Čuvena silueta, dizajnirana 1993. godine, prošla je kroz značajne promene i tehnološka unapređenja u odnosu na svoje prvobitno izdanje. Aztrek OG je, tako, obrnuo igricu, pa je od patike kreirane za trčanje danas postao model koji inspiriše street style pojedince da budu drugačiji i biraju svoj put. Najvažnije, zadržao je vrhunski kvalitet koji čuva reputaciju brenda Reebok.

Čuveni dizajner Kristijan Treser ujedno je i najzaslužniji što Aztrek OG model predstavlja otelotvorenje Reebok duha devedesetih, sa izraženom petom i upečatljivim gornjištem. Mlad i neverovatno talentovan, Treser nije robovao konvencijama, već je svoju kreativnost usmerio u dizajn ove siluete. Osvrćući se na devedesete godine, kada je radio za Reebok, rekao je: „Samo sam želeo da pratim intuiciju i shvatim u kom pravcu mogu da idem sa dizajnom patika.“

Patike kreirane za trčanje postale su model koji inspiriše street style pojedince da budu drugačiji i biraju svoj put

Povodom lansiranja Aztrek OG, a sa željom da se obeleži 25 godina od prvobitnog modela, Reebok je snimio i kratak film pod nazivom Take a Different Path, čiji su glavni akteri pevačica i model Porša Ferari, Anais Galager, influenserka i ćerka gitariste grupe Oasis Noela Galagera, i hip-hop, funk i grime DJ Oneman.

U kratkom filmu Take a Different Path, u produkciji Vejvija Gamsa, Reebok Classic poziva na putovanje kroz autentične underground scene, u kojima svaka sekvenca jasno odražava supkulturu i ekspresiju devedesetih godina. To su trenuci koji žive i danas i inspirišu nove generacije.

Pored atraktivnog videa, cenjeni fotograf Viki Grout ovu kampanju upotpunjuje i nizom moćnih fotografija, slaveći jedinstveni identitet i prepoznatljivost svakog lika, kao predstavnika londonske savremene streetwear i muzičke kulture.

U filmu Take a Different Path Reebok Classic poziva na putovanje kroz autentične underground scene, u kojima svaka sekvenca jasno odražava supkulturu i ekspresiju devedesetih

Osvežen za novu kolekciju jesen/zima 2018, Aztrek OG predstavlja spoj upečatljivog retro stila, duha devedesetih i autentične forme. Na radost ljubitelja ovog modela, Hexalite tehnologija je zadržana, uz osnovne proporcije, visinu patike, baš kao i neke druge odlike prve verzije, poput belog gornjišta sa crnim brendingom i prepoznatljivih 3M refleksivnih tačaka.

Reebok Classic Aztrek OG muški modeli ekskluzivno su dostupni u Tike Shopu u Beogradu, u Ulici kralja Petra 24.

The post Modna reinkarnacija devedesetih – povratak patika Aztrek OG appeared first on 42 magazin.

Jedan tipičan dan triatlonke svakako je drugačiji od dana drugih ljudi. Možda i ne koliko u treningu ili ishrani koliko u mentalnoj snazi i volji. Vida Medić (26) jedna je od tih devojaka – tačnije, naša najbolja triatlonka i vicešampionka Balkana koja se takmiči na evropskom i svetskom nivou kao članica reprezentacije. Ona, ipak, tvrdi da nema ništa spektakularno u danu jedne triatlonke, osim „rezultata treninga, tih malih pomaka svakog dana od kojih se gradi uspeh“. Pored sporta, Vidina pasija i ljubav je i slikarstvo, s obzirom na to da ga je diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Nedavno je osvojila prvo mesto u ukupnoj konkurenciji na 25. pančevačkom triatlonu i to je Vidi ujedno bio i deo priprema za predstojeći Svetski kup u Mađarskoj. Kako kaže, ova trka bila je kako fizička, tako i mentalna priprema za kvalifikacione trke za Olimpijske igre u Tokiju.

Vido, kako izgleda prosečan dan jedne triatlonke?
Sve sportistkinje, pa i triatlonke, ustaju u svitanje kako bi svoj prvi trening obavile što ranije. Ja ustajem rano, ali ne zbog treninga, nego zbog svojih ušatih drugara. Dan mi počinje šetnjom sa moja tri psa, potom doručak i onda akcija. Moj jutarnji trening je najčešće plivanje, posle kog nastupa maratonski obrok. Nakon iscrpljujuća četiri kilometra plivanja obrok koji često jedem jeste kombinacija slatkog krompira, krompira, cvekle, nekih mahunarki i mnogo brokolija. Neizbežna pratnja je ogromna salata koja nekima može da posluži kao ceo obrok. Ne bi se reklo, ali ja jedem mnogo. Posle teškog jutarnjeg treninga i obilnog obroka moje telo čezne za snom, ali iz iskustva sam shvatila da to lose utiče na moj sledeći trening. Umesto da spavam vreme oporavka provedem čitajući knjigu ili mazeći se sa mojim macama jer one me najbolje odmaraju, tačnije leče me. Moj najbolji partner u izležavanju je slepi mačak Miško. Drugi trening vožnje bicikla ili trčanja provedem u potpunom fokusu na ono što je zadatak treninga, određene brojke koje moraju da se ispoštuju i onda opet hrana i spavanje. Nema ništa spektakularno u danu jedne sportistkinje, osim rezultata treninga, tih malih pomaka svakog dana od kojih se gradi uspeh.

A najlepše od svega je što pobednica ili pobednik jeste svako ko završi trku. Nije ništa nadljudski i svaka osoba koja je dovoljno odlučna može postići to, kao i sve ostalo…

Zašto si se odlučila baš za treniranje triatlona?
Slikala sam ceo život i tu nije bilo mesta za sport. Odrastanje na selu i priroda bili su moj sport. Tek po završetku fakulteta odlučila sam da se posvetim sportu, postavljajući sebi najviše ciljeve. Moj cilj bio je odlazak na Olimpijske igre, samo nisam znala u kom sportu. Triatlon spaja tri zahtevna sporta, plivanje, biciklizam i trčanje u jedan još zahtevniji, a to je za mene bio izazov.

Da li si se susretala sa krizama u toku takmičenja? Koliko su bile intenzivne i na koji način si ih prebrodila?
Krize su sastavni deo takmičenja i treninga. Na treningu se pripremam da što bolje i brže prevaziđem neku kriznu situaciju. Na trkama fizičke krize poput „sve me boli, pukla mi je guma, hladno je, toplo je“ često su praćene psihičkim krizama koje nas poraze češće od fizičkih. U tim trenucima trudim se da ostanem fokusirana na cilj trke, da se podsećam zašto to radim i koliko vredno radim da bih bila tu gde jesam. Ako nemam dovoljno motivacije u sebi, potražiću je spolja u publici, u dragim ljudima koji su došli da me bodre i u mojoj Berti i Hani.

Šta te motiviše u sportu, a šta u životu?
Motivišu me moja Berta i Hana. Berta je moja bivša trening partnerka, a Hana sadašnja. Berta je kuca koju je moj momak Kristijan spasao iz snega pored puta dok je ležala pored svog zgaženog drugara. Ona je mešanka divlje krvi i obožavala je sa mnom da ide u razne akcije, trčanja, kupanja… Nakon nekog vremena Berta više nije mogla da me prati, ali se trudila svim snagama. Ubrzo smo otkrili da ima rak pluća i brzo je umrla. Za mene je Berta motivacija jer je u takvom stanju trčala i trčala, znala je da živi i nikad nije odustajala. A Hana je tronoga keruša koja trči kao da ima šest nogu. Kad odredi svoj cilj, za nju ne postoji prepreka koju ne može preskočiti, to je uporno i tvrdoglavo stvorenje. Ja želim da budem kao one, moje heroine.

☀️☀️☀️ – #sport #running #tri #triathlon #fun #love #lovetorun #workout #cycling #swim #swimbikerun #girl #girlpower #happy #veganathlete #plantbased #training #vegangirl #poweredbyplants #fit #fitness #lifestyle #body #healthybody #healthyming #ironman #ironwoman #adventure #strength #rawvegan

A post shared by Vida Medic (@vidakida) on Jun 13, 2018 at 11:10am PDT

Da li možeš da nam približiš težinu izazova takmičenja u triatlonu poredeći sa nekim iskustvom sa kojim se većina ljudi susrela?
Triatlonom može da se bavi svako, to nije sport samo za čelične ljude, čak naprotiv. Lepota triatlona je u tome što okuplja rekreativce i profesionalce, kao retko koji sport. A najlepše od svega je što pobednica ili pobednik jeste svako ko završi trku. Nije ništa nadljudski i svaka osoba koja je dovoljno odlučna može postići to, kao i sve ostalo…

Šta najviše voliš u vezi sa triatlonom?
Najviše volim raznolikost. Kad bih trenirala smo jedan sport, bilo bi mi dosadno. Potrebno je da budemo svestrani u svakom pogledu, misaonom, obrazovnom, sportskom… Treba da negujemo razne veštine, da budemo kamen i voda u isto vreme.

Moj cilj bio je odlazak na Olimpijske igre, samo nisam znala u kom sportu. Triatlon spaja tri zahtevna sporta, plivanje, biciklizam i trčanje u jedan još zahtevniji, a to je za mene bio izazov

Vodiš i blog vidakida.com na kom objavljuješ fotografije veganske hrane, životinja, putovanja...
Triatlon mi nije ostavio mnogo mesta za slikanje, a kako je slikarstvo moja prva ljubav, morala sam da ostanem u nekom kontaktu sa bojama i oblicima, pa je fotografija postala dodirna tačka. Blog je bio dobar način da nastale fotografije nađu mesto van hard diska i da doprinesu pričama koje pišem. Želim da podelim sa ljudima svoja razmišljanja, ideje, stavove i ono čime se bavim, a društvene mreže su previše površne za tako nešto. Želim da ljudi koji posete moj online prostor budu inspirisani da stvaraju, da se kreći i da misle široko i daleko… Blog sam pokrenula pre nekoliko meseci i interesantnih priča će tek biti. Ono što je mnoge interesovalo jeste detaljna priča o mom sportskom početku koji uskoro stiže na blog.

The post Vida Medić: Treba da negujemo razne veštine, da budemo kamen i voda u isto vreme appeared first on 42 magazin.

Zdrave životne navike i sport neophodni su svakoj ženi kako bi njeno mentalno i fizičko zdravlje moglo da se suoči sa svim životnim izazovima – zato je promocija takvog načina života važna. A to zna i kompanija Sport Vision, koja je generalni distributer brenda Champion, pa je baš zato na Savskoj promenadi organizovala drugi po redu Champion Woman’s Fitness Challenge Day.

#champion Women’s Challenge pokazao je snagu i odlučnost naših devojaka. Hvala svim učesnicama i vidimo se ponovo! #championwomenschallenge2018 #womenschallenge #fitness #fitnessmotivation #event #events

A post shared by SPORT VISION Srbija (@sportvisionsrbija) on May 18, 2018 at 12:03pm PDT

Ove godine okupio se dva puta veći broj devojaka koje su se nadmetale za titulu najspretnije. Nakon što bi uspešno izdržale set zadatih vežbi, devojke su prelazile u drugi krug takmičenja. Kao najspretnija se pokazala Ana Popović, a profesionalni trener i zaštitno lice brenda Champion Marija Ranisavljević čestitala je pobednici.

Osim volje, fizičke spremnosti i upornosti, važan faktor u vežbanju jeste oprema zato Champion pažljivo dizajnira svaki komad kako bi vam pružio podršku kada je teško, a odabir najsavremenijih materijala olakšava svaku prepreku.

The post Moda i sport u jednom danu appeared first on 42 magazin.

Počela je sezona jedrenja, a sa njom se probudilo i naše interesovanje da savladamo ovaj sport koji nas neopisivo, gotovo magnetski privlači dok jedrilice posmatramo sa kopna, toliko da želimo da saznamo sve što o njemu ne znamo. Zato smo našli čoveka koji zna. Osnivač Jedriličarskog kluba Ada Miloš Dobrosavljević otkrio nam je šta treba da naučimo pre nego što podignemo jedra, nakon koliko dana vežbanja možemo da se oprobamo kao samostalni kapetani lađe, kako su devedesetih izgledala internacionalna takmičenja i koliko je jedrenje zapravo skup sport.

Tvoja ljubav prema nautici počinje od malih nogu, kakva su ti sećanja na taj period?
Imam par slika u glavi još iz perioda gradnje naše porodične jedrilice na donjem špicu Ade, nedaleko od mesta gde mi je i danas baza. Verovatno najčvršća uspomena na taj period jeste miris mahagonija, koji je moj otac obrađivao za enterijer Mije. Nešto više frejmova imam sa Hrvatskog primorja, iz Biograda i sa Kornata. Sećam se uvala i plaža, neke dece drugih pustolova-nautičara sa kojom sam se upoznavao i rastajao obično u istom danu, spavanja u tavernama dok su moji bančili, zamišljenih prijatelja Raje, Gaje i Vlaje sa kojima sam komunicirao putem takođe zamišljenog voki-tokija, nevera (oluja), Branka Kockice i moje prve dnevnice (ošmirglao sam mu kormilo od algi i kupio kornjaču) i izvesne Neve, moje prve simpatije. 

Sećam se mlaza vode koji je izlazio iz švert kasete, katapult prevrtanja na svakih par stotina metara, meduza koje sam kofom izbacivao nakon svakog prevrtanja i naših indijanskih pokliča izazvanih jednim od prvih adrenalinskih šokova u našim životima

Već kao dečak osvajao si prve medalje i ušao u reprezentaciju sa AJK klubom. Reci nam nešto više o tom periodu?
To su bile one grozne devedesete. Taman što smo stasali da uđemo u takmičarske vode, nastupila je kriza u celoj državi, a kamoli u sportu kao što je jedrenje. Taj period izgurali smo zahvaljujući neverovatnom trudu roditelja i trenera da nas zadrže na vodi, a sklone sa ulice. Situacija sa opremom nije bila najsrećnija, budžeti za takmičenja nisu ni postojali, ali uvek je bilo dovoljno osnovnih stvari, pažnje i ljubavi da deca ostanu na vodi. Rivalitet mimo regatnog polja nije postojao. Srpsko jedrenje je danas u rukama upravo moje generacije i naš je red da pokažemo šta umemo da učinimo ne samo za klubove kojima pripadamo već za celu zajednicu u kojoj živimo, baš kao i naši prethodnici.

Od svih svetskih i evropskih takmičenja, koje smatraš svojim najvećim uspehom?
Zvučaće možda čudno, ali najveći uspeh je što smo se neposredno nakon završetka rata uopšte pojavili na Otvorenom prvenstvu Evrope u Piranu. Sa dozom predostrožnosti prišli smo teritoriji koju posećujemo prvi put posle raspada, ali nas je tamo dočekalo iznenađenje. Na defileu otvaranja regate, noseći zastavu nove verzije Jugoslavije, dobili smo više ovacija nego i sam domaćin takmičenja. Gostoprimstvo je trajalo svih sedam dana, a odličan odnos imali smo i sa drugim reprezentacijama sa teritorije bivše Jugoslavije (pre svega mislim na reprezentaciju Hrvatske). Jedino su nas Ameri kulirali u vanregatnim aktivnostima. Očigledno po naređenju trenera, nisu hteli da igraju fucu sa nama. Ali nema veze, i ovako im je lopta ubrzo završila u moru. Plasman je generalno bio loš za celu  reprezentaciju, ali s obzirom na to kakve smo čamce i pripreme imali, dobro je što je većina nas bila u prvoj trećini. Takmičenje smo napustili kao zadovoljni i inspirisani tinejdžeri, spremni za prelazak u klasu Laser koja je u svakom pogledu najavljivala nov period u našem sazrevanju.

Kako je nastao JK Ada?
Najlakše je reći spontano. Sa ove tačke gledišta, to je bio splet srećnih okolnosti. Nakon premeštanja AJK-a usled izgradnje mosta, malo sam se udaljio od jedrenja. Tu nastupa luda sreća. Jedan od mojih prijatelja iz grada kupio je splav na praktično istoj lokaciji za koju sam bio vezan od rođenja. Kako se gradio most, tako se gradio i naš budući klub, a da toga nisam bio ni svestan. Okupio sam društvo zainteresovano za plovidbu mojom novom jedrilicom, a zahvaljujući gostoprimstvu domaćina provodili smo sva četiri godišnja doba na reci. Imao sam najboljeg sparing partnera – Vasketa, aktuelnog šampiona u mikroklasi. Njemu hvala što nije škrtario na znanju, već ga je delio sa mnom. Od njega sam naučio mnogo o jedrenju i životu na reci, ali jednu stvar bih izdvojio – on najsrdačnije čestita kada ga pobediš. E, to treba znati!

A kako je počeo da radi kao pravi klub?
Zvaničnu formu kluba dobili smo 2013. kada je moj prijatelj Goša objavio da prodaje splav. Sreća se ponovo pojavila i stigla je pomoć jednog novog prijatelja. Visoki, simpatični lik, dečjeg osmeha i sa sjajem u očima, koji odlično zna šta radi, ali koji zna i da uživa u životu, želeo je mesto baš kakvo je danas naš klub. Treći osnivač kluba je osoba koja je najzaslužnija za moje uspehe, koja me je usmeravala kroz život isključivo ka pravim vrednostima i viteškim stavovima. Moja majka. Ona je zadužena za delovanja u segmentu ekologije, biodiverziteta i istorijskih vrednosti lokaliteta, a često je i glas razuma u donošenju odluka.

Od novajlije na reci ne očekujte da baci papirić, flašu pa čak ni žvaku u vodu, za razliku od nekih starosedelaca čiji trosedi i sandučari plove pored našeg kluba kad god renoviraju svoj splav

Šta se promenilo do danas, kako klub izgleda sada?
Danas klub broji puno članova, posetilaca i poštovalaca. Prima podršku uspešnih pojedinaca i kompanija, a pruža podršku Beograđanima koji brinu o kvalitetu svog života. Meni su omiljeni članovi moji učenici. Zaista ih ima dosta u poslednje tri godine, ali svakome znam ime i svakome znam kako da dolijam kada mu je loš dan (barem tako mislim). Sviđa mi se njihov stav – da su početnici. Trudim se da ga zadrže zauvek. Jer kad savladaš jedno, ideš dalje, i opet si početnik.

Ustaljeno je mišljenje da je jedrenje skup sport, da li je tako?
Uspešno bavljenje bilo kojim sportom na vrhunskom nivou nije jeftino. Tehnologija je napredovala i takođe je i jako skupa. Jedrenje pripada grupi najskupljih sportova na svetu, ali ima jednu predivnu osobinu – podeljeno je na klase. Na primer, klasa Optimistje nešto slično kartingu u auto-moto sportu. Namenjena je deci od 7 do 14 godina i početnička jedrilica nije skuplja od malo boljeg bicikla. Takođe, olimpijske klase same po sebi nisu nepriuštive. Zahvaljujući tome, klubovi imaju mogućnost da privlače članove svih slojeva. Nažalost, mit o skupom sportu često ljude odbije i da proguglaju o bavljenju jedrenjem. Ono što je bitno jeste da je za jedrenje neophodna želja, vetar i voda. Ostalo je opciono.

Koje su od tih različitih klasa koje spominješ dostupne u JK Ada?
Pored Mikrotonera, klub Adaposeduje jedrilice klase Optimist, Laser, Elan 375i Windsurf. U toku je i rekonstrukcija jedne stare olimpijske Jole. Naime, to je klasa jedrilice iz davnih tridesetih godina namenjena olimpijskoj regati u Berlinu. Konkretno, ovaj primerak datira upravo iz te godine, izrađen je od mahagonija i izuzetno sam ponosan što ga posedujemo.

Šta je sve potrebno da bi neko počeo da jedri i nakon koliko vremena može da savlada osnove i osamostali se?
Kao što rekoh, želja, vetar i voda. Naravno, slobodno vreme je takođe bitan faktor. Dvadesetak sati jedrenja raspodeljenih u desetak termina dovoljno je da većina ovlada osnovama plovidbe pod jedrima i počne da uživa u svim čarima ovog sporta. Dosta pomaže stručna literatura, YouTube, pa čak i video-igre na temu jedrenja. Kao i u svemu, onoliko koliko se posvetite, toliko ćete i napredovati. U ovom sportu ne postoji talenat, već potencijal.

Jedrenje pripada grupi najskupljih sportova na svetu, ali ima jednu predivnu osobinu – podeljeno je na klase

Sezona traje od marta do decembra, a koji su ključni datumi u vašem kalendaru ove godine?
Ključno je bilo otvaranje sezone. Jedrimo od marta do decembra, ali posvećeni smo klubu tokom cele godine. Takođe, četvrta subota juna je jako bitan dan za nas. Ove godine organizujemo po treći put Belgrade Cruiser Cup upravo tada. To je regata koja predstavlja Beograd i koja Beogradu predstavlja jedrenje. Sve regate Euro Micro Cupa su takođe bitne za nas i nadam se da ćemo obezbediti budžet da nastupimo na što većem broju ovih takmičenja, kao i na Svetskom prvenstvu u Poljskoj krajem avgusta. I na kraju, BOSL (Belgrade Open Sailing League). Flotno takmičenje vrhunskih posada iz evropskih zemalja na izvanrednim jedrilicama Seascape18 u stadionskim uslovima koje pruža jezero na Adi.

Život na reci je potpuno drugačiji doživljaj grada, a to se naročito vidi kod onih koji ga tek otkriju. Kako ti gledaš na to?
Beograd je jedna od evropskih prestonica koja raspolaže zaista neverovatnom vodenom površinom u samom centru grada. To je fenomenalno – jer i jeste i niste u gradu. Sa obe strane uzmete ono najbolje. Ono čega treba biti svestan jeste da toj fenomenalnoj prirodi u kojoj uživamo treba nešto dati zauzvrat. Možda u našoj sredini to zvuči kao borba sa vetrenjačama, možda to i jeste, ali stvar je pristupa. Treba ući na zadnja vrata, početi od sebe, svoje mikrosredine, dajući primer užoj a onda i široj okolini. Puno ljudi se sa mnom po prvi put susrelo sa pravim životom na reci, prešlo prve milje i videlo grad iz ovog ugla. Dopada mi se što primećuju i dobro i loše. Od novajlije na reci ne očekujte da baci papirić, flašu pa čak ni žvaku u vodu, za razliku od nekih starosedelaca čiji trosedi i sandučari plove pored  našeg kluba kad god renoviraju splav. To mi uliva nadu i trudim se da se novajlije vremenom ne iskvare.

Mnoge jedrenje privlači iz različitih razloga. Da li znaš zašto ti se svidelo pre 20 godina, a zašto danas (možda je to ista stvar)?
Skoro da sam se rodio na jedrilici tako da je prva ljubav došla prirodno ili nisam imao izbora. Kada sam ušao u takmičarsku sferu, jedrenje me je dovodilo do ludila u želji da budem što bolji. Ali me je svet avantura na vodi jako ispunjavao. Sa prvim medaljama zavoleo sam i stres koji donosi takmičenje i počeo da ga kanališem u pozitivu i uspehe. Momenat kada sam shvatio da umem da se borim sa svim (ne)uslovima, takođe je bio interesantan. Sada, nakon više od 30 godina od prve plovidbe pod jedrima, ispunjava me pomeranje granica u svakom smislu. Na vodi se trenutno takmičim sa samim sobom kako da naučim nekoga da što bolje jedri za što kraće vreme. Uživam kada ih vidim kako napreduju. Takođe, i organizovanje regata i promocija sporta u sredini u kojoj živim predstavlja izazov, te me ispunjava svaki pomak koji učinim. U takmičarskom smislu me interesuje međunarodna scena i istraživanje novih klasa.

Mašina mala avantura

A post shared by Jedriličarski klub Ada (@jk_ada) on Jul 21, 2016 at 12:19pm PDT

Ako bi morao da svoje celokupno iskustvo opišeš jednom scenom na jedrilici, koja bi to scena bila?
Pada mi na pamet jedan događaj iz klase Optimist. Imali smo 12‒13 godina. Poslednji dan Balkanijadena Crnom moru. Simba i ja nekoliko milja od bugarske obale, nakon signala odgode usled oluje, jedrimo niz vetar i niz talase koji premašuju visinu naših jarbola. Dok RIB-ovi spasavaju klince polomljenih jarbola i pocepanih jedara, mi razvijamo fascinantnu brzinu koja protivureči svim zakonima fizike. Sećam se mlaza vode koji je izlazio iz švert kasete, katapult prevrtanja na svakih par stotina metara, meduza koje sam kofom izbacivao nakon svakog prevrtanja i naših indijanskih pokliča izazvanih jednim od prvih adrenalinskih šokova u našim životima. I dalje mi nije jasno kako su čamci preživeli taj dan. Bilo je sjajno!

Kakve su vam dalje ambicije i planovi s JK Ada?
Plan je da razvijamo ono što smo započeli. Školu jedrenja, takmičarske aktivnosti, regate, edukativni program i svest o sredini u kojoj živimo. Siguran sam da će nam se i ove sezone pridružiti još finog sveta koji zna da uživa. Smatram da je to neophodno za kvalitetno funkcionisanje sportskog kluba – jer klub ne čini objekat i oprema, klub čine ljudi.

The post Miloš Dobrosavljević Bross: Za jedrenje su neophodni želja, vetar i voda appeared first on 42 magazin.

Da li znate ko je žena koja predstavlja Srbiju na spartanskim trkama i osvaja medalje? Ko ustaje iz kreveta dok dan još nije svanuo i odlazi na trčanje? Ko je igrao košarku za reprezentaciju i bio na naslovnici Playboya? Ko je trener i vežbač u isto vreme? Ko stoji iza Hangar fitnes centra, smišlja nove projekte kad ne trenira sebe ili druge i ambasadorka je najjačih sportskih brendova? Ko je srpska žena visoka 187 cm, duge crne kose vezane u rep i sa gomilom tetovaža?
Odgovori na sva pitanja glase – Jasmina Aleksandrov.

Kada uporediš sebe kada si igrala košarku za reprezentaciju i sada što se tiče kondicije, treninga i ishrane, šta se razlikuje ili, bolje pitanje, šta je ostalo slično?
Daleko sam u boljoj i fizičkoj snazi i kondiciji sada, sa 33 godine, nego dok sam igrala košarku na profesionalnom nivou u svojim dvadesetim. Bolje poznajem svoje telo i koristim ga na najbolji mogući način u svrhu sporta. Prva spartanska trka koju sam istrčala bila mi je surova slika realnog stanja moje nespremnosti, porazila me je i psihički i fizički, jer sam sebe smatrala i jakom i spremnom. Ipak sam bila profesionalni sportista. Pa onda nisam bila, ali tri godine kasnije, 2017, našla sam se na Evropskom i Svetskom prvenstvu kao jedini predstavnik iz Srbije. Negde se i tu ocrtava moj karakter sportiste, da želim i da sam spremna da se takmičim prvo sa sobom pa onda sa ostalima. Kao i većina sportista, nisam bila ljubitelj napornih treninga jer sam ih doživljavala kao kaznu, i nešto što moram da uradim kako bih igrala utakmice, ali, ponavljam, nisam bila svesna na koje sve načine mogu da iskoristim sve svoje fizikalije na terenu, što je šteta. Inače, ja sam godinama vegan, a vegetarijanac sam od 2006. godine, kada to i nije bilo toliko popularno i prihvatljivo, tako da svoje telo kvalitetno hranim već godinama, a samim tim opovrgavam teorije o ovom načinu ishrane i vrhunskom sportu.

Jako je lako, bar u današnjem svetu, biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom, a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje

Kako ti to polazi za rukom, s obzirom na to da je kod nas ustaljeno mišljenje da ako treniraš, ne možeš da se hraniš vegetarijanski ili veganski, a tvoj primer to apsolutno demantuje?
Moj konzervativni deo porodice i društva mislio je da sam u sekti, ne šalim se. Zamislite već dovoljno ekscentričnu ćerku, koja se istetovirala sa 16 godina, otišla iz zemlje i sa dvadesetak godina vam saopštava da više i ne jede ni životinje… Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša. Košarka mi je otvorila mnoga vrata u životu, pa time i šansu da studiram na renomiranom fakultetu u SAD, da proširim svoje vidike i prepoznam sebi slične ljude koji imaju iste vrednosti kao ja, a pritom i to žive.
Trudim se da svojim primerom, a ne samo pustom pričom, promenim viđenje i utičem na ljude oko sebe i, eto, možda izazovem nova osećanja i misli, podstaknem nekog da malo drugačije razmišlja.
Imam balansiranu vegansku ishranu koja je za mene sada već normalna, i ne vidim razlog zašto bih išta menjala. Osećam se dobro, snažno, odmorno, moje telo mi je zahvalno, to se vidi i, opet ponavljam, imam i više i snage i kondicije nego većina mlađih sportista. Naravno, i ja variram u kilaži i jedem junk food. Nisam rob svojih dobrih navika, i nisam mašina, ali trudim se da se ne opterećujem kilažom, već čistim subjektivnim osećajem, kako se ja osećam.

Kako izgleda tvoj dnevni meni?
Svako jutro imam isti ritual. Pored crvenog grejpa ili nekog voća popijem i kafu, pojedem jedan visokokalorični smoothie i spremna sam za dan. Konstantno grickam nešto u toku dana, uvek sa sobom nosim koštunjavo voće kao brz i kvalitetan izbor masti i kalorija. Ručak i večera su dosta slični, standard, protein i ugljeni hidrati… u mom slučaju protein crpim iz mahunarki, kinoe, humusa… a ugljene hidrate iz sveg povraća kog možete da se setite. U kuvanju koristim dosta začina tako da volim da se igram egzotičnim ukusima. 

Šta te privlači kod ekstremnog sporta kao što je Spartan Race?
Moraš biti spreman na sve, apsolutno sve, psihički i fizički, pogotovo na trkama koje traju preko deset sati. Spartan Raceje jedna od najzahtevnijih terenskih trka sa preprekama na svetu. Većina trka je na neuređenim terenima, loše vreme, surov teren, ledena voda, puno blata, preko 60 prepreka na stazama su samo neke stvari koje znaš unapred, a ostalo saznaješ u toku trke. Ovo je moja treća godina kako se takmičim. Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam jeste da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja. Telo prati šta mu um kaže, ja znam da mogu.

Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. najbanalniji primer: osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“

Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada?
Iskreno, ostanak u Srbiji i prkošenje stereotipima u različitim sferama života. To je dosta filozofsko pitanje, bar za mene, ali ako me pitate za sport, smatram da mi je najveći uspeh do sada, profesionalizam u dva apsolutno različita sporta i takmičenje na najvišem nivou u oba. Nisam sigurna da je to još nekom pošlo za rukom, ispravite me

Kako izgleda tvoj radni dan od jutra do večeri?
Kada sam u trkačkoj sezoni, ustajem i pre šest kako bih stigla da odradim i trčanje i trening u sali. S obzirom na to da sam vlasnica i trener u Hangaru,većinu svog radnog vremena provedem u sali. Držim grupne i personalne treninge, a u pauzama ili treniram ili sastančim i smišljam nove projekte koje želim da realizujem. Evo baš sada jurim sponzore i dozvole za jedan društveno odgovoran projekat, videćemo kako će se završiti.
Pored svog posla i svoje sale, koju sam napravila i osmislila kao sportski centar atipičnih sportova, gde vlada samo dobra energija, želim da posvetim svoju energiju i razvoju sporta i ekologije na teritoriji cele Srbije, smatram to kao svoju obavezu.
Radim to što volim, tako da mi nije teško da sam 12 sati u toku dana vezana za svoj posao.

Koliko ti je to što radiš kao trener pomoglo da sagledaš neke nove stvari iz te druge perspektive i primeniš ih kod sebe kada sama sebe treniraš i koje su to stvari?
Upornost i strpljenje. Strpljenje je nešto što mi generalno manjka, jer sam hiperaktivna i želim sve odmah sad, tj. juče. Mnogo cenim tuđi trud i zalaganje, i daleko više slavim napredak svojih vežbača nego sebe same, mislim da oni to znaju. Većinu ljudi koje treniram (rekreativce) treba da ubedim da su i oni sportisti, da ne odustaju i da ne posustaju, a samim tim i sebi obećam isto. Psihološki momenat je, po meni, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti.

Apsolutno ne smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim

 Nekome su teške trke na duge staze kao što je maraton, nekome da diže tegove ili radi zgibove, šta je tebi teško i kako sebe motivišeš kada to radiš?
Sve mi je teško (smeh), ali satisfakcija da nešto mogu da odradim uprkos trenutnim fizičkim nedostacima je najbolji osećaj. Svi znamo da se tokom treninga luči endorfin, hormon sreće, a ja sam zavisna Volim trenutak kada pobedim sebe i kada malim uspesima shvatim da i dalje mogu da napredujem i da se razvijam. Ponavljam, sve je u glavi.

Negde sam pročitala da si rekla da parovi i prijatelji koji u dolaze u paru na trening  zajedno pate i da podsvesno obećanje dato drugoj osobi kada je teško stvara veću odgovornost. Kako porediš samostalni i grupni trening, šta su prednosti jednog, šta drugog, a šta otežavajuće okolnosti?
Tačno je. Svi smo različiti, i samim tim nas podstiču i stimulišu različite stvari. Većina ljudi ne voli da trenira, ali voli da vidi rezultate, i, ako je moguće, što brze. Ja se trudim da, osim rezultatima, zarazim ljude kompletnim ritualom treninga i tim dobrim osećajem posle. Nekome je potreban vizual da je i drugim ljudima jednako teško i da zajedno pate i time stvaraju hemiju između njih samih. Parovi i prijatelji drže se zajedno kada je teško, solidarnost, i pozitivna ali i negativna iskustva zbližavaju ljude i samim tim grade i tim. Svoje vežbače podstičem da imaju aktivan lifestyle i da pričaju o tome, tako se menja svest. Sa druge strane, ljudi koji ne vole da su izloženi pogledima imaju drugačiji sklop, onda sam tu ja sama, 1 na 1, i čitam tu osobu i njene želje. Nekada su fizički nedostaci prikriveni, psihičke prirode, i tu sam ja da te ubedim da kad vladaš svojim telom, hraniš podsvesno svoje samopouzdanje i tako utičeš na situaciju. Stvarno se izvinjavam što filozofiram, ali zaista je tako. Eto i moje studije i iskustva u nekom momentu da se iskoriste. Da podvučem, niko ne može da ti oduzme osećaj samozadovoljstva.

Da li ti treniraš ponekad sa svojim suprugom Nemanjom Aleksandrovim, košarkašem?
Da, često, najviše leti, kada je van košarkaške sezone. I uglavnom smo pred razvodom jer me smatra najstrožim trenerom (smeh). Takmičimo se u svemu što radimo, od kada smo se upoznali, nekada je to bilo šutiranje trojki i bacanja, a sada su to zgibovi i sklekovi Odrasli smo zajedno i formirali smo se kroz naše karijere kao svestrani sportisti, svestrane ličnosti, imali smo dosta i uspona i padova, ali prevashodno smo jedno drugom maksimalna podrška i oslonac. Iskreno, mene je teško trpeti, preambiciozna sam, ne dam na sebe, ne umem da ćutim, svojeglava sam i tvrdoglava, nisam baš tipična supruga, a on to sve filtrira i usmerava me u pravom smeru, njemu treba dati medalju za rad i trud.

Kada neko nikada nije vežbao i prvi put dolazi kod tebe na trening, šta mu kažeš, šta je najvažnije da u startu nauči i usvoji?
Da trening nije kazna.

Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam je da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja

Da li misliš da motiv zbog koga je neko počeo da vežba diktira proces i razvoj vežbanja?
Ne. Bitan je, ali ne i presudan, sve počinje od svesne odluke da promeniš nešto, a posle te odluke i euforije ide period preispitivanja, tada se definiše karakter i dovodi se pravo lice u prvi plan, ko si i šta želiš da uradiš ili da promeniš. Ja ne mogu umesto tebe ni da treniram, ni da vežbam, ni da želim promenu više od tebe, ali mogu da ti pomognem usput, zato sam tu. Znam kako ti je, prolazim taj ciklus preko 25 godina i eto me, još sam tu. Mogla sam da odustanem milion puta, ali nisam. Proglašavali su me netalentovanom i nedovoljno dobrom odmalena, izbacivali me iz timova, branili mi da treniram, ali opstala sam. Kada sam prestala da budem košarkašica, nisam prestala da postojim kao ličnost, košarka nije bila nešto što me definiše već samo nešto što ja radim, a iskustva su me oblikovala i naučila mnogo više od košarke. To sve dajem svojim vežbačima.

Pošto većina vežbača dolazi zbog fizičkog izgleda i toga da što brže smrša, šta im savetuješ, koji trening, intenzitet, ishranu?
Za početak su mi uvek potrebne minimum tri-četiri nedelje. Naučno je dokazano da se navike menjaju i stvaraju tek posle 21 dana rutine. Ja insistiram da ti trening postane rutina u kojoj uživaš, a samim tim će doći i rezultati.

Šta je tvoj lični motiv za vežbanje bio pre 10 godina, a šta je danas?
Takmičenje sama sa sobom i dokazivanje, prvo sebi da mogu, pa ostalima da smem.

Ti si se još 2013. slikala za Playboy, a danas svakodnevno možemo da vidimo rezultate tvojih treninga kroz profesionalne fotografije na tvom Instagram profilu. Kako ti gledaš na svoje telo?
Kroz celu istoriju čovečanstva ljudi su veličali naga ljudska tela, i fizionomiju i seksualnost, ja apsolutno nemam problem niti smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim. Volim svoje telo, volim i svoje atribute i svoje nedostatke i to me čini jedinstvenom. Mislim da se na mojim fotkama više vidi samopouzdanje nego neka erotika, bar ja sebe ne doživljavam tako.

Psihološki momenat je, po mom mišljenju, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti

Jasmina Aleksandrov je danas brend koji prepoznaju drugi brendovi, po kom sistemu biraš sa kime ćeš sarađivati?
Isključivo sarađujem sa brendovima koji dele sličan sistem vrednosti, bar u poslovnom smislu, kao ja. Odbijam svaku vrstu saradnje koja se kosi sa mojim principima bez obzira na ponudu. Daleko bih bila uspešnija da sam trendi, ali nisam to bila do sada i odlično se snalazim. Pored brendova, odbijam i emisije i novine za koje smatram da nisam adekvatan sagovornik.
Jako je lako danas biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje. Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. Najbanalniji primer, osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“, to jednostavno nije moj fazon, i svi to znaju.

Šta si zacrtala kao svoju sledeću prepreku i kako se spremaš da je preskočiš?
Želim da realizujem neke od svojih undergorund projekata, da istrčim sve najteže trke na svetu i da pokrenem priču i sve polemike o jednoj čudnoj, visokoj, tetoviranoj, hipi, ekscentričnoj modernoj ženi koja u Srbiji živi život na svoj način bez kompromisa… Eto, želim da budem taj uzor svima.

The post Jasmina Aleksandrov: Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša appeared first on 42 magazin.

I konačno je stigla! Najnovija, ekskluzivna Jordan kolekcija za žene i model Air Jordan 1 predstavljeni su premijerno posetiocima na događaju organizovanom u Tike Shopu u Jevremovoj 25.

Brojni ljubitelji ovih kultnih patika i mode imali su priliku da od poznatih blogerki i kolekcionara čuju više o modnim trendovima i njihovim fashion-forward kreacijama koje su bazirane na najnovijoj Air Jodran 1 Season of Her kolekciji, po prvi put lansiranoj na domaćem tržištu.

Iako je ovaj Jordan model patika veoma tražen, njegovo vreme tek dolazi

Osim blogerki koje su predstavile svoje modne kombinacije uklopljene sa Jordan patikama, događaju je prisustvovala i Nevena Stojićević, pasionirana kolekcionarka patika.

Air Jordan 1 Season of Her kolekcija kombinuje materijale luksuznog satena i meke uštavljene kože, uz jedinstvene boje, prikazujući jak stav koji odjekuje dalje od košarkaškog parketa. Iako je ovaj Jordan model patika veoma tražen, njegovo vreme tek dolazi.

The post Air Jordan 1 – patike za žene sa stavom appeared first on 42 magazin.

Postoje čak tri razloga zbog kojih ovaj novi, a istovremeno retro model privlači našu pažnju. Prvi je zato što su džordanke apsolutna klasika kada je reč o Nike modelima i kao takve su bezvremene, pa ostaju iz sezone u sezonu, iz generacije u generaciju. Drugi je sportska legenda Michael Jordan na kog niko nije imun, pa bilo da imate klince koji tek počinju da treniraju ili i sami ubacite pokoju trojku, košarkaški adrenalin zahteva dobru potporu u vidu opreme kao što su prave patike. Možda niste Jordan, al’ zašto ne biste koračali u njegovim patikama.

Treća i poslednja od top tri stavki nije iz sportske kategorije već iz modne. Royal plava boja, velur koža i duboke patike su apsolutni must sezone, a to ne kažemo samo mi, već citiramo dizajnere. Ovaj model se šeta sa stilom, pa ako ste hrabri, usudite se da, osim uz proverenu opciju džinsa i majice, ove patike kombinujte s haljinom, dodajte naočare sa ogledalima u plavoj boji i samo koračajte ulicom. Pažnja zagarantovana!
A sada da se upoznamo, mi ovde pričamo o Nike Air Jordan V modelu, koji je još jedan od legendarnih iz serije patika proizvedenih za najboljeg NBA igrača svih vremena Michaela Jordana.

Možda niste Jordan, al’ zašto ne biste koračali u njegovim patikama

Novo izdanje Air Jordan V Blue Sude dolazi izrađeno od velur kože u Game Royal boji, a kao deo Flight Suit kolekcije inspirisano je bojom opreme za trening koju je nosio čuveni Leteći Majk.
Model je dizajnirao čuveni Nikeov dizajner Tinker Hatfield još davne 1990. godine, a inspiraciju je potražio u estetici ratnih borbenih aviona iz Drugog svetskog rata.
Ovo izdanje zadržava standardne karakteristike kao 3M reflective materijal na jeziku koji asocira na rep aviona, steznik za pertle i Shark Teeth detalje na đonu.
Novi retro model dostupan je u Tike Shopu u Beogradu, u Ulici kralja Petra 24, ili ga pronađite na sajtu www.tike.rs.

The post Stilsko zakucavanje sa pola terena appeared first on 42 magazin.

Bivša atletičarka, magistar komunikologije, žena iz čijeg se CV-ja izdvajaju Olimpijske igre, Pesma Evrovizije i adidas u Nemačkoj i, kada tu zastanete, sve izgleda kao da ona korača uzlazom putanjom koju je sama osmislila, ali ako nastavite, sledi povratak u Srbiju. Pitali smo je zašto, a ona s osmehom, spontano, odgovara zato što tamo nije imala dovoljno onog što želi. Onda postaje deo Mikser festivala, Urbanog inkubatora, Krokodila, a paralelno otpočinje svoj najveći projekat – osnivanje Atletskog kluba Running sa idejom da promeni svest ljudima u Srbiji kada je reč o sportu. Kada žena sa takvim iskustvom počinje od nule i gradi brend, onda je zadovoljstvo razgovarati o njenim desetogodišnjim ciljevima, a već za nekoliko godina ostvarila je gotovo nemoguće, trčanje je postalo trend u Srbiji!

Radila si na velikim projektima kao što su Olimpijske igre u Atini 2004. Pesma Evrovizije 2006, u centrali adidasa u Nemačkoj između ostalog, a zatim se vratila u Srbiju. Šta je uticalo na tvoju odluku?
To se nije desilo planski, jer da se desilo planski, ne bi bilo tako. To je bilo pre deset godina. U tom trenutku su stvari ovde izgledale optimistično, izgledalo je kao da će se krenuti u nekom boljem pravcu. Tada mi se činilo da sa svim svojim iskustvom mogu ovde da napravim promenu. I nije mi odgovaralo da imam kancelarijski posao u inostranstvu – imala sam stabilan posao od devet do pet i osećala sam se kao u zatvoru, da gubim vreme i da ne doprinosim dovoljno. Nije mi bilo dovoljno da imam lepu platu s kojom mogu sebi i svom partneru da obezbedim lepši život, kola, letovanje… To mi nije bilo dovoljno. Sasvim slučajno odlučila sam da ne obnovim ugovor i da to stavim na stand by. Došla sam ovde na poziciju direktora u konsultantskoj kompaniji gde sam se zadržala pet dana. Zatim me je drugarica, producentkinja Maja Đulić, sada Maršićević, pozvala da pomognem revitalizaciji gradske četvrti Savamale, odnosno prvom Mikser festivalu i od tog trenutka počinje posao koji traje 24 sata, a nije usmeren na honorar već na društveno angažovanje.

Kod nas ne postoji neki profesionalni pristup u komunikacijama u sportu, pa se ljudi ili deca uključuju u sport kako bi bili Novak Đoković, a onda se isključuju u nekom periodu kada shvate da to nisu

To je prelomna godina budući da si tada osnovala Atletski klub Running.
Da, u novembru te godine osnovan je Running. Nekada sam se bavila profesionalno atletikom i odrasla sam na Partizanovom stadionu. Ono što je dobro u Nemačkoj jeste što sam se vratila trčanju, s obzirom na to da tamo postoji kultura trčanja i oprema mi je bila na raspolaganju (smeh). Polako sam se spremala za Beogradski maraton u aprilu te 2012. godine. Tada su već u Nemačkoj postojali road-running klubovi i ljudi koji trče. U Beogradu je tada je bilo svega stotinak rekreativnih trkača. Njih dvadesetak se okupljalo oko sajta Trčanje.rs koje je osnovano na jesen 2011. Njima sam se priključila i pomagala svojim znanjem i iskustvom jer sam mislila da kroz trčanje ljudi ovde mogu da postanu mentalno zdraviji, a onda i fizički. Paralelno su se dešavali projekti revitalizacije Savamale, Mikser festival, potom Urbani inkubator sa Goethe Institutom, koji je obuhvatao 10 projekata.

Kako nastaje Running?
Na preporuku glavnog trenera Trčanje.rs u novembru osnivam Running sa idejom da ponudim nešto drugačije. Da inkorporiram svoje iskustvo i ekspertizu u komunikaciju u sportu. Kod nas ne postoji neki profesionalni pristup u komunikacijama u sportu, pa se ljudi ili deca uključuju u sport kako bi bili Novak Đoković, a onda se isključuju kada shvate da to nisu i nikad se sportom više ne bave. Moja ideja je bila da se to promeni, da trčanje i sport učinim pristupačnim širim narodnim masama na njima blizak način – moderan i zabavan. U trenutku osnivanja Runninga želela sam dve stvari – prvo, da pokrenem besplatan program za decu kako bismo im trčanje predstavili kao omiljenu obavezu koja se neguje kroz život. To je trend u svetu, a kod nas to mora da počne da se dešava paralelno sa drugim promenama u Srbiji. Druga stvar je bila da rekreativnim trkačima obezbedimo prostor za presvlačenje, tuševe i trenersku podršku. To je falilo u tom trenutku. U saradnji sa opštinom Savski venac i Dečjim kulturnim centrom Majdan pokrenula sam program za decu i obezbedili smo trkačima da koriste prostorije. Nakon toga pokrenuli smo program za odrasle 10 Running, ali ovo su bile osnove.

Kakve je bio odziv ljudi te prve godine, a kako je danas s obzirom na to da je sada trčanje trend? Kako je to izgledalo prve godine?
Rekla si da se ljudi sada uključuju jer je trčanje kul. E to je rezultat onoga što smo tada radili. To je upravo to što sam želela da postignem, da ljudima trčanje postane kul obaveza. To smo postigli, a kako? U toj prvoj godini najbitnije je bilo vrlo jasno planiranje onoga što želite da postignete i kako. Tada smo imali kampanju Trčanje je. Želeli smo da kažemo da to nije samo atletika već je ljudima i revolucija u životu, vrsta meditacije… svakome je nešto drugo. Želeli smo da kroz online i offline kampanju te prve godine prbližimo trčanje na kul način pre svega mladim ljudima, a onda i starijim. Bilo je bitno planiranje, ali i prepoznavanje stvari i dalja modifikacija planova u skladu sa tržištem i društvom. U stvari, prvih godinu dana ništa drugo nismo radili osim što smo gradili vizuelni identitet, pravili jasne ciljeve, planove, kratkoročne i dugoročne, saradnje, ugovore, dizajn i komunikaciju. To traje! Kada pokrenete nešto od nule da biste stvorili brend koji ima identitet, morate da odvojite vreme za to. To vreme sam omogućila tako što sam radila druge stvari, pa nisam živela od toga i moglo je vrlo temeljno i profesionalno da se radi.

Zatim je nastao dečji program.
Ljudi misle da će odmah da se prijavi gomila dece, ali to nije tako. Ono što u realnosti igra najveću ulogu jeste reputacija i preporuka i prepoznavanje po senzibilitetu. Što se tiče dece, imamo između 10 i 20 klinaca koji prolaze kroz školu. Kod nas je, nažalost, mentalitet takav da ljudi ako ne plate, misle da ne dobijaju kvalitetnu uslugu, a mi angažujemo najbolje trenere na tržištu, biramo ih po visokim kriterijumima, tako ih i plaćamo i trudimo se da taj nivo kvaliteta održimo.

Kako izgleda dečji program?
On se sastoji iz treninga i radionica o ishrani. Treninzi su prilagođeni uzrastima. Počinje zagrevanjem, pa se radi tzv. poligon gde deca rade na koordinaciji tela kroz kolut napred, trčanje… osim na kondiciji, radi se i na motorici. Trening se završava igrom, sakrije se predmet recimo, pa ga oni traže i za kraj ide istezanje. To se održava za vikend, subotom i nedeljom. Volela bih da ovo raste jer je ovaj program osnovan kako bismo roditeljima, pored svega što plaćaju, knjiga, škola, odeće, obuće i ostalog, mogli da omogućimo nešto besplatno.

Uključila si i roditelje da ne moraju da čekaju da klinci završe s treningom već da to bude porodična aktivnost.
Pratili smo šta je nabolja praksa u inostranstvu kako bismo je primenili i ovde. U isto vreme primetili smo da roditelji, kad dovedu decu, sede ispred sale, pa ih dovedu kad im odgovara, a ne dovedu ih kad im ne odgovara. Želeli smo da postoji kontinuitet i da to bude zajednička obaveza jer smo znali da, ako to bude obaveza roditelja, oni će povesti i dete. Pa smo uveli program Running mama i Running tata uz nadoknadu od 800 dinara mesečno, što je 100 dinara po treningu, gde dobiju individualni trening u odnosu na kapacitete koje procenjujemo testiranjem. Oni odrade svoj trening i vrate se na rastezanje s decom i to postaje zajednička aktivnost.

Trčala sam sve trke Beogradskog maratona osim onih kada sam živela van Srbije. Sećam se i ’99. godine kada je bilo bombardovanje i pljuštala je kiša

Kakav izgleda program za odrasle?
Program 10 Running nastao je sasvim slučajno u februaru 2014. Mi smo koorganizator trke s preprekama Challenge Race na Košutnjaku i, odlazeći tamo, razgovarala sam sa glavim trenerom Igorom Čurovićem. Oboje smo se spremali za Beogradski maraton i razmišljali zašto ne spremamo još neke ljude za ovaj program. Sećam se da je on rekao da to ne može da bude da se samo skupimo i trčimo zajedno, već mora da bude prilagođenu kvalitetu koji želimo da postignemo. Da to bude manja grupa ljudi sa tri treninga nedeljno, da imaju kabine i tuševe, da jedan trening bude stabilizacija snage i rastezanja u sali, a zatim trčanje sa detaljnim planom ishrane. Onda smo se složili da tako krenemo i napravili smo prvi vizual. Trčali smo 10 Running Beograd, Novi Sad, Budimpešta, zatim Rim. Najdirljivije je to da imamo ljude od 16 do 60 godina. Jedna 16-godišnjakinja spremala se za maraton, a kada smo išli u Rim, ona i još neki mladi ljudi su sa našim programom prvi put putovali u inostranstvo i leteli avionom. Tada sam shvatila šta zapravo radimo! Dvoje dece leti s nama avionom, jedno prvi put ide u inostranstvo, drugo prvi put leti avionom – a razlog je trčanje!

To je dobar osećaj.
Jeste, zato smo 2013. počeli s programom međunarodne saradnje, a to je pregovaranje s međunarodnim trkama za povoljnije uslove za učešće trkača iz Srbije. Maraton i polumaraton u Stokholmu, gde smo bili prošle godine, košta skoro 100 evra, a nama je to mnogo. Nakon pregovora dobili smo popust i to ne samo za ljude iz Runninga već za sve ljude iz Srbije koji se prijave preko nas, a plaćali su 25 evra za trku. Za Rim smo takođe dogovorili odličan popust i poveli preko 70 ljudi iz Srbije u Italiju. Svi mediji su tada objavili da je to rekordni broj trkača iz Srbije na bilo kojoj maratonskoj trci u Italiji.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nakon Košutnjak Challenge Race, koji je svake godine drugačiji, sledi Color Running, otkud ideja?
Košutnjak Challenge Race nastao je isto spontano, nekoliko rekreativnih trkača sa kojima sam trčala poželelo je da organizujemo trku s preprekama. Mi smo to organizovali za nas i prijatelje i to je skroz neplanirano preraslo u značajnu trku u Srbiji. O trci s bojama pričam otkad sam osnovala Running. To je najpopularnija tematska trka na svetu. Ona upravo uključuje decu i mlade ljude u sport na prezabavan način. Moja želja je bila da zvanični The Color Run dovedem u Srbiju, to je ogroman brend. Kontaktirala sam sa njima, ali licenca za naše tržište koštala je oko pola miliona evra. Tada sam shvatila da ne možemo zvanični Color Run da dovedemo već da napravimo našu tematsku trku u Srbiji, pa smo je nazvali Color Running, po našem Runningu. Boje su naravno najvažnije ali su preskupe – 100 grama te boje košta jedan evro, a na trci bacite oko 200 kilograma. Boje treba da budu organske i jestive, da ako nekom upadne u usta, ne bude problema, da se lako ispiraju. One moraju da prođu sve sanitarne kontrole, pa je procedura organizovanja ove trke mnogo komplikovanija od drugih.

Ovo je već treća po redu trka, što znači da ste ipak uspeli.
Prve godine kada smo je organizovali nismo imali glavnog sponzora – glavno sponzorstvo je nakon potpisanog ugovora bilo otkazano, tako da sam svu svoju ušteđevinu uložila da se desi prva trka, uz pomoć prijatelja i partera, među kojima je Savez za rekreaciju i fitnes Srbije. Boje, reći ću vam otvoreno, uzela sam od dečka koji u Mađarskoj organizuje žurke s bojama, a meni je 50 kilograma boje dovezao preko Horgoša. Bukvalno uz pomoć prijatelja i volontera uspeli smo da organizujemo prvu trku. Imali smo ogromnu medijsku pažnju i u Srbiji i u regionu. Tada sam znala da sa dobro obavljenim poslom možemo da nađemo sponzora za sledeću godinu, iako sam tada iskreno rekla da ja to više nikad neću raditi. Teško iskustvo u svakom smislu – vremena, emocija i finansija, svega!

Mislim da su ljudi efikasniji u svojim poslovima ako se bave sportom, generalni menadžeri velikih svetskih kompanija najčešće trče

Kako je onda došlo do druge trke?
Sledeće godine me je pozvala bivša koleginica iz agencije u kojoj sam radila pet godina i rekla „Dobar dan, da li je to Running? Da li će biti trke ove godine, mi želimo da budemo sponzor.“ Napravila sam prezentaciju uz ogromnu muku i poslala je i kompanijama koje se bave bojama. Ujutru sam poslala i bukvalno me je popodne zvala Tikkurila i rekli su da žele da rezervišu glavno sponzorstvo. Da jure ovu trku otkad je održana i da žele da budu glavni sponzor. To je ono kad ljudi kažu moraš nešto da daš da bi dobio. Trka je doživela neverovatan uspeh i sada mi je želja da samo raste. I ove godine je Tikkurila sponzor, oni proizvode boje organskog porekla, a ljudi koji imaju problem sa alergijama isključivo koriste Tikkuriline boje jer su antialergenske. Sada i drugi to prepoznaju, pa nam je ove godine sponzor i opština Stari grad jer je svake godine druga lokacija trke, a ove je na Dorćolu.

Šta mogu da očekuju 16. septembra oni koji se prijave za trku?
Ova trka sastoji se od dve trke – za decu i za odrasle. Ona je i pet friendly, pa smo prošle godine imali dve kuce, a ove godine imamo zvaničnu prijavu kako bismo mogli brojeve da uradimo i za kuce i mace. Za sada imamo blizu 10 prijavljenih. U 10 časova počine trka za decu na 300 metara, a u podne trka za odrasle. Manifestacija ne uključuje samo trku, već i aktivnosti pre trke koje naši partneri i sponzori organizuju i oni su zabavnog karaktera. Tako će na raspolaganju biti Jeep Renagede za avanturističku test vožnju kroz gradsku sredinu, ali i mnogi drugi, pa ljudi mogu da dođu ranije i da uživaju pre trke, ali i posle trke kada kreće žurka.

Kada pokrenete nešto od nule da biste stvorili brend koji ima identitet, morate da odvojite vreme

Kad si trčala svoj prvi maraton?
Kada je osnovan Beogradski maraton. Trčala sam sve maratone osim onih kada sam živela van Srbije. Kao mala pet kilometara, kao malo starija polumaraton, a jednom i ceo maraton. Sećam se i ’99. godine kada je bilo bombardovanje i pljuštala kiša. Tako da trčim ceo život sa jednom ogromnom pauzom, zbog koje mi je žao, a to je kada sam otišla u Atinu da radim i otprilike pet godina do Nemačke bila sam isključena. Kroz uključivanje u sport se sve menja, okruženje i poslovi, navike. Mislim da su ljudi efikasniji u svojim poslovima, ako se bave sportom, generalni menadžeri velikih svetskih kompanija najčešće trče. Ljudima se jednostavno promeni život kada počnu da trče, a kako se oni menjaju iznutra, to se vidi i spolja. Ja to vidim kod nas u Runningu, bukvalno na našem primeru, ne moram da gledam dalje – to su ljudi koji sada dobro izgledaju i sebi i drugima i dobro se osećaju.

Kakvi su dalji planovi?
Da Color Running raste zdravo. Da svake godine pružamo više trkačima i društvu, da naši partneki budu svake godine zadovoljni sa nama. Da se uključuju i drugi koji to prepoznaju, da budžet raste i da možemo da kažemo da ćemo imati na Ušću trku za 5.000 ljudi, da ćemo imati 1.000 kilograma boja, da će to biti regionalni događaj u isto vreme u nekoliko država, da ćemo imati video-bim gde u isto vreme svi startuju… Imam viziju te trke kako raste i već sada dogovaramo šta će biti za dve godine jer ona mora da raste i nema nazad. Volela bih da 10 Running naraste da imamo pet Running programa i da odemo na neke lokacije koje nismo videli, a da razlog putovanja bude trčanje. Ove godine idemo u Bejrut. Da dečji program nastavimo i da skupimo sredstva za još radionica o ishrani. A desetogodišnji cilj za Running jeste da aktiviramo tinejdžere kroz teen program, a ideja je aktivacija dece, pogotovo devojčica koje se isključuju iz sporta u tom periodu. To je već ispričana priča u Evropi, a kod nas je to sada aktuelna tema.

U vašoj kampanji ljudi su odgovarali na pitanje šta je za njih trčanje – a šta je ono za tebe, šta bi ti dodala na kraju rečenice: Trčanje je…
Život!

The post Milena Berić: Trčanje je revolucija u životu! appeared first on 42 magazin.

Sezona kupaćih kostima je pri kraju, pa je vreme da se vratimo svojim standardnim rutinama i sportu, koji je nezaobilazan deo njih. Pre nego što potražite novu sportsku opremu, imamo novu vest! Kada je reč o vrhunskoj sportskoj opremi, često se pominje Under Armour kao jedan od najpoznatijih svetskih brendova u ovoj oblasti, a sada je konačno stigao u Srbiju! Ekskluzivna Under Armour prodavnica nalazi se u Ušće Shopping Centeru i otvorena je na originalan način.

Kako su snaga, energija i izdržljivost sinonimi za ovaj sportski brend, brojni posetioci imali su zadatak da udruže snagu i zajedno podignu ukupno tri tone, kako bi i zvanično otvorili prvu Under Armour prodavnicu u regionu.

Under Armour fokusiran je na najsavremeniju proizvodnju i dizajn, sa ciljem da osnaži sportiste širom sveta

Under Armour fokusiran je na najsavremeniju proizvodnju i dizajn, sa ciljem da osnaži sportiste širom sveta, svim ljubiteljima treninga ponudi vrhunsku opremu i pomogne im da budu još bolji i jači, a postavljeni ciljevi ostvariviji.
Under Armour kolekcije namenjene su muškarcima i ženama, ali postoje i kolekcije namenjene najmlađima.

The post Vrhunska sportska oprema za pravi trening appeared first on 42 magazin.

Znate onu dečju pesmu: „Šušti šušti bambusov list iznad mojeg prozora, noć se tiho spušta na grad sa nebeskih svodova…“ E pa, melodija je sasvim adekvatna za muzičku pozadinu uz priču o izgradnji ovog objekta, bambusa ima koliko volite, doduše ne listova već savitljivog stabla, a svod je jedan iznad terena. Možda ovaj zen momenat čudno zvuči sa sportom u kombinaciji, ali ovde govorimo o sportskoj hali koja nije za monahe, ali može da posluži.

Da je Tajland specifičan po mnogo čemu, potvrđuje i ovaj projekat za koji već na prvi pogled niste sigurni za koju je namenu napravljen. Naime, objekat koji vidite na fotografijama nikao je ove godine, a njegova funkcija je hala sportova Panyaden International School.
Chiangmai Life Construction, koji potpisuju ovaj projekat, napravio je ovu konstrukciju kombinujući moderan organski dizajn, inženjerstvo 21. veka i prirodni materijal – bambus!

Brzi vetrovi, zemljotresi i ostale prirodne sile koje potencijalno ugrožavaju gradnju na ovom području uzete su u obzir, pa je inženjerski rezultat objekat koji ove nepogode ne dotiču

Kada analiziramo dizajn ove konstrukcije, on se bazira na lotosovom cvetu, a ako se pitate zašto, imamo i odgovor – s obzirom na to da se škola nalazi na Tajlandu, ideja je da se budističko učenje uvrsti u akademske krugove jer to je srce filozofije ove škole.

Početni zadatak arhitektama bio je da sagrade salu koja će biti dovoljno velika da u nju stane 300 studenata, ali istovremeno da integriše zemljane zgrade i objekte od bambusa koje su već deo kompleksa škole, ali i deo prirodnog okruženja lokacije na kojoj se hala nalazi. Trebalo bi da obezbedi aktivnosti koje moderan sport nalaže koristeći samo bambus da natkrije standardni pod sa standardnim sportskim obeležjima jednog terena.

Hala pokriva prostor od 782 kvadratna metra, a ovde se igraju košarka, odbojka i badminton. Zadnji deo bine je zapravo prednji zid skladišta za sportsku i dramsku opremu. Sa obe strane nalaze se balkoni namenjeni roditeljima i drugim posetiocima koji prate sportske događaje ili druge priredbe.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Ovakav dizajn i odabir materijala pružaju prijatnu atmosferu tokom cele godine, zahvaljujući prirodnoj ventilaciji i izolaciji. Otvori između krovnih slojeva omogućuju prirodnu ventilaciju, odnosno provetravanje, ali i neophodan dotok prirodnog svetla. Naime, na osnovu područja na kom je lociran objekat i njegove visine, arhitekte i inženjeri izračunali su pod kojim uglom treba da se nalaze ovi prozori ne bi li se izvikao maksimum od vetra i sunca, i to kako zarad vizuelne koristi kada ste unutra, tako zarad funkcionalnosti. Ako se udaljimo od funkcionalnog segmenta koji apsolutno ispunjava zahteve, ostajemo zadivljeni estetskim jer struktura od bambusa nikog ne ostavlja ravnodušnim kao izložbena skulptura maestralnog zanatskog rada.

Ali vratimo se na druge kvalitete ovog objekta. Dizajn je inženjerski osmišljen, pa tako savremene sigurnosne mere bivaju zadovoljene. Brzi vetrovi, zemljotresi i ostale prirodne sile koje potencijalno ugrožavaju gradnju na ovom području uzete su u obzir, pa je inženjerski rezultat objekat koji ove nepogode ne dotiču.

Da je Tajland specifičan po mnogo čemu, potvrđuje i ovaj projekat za koji već na prvi pogled niste sigurni za koju je namenu napravljen

Inovativni konstruktivni dizajn zasnovan je na inovativnim prefabrikovanim bambusima sa rasponom od preko 17 metara korišćenih bez čelika i posebnih spojeva kako bi se koncipirala struktura. Bambus je na licu mesta pomoću dizalica podignut na svoj položaj i tako je nastala čitava hala.

Kada je reč o materijalu, ovde se nije samo pravi izbor koje drvo upotrebiti, već i koje starosti. Tako je pažljivo odabran bambus tretiran mineralnim solima. Nikakve toksične hemikalije nisu korišćene u procesu tretiranja bambusa pre postavljanja. Ovaj prirodni način još i previđa da će sada i materijal od koga je napravljen biti potpuno funkcionalan najmanje 50 narednih godina.

Možda za tih 50 godina neki od studenata ovde naprave svoje prve sportske korake koji ih lansiraju na svetski vrh košarke, odbojka, atletike i sl. A ako vidimo Tajland na dresu, možemo odmah da proverimo u koju je školu išao i da li mu je pored mišića ambijent sportske hale ispod bambusa dodao na snazi.

Dizajn: Chiangmai Life Construction
Fotografije: Markus Roselieb, Alberto Cosi 

The post Čas fizičkog ispod bambusa appeared first on 42 magazin.