Priča o porodici Šelbi ima fanove širom sveta, vole je slavne ličnosti poput reditelja Majkla Mana i repera Snup Doga, pokojni Dejvid Bouvi imao je kačket kakav nose pripadnici birmingemskog genga… Zašto nas fasciniraju odmetnici sa mnogo stila?
Daleko od toga da se nismo nagledali serija smeštenih u gangsterski milje, i to pravih remek-dela, od Sopranovih (The Sopranos), preko Čiste hemije (Breaking Bad) i Žice (Wire) do Narkosa (Narcos), pa je utoliko Stiven Najt, autor serijala Peaky Blinders (kod nas prevedena kao Birmingemska banda, mada je prvi prevod Britvaši daleko autentičniji), imao pred sobom ozbiljno težak posao. Uprkos visoko postavljenim standardima, Najt je u produkciji BBC-ija napravio jednu od nekoliko najboljih serija u protekloj deceniji, a da pritom nije preterano upadao u već provereno uspešne klišee, uspevajući usput i da napravi iskorak u odnosu na prethodnike. Sasvim je smisleno onda zapitati se u čemu je tajna sada već globalne popularnosti sage o porodici Šelbi?
Od ove godine Birmingemska banda ima i svoj zvanični festival na kome se okupljaju fanovi, ali i tvorci serije. A kakav je pop fenomen postala serija, svedoči i činjenica da se u Britaniji sve češće mogu videti muškarci koji šetaju odeveni kao Tomas Šelbi
Najpre, Najt radnju smešta u dve decenije međuratnog Birmingema, daleko od tokova evropskog Vavilona 20. veka Londona, naglašavajući tako dubinu margine sa koje dolaze glavni likovi. Nešto ciganske krvi koja teče venama Šelbijevih dodatno je otežavajuća okolnost na putu ka vrhu. Drugo, i mnogo važnije, Peaky Blinders poseduju najpošteniju moralnu postavku koja je viđena u poslednjih nekoliko decenija. U mreži kriminala, krijumčara, korupcije, opasnih političkih intriga i ideoloških interesa komunista, nadolazećih fašista i terorističke IRA, nasilje postaje moralni čin, a surova akcija jedini način odbrane sopstvenog dostojanstva. I tu nema nikakvih izgovora, ni bljutavih objašnjenja. Nije to ni postavka u kojoj se braća Šelbi iz tek završenog Prvog svetskog rata vraćaju duboko traumatizovana. Najt činjenicu da su glavni junaci tek pristigli sa obala smrti Marne i Some kontekstualizuje samo toliko da nam potcrta razloge brutalnosti braće Šelbi i družine, ne tražeći pritom za njih nikakvo opravdanje.
Daleko od toga da su Tomas Šelbi, koga sjajno igra Kilijan Marfi, i njegova braća Artur i Džon bilo kakva inkarnacija romantičnih odmetnika. Štaviše, kao ljudi kojima je samo igrom sudbine data još jedna prilika, braća Šelbi u svojim najmračnijim trenucima smrt posmatraju kao poslednju opciju i izlaz iz ovozemaljskog pakla. Čak i kada se zaljubi u lepu špijunku Grejs, Tomi ne dozvoljava da emocije postanu prepreka poslovnom napretku familije koja se munjevito uzdiže od ilegalnih kladioničara, preko vlasnika čitavog Birmingema, pa sve do ljudi koji utiču na globalna kretanja. Istovremeno, oni postupaju s jasno definisanom motivacijom – brutalnim nasiljem odvratiti neprijatelje kojih je sve više kako raste uticaj i moć porodice. Trenuci kada Tomi povremeno napravi kompromis, shvatajući prirodu koruptivnog i klijentelistički ustrojenog državnog aparata, zapravo su kratki intervali predaha do nekog novog obračuna. To što ga na početku pete sezone zatičemo kao poslanika u parlamentu samo je znak da je nasilje najdelotvorniji institut bilo kog političkog sistema, pa i demokratije.
Osim toga, Stiven Najt uspeva da maestralno u fikcijski narativ uključi i istorijske događaje kao što je pad berze na Volstritu 1929. godine, rast popularnosti britanskog fašiste Osvalda Mozlija i povremeno pominjanje Vinstona Čerčila. To preplitanje lokalnih problema Šelbijevih i globalnih previranja čitavom serijalu daje onu neophodnu crtu uverljivosti. Stavljajući ovu porodicu istovremeno u dva miljea, gangsterski i politički, Najt nam sugeriše koliko politika u svojoj prljavštini zapravo pozajmljuje od ratova uličnih bandi.
Serija nam donosi fascinantnu smenu sivih, prljavih i blatnjavih tonova i glamuroznog zlatnog svetla prigušenog dimom uvek zapaljenih cigareta, raskošnih kostima i perfektnog modnog prikaza dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka
Posebno poglavlje priče je Poli, tetka braće Šelbi, neformalni šef bande i neko ko je još zadržao zrno racionalnog rasuđivanja. Ona je vezivno tkivo između Tomijeve ludačke ambicije i spremnosti da se do cilja stigne bilo kojim sredstvima, Arturovog neurotičnog karaktera, najrazličitijih naravi ostalih članova familije i sopstvenih demona. Stigmatizovana od zajednice kao oličenje nemorala, njena sudbina zaglavljena je između osećaja da ima pravo na mrvu sopstvene sreće i odanosti porodici koja bi se bez nje raspala.
U estetskom pogledu, serija nam donosi fascinantnu smenu sivih, prljavih i blatnjavih tonova i glamuroznog zlatnog svetla prigušenog dimom uvek zapaljenih cigareta, raskošnih kostima i perfektnog modnog prikaza dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Od ove godine Birmingemska banda ima i svoj zvanični festival na kome se okupljaju fanovi, ali i tvorci serije. A kakav je pop fenomen postala serija, svedoči i činjenica da se u Britaniji sve češće mogu videti muškarci koji šetaju odeveni kao Tomas Šelbi. Sasvim je moguće da se ova pojava može protumačiti kao tihi povratak konvencionalnom poimanju muškosti u vreme sveprisutnog trenda androginije.
Istovremeno, priča o porodici Šelbi fanove je stekla i među poznatim ličnostima – od američkog reditelja Majkla Mana, preko repera Snup Doga, do pop ikone – pokojnog Dejvida Bouvija, kome je glumac Kilijan Marfi jednom prilikom poklonio kačket kakav nose pripadnici birmingemskog genga.
Stiven Najt uspeva da maestralno u fikcijski narativ uključi i istorijske događaje kao što je pad berze na Volstritu 1929, rast popularnosti britanskog fašiste Osvalda Mozlija i povremeno pominjanje Vinstona Čerčila, a to čitavom serijalu daje onu neophodnu crtu uverljivosti
Na posletku, ako je suditi po rečima tvorca serije Stivena Najta, koji je u jednom intervjuu kazao da je njegova ambicija oduvek bila da napravi seriju o porodici između dva rata i završi je s prvim sirenama za uzbunu 1939, na početku Drugog svetskog rata pred nama su još dve sezone čistog uzbuđenja. Kako će to izgledati po imperiju Šelbi, sada zna jedino Najt.
Da je do Tomija, verovatno bi budućnost Britvaša stala u njegovu opasku upućenu Grejs: „Svi smo mi kurve, samo prodajemo različite delove sebe.“