Ako niste pročitali knjigu Jeana Geneta Atelje Alberta Đakometija, sada je pravo vreme za to. U maju se sprema velika izložba posvećena ovom slikaru i skulptoru, pa nije loše podsetiti se njegove sjajne umetnosti.
Autoportret – Alberto Giacometti, 1921.
Prva velika retrospektiva Alberta Giacomettija (1901–1966) u Velikoj Britaniji posle više od četiri decenije biće otvorena početkom maja u muzeju Tate Modernu. Izložba od preko 250 radova odslikava pedesetogodišnju karijeru švajcarskog slikara i vajara, koji je, rame uz rame s Matissom i Picassom, upamćen kao jedan od najvećih u 20. veku.
Frances Morris, direktorka galerije Tate Modern, gde će izložba biti otvorena, postavlja pitanje: „Da li vas je ikada neko naslikao? Veoma je zabavno, ali i čudno naći se pod nečijom lupom na tako intiman način.“
Upravo ta intimnost ljudskog pogleda je u srcu Giacomettijevog rada. Kao dečak pozirao je svom ocu, takođe slikaru, a to iskustvo dovelo je do ideje putem koje je razvijao sopstvenu umetnost i njen cilj – la ressemblance, moć umetnika ne samo da reprodukuje ono što vidi već da kreira senzaciju, osećanje koje provocira.
Kao dečak pozirao je svom ocu, a to iskustvo dovelo je do ideje putem koje je razvijao sopstvenu umetnost i njen cilj – la ressemblance, moć umetnika ne samo da reprodukuje ono što vidi već da kreira senzaciju, osećanje koje provocira
Bilo da je radio s bojama ili s gipsom, reprodukovao detalje iz života ili iz mašte, bio je fasciniran posebnošću svojstvenoj svakom njegovom subjektu, bez obzira na to koliko bliski ili daleki mu bili. To opsesivno pokušavanje da uhvati neuhvatljivo element je koji spaja Giacomettijeve tehnike, a one broje mnoge stilove, medije i materijale. Bronzana izdanja tankih, izduženih skulptura odmah su prepoznatljiva kao Giacometti, a nalaze se u mnogim muzejima širom sveta. Zatim, tu su i gipsani radovi (možda najvažniji za umetnikovo stvaralaštvo), koji su zauzeli počasno mesto u Francuskom paviljonu u Veneciji 1956. godine.
Muzej Tate je bio dom izložbe posvećene ovom umetniku i 1965. godine. Kada je ona bila organizovana, sam Giacometti je bio angažovan oko postavke. Nakon otvaranja on je muzeju poklonio dosta svojih radova i dao filantropski primer. Direktorka Morris nada se da će među posetiocima ove nove izložbe biti i neki koji su prisustvovali upravo toj iz ’65, ali i da će nova postavka podjednako privući mlađe ljude.
Ona je hrabro odlučila da prikaže Giacomettijeve radove kontinuirano, u svom razvoju. Kao posledicu toga videćemo suprotstavljanje tradicionalnog narativa kojim se umetnik služio na početku karijere, sve do modernizma i egzistencijalizma na kraju. Kao centralna postavka naći će se instalacija koja povezuje sve različite faze – prvi put videćemo restaurirane i zajedno prikazane Giacomettijeve figure Women of Venice (upravo one pravljene za venecijanski paviljon pre 60 godina).
Izložba koja se otvara 10. maja omaž je Giacomettijevom radu, njegovom značaju za istoriju samog muzeja, ali i evoluciji umetnosti 20. veka.