Balkanopolis će 25. novembra u Sava centru obeležiti dvadeset godina postojanja retrospektivom svog muzičkog stvaralaštva i najaviti nov zvuk za sledeću deceniju
Ko god dođe na koncert Balkanopolisa ponese sa sobom deo akusutične tradicije Blakana i čistu emociju. Već dve decenije ta grupa vrsnih instrumenatalista širom sveta pronosi izvorni melos ovih prostora i dokazuje da muzika briše granice, vreme i prostor, da hrani dušu i sve dovodi u stanje radosti i smirenja. Slobodan Trkulja, osnivač ove etno-grupe i naš čuveni muzičar, priča nam o tome kako tradicija sa njima putuje u budućnost.
Gospodine Trkulja, kako izgleda život u Balkanopolisu?
Izgleda kao predukus raja, Balkanopolis je mesto iz mojih snova koje je postalo stvarno i delim ga sa celim svetom. Mesto muzike o kojoj sam sanjao, koju stvaram i čija zvučna energija okuplja ljude na svim meridijanima.
Evo, 25. novembra u 20 časova koncertom u Sava centru slavite 20 godina stvaranja faktički novog muzičkog žanra – moderne tradicija Balkana. Kako su vama protekle ove dve decenije, kako su vam zvučale i kuda su odvele i vas i muziku u vama?
Neverovatno putovanje od 20 godina prošlo je kao u trenu. Toliko dobrih koncerata širom sveta, toliko energije podeljeno sa divnim ljudima na svim meridijanima. Pre svega napravili smo veliki pomak na domaćoj sceni, tradicija je dobila novi prostor i novi zvuk sa kojim je postala deo modernog doba u kome živimo. Koncept „moderne tradicije“ pokazao se savršeno uspešnim, pokrenuli smo renesansu naše tradicije.
Da li moguće modernizovati narod inovirajući njegov etno-zvuk?
Narod možemo inspirisati, to je moja uloga kao umetnika, pružiti im jedinstveni umetnički doživljaj koji će ih oplemeniti, učiniti boljim. Kad ćemo već jednom da shvatimo da sva agresija među decom, vršnjačko nasilje, odrasli ljudi koji pucaju zbog sitnica, dolazi mahom od groznih stvari koje konzumiramo u toku dana putem medija. Čovek je reaktivno biće, ako mu truješ dušu svakodnevno raznim budalaštinama i „senzacijama“, crnom hronikom, vestima od „životne važnosti“ o svetskoj krizi na drugom kraju planete, ako mu se kao uzori poturaju amoralne, nevaspitane i promiskuitetne osobe, šta možemo da očekujemo do da prihvati te obrasce ponašanja kao normu. S druge strane, pružite toplu reč punu razumevanja i ljubavi, inspirišite čoveka da postane bolja verzija sebe, da ljubavlju pobeđuje strah i burne emocije, i dobićete bolje društvo, dobićete decu koja svoj potencijal ispunjavaju na takmičenjima a ne tučom jedni drugih. Povedite celu porodicu na Balkanopolis koncert i dobićete doživljaj koji će vas sve inspirisati snagom i lepotom naše kulture i tradicije, čućete muziku koja hrani dušu i osetićete energiju koja briše vreme i prostor ostavljajući vas u stanju potpune radosti i smirenja. Ne znam da li si na to mislila kad si mislila na modernizaciju naroda, ali ako jesi, onda je moj odgovor – da. To je upravo ono za šta se borimo već 20 godina. I nemamo nameru da stanemo.
Pamtiću kako 31.000 Kineza peva sa nama na srpskom, Ruse koji nas na bis zovu ovacijama i ispraćaju u suzama, nastup na trgu u Novom Sadu kada je publika ispred bine sa nama pevala po kiši
Gde pronalazite nove stare muzičke zapise? Da li sarađujete sa etnomuzikolozima koji istražuju na terenu?
Pesme koje izvodimo su mahom moje autorske kompozicije inspirisane našim tradicionalnim zvukom i našom narodnom poezijom, ali prožete mojim zvučnim doživljajem naše muzike.
Kako vam zvuči Srbija danas?
To potpuno zavisi od toga koju muziku slušate. Moja Srbija zvuči vrlo inspirativno, energično i poletno.
Maestralno svirate više od 15 instrumenata – blok flautu, klarinet, kaval, frulu, gajde, diple, dvojnice, akustičnu gitaru, tenor saksofon, tamburu, jermenski duduk, okarinu, alt i sopran saksofon… a sigurno sam neki izostavila. Koji svirate najbolje, koji zvuči baš kao vi lično? I kako ste uspeli da na gajdama oponašate električnu gitaru?
Svi ti instrumenti su deo mene i ja deo njih. Sa klarinetom imam najdužu vezu, on je nekako preteča svih ostalih instrumenata koje sviram. Ono što je interesantno za sve ove instrumente je što neke sviram kao levoruk a neke kao desnoruk. Džimi Hendriks je gitaru svirao na desnoj strani, Klepton je svira okrenutu nalevo. Tako i instrumenti koje sviram držim suprotno, neke sa desnom rukom dole a levom iznad, a neke obrnuto. Muzičarima to uglavnom stvara zbrku, ali meni su kao detetu neki instrumenti prirodno legli suprotno. Zbog toga sada imam dve tehnike sviranja na više instrumenata, i to te poprilično oslobodi kao muzičara. Gajde su mi uvek imali neku epsku energiju, maltene kao rok instrument. Trenutno ih sviram koristeći gitarske efekte, i zvuk poprilično podseća na električnu gitaru, ali gitaru koja ima vazduh u tonu. I dalje su to gajde, ali posebnog zvuka zbog kojeg sam morao da promenim i način kretanja prstiju po instrumentu. Vrlo je delikatno za sviranje.
Verujte mi da pamtim lica iz publike sa svakog nastupa, svima sam dao delić sebe i poneo sa sobom po delić njihove ljubavi
Dobili ste jednom u Holandiji nagradu za najlepši muški vokal Balkana, a negujete grleno pevanje i vizantijsko pojanje. Recite nam nešto o tome.
Uz malu ispravku, holandske novine su me proglasile najlepšim muškim vokalom Balkana, nije to nagrada, ali to je vrlo subjektivan doživljaj. Nikad nisam pevao da impresioniram, naprosto koristim svoj glas da prenesem osećanja i da upotpunim pesmu koju izvodimo. Volim boju grlenog pevanja i inspirisan sam vizantijskim pojanjem.
Sarađivali ste sa mnogim umetnicima koji iz svojih postojbina donose specifičan zvuk – sa Marizom, Dalarasom, Oletom Adams, Josipom Lisac… Sa kojim se tradicionalnim melosom najbolje slaže fjužn melos Balkana, Balkanopolisa? Sa kojim se muzičkim žanrom najbolje slaže balkanska etno-muzika? Kako vi danas uopšte gledate na muzičke žanrove?
Za mene muzika ima samo energetsku odrednicu, žanrovi kao takvi služe drugim ljudima da rečima objasne šta slušaju. Muzika Balkanopolisa nosi u sebi zvuke koji su postojani i traju vekovima, prvenstveno tradiciju, ali i orkestarski zvuk, boju Vizantije.
Promovisali ste duh naše muzike i samim tim naroda širom sveta, u arenama i teatrima širom Evrope i Dalekog istoka – gde ste osetili najbolji prijem, čija nas duša najbolje razume? Koji ćete koncert pamtiti?
Mnogo toga je ostalo u sećanju, 31.000 Kineza koji su pevali sa nama na srpskom, Rusi koji su nas zvali na bis ovacijama i ispratili u suzama, nastup sa Metropol orkestrom u Sava centru i na trgu u Novom Sadu, kad je počela da pada kiša i kada je publika ispred bine nama pevala po kiši dok god kiša nije stala – i mi nastavili koncert. Nastup za BBC televiziji u Škotskoj, nastup na Evroviziji pred 100 miliona gledalaca, nastup u Japanu i aplauz usred pesme… verujte mi da pamtim lica iz publike sa svakog nastupa, svima sam dao delić sebe i poneo sa sobom po delić njihove ljubavi.
Pre nekoliko meseci za 42 magazin govorila je Neda Nikolić koja je na prijemnom ispitu za Berlinski džez institut žiri oduševila svirajući džez na fruli, a mi smo u intervju sa njom insertovali snimak muziciranja ove mlade umetnice upravo sa vašeg koncerta, na koji je ona ponosna. Recite nam nešto o saradnji s Nedom i koliko je važno da mladi ljudi koji neguju tradicionalnu muziku, a kojih je malo, dobiju podršku muzičara poput vas?
Neda ima moju podršku od prvog dana kada smo se sreli na jednoj regionalnoj televiziji. Njena ljubav prema tradiciji i sviranju je toliko očigledna da sam bio presrećan što sam napokon sreo dušu koju ta muzika „oradosnjava“ kao mene – što je izraz mojih ćerki kad te nešto ili neko čini radosnim (smeh). Danas su retki ljudi koji su s velikom ljubavlju i ogromnom radošću posvećeni bilo čemu a kamoli umetnosti. Neda je upravo jedan od tih retkih ljudi. Pored toga što je talentovana i što ima dar, vredna je i nalazi u sebi motivaciju da napreduje i da osvaja nove zvučne predele. To se i čuje u njenom sviranju. Kažem ovo jer znam da i ako pročita moje reči primiće ih više kao obavezu da nastavi još više da radi nego kao potvrdu ostvarenog cilja. Muzika je bezgranična, nema joj kraja i svi mi koji smo joj se posvetili učimo do kraja života.
Balkanopolis izgleda kao predukus raja, mesto iz mojih snova koje je postalo stvarno i delim ga sa celim svetom
Do sada ste objavili albume Balkanopolis & Metropole Orchestra Live in Belgrade, Kingdom of Balkanopolis, a snimili ste i mnogo nezavisnih numera kao što su Nebo, Lepe moje crne oči. Planirate li uskoro nov album? Šta ćete nam svirati na predstojećem koncertu?
Balkanopolis drži koncerte od preko tri sata. Naša publika zna da ih na koncertima uvek obradujemo novim pesmama i novim zvukom, pa ćemo i ovaj put izvesti neke pesme premijerno 25. novembra u Sava centru. Jednu od njih ćemo uskoro izbaciti kao maksi singl, a gosti na njoj su nam Mariza, Jorgos Dalaras, Pelageja iz Rusije i još nekoliko izuzetnih pevača. Program će biti retrospektiva muzike koju smo stvarali prve dve decenije, ali i iskorak u nešto novo i drugačije, kao najava novog zvuka koji spremamo za sledeću deceniju. Balkanopolis i naš zvuk su energija koja menja oblik, ali njena suština uvek ostaje ista.
Muzika Balkanopolisa nosi u sebi zvuke koji su postojani i traju vekovima, prvenstveno tradiciju, ali i orkestarski zvuk, boju Vizantije
Da li i dalje uz sos od višanja vaše majke kao prilog jedete meso?
Šta god da jedete uz taj sos dođe mu kao prilog (smeh).
I za kraj – šta vas čini srećnim i u čemu uživate, a da nije muzika?
Moj mali porodični raj, mesto ljubavi i inspiracije, supruga i tri ćerke, moje divne četiri muze koje me inspirišu i čine boljim čovekom.