Crtanje je njegovo glavno oružje u borbi za bolje društvo. Za razliku od svojih digitalnih junaka koji gaze sve pred sobom kako bi stigli do novca, Vanja ostaje dosledan svojim vrednostima, bez obzira na cenu
Beskompromisan u svom stilu, ali otvoren za nove forme izražavanja, kritički osvešćen, ali pozitivan i samoinicijativan. Svojim radom provocira one koje crta, a nasmeje one koji radove posmatraju. Razgovarali smo sa Vanjom Vikalo LINNCH povodom njegove izložbe Third Eye Crying u Uličnoj galeriji u Beogradu, a sada je već stigla u Trst u Atelier Home Gallery, zatim svoj put nastavlja u Ljubljanu. Treće oko koristio je kao simbol šire svesti, a radovi su reakcija na apsurdno ponašanje čoveka u modernom društvu. Karakteri koji se pojavljuju na ilustracijama predstavljaju potpune suprotnosti društveno odgovornog ponašanja. No vision just television, No relations – only public relations, Politics religion, No people – just audiences samo su neke od poruka koje se nalaze na njegovim radovima. Ukoliko niste bili na nekoj od njegovih izložbi, sigurno ste do sada videli neki od aminiranih video-spotova ili ilustracija koje je radio za bendove, poput – Who See, Bad Copy, Prti Bee Gee, Mr. Belt & Wezol.
Tvoji radovi, samim tim i stavovi, kritički su nastrojeni, kako si ih ti izgradio, kako si usvojio prave vrednosti u ovom tranzicionom vremenu kada se mnoge moralne norme urušavaju?
Zanimljivo pitanje. Odrastao sam u okruženju koje ni u jednom trenutku nije bilo pozitivno otkako znam za sebe. Rodio sam se i počeo je rat, živeo u raspadu Jugoslavije, došao sam u Beograd da studiram kada se Crna Gora odvojila od Srbije, a kada smo krenuli da radimo festival, desila se svetska ekonomska kriza. Ono što je dosta uticalo na mene jeste to što su roditelji imali kompjuter kada sam se rodio, i od treće godine se nisam odvajao od njega. To me je izvuklo od toga što sam živeo u malom gradu jer moja generacija u Herceg Novom nije imala prostor za sviranje, učenje ili izlaganje, tako da je jedina opcija bila da sednem za komp. Dosta znanja sam sticao preko interneta i siguran sam da me je to izvuklo iz sredine i vremena u kome živim. Volim da gledam dokumentarce, intervjue i govore zanimljivih ljudi iz raznih oblasti, i mislim da je to najviše uticalo na moj put i razvoj.
Na tvojim radovima su uglavnom antiheroji koji željni moći ne prezaju ni od čega. Kakav nam je heroj danas neophodan?
Neko ko je objektivan, a naročito empatičan. Nemoguće je izgraditi društvo bez osećanja za slabije. Michael Moore u jednom filmu kaže: „Znaš kakva je država po tome kako tretira najugroženije.“ Heroji mogu biti učitelji i nastavnici, mada su oni danas u našem društvu isfrustrirani. Oni koji treba da iznesu novu generaciju su i te kako demotivisani za to.
Grey Gallery Zagreb – Third Eye Crying Making of
Ne zadržavaš se samo na digitalnoj ilustraciji, baviš se animacijom, oslikavaš murale, deluje mi kao da često izlaziš iz komforne zone i izazivaš sebe?
Treba preispitivati te svoje forme što više, ne možemo napredovati ako ne preispitujemo sebe. Ljudi počinju da se vrte u krug u toj komfor zoni, dođeš do toga da sve počinje da bude isto. Pratim dosta šta se dešava sa tehnologijom, to me često povuče da istražim šta su mogućnosti novih alata, šta je ono što nudi naspram tehnika koje smo imali do sada. Kada probam nešto novo i kada se ponovo vratim na ono što sam radio ranije, iako su nepovezane stvari, ta prva stvar mi izgleda potpuno drugačije jer krene da evoluira u nekom drugom pravcu. Meni je to zanimljivo gledati gde to sve može da ode kreacija. Na primer, prošle godine počeo sam da crtam po zidu sprejom, do tada sam radio isključivo akrilnim bojama, pa sam se opet našao na nuli sa iskustvom. Dođem na festival i imam osećaj da mi stoji 20 ljudi iza leđa, a ja drugi put u životu držim sprej u ruci i onda me ta frke natera da napredujem mnogo brže nego kako bih napredovao sam sa sobom u izolovanim uslovima.
Mnogo znači kada nekome pokažeš rad, onda pozajmiš njegove oči i posmatraš to iz njegovog ugla. Ako ga pošalješ crtaču ili dizajneru, svako od njih će ti ukazati na nešto drugo
Radiš dosta komercijalnih projekata, među tvojim klijentima su Guarana, Exit, Unicef Montenegro, Le Monde Diplomatique, međutim, ti od samog početka ne pristaješ da radiš za svakoga. Koja je cena te doslednosti?
Mislim da je bitno da u početku imaš taj fokus šta te interesuje, a šta ne. Onda se krenu otvarati ili zatvarati vrata bazirana na tome. Formira se taj neki stil, koji je možda nekad organičavajući, ali meni omogućava da se izrazim. Brend često ne može da zauzme kritički stav, ali može da odiše nekim osećajem, nekim duhom. Ne mogu da imam iste, potpuno iste tendencije u svom samostalnom i komercijalnom radu, ali ono što se trudim jeste da uvek provučem beskompromisan vizuelni izražaj koji radim. Takođe, volim da crtam mnogo karaktera, i trudim se da to što češće ugradim u komercijalne projekte. Naravno, biram da to nisu neki brendovi koji se suprotstavljaju nekim mojim osnovnim uverenjima, ne bih radio za naftnu industriju ili političke stranke. S jedne strane pažljiv sam, ali i s druge oduševljen što i kod nas konačno postoje kompanije koje su shvatile da će kroz savremeni izražaj imati uticaj na nove generacije, koje gledaju stvari svežijim očima.
Kada si 2009. godine osnovao studio D Bend sa svojim prijateljem, jedan od prvih klijenata bio vam je Exit, postoji zanimljiva priča o toj saradnji, kaži mi kako se to završilo?
Dobili smo da radimo identitet šopa Exit festivala, kompletan brending. Nas dvojica nismo spavali mesec dana, davali smo svoj maksimum, hteli smo da prevaziđemo sebe. Otišli smo na prvi sastanak, prezentovali ideju i oni su bili oduševljeni. I onda, dobili smo mejl da od čitavog identiteta, svega žele jednu majicu. Sve je palo ne u vodu, nego u metar dubine ispod. Onda je Mirko postavio taj projekat na Behance, tada Behance nije bio podeljen u potkanale i mi smo featureovani na prvoj strani Behance i od toga smo imali poslove dve-tri godine posle toga. Od naizgled propalog projekta izašli smo na 200 blogova, zatim u nekim knjigama u Aziji, Evropi…
Linnch Leader, jedna od umetničkih reakcija na apsurdno ponašanje čoveka u modernom društvu
To mi deluje kao dobra, podsticajna priča da se rad ipak na kraju prepozna i da vredi…
Volim mlađim kolegama da govorim da sam ranije mislio da će se uspeh samo odjednom desiti, da ću preko noći postati priznati umetnik, dizajner. A u stvari uopšte nije tako, taman uradiš nešto dobro, pa onda padneš ispod, pa se opet malo popneš, pa opet padaš. Mnogo puta sam u životu imao osećaj da je krenulo i onda sam imao udarac u glavu. Zato sam naučio da se naoružam i sa te strane, i da pristupam uspehu svakom sa rezervom, i da ne gledam uspeh kao događaj, nego kao nešto što se polako gradi.
Mnogo puta sam u životu imao osećaj da je krenulo i onda sam imao udarac u glavu. Zato sam naučio da se naoružam i sa te strane, i da pristupam uspehu svakom sa rezervom, i da ne gledam uspeh kao događaj nego kao nešto što se polako gradi
Šta je najviše doprinelo tome da budeš primećen, prepoznatljiv?
Dobar deo toga izašao je iz aktivnosti na internetu. Nisam gledao na to kao na neku promociju. Mnogi umetnici neće da izbace rad online jer misle da to što izbace sada biće mnogo lošije od onoga što će uraditi za dva meseca. Moj stav je bio – uradiću sad rad i on je dobar u ovom trenutku i ja ću podeliti taj trenutak sa ljudima. Sutra će mi možda biti neprijatno zbog tog rada, ali će me naterati da napravim bolji rad što pre. Tako sam primorao sebe da relativno redovno postavljam stvari na net.
Najčešće umetnici hoće svaki rad koji naprave da bude remek-delo. I ono što sam primetio da radove na koje ostavim mnogo vremena, za koje hoću da uradim kako sam zamislio, uložim energiju da ih nacrtam, ako okačim na net, to izazove neku okej reakciju, a što je najbitnije, izgube na duhu trenutka stvaranja. A onda uradim nešto za tri minuta, samo izađe iz mene… deluje nepretenciozno, ali smešno, dobijem tri posla na osnovu toga, izađem u nekom magazinu, ljudi me zovu na telefon. I onda shvatim da je masterpiece često zabluda.
Izložba u Uličnoj galeriji bila je tvoja treća izložba u Beogradu, a u Herceg Novom si tek ove godine prvi put izlagao, pa kakav je osećaj kada da izlažeš u gradu u kome si odrastao?
Prošle godine sam izlagao u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Banjaluci, a iz Herceg Novog me niko nije zvao. Kada je Galerija Josip Bepo Benković objavila konkurs za izlaganje, odmah sam se prijavio. To je bilo prvi put u životu da sam ja aplicirao za izložbu i to u gradu u kom sam odrastao, jer sam imao veliku želju da pokažem radove koje sam napravio.
Dođem na festival i imam osećaj da mi stoji 20 ljudi iza leđa, a ja drugi put u životu držim sprej u ruci i onda me ta frka natera da napredujem mnogo brže nego kako bih napredovao sam sa sobom u izolovanim uslovim
Izložbu Third Eye Crying koncipirao sam tako da za svako pomeranje izložbe iz grada u grad uradim rad velikog formata. Shvatio sam da ću u svom gradu moći da uradim nešto što neću moći nigde drugo. Pala mi je ideja na pamet da oslikam platno na Tvrđavi Forte Mare i iskoristim to za najavu mini-turneje izložbe. Institucije su izrazile otvorenost ka tome, što me je iznenadilo i dali su mi dozvolu i podršku. Nisam mogao da verujem da ću to da uradim bukvalno do momenta dok nisam krenuo da crtam jer tvrđava je nešto čemu obično ne smeš prići bez dozvola, pogotovo ne sa kantama farbe. To iskustvo mi je neverovatno, osećao sam se kao nikada dotad. Drago mi je da to što se desilo sve je produkt mog direktnog angažovanja. Aplicirao sam za izložbu, zatim tražio dozvolu za snimanje i dobio je. Sve više shvatam da moraš da uzmeš stvar u svoje ruke.
Kako Vanja vidi današnje heroje
Jesi li oduvek bio tako preduzimljiv i samoinicijativan?
Ne baš. Za neke stvari da, organizovali smo festival i tu sam video da je moguće probiti neke barijere, ali za svoju umetnost, osim postavljanja radova na net, bio sam prilično pasivan u promovisanju. Ali prošle godine sam shvatio koliko dugo sam čekao da mi se dese neke stvari. Bili smo na rezidenciji Multimadeira na portugalskom ostrvu. Tu sam jednom prilikom razgovarao sa škotskim umetnikom koji ima izvanrednu karijeru u filmskoj industriji, a pored toga radi i zvučne instalacije. Preporučio mi je jedan rezidencijalni program u Grčkoj na kome je on učestvovao, pitao sam ga da li je bio pozvan na njega ili je aplicirao, a on se nasmejao i rekao mi kako ga nikad niko nigde nije zvao, da je uvek sam aplicirao za sve projekte u kojima je učestvovao. I u tom trenutku, kada sam to čuo, pomislio sam na koliko prilika nisam aplicirao, već sam bio arogantan i pomišljao da će neko mene da zove. Nerealno je očekivati da kuratori znaju sve ljude koji rade, da su upućeni u mikroscene i mikropravce. Nemoguće je da oni znaju za nekoga ko se pojavio pre tri-četiri godine. Živeo sam u toj zabludi da će me naći neko, saznaće za mene jer imam dosta lajkova na nekoj slici na netu. Međutim, kada sam video da neko ko ima pet puta veću karijeru od moje ima potpuno drugačiji stav od mene, shvatio sam da treba biti proaktivan.
Heroji mogu biti učitelji i nastavnici, mada, oni su danas u našem društvu isfrustrirani. Oni koji treba da iznesu novu generaciju i te kako su demotivisani za to
Pomenuo si to kako si u nekim momentima bio arogantan, kako izlaziš na kraj sa egom?
Osvestio sam se kada sam počeo da upoznajem ljude koji su iskustvom i sposobnošću mnogo iznad mene. Video sam da su ti ljudi na zemlji, da nisu neki egomanijaci. Upoznao sam i takve ljude koji su uspešni, imaju jako izražen ego i tu potrebu za dominacijom. Shvatio sam da ne želim da zračim takvom energijom jer tada si zatvoren za komunikaciju sa drugim ljudima. Svi mi imamo problem s egom dok ga ne osvestimo, ipak treba biti otvoren za svačije mišljenje.
Meni deluje da si ti otvoren za komentare i kritike, odnosno da sam od svojih kolega često tražiš mišljenje o svom radu?
Mislim da je odnos sa kolegama jako bitan. Kada neko radi nešto stvarno dobro, meni je privilegija da komuniciram sa takvom osobom, čujem iskustva i poglede na svet ili kreaciju. Kada smo radili festival, shvatio sam koliko postoji različitih tendencija, različitih izražaja, koliko ljudi imaju drugačiju percepciju iako se bavimo istom sferom. To mi je jedan od inspirativnijih momenata u životu. Kao što dosta ljudi sugeriše, mnogo znači kada nekome pokažeš rad, onda pozajmiš njegove oči i posmatraš to iz njegovog ugla. Ako pošalješ crtaču ili dizajneru, svako će ti ukazati na nešto drugo u tvom radu.
Ne treba imati stav kako ti radiš nešto najbolje jer ne postoji pravi, tačan način, naročito ne u umetnosti. Svaki izražaj je autentičan, bitno je prepoznati šta je zanimljivo u njemu, a ako postoji tehnički problem, skroz kul je čuti konstruktivnu kritiku.