tj. rade kao kopirajteri. Ima li danas književnosti u kopirajtingu ili, možda, kopirajtinga u književnosti?
Dobro je kada se reklama pretvori u umetnost. Obrnuto nije dobro.

Ko je stariji, Slavoljub pisac ili Slavoljub kopirajter?
Pisac. Ali obojica slušaju filozofa.

Čime počinje svako pisanje?
Čitanjem. Kako napisanog, tako i onoga između redova. Čitanjem lica, postupaka, događaja, duha vremena…

Gde je advertajzing danas? Šta je reper za dobru i uspešnu reklamu, čujem da ljudi stalno govore „jao, na šta ovo liči“? Kriza kreacije, zakoni ekonomije, nešto drugo, šta?
Advertajzing je jedna od najrazvijenijih oblasti naše stvarnosti. Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje? Zar ovaj intervju nije i neka vrsta reklame? Teško je razdvojiti pojavnost od suštine, šta tu uopšte nije promocija… I u vezi sa tim, ako govorimo o krizi kreacije, ona je, paradoksalno, u hiperkreaciji. Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava.

Ko je majstor, uslovno rečeno, ove manipulacije?
Onaj ko ume da razume.

Najbolja reklama/kopirajter svih vremena?
Zanatski gledano, nažalost, Gebels.

Tvoj najuspešniji slogan ili hedlajn? Na šta si ponosan?
Ko u Beogradu živi, taj Beograd i stvara.

Klijent ili potrošač?
Potrošač je jedini klijent.

Daj nam hedlajn za oglas za Slavoljuba pisca.
„Taj diše da piše“. A za knjige, recimo, „Smejaćete se – do suza.“

Kakve veze imaju košarka, književnost i kopirajting osim što sve tri reči počinju na „k“?
Sva tri pojma su zasnovana na igri – loptom, rečima ili idejama. Da parafraziram Andrića, u igri je lepota. Zlobnici bi rekli, Ivo je voleo žensku košarku, zato.

Na Radiju Laguna vodiš emisiju Pisci biraju u kojoj tvoje kolege pisci biraju muziku. I ne pričate gotovo uopšte, a ti si inače glagoljiv, kao i pisci inače. Šta znači tuturtutu?
Tutu. Naziv albuma i numere Milesa Davisa. Planirao sam da celu emisiju vodim nemuštim jezikom, ali ukinuti smo pre nego što sam skroz odlepio. Koncept emisije je, inače, izbor muzike pisaca iz celog regiona. Trajemo sedam godina. Trenutno smo na službenom putu.

Politika deli, umetnost spaja

Šta ljudi mogu da puste dok čitaju ovaj intervju sa tobom?
Upravo se završila Bojana Vunturišević Kese etikete. Evo, ide pesma Nisam dobro Đorđa Miljenovića. „Koga bole ku*ac, šta se meni dešava…“

Jesi li kao filozof spoznao nešto novo o životu?
Ništa na šta me već nisu upozorili. To me jedino iznova iznenađuje.

Tvoj prvi roman The Box ekranizovan je po tvom scenariju. Gde može da se nađe i pogleda? Pišeš li neki nov scenario?  Šta gledaš?
Vimeo. Daću vam šifru Filmski scenario me trenutno ne zanima kao forma izražavanja. Gledam YouTube, neke serijale tipa Na rubu znanosti, sve u vezi sa kvantnom fizikom… Pokušavam da razumem kako biti na više mesta u isto vreme.

Kriza kreativnosti se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu

Nego, da li te nekad zovu Slavimire (Slavimir Stojanović Futro sa kojim Slavoljub stalno sarađuje, prim. aut,)?
Normalno. Mešaju me sa tim lepotanom.

Ima li novih utisaka za Knjigu?
Samo pritisaka.

Ko nam kreira, dizajnira stvarnost?
Političari. Ali mislim da je sudbina jedini pravi kreator.

Sa kim igraš basket?
Društvo sa posla. Nešto mi se rasula ona ekipa sa Kojom, koncertne obaveze nas ubiše.

Imaš li ti neko pitanje za sebe na koje bi odgovor podelio sa nama?
Radije bih sa vama podelio neku veliku lovu.

Slavoljube, hvala najlepše!

The post Slavoljub Stanković: Svako pisanje počinje čitanjem appeared first on 42 magazin.

Sve je kratko u usporedbi s vječnosti iščekivanja da ponovo bude tako dobro.
Sjedim uz more i slušam ga kako malim valićima koji kotrljaju kamenčiće pozdravlja ekipu iz Češke, Njemačke, Poljske, Italije, ekipa sprema u Thule one male plastične polusjedalice za plažu, mrežaste papuče za more, frižideriće, paštu, mlijeko, tost i sokove koje su donijeli sa sobom, ali nisu uspjeli sve pojest (strah od gladi je veći od kutije sa konzervama). Vrlo oprezno između dekica spremaju suvenire. Suveniri su one školjke nalijepljene na kamen, oko njih oblijepljen sivi građevinski pijesak, u skupljoj verziji kvarc, i sve posuto šljokicama. U tom suveniru lokalni je samo kamen na kojeg je to sve polijepljeno, ostalo je iz uvoza. Ali školjka je, pa je morsko. Jer nije bit gdje se ide, nego da ima more, tako da se može jahat na masivnim rozim luftićima u obliku ptica ili hrane. Logično.

Skužim da nisam brijala noge 17 dana. I eto, ni ne okrenem se, odem u dućan po brijač, a tamo pune police ukrasa za Haloween i Božić

A more je doslovno odahnulo. Taj zvonki zvuk, dok nježno prevrće kamenčiće, meni zvuči ko da je more umorno došlo doma nakon posla i leglo u svoju udobnu poznatu postelju, i duboko odahnulo, u miru.
Osjećam sjetu koju nosi prohladni večernji zrak, i spremam se na pozdrav, kao da je ljeto ljubavnik koji odlazi, a ja ostajem čekajući da ponovo dođe, u sebi zaklinjem na vječnu ljubav.
Ljubavnik kojeg želim, ali znam da nikad neće biti potpuno moj, nestalan, nevjeran, pomorac koji odlazi u druge luke da grije neka druga tijela željna milovanja, ali toliko dobar da ne želim sebi priznat da je gotovo. Teško se nosim s tim, znam da bi trebala presložit ormar, spremit ljetnu odjeću i izvadit zimsku, ali ne ide. Vadim jednu po jednu stvar, a ove ljetne ostavljam „možda još bude toplo“. Čekam bablje ljeto. Koje bi po meni trebalo bit da je +40 i da sunce zalazi u 10 navečer, naravno.

U suveniru školjki lokalni je samo kamen na kojeg je to sve polijepljeno, ostalo je iz uvoza

Par dana i onda skužim da ipak nije dobra ideja smrzavat se ujutro u šest zato jer je kao još ljeto. Bablje.
Onda slijedeća faza prihvaćanja je kad skužim da nisam brijala noge 17 dana. I eto, ni ne okrenem se, odem u dućan po brijač, a tamo pune police ukrasa za Haloween i Božić. Prvi put pomislim kako mi je onaj kič od morskih suvenira zapravo skroz super. Pjevušim neku sjetnu pjesmu (ovih dana Seasons od Future Islands), mislim se, ma nije ni jesen loša, samo da mi neko hoće malo ugrijat noge navečer, kraj vatrice, uz toplu čokoladu i eventualno palačinke, sa čokoladom i šumskim voćem, i šlagom, bilo bi idealno.

The post Kraj. More je umorno došlo doma nakon posla, leglo u postelju i duboko odahnulo appeared first on 42 magazin.

Sigurno je da će uvala Barjoška kod Komiže na Visu posle premijere filma Mamma Mia 2, postati mesto koje svi žele da vide

Mama mia, kao da je juče bilo
Kako vreme brzo leti. Verujete li da je prošlo deset godina od premijere mjuzikla koji se mnogima uvukao pod kožu, ne samo zbog sjajne glumačke ekipe koju čine Maryl Streep, Amanda Seyfried, Pierce Brosnan… već i zbog ponovno oživljene muzike švedskog sastava ABBA, koji je sedamdesetih i osamdesetih harao planetom. A zahvaljujući filmu Mamma Mia, nepoznato malo ostrvo Skopelos, za koje su samo neki čuli po tome što se nalazi u blizini Skijatosa, postalo je hit destinacija, a interesovanje turista traje i danas. Priznajem da sam i ja jedna od tih koji nisu odoleli scenama neverovatnih plaža, crkvice na hridi usred ničega do koje vode stotine improvizovanih stepenica, tipične grčke luke sa koje puca pogled na idilično mesto. I zaista je sve kao na filmu, uz još mnogo suvenira sa temom iz filma, a posebna ponuda je i hotel, koji je deo nacionalnog parka, u kojem je boravila cela ekipa pomenutog mjuzikla sa autentičnim fotografijama njihovog boravka na šarmantnom ostrvcetu.

E ukoliko ste i vi pali na pomenuti šarm, na vreme se pripremite za novu destinaciju gde se snima drugi deo ove priče. Izmišljeno grčko ostrvo Kalokaira u stvari je hrvatsko ostrvo Vis. Do 1985. na njemu je bila stacionirana vojna baza, što će reći zabranjena zona za turiste i radoznale posetioce, što dalje znači netaknuta priroda, prečisto more i autentična kuhinja. Filmska ekipa, koja već neko vreme boravi tamo, oduševljena je okruženjem, što su mnogi i podelili u svojim statusima na društvenim mrežama. Sigurno je da će uvala Barjoška kod Komiže na Visu posle premijere, koja je zakazana za 20. jul sledeće godine, postati mesto koje svi žele da vide, tako da plan pravite na vreme i u predsezoni otkrijte sve čari obale na koju su pale najveće holivudske zvezde.

I apologize for the obscene scenic photos for the next 5 weeks

A post shared by Jessica Keenan Wynn (@jkwynn) on Sep 9, 2017 at 5:53am PDT

Ako može Bond, što ne biste i vi
A kada ste već na Hrvatskom primorju, razmislite da obiđete neku od 34 lokacije gde se poslednjih godina snimaju najveći filmski hitovi. Fanovi jednog od najgledanijih serijala Game of Thrones sigurno znaju da su mnoge scene sedme i osme sezone, osim u severnoj Irskoj, Španiji i na Islandu, snimljene u Dubrovniku, Splitu i Šibeniku. Izmišljeni grad Kart je pomenuti Dubrovnik i mnogi će prepoznati kamenolom Dubac, Rektorovu palaču, ostrvo Lokrum, a tu je i Trogir i samostan Sveti Dominik.

Specifičnosti ove arhitekture iskorišćene su i za nove verzije filmskih priča kao što su Ratovi zvezda i Robin Hud. I to nije sve, nedavno je procurila informacija da će se 25. po redu nastavak priče o Jamesu Bondu (kog ipak glumi Daniel Kreig) radnog naslova Shatterhand, osim na jugu Francuske i u Japanu, snimati i u Dubrovniku. Ovu vest lično je nagovestio i sam gradonačelnik ovog prelepog grada, što je naljutilo reditelja. U svakom slučaju, kako je premijera zakazana za 8. novembar 2019, imate dve godine da napravite detaljan plan i, who knows, stignete i do Zemlje izlazećeg sunca.

Ulicama narko-bosa
On već dve decenije nije među živima, ali i dalje traje polemika da li je bio bad guy ili heroj svoje nacije. Novu verziju priče o životu Barija Pabla Eskobara (glumi ga Havier Bardem), najpoznatijeg kriminalca, dilera droge i najbogatijeg čoveku svog vremena, čije se bogatstvo procenjivalo na 25 milijardi dolara, pod nazivom Loving Pablo već je videlo mnogo ljudi širom planete, a verujem da su mnogi došli na ideju i da posete kolumbijski gradić Medelin u kojem je Eskobar proveo ceo svoj život. Iz njega je sedamdesetih godina u vreme najveće popularnosti kokaina ovaj savremeni Robin Hud brinuo o svojim siromašnim sugrađanima, tako što im je gradio kuće i omogućio im besplatnu zdravstvenu zaštitu. Dakle, ako se odlučite na ovu ozbiljnu avanturu, obavezno potražite turističke ture inspirisane životom, ali i smrću kralja kokaina. Tokom tri sata obilaska imaćete priliku da posetite kuću pod nazivom Monaco Building u kojoj se krio dok ga specijalne jedinice nisu uhapsile, mesto na kojem je ubijen poznato kao Los Olivos, a imaćete priliku i da posetite njegov grob Jardines de Montesacro, na kojem se i danas mogu naći mnogobrojne poruke koje potvrđuju da je njegov kult sačuvan i dvadeset godina pošto je umro.

https://www.youtube.com/watch?v=NSDaVVqAm4o

Sve je to zbog Okje
Verovatno su male šanse da posetite idilične južnokerejske predele iz filmskog spektakla Okja režisera Bonga Joon-hoa, ali to ne znači da makar u mašti ne možete da obiđete proplanke zelenih planina u kojem je živelo superprase, džinovski GMO mutant, simpatični lik u kog se zaljubljujete u prvoj sceni, i ako već niste, ozbiljno razmišljate o tome da pređete u vegane. Kombinacija spektakla, porodične drame i satire ozbiljno će uzdrmati navike potrošačkog društva, ali i iskarikirati nastupe organizacije za zaštitu životinja i američko poimanje slave. Iako u fokusu ovog teksta nije filmska recenzija, ne mogu a da ne pomenem sjajnu Tildu Swinton, koja je do savršenosti dovela sve apsurdnosti urbanog života i laži zapadne civilizacije. Ali da se vratim na nameru da se prošeta šumom kojom je cunjalo gigantsko prase, da se okupa u bistrim vodama koje se mogu naći samo u ovakvim dalekim predelima, provoza krivudavim putevima koji vode duboko u brda Južne Koreje. A zatim i da se oseti urbani ritam Seula. E to je već izvesnije. Ako već niste, pogledajte Okju i biće vam sve jasno. Čekam vas ispred kolibe dok hranim debelicu narandžastim plodovima (nemam pojma kog voća) dok mi pogled puca u zeleno.

The post ABBA, Bond, Pablo i Okja znaju put do raja appeared first on 42 magazin.

Jovana je balerina i tako je znaju svi u gradu. Studirala je na FDU, a zatim na baletskoj akademiji u Kanu, igrala u Narodnom pozorištu, živela i radila u Splitu, Vašingtonu, Tuluzu, putovala svetom, a usput je sasvim spontano počela da se bavi modelingom, pa su je domaće dizajnerke kao što su Ana Ljubinković i Dragana Ognjenović uzimale za svoje zaštitno lice. Zatim na to dodajte glumu u Ateljeu 212, na filmu, a reklame, muzički spotovi i naslovne strane svakako idu uz to. Za sebe skromno kaže da je svetski putnik koji je jednostavno imao sreće, a mi kažemo da kada sve ovo što znamo o njoj ostavimo sa strane, ona je jednostavno kul kada je upoznajete. Čuvena slika Edgara Degasa bila je okidač kada je imala tri godine i rekla svojim roditeljima da će ona biti balerina sa slike kada poraste, i tako počinje njena prva strast. Danas ih ima nekoliko, pa je rešila je da ih sve spoji na jednom mestu i podeli sa drugima. Adresa je Jevremova 25, a na njoj žive umetnost, moda, arhitektura i dizajn, balet i restoran s neobičnom hranom i milanskim aperitivom od 18 do 20 časova svakog dana. I to je samo početak naše priče.

J25 store se složio sam od sebe, svi dizajneri se na neki način uklapaju sa onim drugim. Imam ludu sreću da su baš ti divni, talentovani ljudi moji ljudi

Jevremova25 je jedinstven lifestyle concept store koji objedinjuje umetnost, modu, arhitekturu i dizajn, balet i neobičnu hranu na jednom mestu. Kako je nastala ideja da sve to složiš u jednom?
U ovom prostoru se već duži niz godina nalazio Arts&Crafts Concept, kreativni studio mog tate Bratislava Mirosavljevića, dizajnera nameštaja i enterijera. Ovde je izlagan nameštaj, zakazivali su se sastanci, crtali projekti i osmišljavali enterijeri kroz koje svakodnevno svi mi prolazimo u Beogradu. Bar je nekako bio obavezan, a ideja o restoranu rodila se iz tatine ljubavi prema kuvanju. Počelo je kao okupljanje za komšije i prijatelje svakog petka, a sada napokon prerasta u pravi restoran.
Prošle godine odlučili smo da moj Backstage Dance Store preselimo u Jevremovu, to je zapravo prva ikada prava prodavnica profesionalne baletske i plesne opreme kod nas – u smislu profi uvoznih brendova. Narednih meseci smo razmišljali, slagali ideje i napokon smislili da spojimo sve ono što smo mi kao individue, porodica, umetnici.

[See image gallery at 42magazin.rs]

 Ko su ljudi zbog kojih je nastao ovaj jedinstven prostor, kome je namenjen?
Prostor je namenjen svima, ali znamo da će se dopadati onima koji imaju ukusa za piće, hranu, modu, umetnost… za one koji su putovali i videli, onima kojima nedostaju ta putovanja dok su u Beogradu.

 Borosane, Boromine, Startasice i Polaroid kamere jesu ono čega smo se prvo uhvatili u prostoru, a ne sumnjamo da će i drugi. Šta je vodilja kada praviš selekciju brendova za radnju?
Ja već godinama, namerno ili ne, vučem neku nit između Beograda, Zagreba, Splita… iako sam veliki nomad, uvek me vuče ovo naše more, šarenilo, spoj kultura, tako sličnih, a opet različitih, Tašmajdan, Zrinjevac, dalmatinsko sunce, miris detinjstva. Povratak Borova u Srbiju, Startasice i Borosane na nogama Beograda biće jedan od mojih najvećih uspeha, znam to već sada. Kad biste samo znali koliko osmeha smo već stavili na mnoga lica.

Šta je tu još od brendova?
Yugochic, Mihska, People Like Us, Bleyzer, Borovo, Kalis (nakit), NV nakit, Dream Light Design, Selma Starfinger, Cocopat, Little Wonder Jewelry. J25 store se složio sam od sebe, svi dizajneri se na neki način uklapaju sa onim drugim. Imam ludu sreću da su baš ti divni, talentovani ljudi moji ljudi. Biram stvari koje ne možete naći tako lako negde drugde, biram stvari koje meni nedostaju, biram brendove iza kojih stojim.

 Šta želiš da ljudi dobiju osim onoga što su kupili po odlasku iz Jevremove25?
Jevremova25 nije samo mesto kupovine. Nadam se da će ljudi iz nje izaći sa delićem svih naših energija, a tamo ih ima mnogo, različitih.

U planu muzičI događaji, izložbe, tematske večeri… Kako će izgledati ovaj prostor u budućnosti?
Jevremova25 kao prostor nudi mnogo opcija, ne želimo se ograničavati niti previše najavljivati. Dokle god je umetnosti, mode, muzike, dobre hrane i pića i, naravno, našeg jedinstvenog aperitiva, svi će se dobro provoditi.

The post JOVANA MIROSAVLJEVIĆ: Iako sam nomad, uvek me vuče ono naše appeared first on 42 magazin.

Jubilarni, 10. Weekend Media Festival, najveći regionalni festival komunikacija, održava se od 21. do 24. septembra u prelepom, sunčanom Rovinju, a mi smo o značaju ove manifestacije porazgovarali sa njenim osnivačem i direktorom Tomislavom Ricovim, koji inspiraciju za sve preduzetničke, kreativne i marketinške podvige pronalazi u muzici.

Za vas ljudi kažu da ste preduzetnik zabave. Pored toga što vodite uspešnu marketinšku agenciju Pepermint i idejni ste tvorac i direktor Weekend Media Festivala, bili ste i DJ, radijski voditelj, vlasnik restorana… Recite nam malo više o tom periodu.
Sve moje preduzetničke aktivnosti dolazile su iz istog izvora – muzike. Kao DJ organizovao sam u klubovima tematske partyje koji su zapravo bili eventi. Tako da mi je prelazak u event marketing bio prirodan. Takođe, kako nisam imao omiljeno mesto za izlazak u Zagrebu, otvorio sam svoj klub – Pepermint. Za njim je došao i Johann Franck, Kic….svaki sa svojom pričom.

Kako ste došli na ideju da organizujete WMF 2008. godine?
Nisam bio zadovoljan marketinškim događajima i konferencijama tada u Hrvatskoj, mislio sam da bi najkreativniji ljudi u zemlji trebalo da se okupljaju na kreativnije zamišljenom i bolje odrađenom događaju. Isto tako, smatrao sam da je vreme da se regija okupi na jednom mestu, da se spoje ljudi iz iste struke iz zemalja nastalih na ruševinama Jugoslavije, te da se započnu nove suradnje u medijima, marketingu, biznisu…

Zašto ste baš izabrali Rovinj kao destinaciju za održavanje WMF?
Iz više razloga. Rovinj je grad razglednica, ne može biti lepši. Nalazi se u tradicionalno tolerantnoj Istri, bio je omiljeno letovalište ljudi iz svih krajeva bivše države.
Sedište je našeg partnera Adrisa i ima predivnu originalnu lokaciju stare fabrike duvana u centru grada.

Nisam bio zadovoljan marketinškim događajima i konferencijama tada u Hrvatskoj, mislio sam da bi najkreativniji ljudi u zemlji trebalo da se okupljaju na kreativnije zamišljenom i bolje odrađenom događaju

Ove godine WMF slavi 10 godina. Kad pogledate unazad, šta je ono što biste istakli kao najveći uspeh kada je ovaj festival u pitanju?
Po prvi put smo uspeli da okupimo regionalnu profesionalnu elitu, što nije uspelo nijednom događaju do sada. Takođe, posetioci koji jednom dođu, stalno se vraćaju.

Pre 10 godina Pepermint je brojao petoro ljudi. Koliko sada ljudi ima u agenciji?
Ne puno više – sedmoro. Puno je više povremenih i stalnih saradnika.

S obzirom na to da je muzika 50-ih godina na vas ostavila najveći utisak, a možda se može reći i formirala vaš muzički ukus, da li možete da izdvojite bend odnosno/izvođača kog ste najviše slušali.
Nemoguće je izdvojiti jednog, ali ako moram, to je onda Gene Vincent.

I za kraj. Šta radite kada dođete kući sa posla?
Slušam muziku, čitam, gledam dokumentarce ili serije ili filmove…

The post Festival komunikacija u Rovinju – gradu razglednici appeared first on 42 magazin.