03.05.2017.

KOJA: Muzika je stvarno velika stvar, a ljubav je ozbiljna reč

Milena Matović
Dalibor Stanković

Otkako ovde postoji rokenrol scena, čini se da je na njoj u nekom svom obliku i Koja. Uvek nov, a uvek dosledan zvuku koji proizvode njegovo srce, glava i prsti kojima drži trzalicu. Superheroj akustične dimenzije vremena generacija X, Y, Z, milenijalaca, čak i palčića. Koja, noir džentlmen, virtuoz drum and bassa

disciplina kičme

Najbolja jugoslovenska grupa svih vremena – Disciplina kičme. Ja znam, ali ima puno onih koji ne znaju zašto Disciplina kičme?
Ozbiljno?

Da, ima onih koji ne znaju.
Tadašnji menadžer Šarlo Akrobate Kele želeo je i počeo da svira bubanj i onda smo on i ja napravili bend. Samo bas i bubanj, to je bilo ’82. Ja sam rekao disciplina, on je rekao kičme, Eto tako je to nastalo.

Ima neko značenje iza toga, kao kičma mora biti disciplinovana da se ne savija?
Eto, tako može da se kaže, sve može da se kaže, sva tumačenja su dozvoljena, mislim da je potpuno jasno o čemu se radi, al’ veruj mi, ni on ni ja nismo komentarisali sve to, samo smo se složili. Takođe, priča koja ide uz ovo je da je najbitnije da ime benda mora da bude zvučno. Ima mnogo grupa koje se zovu potpuno besmisleno, ali ta imena dobro zvuče.

Postojiš od ’81–82. sa svojim bendom. Uspešno traješ sa svojom muzikom i svojim stavovima i uspešno stvaraš. Tokom vremena menjao si neke stilske odrednice i dalje to radiš. Bio je prvo punk-funk, pa funk-rap, uvodio si, izvodio duvačku sekciju.
Bio je punk-funk pa funk-punk.

Živimo u vremenu kada je klik najznačajniji telesni pokret

I dalje se menjaš, ali postojano traje taj prepoznatljiv i jedinstveni zvuk koji je kao poseban muzički pravac kome samo ti pripadaš?
Ako želi da postoji, bend mora da se menja. Mada nije to sada neka želja, da mi želimo to, nego jednostavno to tako ide. Ja ne znam čime bih se drugim bavio, tako da me to nekako određuje. Što se tiče duvača konkretno, bio je prvo bas i bubanj, pa onda duvači, onda opet bas i bubanj, pa sad je sa opet jednom vrstom, da kažem, puhača, što je usna harmonika. Mislim da zvuk treba da se obogaćuje i menja, a shodno vremenu u kom se bend nalazi, takođe treba da ima neki odnos prema trenutku u kome jeste. A pošto ti trenuci traju i mere se decenijama, onda se sve to lepo vidi unazad, pogotovo na YouTubu.

Da li je tvoj odlazak iz Beograda u London uticao na promenu stila ili si išao za nekim trendom. Čini se da je Disciplina u tom periodu najviše iskočila iz svog fazona.
Ja ne bih rekao tako, mislim da su svi periodi okej, dragi, sad koliko je koji iskočio, postoji i u ovom kasnijem periodu, gde se bend nije bavio time, a baš je bio odgovor na taj trenutak i situaciju. Ne bih to nazvao trendom, u Engleskoj je bio trend štošta drugo od onoga čime smo se mi bavili, a to je taj upliv junglea i techno izraza u bend. Možda da sam bio u Njujorku, bilo bi sigurno drugog upliva. Sredina u kojoj se nalaziš, može to da bude Oxford Street ili Palmotićeva, Nehruova ili neki Broadway, jednostavno deluje, može da bude i Maršala Tita.

Da li misliš da pojava nove tehnologije, pojava raznih sadržaja utiče na nedostatak dobre muzike. Sviranje rokenrola zahteva ozbiljan i konstantan rad. Da li sada imamo mnogo manje dobre muzike zato što to sve ide mnogo lakše, brže i bez truda?
Bez rizika.

I to.
Da, ali još uvek ipak ima muzike. Muzika je odavno (time smo se bavili na jednom od prethodnih albuma) izgubila svoj integritet, sjaj, veličinu, postala je jako jeftina. Samim padom muzičke industrije koja se svela na download, koja se bavi pesmom, jednom pesmom. Download jedne pesme, znači više nije album, nije bitna tu neka celina koja znači nešto. Samim tim što imaš skip, ti možeš lako da preskačeš pesme. Prilikom proizvodnje CD-a ti možeš da odrediš gde će da bude skip (pauza između pesama), pa neki ljudi nisu stavljali skipove između pesama, da bi konzumente naterali da preslušaju ceo album. Opet, nije ni to rešenje. U svakom slučaju, treba koristiti tehnologije, to mi radimo. Prava ideja je snimati analogno, a miksovati digitalno. Sad ova pomama za vinilom je samo pomama. Vraćeni su da bi zvučali kao što su nekada zvučali, a primetio sam da i ne zvuče tako kao nekad. A ako će neko danas da snima analogno i da reže analogno bez digitalnog upliva, mislim da će to jako puno da košta. To jeste ideja svega toga, kao „jao vinil, kako je to dobro“, a onda ćemo platiti duplo više. Jer jako je zanimljivo da ono što je nekad bilo na vinilu, pa svojevremeno izdato na CD-u sa dodatnim bonusima, sad se ponovo izdaje na vinilu, al’ pošto ne može više da stane na jedan vinil zbog pomenutih bonusa, sad mora da bude dupli album.

Šta ti daje energiju za koncerte? Svaka tvoja svirka je kao neka svemirska eksplozija koja traje.
Hvala.

Nema na čemu. Je l’ to kontakt sa publikom, prevelika ljubav prema tome što radiš? Šta je u pitanju da ti toliku energiju i žestinu decenijama plasiraš publici koja dolazi na koncerte?
Ja mislim da je to zaista ljubav prema muzici. Biće na kraju da je to. Ljudi vole da pričaju svašta sa publikom. Sada smo imali dve svirke Trese lupa udara. Ja se uopšte ne sećam te publike, moram priznati, sećam se nekih ljudi, toliko sam bio zauzet sviranjem. Naravno, obraćam pažnju na publiku u smislu da želim da im prenesem sve to. Stvar je potpuno jasna, niko tu nikoga ne maltretira.

Zeleni Zub je prvo pisao tekstove za Džuboks, posle je počeo da radi omote za Disciplinu kičme i na kraju je zavladao Disciplinom kičme

Svi uživaju, i ti i publika. Publika je kao u nekom transu. Postoji ta nekakva magijska, muzička energija između tebe i ljudi.
Takođe, mi ne stajemo između pesama, ne zaustavljamo se. U Trese lupa udara to namerno radimo, slavimo rokenrol i sve to, što, nažalost, iščezava. I da, i ja sam isto u transu, onog momenta kad mi izađemo na binu i kad uključim bas gitaru… Solo gitaru, ja volim da sviram i sviram je, ali mi ona ne daje taj totalni impuls koji mi je potreban, kao sa bas gitarom koja je uključena u sve one pedale. Postoji ta tehnika sviranja koja nije uobičajena, kojom se ja ne hvalim, mene to uopšte ne zanima, meni je bitno da to zvuči. Drugačije jeste, ne sviram na donjim tonovima, gde uobičajeno basisti sviraju, ja sviram negde na sredini vrata gde su viši tonovi, uzbudljivije je, drma se cela gitara i svi se drmamo, to nije nimalo pasivna uloga, kakvu bas obično ima, naprotiv, vrlo je aktivna. Jedan instrument koji obuhvata razne delove koje bi dosta drugih instrumenata odsviralo.

Mi laici bismo rekli ti sviraš gitaru na basu.
Pristup jeste gitarski u tom smislu, nije onaj klasičan bas, ja ni ne sviram prstima nego trzalicom i koristim akorde. Frekvencija koja se tu dešava je često frekvencija violončela. Nije to onaj kontrabas dole, ako govorimo o tim instrumentima koje ljudi razumeju. To je new wave doneo, ljudi su počeli da sviraju bas na drugačiji način, to je stara priča new wavea ’77–78. post-punka pogotovo. Post-punk mi je omiljena muzika.

Tvoj muzički uticaj. Šta si voleo, šta voliš, šta si slušao kada si i sam počinjao da sviraš?
Evo, pomenuti post-punk, new wave, dva naziva za istu pojavu. Post-punk mi se dopada kao termin i ti bendovi koji su se tu pojavili su dosta uticali na ono čime smo se mi bavili. Ali, naravno, to je sve spojeno sa nasleđem odranije kao što je Jimi Hendrix, to svi znaju, Jimi Hendrix all over the place. To su spojena iskustva koja daju neku smesu. Na početku je to mnogima bilo nemoguće spojiti, to je još jedna od zanimljivosti za ovaj bend i čoveka sa kojim pričate, gde sad tu ljudi imaju neki problem, uvek je problem kada je nešto drugačije, čak reaguju i oni koji su navodno alternativni. Pogotovo danas, danas je alternativa la la la la.

To sam htela da te pitam. Šta misliš o domaćoj sceni?
Ja volim da pohvalim sve ove bendove, sa njima se družim, ne svaki dan, ali podržavam to sve. Međutim, osećam da su omeđeni ovom državom i ostalim državicama koje su nastale raspadom Jugoslavije, koja je inače bila mala, a sad je tek to sve strašno i zato nemamo muzičku industriju. Imamo politički problem koji je opasan, koji je mnogo veliki, koji će se teško kad i ne znam kako završiti, tj. iskristalisati da to ne bude problem, ne znam, ne bih da zvučim negativno, ali ne vidim izlaz tom problemu. To su te stvari koje utiču na bendove koji se zatvaraju u sebe, obraćaju se tim nekim ljudima okolo, veze sa regionom, u slučaju novih bendova, retke su i sporadične. Paradoksalno, internet je tu, ali su bendovi opet okrenuti sami sebi.

I da, i ja sam isto u transu, onog momenta kad mi izađemo na binu i kad uključim bas gitaru… 

Da li se neko ikada usudio da te obradi? Da li si imao neke ponude kao što je bio slučaj, skoro, sa Električnim orgazmom? Da li bi pristao na to zbog para? Da li te je neko pitao?
Ah to. To je njihova stvar. Svako radi kako hoće da radi. Nema toga mnogo. Mene uglavnom pitaju za Šarla, godišnje me jedanput, dvaput pitaju za Ona se budi, a onda ja to uspešno odbijem. Složio sam se sa verzijom Miroslava Tadića, čovek je napravio akustičarsku verziju koja mi je zanimljiva. A ovo kad ovi krenu da doživljavaju pesmu na svoj način, to bude strašno i ja to ne mogu da podržim, tako da tu uvek stavim zabranu. Što se Discipline kičme tiče, teško je to obraditi pošto je toliko specifično da ljudi ne znaju kako da priđu tome.
Evo mi smo sami dali primer sa Neukusu treba reći ne za decu. To je neka slide gitara, nema basa tu. Eto, to je jedna verzija, jedno viđenje kako to može da se radi, nešto što je potpuno drugačije. Takođe, ono što me je ponukalo da pozovem usnoharmonikaša Igora Djekea u Disciplinu kičme bila je upravo njegova verzija Da li ti znaš za neki drugi ritam?, koju sam primetio na YouTubeu, na nekom njegovom nastupu, jedno potpuno zanimljivo i drugačije viđenje te pesme.

Od početka devedesetih tvoje pesme su prisutne na svim protestima protiv vlasti zbog bunta, otpora i stava protiv svega što ne valja. Na svim, pa čak i ovim aktuelnim, uz dosta gadne muzike, Disciplina i dalje…
… pliva između gadosti.

Disciplinu znaju i vole sve generacije, baš zbog tog jedinstvenog fenomenalnog zvuka kao i zbog angažovanih pesama. Moglo bi se reći da si ti nenametljivi muzički prosvetitelj, Dositej savremenog doba J. Je l’ ti to nekako prija iako se ne namećeš nikada.
Mislim, kome to ne bi prijalo, ali ja ne igram tu ulogu, mene to ne zanima.

disciplina kičme

Foto: Kulturni Centar Baraka, Bašta SKC-a, 2016.

Pa baš zato što ti to ne radiš tendenciozno, a ti i Disciplina živite generacijama i ljudi sami prepoznaju kvalitet u kojoj god da ste stilskoj muzičkoj fazi.
To je fenomenalno. To se vidi na raznim koncertima, ali evo ja ću dati primer odskoro, prošlogodišnji koncert u bašti SKC-a, gde je bilo prisutno mnogo ljudi zaista raznih generacija. Deca od 10-12 godina pa nadalje, sve do onih što imaju po 60–65 godina. Veliki je dijapazon godišta, ali takođe su mi prijatelji pričali kako ljudi u publici izgledaju, to je sada potpuno neverovatno. To je pravi miks, gde bi neko rekao „ovo ne ide jedno s drugim“, ali ide, to je muzika, mi se bavimo muzikom, sve je to posledica muzike, sve je muzika. Muzika je stvarno velika stvar. Pogotovo ako je rokenrol, a posebno ako je alternativni rokenrol.

Što se Discipline kičme tiče, teško je to obraditi pošto je toliko specifično da ljudi ne znaju kako da priđu tome

A posebno ako si dosledan. Možda se nećeš složiti, ali ta tvoja doslednost tebe održava kao nekog muzičkog gurua. Ti nisi pribegao mainstreamu ni u kom smislu. Nisi se kompromitovao ni na koji način, nikada ni ti ni tvoja muzika.
Što se tiče te postojanosti i tog nemilosrdnog stava (koji nije baš nemilosrdan), ali i dostojanstva benda – postoje ti neki bajk skupovi i manifestacije i grupe vole da sviraju tu, jer to je dosta siguran gig i grupa može da zaređa na više tih skupova, svake godine… Tako da s vremena na vreme neko me pozove sa pitanjem da li bi Disciplina kičme zasvirala na nekom od tih skupova. Ali, nismo mi bend za to. Oni se napiju tamo, turiraju motore, što je često jače od razglasa i čekaju da im se sviraju hitovi, što ovaj bend nije. Ne znači da nema hitove i ne znači da čovek ne treba da se napije uz ovaj bend, baš kao što ne znači da ne može da bude bajker. Naprotiv. Ali kad pozovu, ja uvek postavim to jedno pitanje i kad dobijem taj odgovor koji očekujem, onda kažem „hvala, ne možemo“. Naime, ti bajk skupovi imaju striptiz, kao sastavni deo manifestacije! Dakle, to ne može, jednostavno ne može. Tako da kad me ljudi pitaju „zašto ne svirate na bajk skupovima“, ja kažem „zato što imaju striptiz“.

Pored svih stvari koje radiš, ti si i dizajner. Sve omote Discipline kičme si ti radio odavno.
Od vajkada.

Postere, imao si izložbu, ja znam za onu Iluzija Koja prija u SKC-u.
Bila je još jedna ’91 u Zagrebu, koja se zvala Ja imam šarene oči. Tamo je izlagano sve što je do tada bilo urađeno, u saradnji sa ESCE galerijom, a bilo je povezano i sa Kugla glumištem. Ali te izložbe nikada ne ulaze u likovni program, vodič te nedelje, niko se nije ni potrudio to da stavi i najavi pošto ljudi jednostavno ne mogu da pokapiraju da ovaj sad radi i ovo i svira, „čekaj šta se tu dešava“… ne kažem da je meni bitno, samo primećujem. To i nije uobičajena stvar, izložba traje neko vreme i poslednjeg dana je koncert.

A zašto si se latio toga? Je l’ nisi naišao na kompromis sa ljudima koji će to da rade ili si prosto hteo da daš svoj doprinos i vizuelnom identitetu Discipline?
Oba. Kada je Šarlo bio, to je bila demokratija na delu. Bukvalno, pošto smo mi potpisali sve pesme i aranžmane na tri dela, što nije tako, no nema veze, tako da je svako dao i svoj neki deo dizajna koji bi trebalo da odslikava bend. Ja se nisam bavio time tu, ali sam već provalio da mi se ne dopadaju neke stvari i da ja tu ne mogu da budem zadovoljen do kraja. Imam problem sa omotom Paket aranžmana, neka se niko ne uvredi, ali ja stvarno mislim da je omot mogao da bude bolji. Kod Discipline kičme je odmah izletelo i taj omot prvog albuma, crveno-crni sa ona dva lika i gradom, to je jednostavno samo od sebe izletelo, pa kad je već ta prva strana, ajmo onda i drugu, i onda se sve to u kasnijem periodu prenelo i na video. Ljudi imaju svoje ideje, kako oni misle da to treba da izgleda, a čak ih možda ni nemaju, ali znaju da treba da daju svoje ideje, da to treba da bude po njihovom. Tako da sam ja to isekao odmah. Nema šta, ja radim omote i to je to. Bilo je tehničkih problema u ono vreme bez kompjutera, pri pravljenju pripreme, ja to nisam radio, samo bih dao gotov omot, a dalje je trebalo neko drugi da radi.. Često bi samo uslikali, skenirali taj imidž koji bih im dao, bez retuširanja, pa onda štamparija dodatno nešto pogreši, crno ispadne tamnosivo, tamnocrvena bude braon…državne firme…

Imaš baš prepoznatljiv stil, već određen kreativni rukopis. Kad se prikazuju ili emituju tvoje animacije i crteži, jasno je da si to ti radio.
Da, to se kasnije razvilo, a sa pojavom kompjutera dopao mi se jako kompjuterski dizajn. Naravno, i tu je bilo lelujanja i lutanja, ali ja sam ispratio to sve. Sam kompjuter u periodu pre mog shvatanja i korišćenja kompjutera u dizajnerske i kreativne svrhe me uopšte nije zanimao. Te igrice ni dan-danas ne kapiram, okej za klince, ali ovako mi je potpuno nejasno i smatram to gubljenjem vremena. Pre ću da sedim, da pušim i da mislim nešto.

Postoji ta tehnika sviranja koja nije uobičajena, kojom se ja ne hvalim, mene to uopšte ne zanima, meni je bitno da to zvuči

U vreme oskudnih medijskih prostora i u vreme društvenih mreža, da li je tebi važan broj klikova, pregleda, reachova? To se, čini mi se, ne odnosi na Disciplinu kičme?
Mi živimo u vremenu kada je klik najznačajniji telesni pokret. Gledam ja koliki je reach, koliko ima lajkova, ja sam svestan toga, na kraju krajeva, i ja to koristim kao neki vid komunikacije u ime benda.

Ali tvoje delovanje i uspeh ne zavise od toga.
Ne zavise, hvala ti bože. Još nismo uradili monetizaciju na YouTubu, to je potez koji se čeka. Znaš kako, dok sve ne bude čisto, neće se ništa desiti, neću krenuti u to. Pošto ja pratim i vidim da su ljudi, zagovornici tih mreža, napolju, u stvari sad razočarani jer isto ne dobijaju novac kao što nisu dobijali ni od velikih diskografskih kuća dok su bile zemaljske, sad ne dobijaju ni od klikova, ni od downloada. Opet tu neko postoji. Tu mora da postoji middle man, neko između ko uzima te pare. To je zato i napravljeno, dakle, nije internet od boga nastao, nije to bilo, to je napravio čovek koji zna šta radi, sa svojim timom, a taj tim ima svoje timove.

Disciplina ima svoj page na Facebooku.
Odlučio sam da nemamo website uopšte, nego samo Facebook profil za bend. Pre je bio MySpace, sad je FB. Mislim, neko je već to bio otvorio, pa sam ja to preuzeo nekim čudnim kanalima.

Mreže su svakako življe od sajtova.
Pa da. Ušli smo u tu estetiku, ali srca ne kucamo. Razumeš? I ne pišemo „ljubav za“, „velika ljubav“… jer reč „ljubav“ je ozbiljna reč. Volim, volim, ljubim, ljubim, volim, ljubim… ajde bre polako (smeh).

Skoro je bila projekcija filma Fank i Lastiš Crnog Zuba u CZKD, nakon čega je održana i diskusija sa gostima. Ti si radio režiju, scenario, produkciju.
Ta debata je bila dobra i uskoro će se naći online. Fank i Lastiš večeri objedinjavali su pažljivi DJ izbor, potom je sledio jam session gde su ljudi mogli da učestvuju i video-rad. Dok je disko-veče trajalo, bilo je animacija po zidu Akademije, kojih je posle bilo u filmu, a takođe i iza benda na bini. Pakleni koncept. Razmišljao sam da li da se FLCZ stavi online, ali je ipak bolje da tu i tamo imamo filmske projekcije, pošto i bioskop je zaboravljena stvar.

Zeleni Zub ima svoj život, svoje stavove, živi svoj život. Kako i kada se pojavio i zašto je evoluirao u Crnog Zuba?
Zeleni Zub je prvo pisao tekstove za Džuboks, posle je počeo da radi omote za Disciplinu kičme i na kraju je zavladao Disciplinom kičme.

disciplina kičme

Ima i svoj album.
Da. Našao se na Planeti dosade, a onda je istovremeno, potpuno spontano uleteo u film Kako je propao rokenrol. To se desilo sasvim slučajno, neko već pozvan da radi muziku za treći deo filma je to odbio ili ne znam šta, pa je Goran Gajić mene pozvao, ubacili smo potom i doživljaje Zelenog Zuba, na čijem scenariju sam radio zajedno sa  Brankom Vukojevićem i Gajićem, s kojim od tada imam jaku poslovnu saradnju.. Tako da se Zeleni Zub i tu pojavljuje, briljira, objedinjuje ceo film i postaje zvanično superheroj. Odlaskom u London i prebacivanjem delovanja benda na tu teritoriju, Zeleni Zub nikako nije mogao više da bude zelen, morao je da postane crn. To je jedan odgovor na situaciju u kojoj smo se našli svi, tako je i on postao crn, ali kao što ide po nekoj mitologiji, to se menja. Mislim da ga čeka još jedna inkarnacija, danas sam počeo da razmišljam i mislim da će biti srebrni.

Uticaj Batmana na tvoje kreativno, muzičko stvaralaštvo.
OK, ali moram da priznam da je na mene veliki uticaj, pored stripa, imao i pisani roman. Svi zaboravljaju na to, strip je već gotovo priznata umetnost, ali pisani roman, to je prava stvar. Što se Batmana tiče, on je u Disciplini kičme bio uspostavljen u nekom momentu ’86, dve-tri godine pre nego što će Batman ponovo imati rimejk i pre nego što će Prince napraviti soundtrack. Ja te Batman filmove ni ne volim, ja volim onaj iz ’66, koji je jako komičan, i meni je to tô, to je treš koji hoćemo, a ovo su sad napravili nešto mnogo ozbiljno, Catwoman i ti neki fetiši. Ono što je jako bitno i što meni jako znači, osim što je Batman Batman i osim što je to strip, jeste muzička tema Batman Theme (Neal Hefti) iz prvog filma koja je postala gitarski standard. Disciplina kičme svira Batman temu uživo na albumu Najlepši hitovi! Uživo!.

Disciplina posle godinu dana svira u Beogradu.
Sviramo na Mikser festivalu 26. maja. To je jako fino, jer je to upravo ono što treba bendu, još jedan beogradski koncert na otvorenom, a Disciplin A Kitschme voli da svira u Beogradu.