U nizu istorijskih zemljotresa te 1969, od kojih će neki odrediti budućnost ljudske vrste u veku u kojem živimo, Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin, dvojica od trojice članova posade Apola 11, u noći 21. jula prošetali su Mesečevom površinom. Uprkos tome što je 600 miliona ljudi u televizijskom prenosu gledalo taj „mali korak za čoveka…“, upitno je kolko smo ga stvarno razumeli 
Te 1969. godine, po mnogo čemu neponovljive u minulom veku, rođen je jedan od najvećih vozača Formule 1 Mihael Šumaher, Led Zeppelin je objavo svoj prvi album, a The Beatles su na jednom londonskom krovu odsvirali svoj poslednji javni koncert, koji je prekinula policija. U Čehoslovačkoj se spalio student Jan Palah zbog invazije sovjetske armije, venčali su se Džon Lenom i Joko Ono, Šarl de Gol podneo je ostavku, u saobraćajnoj nesreći poginuo je legendarni košarkaš Radivoj Žućko Korać. Održan je čuveni festival Woodstock, svet je napustila neponovljiva klizačica i holivudska diva Sonja Heni, poslednji krug po bivšoj Jugi okrenuo je nezaboravni voz Ćira, BBC je emitovao prvu epizodu kultne serije Leteći cirkus Montija Pajtona, sledbenici Čarlsa Mensona ubili su glumicu Šeron Tejt, uspostavljena je prva udaljena veza između dva kompjutera na univerzitetima Stanford i Kalifornija, što je označilo početak ere interneta. U Vašingtonu je protestovalo gotovo pola miliona ljudi protiv Vijetnamskog rata, a Sovjeti su prvi put u istoriji spojili dva vasionska broda s ljudskom posadom u Zemljinoj orbiti…
Ali u čitavoj toj poplavi istorije, u tom nizu zemljotresa od kojih će neki odrediti i budućnost ljudske vrste i u veku u kojem živimo, planeta je i doslovno stala samo tih nekoliko sati koliko su Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin, dvojica od trojice članova posade Apola 11 (Majkl Kolins, treći član tima, ostao je u utrobi moćnog Saturna V), u noći 21. jula prošetali Mesečevom površinom. I uprkos tome što je 600 miliona ljudi u televizijskom prenosu gledalo „zvezdane staze“, ostalo je za upit kolko smo stvarno razumeli. Mnogo godina kasnije američki novinar Endrju Čajkin, u čijem je opisu posla bilo da se bavi svetom nauke, zapisao je sledeće reči: „Reklo bi se da mi nikada do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču s poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je kao i sam Mesec – izvan našeg dodira.“
Letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Iako dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, nakon Armstronga i Oldrina još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom. Povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars, planiran za 2033.
A izvan našeg dodira ostaje sve ono što nam je rubno ili potpuno nepojamno za razumevanje. Iza toga sledi odbacivanje, što je u našoj priči samo delimično tačno. Običan svet ne samo da nije shvatao već se i užasavao sumanute trke u naoružanju, paranoično, ali ne i bez razloga, bojao se atomskog rata dve supersile SAD i SSSR-a, pitao se zašto njihovi momci ginu u Koreji, Avganistanu i Vijetnamu. Na ovu listu bez ikakve sumnje možemo dodati i svemirsku trku koja je možda više nego išta drugo trebalo da dokaže intelektualnu superiornost jedne od velikih sila. A kada je Jurij Gagarin, prvi čovek u kosmosu, poručio kako u orbiti „ne vidi Boga“, nije to bio samo znak da su ateisti prvi svetu poručili da Svevišnji ne postoji već je to postalo i pitanje nacionalnog ponosa za čitavu Ameriku. Uostalom, zbog toga je i Džon Kenedi iste te godine kao ultimativni cilj proklamovao spuštanje na Mesec, i to do kraja te decenije. A da bi se to postiglo, na oltar je prineta kompletna posada Apola 1, u kojoj su stradali Virdžil Grisom, Ed Vajt i Rodžer Kafi. Usledile su godine testiranja koja su imala za cilj ispitivanje gornjih granica tehnoloških i ljudskih potencijala. Kasniji letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Strogo gledano, u naučnom smislu dometi Apola 11 bili su skromni, materijal koji su doneli gotovo bezvredan, izuzev kao suveniri koji su deljeni tokom svetske turneje koja je upriličena u čast velike trojke. Tako je i Tito prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu. Četiri godine kasnije članovi misije Apolo 17 Džin Sernan i Džek Smit uradili su kudikamo bolji posao, vozeći automobile na baterije po Mesečevoj površini, obavljajući istraživanja i merenja uz obilje raznovrsnog materijala koji su doneli. Ali istorija je već bila zauzeta, ona je pripadala Armstrongu i Oldrinu, jednostavno više niko nije želeo da gleda reprizu, budući da ni premijeru nisu razumeli, a još manje u nju poverovali. Veličina njihovog poduhvata može se sagledati kroz činjenicu da dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, iako je nakon njih još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom.
U priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke
Tu negde između ili uporedo, sasvim svejedno, u priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke. Ali ljubiteljima alternativne istorije nikako ne bi trebalo odricati pravo na sopstvenu verziju istine ma koliko ona u nekim svojim tvrdnjama bila komična. Štaviše, ona ovom događaju veka daje onaj toliko potrebni obol misterije i čine je još intrigantnijom i tajanstvenijom. Uostalom, zar svemir i dalje nije velika tajna za ljudsku vrstu.
U međuvremenu, povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars koji je planiran za 2033 godinu. „Želimo da sletimo na Mars 2033“, rekao je direktor NASA Džim Bridenstin u američkom Kongresu aprila ove godine i naglasio da se sletanje na Mars može ubrzati tako što će se unaprediti sletanje na Mesec, koji bi prema tim planovima bio test poligon.
I Tito je prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu
Ukoliko do toga zaista dođe, misija na Mars će trajati najmanje dve godine jer samo let do Crvene planete traje šest meseci, a let na Mesec tri dana. Takođe, let na Mars i povratak sa njega moguć je samo kada je planeta na istoj strani Sunca kao i Zemlja, što se dešava otprilike na svakih 26 meseci i dogodiće se 2031, a zatim 2033…
Gotovo je izvesno da su ovakve najave rezultat nestanka unipolarnog sveta i sve veće uloge Rusije i Kine u globalnim kretanjima, pa i u svemirskoj trci. To se posebno odnosi na Kinu i sve očigledniju buduću podelu planete po tehnološkoj a ne ideološkoj liniji. I ponovo će na testu biti ljudska i tehnička izdržljivost. Ostaje da vidimo da li će se selfiji s Marsa, ukoliko se ovaj ambiciozni plan ikada ostvari, praviti Apple ili Huawei telefonima.
Do tada, bavićemo se Mesecom u horoskopskim znacima i izbegavati da u noći punog Meseca budemo van kuće. Jer, očigledno je, nismo baš mnogo odmakli od one julske noći pre pola veka, kada smo sve posmatrali u neverici i još manje shvatali.