O poeziji kao načinu da se suočimo s nekim dubokim emocijama i ilustraciji kao alatu za prevazilaženje tih sučeljavanja, pričali smo sa Sarom Radojković – spisateljicom i Sonjom Bajić – ilustratorkom, koje su zajedno objavile jednu sjajnu knjigu, Vežbanku za strah.
Sara Radojković je dramaturškinja po struci, ali se oduvek trudila da pisanje usavršava u što više žanrova, pravaca i formata. Kaže da je, što se pisane reči tiče, ona jedan pravi multipraktik – radila je u brojnim redakcijama kao novinarka, u agencijama kao kopirajterka, pisala je za pozorište i film, zanima se za pisanje scenarija za VR i igrice, a mi smo je pozvali da nam priča o njenoj najnovijoj knjizi baš sjajne poezije – Vežbanka za strah.
Sonja je po struci arhitekta, ali je svi znaju kao ilustratorku. Živi u Parizu, ali s vremena na vreme svrati u rodni Novi Sad ili Beograd kako bi ispromovisala neki svež, genijalan i vizuelno bogat ilustratorski projekat. U jednoj od takvih akcija uspela sam i da je uhvatim – zajedno sa Sarom, ona je koautorka pomenute knjige Vežbanka za strah. Dok nas je Sara omađijala rečima, Sonja je to uradila svojim sada već prepoznatljivim ilustratorskim stilom.
Saro, kažeš da si multipraktik kada je o pisanju reč. Kako takva karijera izgleda?
S jedne strane je uzbudljivo, ali, s druge strane, nisam sigurna da je to najbolja poslovna strategija (smeh). Čini mi se da živimo u vremenu poslovnih niša i da ljudi koji se opredele za usavršavanje u jednom smeru brže dolaze do uspeha. Uspeli su da se profilišu i postanu prepoznatljivi. Ne znam koliko ja mogu da budem prepoznatljiva kao multipraktik (smeh).
Sonja, ti, takođe, radiš dosta raznovrsnih projekata.
Jeste, ja sam ilustratorka, čini mi se da ljudi najpre prepoznaju mape gradova koje sam radila, ali sam i dizajnerka brendiga ili vizuelnih identiteta, pozivnica za venčanja, radim sa dosta različitih klijenata… Držim radionice…To je do osobe, čini mi se. Neko prosto hoće da koordinira različite stvari, neko ne. I to je sve u redu.
Meni je totalno okej da se još uvek pronalazim u raznim poslovima
Nedavno sam dobila ponudu da uredim jedan Instagram profil, što se meni dopalo. Tako da odjednom postajem i neka vrsta content kreatorke. Uzbudljivo!
Kada je reč o Vežbanci za strah, čini mi se da vas je tu spojila crta zajedničkog interesovanja za ženska pitanja. Saro, ti si pisala o problemima s kojima se kao žene susrećemo u današnjem društvu, dok je Sonja imala nekoliko projekata na slične teme. Meni je omiljen Kakva ženska, knjiga koja govori o ženama iz 19. i 20. veka koje su na našem području ostavile istorijski trag.
Sara: Da nije bilo knjige Kakva ženska, verovatno ne bih bila upoznata sa Sonjinim radom. Upravo tako sam je otkrila i napisala članak o njoj. Kada sam razmišljala o objavljivanju knjige poezije i crtežima koji tu poeziju prate, pomislila sam kako bi bilo dobro da te dve stvari budu u konrtapunktu. I setila sam se Sonje, kao devojke koja se bavi nekim ozbiljnim pitanjima, ali na jedan lep, drugačiji i krajnje prijemčiv način. To mi se baš dopada.
Sonja: Kažu mi često da je to što radim „ženskasto“. Ne znam da li je to zaista tako, ali nemam problem sa tim. Za mene je to jedan lični stil izražavanja, a percipiranje istog ostavljam svima ostalima. Otvorena sam za konstruktivne komentare (smeh).
Važbanka za strah je prepuna divnih ilustracija. Kako ste izabrale onu za koricu?
Sara: Na koricama se nalazi ilustracija ogledala, što je vrlo sugestivno. Brzo smo se oko toga dogovorile, prosto – smisleno je, a ne naročito proračunato. Iako imam iskustva u advertajzingu, za potrebe ovog projekta vodila sam se isključivo intimnim osećajem.
Pa da, ova zbirka poezije treba da nađe svoje kupce, a ne da ih namami.
Sonja: Za sve one koje imaju hrabrosti da se suoče sa svojim strahovima. Iako, eto, kažem da moje ilustracije opisuju kao ženskaste, ja bih volela da je poruka koju one prenose univerzalna i razumljiva baš svima.
Sara: Naravno, ovu vrstu stvaralaštva ne treba opterećivati rodnim pitanjima.
Saro, kako izgleda baviti se poezijom u Srbiji? Danilo Lučić, urednik Kontrast izdavaštva, rekao nam je da je izdavanje poezije danas antikapitalistčki čin.
Zaista Kontrast ima taj altruistički momenat, gde niko što se objavljivanja poezije tiče ne računa na profit.
To je pre svega stav, da ulažu u poetsku scenu i ne dozvoljavaju joj da nestane
Iako se te knjige ne prodaju u ogromnim tiražima. Danas nije teško objaviti bilo šta – svako može biti samizdat. Prvu zbirku poezije koju sam napisala sama sam objavila. Naravno, ona je prepuna stvari koje danas ne bih sebi oprostila, ali eto – tada sam poželela da imam knjigu i zaradila sam dovoljno da sam mogla sebi to da priuštim. Te knjige sam besplatno podelila, nisam ih prodavala i zarađivala na njima. Naravno, s Vežbankom za strah je potpuno druga priča. Tu je uložen ozbiljan rad, i spisateljski i urednički, kriterijumi i ciljevi bili su mnogo viši.
Pitam to zato što je, iako se to na promociji vaše knjige nije videlo, publika koja u Srbiji posvećeno čita poeziju – veoma uska.
Sonja: To je tačno. Evo, polazim od sebe. Volim da čitam, nije mi važan žanr, a naročito volim ilustrovane knjige, što je sasvim logično. Ipak, teško pristupam poeziji. Kada sam dobila priliku da sa Sarom radim na ovoj knjizi, morala sam da se suočim sa njom, a u tom suočavanju sam je i zavolela. Rekla bih da je poezija, pre svega, veoma lična. Ipak, mislim da se ovde poezija najpre vezuje za neka prošla vremena, pogrešno je koncipiramo, uglavnom ne znamo kakva je zapravo savremena poezija.
Sara: Poezijom sam počela da se bavim nakon jedne književne radionice, na kojoj sam upoznala mnoge ljude koji pasionirano pišu pesme. Iako dramaturgija i književnost nisu sasvim bliske oblasti, mene su oni zadivili svojom željom da uopšte formiraju poetsku scenu, a kasnije je održavaju živom i rade na njenom rastu i razvoju. I uspevaju. Danas za npr. pesnika Marka Tomaša možemo da kažemo da je neka vrsta zvezde, kao i za pesnikinju Milenu Marković. Tu je i Ognjenka Lakićević… Dakle, publike ima, samo joj se treba obratiti na jasan i razumljiv način.
Sara Radojković i Sonja Bajić na promociji knjige “Vežbaka za strah”
Kakav je fidbek vaša knjiga zasada dobila?
Sara: Pozitivan, baš. Najviše od te ekipe pasioniranih pesnika koju sam malo pre spomenula, što mi je posebno drago. Rekli su da je – sve na svom mestu. Taj komentar mi se posebno dopada. A super mi je i što mi je par ljudi reklo da sam ih prevarila – da su ih korice navele na nešto lagano, kao da će unutra naći pop pesmice za relaksaciju, a da su ih pesme onda sasvim neočekivano raznele. A to smo baš i očekivale – da spojimo tu neku pop prijemčivu formu, jednostavne reči, uglavnom kratke pesme, divne nežne pametne ilsutracije i da cela stvar onda polako krene da se otvara u hiljadu nevidljivih slojeva. Na prvi pogled mala slatka knjižica iz koje neočekivano samo grune neka sila.
Primetila sam da je dosta slikana i deljena na društvenim mrežama, što je dosta važno.
Sara: Verovatno je to zbog ilustracija. Moja poezija nije previše hermetična, ali nije baš najkomunikativnija, barem ne u onoj meri u kojoj je to, na primer, ona koju piše Rupi Kaur. Sa njenom svakom pesmom može da se poistoveti skoro svaki čovek, moje su jednostavne, direktne i otvorene ali nekada malo teže. Na par njih baš svi odreaguju i one su se najviše i vrtele po mrežama, ali nije baš da će svaki čovek, kao na Rupi, klimnuti glavom i usvojiti je kao mudru izreku. Eventualno onaj mnogofejvovani citat na Kontrastovom instagramu „Danas te boli ono što će sutra biti plodna zemlja“. Milim da u životu nisam imala 3k fejva kada bi se sve moje objave sjedinile ikad.
Sonja: Dobila sam fidbek od nekih ljudi koji čitaju poeziju i rekla bih da ih je emotivno probudila, a to je upravo ono što se i meni dogodilo kada sam počela da sarađujem sa Sarom na zbirci. Presek poezije i crteža doprinosi dopadljivosti knjige nadam se, pa će i oni koji nisu preterano zainteresovani za poeziju možda eto uživati u ilustracijama. Uglavnom, to je jedna mala knjiga koja zaista puno toga nudi.
Sara: Mi smo poželele da ta knjiga postane nečiji lični predmet – da je čitaju, da po njoj zapisuju svoje misli, crtaju, dopunjuju je, boje, menjaju i prilagođavaju sebi. Poezija jeste ličan, intiman čin i jako mi je zanimljivo na koji način će je razni i različiti ljudi doživeti.
Sonja: Kada mi je Sara dala rukopis, moram priznati da sam se automatski povezala sa njim. Pročitala sam ga čak tri puta pre nego što sam počela da ilustrujem. Kada sam osvestila način na koji se čitaju i razumeju pesme, kada sam ih doživela, poželela sam da napravim crteže koji će raditi istu stvar – biti različito percipirani od svakog ko ih posmatra.
I, naravno, dajem vetar u leđa svima onima koji žele da docrtaju, oboje, izbrišu nešto sa svake strane u knjizi
Saro, na koju pesmu si dobila najviše komentara?
Sara: Na Prosto rečeno, jer je tačna a prosto rečena, očigledno(smeh) Ali i na pesmu San o prečici. Tu pričam o nekoj vrsti samoubistva, zamišljenom samoubistvu i odmoru od života. Moja majka je to vrlo emotivno doživela. Svako ko oseti težinu te pesme pozvan je da se iskali na knjizi, da je ižvrlja, dopiše, pocepa… Meni je prijalo da neku frustraciju iskalim kroz pesmu, sigurna sam da će i drugima prijati da se oslobode svojih upravo kroz našu knjigu. Mračne misli su najtoksičnija stvar na svetu i nikome ih ne želim, ali hajde da od njih pravimo barem lepu poeziju.
Sonja: Ona je neka vrsta dnevnika, a znate šta se sa dnevnikom radi – uništava se (smeh)!
