Svetski mediji su album re:member opisali kao upoznavanje nesvakidašnjih kutaka mističnog Islanda, odakle potiče ovaj fantastični kompozitor, muzičar i producent. Na turneji kojom predstavlja svoje četvrto studijsko izdanje, Ólafur Arnalds će posetiti i Beograd, što nas dovodi do priče o njemu i njegovoj spektakularnoj muzici.
Krenuvši od uloge bubnjara u punk-rock bendu, Arnalds je preko usputnog komponovanja klasične muzike došao do BAFTA nagrade i spekulisanja da je upravo njegov poslednji album jedno od najboljih kompozitorskih dela 21. veka.

Mediji i kritičari su opisali re:member kao upoznavanje sa mističnim Islandom. Kako bi ga ti, zapravo, opisao i šta on za tebe predstavlja? Album Island Songs je definitivno bio istraživanje muzičke kulture Islanda, dok je re:member generalno proces istraživanja i eksperimentisanja – u isto vreme i muzički i kada je o mojoj ličnosti reč. Centralna tema albuma jeste promenljiva priroda kreativnosti. Zato, želim da muzika zvuči kao proces, pun preispitivanja i otkrića i to je upravo ono što sam osećao praveći je.

Rekao bih da je najvažniji, a ujedno i najkorisniji element koji sam poneo iz žanrovski raznovrsnog muzičkog odrastanja zapravo svojevrsni DIY stav

Rekao si i da je re:member rezultat tvog pomeranja granica. Kakve su one bile do sada i šta te je inspirisalo da iskoračiš van njih? Najviše se radi o tome da želim da promenim očekivanja i navike koje sam sebi nametnuo. Pokušavam da budem opušteniji i slobodniji – takoreći, bez pravila. Veliki deo takvog razmišljanja sastoji se od toga da uzmem sirov uticaj najrazličitije muzike koju volim i ne filtriram je ni na koji način. Slušam puno hip-hopa, elektronske i pop muzike, pa osećam da je logično da se to odslika kroz ono što stvaram.

Karijeru si gradio i u punk-rock žanru. Da li bi rekao da to utiče i na tvoju muziku danas?
Definitivno. Rekao bih da je najvažniji, a ujedno i najkorisniji element koji sam poneo iz takvog muzičkog odrastanja zapravo svojevrsni DIY stav. To mi je strahovito pomoglo na početku karijere.

Tehnologiju vidim kao alat koji je sjajno imati, ali nije presudan za pravljenje muzike. Neka od najvećih dela ikada snimljena su na vrlo minimalnoj opremi. Nekada ograničenja rađaju kreativnost

Možeš li da nam kažeš više o želji da unaprediš klasičan klavir Stratus softverom?
Nije se radilo o unapređivanju klavira koliko o težnji da nešto toliko blisko ponovo učinim novim i uzbudljivim. Kada sam počeo da pišem re:member, imao sam najveću stvaralačku blokadu koju sam do tada iskusio. Osećao sam da je potrebno da probam nešto novo i iz drugačije perspektive sagledam ono što radim.
Stratus je vrlo over the top način da se to postigne. U principu, reč je o softveru koji kontroliše dva polugenerativna klavira uz pomoć trećeg na kome ja sviram. Mogli bismo da kažemo da to podseća na izvođenje džez improvizacije. Ja sviram i klaviri reaguju, što svaki put rezultira nečim novim.

Da li zamišljaš da ćeš uskoro ponovo razviti svoju muziku u tom tehničkom smislu na neki način?
Ne baš. Mada, nikad ne znaš. Tehnologiju vidim kao alat koji je sjajno imati, ali nije presudan za pravljenje muzike. Neka od najvećih dela ikada snimljena su na vrlo minimalnoj opremi. Nekada ograničenja rađaju kreativnost.

Želim da promenim očekivanja i navike koje sam sebi nametnuo. Pokušavam da budem opušteniji i slobodniji – takoreći, bez pravila

Na ovoj turneji imaš najveću produkciju do sada. Da li to na neki način menja tvoj performans i čitavu atmosferu?
Imam utisak da sam onome što sam zamišljao sada bliži nego ikada ranije. Cilj nije bio da produkcija bude velika, već da u potpunosti podrži muzički aspekt nastupa. Dobra postavka nije važna samo za vizuelni doživljaj, već pomaže i muzičarima na sceni da se izgube u sopstvenom performansu – o tome se upravo radi. Ako ne voliš izvođenje, odlazak na turneju je poprilično besmislen.

Šta je tvoja prva asocijacija na Srbiju kada ti je neko spomene?
Na Islandu imam prijateljicu iz Srbije. Ona mi je pevala neke od srpskih narodnih pesama i ostavile su me bez teksta.

Izdanje re:member u Srbiji je dostupno na servisima Deezer i Google Play, kao i širom sveta u svim digitalnim prodavnicama.

The post Ólafur Arnalds: Želim da muzika zvuči kao proces, pun preispitivanja i otkrića appeared first on 42 magazin.

Iako smo razočarani činjenicom da se većina programa našeg najvećeg filmskog festivala iz lepog i prostranog Sava centra seli u Kombank dvoranu, i dalje se radujemo festovskom preseku filmskih ostvarenja koja ćemo imati prilike da gledamo na velikom platnu.

Poput Berlinala, zanimljivo je da se i ovogodišnji FEST fokusira na rediteljke (i tim naglašava činjenicu da nisu dovoljno zastupljene u industriji), budući da njih 20 potpisuje selektovane filmove.

Mi smo odlučili da nastavimo trend koji filmski festivali propagiraju i zato u ovom postu izdvajamo 10 filmova rediteljki koje morate, prosto morate gledati na predstojećem festivalskom izdanju.

Dobro, ako ste baš lenji – ne morate u sali, okej je i kod kuće. Samo ih odgledajte.

Uglavnom, evo filmova:

Tri dana u Kibronu (3 Tage in Quiberon) / Fokus Evropa
Režija: Emily Atef

Ovom filmu se neviđeno radujemo! U drami rediteljke Emily Atef gledaćemo nemačku glumicu Marie Bäumer kao ikonu filma šezdesetih – prelepu Romy Schneider.

Godinu dana pred smrt, Romy se povlači u luksuzni spa hotel i daje svoj poslednji intervju dvojici novinara.

Glavne uloge: Marie Bäumer, Birgit Minichmayr, Charly Hübner

Kapernaum (Capharnaüm) / Glavni takmičarski program
Režija: Nadine Labaki

Dobitnik nagrade žirija na Filmskom festivalu u Kanu, Capharnaüm (Haos) rediteljke Nadine Labaki priča priču o Zainu (Zain al Rafeea), libanskom dečaku koji tuži svoje roditelje za „zločin“ davanja života.

Glumci u filmu nisu profesionalci, međutim, to se ne primećuje. Labaki je naturščike smestila u određene situacije i zamolila ih da spontano reaguju rečima ili gestovima. Kada su glumci instinktivno odstupali od pisanog scenarija, ona je taj scenario prilagođavala njima i njihovim reakcijama.

Glavne uloge: Kawthar al Haddad, Zain al Rafeea, Nadine Labaki

Šafarikova 19 / Glavni takmičarski program
Režija: Lana Pavkov

Šafarikova 19 je drama apsurda, izmeštena iz realnosti i konvencionalnog dramaturškog toka u kome je predstavljena imućna porodica koja nije spremna da se suoči sa realnošću koja je okružuje, te pribegava apsurdnim radnjama koje prikrivaju njihovu pravu dramu.

Glavne uloge: Jasna Đuričić, Jovana Gavrilović

Pitanje pola (On the Basis of Sex) / FEST 47 program
Režija: Mimi Leder

Teško je boriti se za jednakost u društvu koje različito tretira muškarce i žene.

Film Pitanje pola govori o istinitoj i inspirativnoj priči mlade advokatice Rut Bader Ginsburg, koja je jednim dobijenim slučajem pred američkim Apelacionim sudom preokrenula stoleća diskriminacije nad ženama.

Glavne uloge: Felicity Jones, Armie Hammer, Justin Theroux, Kathy Bates

Uništiteljka (Destroyer) / FEST 47 program
Režija: Karyn Kusama

Uništiteljka prati moralnu i egzistencijalnu odiseju Erin Bell – detektivke losanđeleske policije, koja je, kao mlada policajka, tajno postavljena za članicu jedne kalifornijske bande. Ovaj slučaj imao je tragičan rezultat, međutim, Erin je uspela da preživi.

Mnogo godina kasnije vođa bande nanovo se javlja u njenom životu, te se ona mora pomiriti s demonima koji su joj uništili prošlost, a prete da unište i sadašnjost.

Glavne uloge: Nicole Kidman, Sebastian Stan, Toby Kebbell

Ne ostavljaj trag (Leave no Trace) / FEST 47
Režija: Debra Granik

Ne ostavljaj trag je američki dramski film u režiji Debre Granik, a napisali su ga Granik i Anne Rosellini na osnovu romana My Abandonment. Radnja prati oca veterana sa posttraumatskim poremećajem (Ben Foster) koji živi u šumi sa svojom ćerkom (Thomasin McKenzie).

Premijerno je prikazan na filmskom festivalu Sundance 2018. godine, a teatralno je objavljen 29. juna 2018. godine. Film je dobio univerzalno pozitivne kritike, sa pohvalama za izvedbe glumaca Fostera i McKenzie, a zanimljivo je i da na sajtu Rotten Tomatos ima ocenu 100%.

Glavne uloge: Thomasin McKenzie, Ben Foster

Vizija (Vision) / FEST 47 program
Režija: Naomi Kawase

Zanimljiva i subverzivna priča o Jeanne, novinarki u potrazi za misterioznom i retkom biljkom koja se pojavljuje jednom u 997 godina.

Filmovi rediteljke Naomi Kawase podelili su publiku – neki kažu da ih frustriraju, dok su drugi oduševljeni. Međutim, ovaj film, s mnogo krupnih planova i zvukom vetra koji se vijori među drvećem, vizuelna je poema koja golica čula i osvežava gledaoce.

Glavne uloge: Juliette Binoche, Masatoshi Nagase

Aleksi / Srpski film
Režija: Barbara Vekarić

Film Aleksi, nastao u srpsko-hrvatskoj koprodukciji, potpisuje rediteljka debitantkinja Barbara Vekarić i priča je o mladoj devojci s Pelješca (Tihana Lazović) koja naizgled živi u raju. Međutim, nju vuče umetnička karijera u Berlinu, te iščekuje potvrdu hoće li u Nemačkoj dobiti stipendiju za školovanje. U toku tog prelomnog leta, ona se upušta u vezu s trojicom muškaraca.

Glavne uloge: Tihana Lazović, Goran Marković, Sebastian Cavazza, Neda Arnerić, Aljoša Vučković

Zlatna mladost (Une jeunesse dorée) / Fokus Evropa
Režija: Eva Ionesco

Rose je šesnaestogodišnja devojka koju su roditelji kao malu ostavili socijalnoj službi. Ona i njen 22-godišnji verenik Michel sve svoje demone leče neprekidnim izlascima po najpopularnijim francuskim klubovima.

Njih dvoje postaju deo trendi ekipe koja živi za noć i žurke. Na jednoj žurki oni upoznaju Lucille i Huberta, bogati par od oko pedesetak godina, koji ih praktično usvaja i okreće im živote naglavačke.

Glavne uloge: Isabelle Huppert, Galatéa Bellugi, Melvil Poupaud

Ratnice Sunca (Les Filles du Soleil) / Fokus Evropa
Režija: Eva Husson

Francuska spisateljica i rediteljka Eva Husson u svom novom filmskom ostvarenju priča priču o kurdskim ženama koje se bore protiv Islamske države. Ovaj film našao se u kanskoj konkurenciji za najbolji film prošle godine.

Glavne uloge: Golshifteh Farahani, Emmanuelle Bercot, Erol Afsin

Karte su puštene u prodaju 9. februara, a u prvih sedam dana prodaje odobrava se deset odsto popusta na komplete karata po terminskim linijama. Ulaznice koštaju od 250 do 400 dinara. Karte je moguće kupiti na blagajnama dvorana, a u slučaju Kombank dvorane, Doma omladine, Sava centra i preko sajta Ticket Vision i na njihovim prodajnim mestima, pri čemu je cena uvećana za 20 dinara.

The post 10 odličnih filmova u selekciji 47. FEST-a appeared first on 42 magazin.

Foto: Umicini Torre del Lago; Festival Pucciniano, 2017- Tosca

Tim povodom u Beograd dolaze svetske operske zvezde Paoleta Maroku, Dario di Vjetri i Alberto Gazale. Za ovaj operski spektakl vlada veliko interesovanje publike, karte za parter Sava centra se veoma brzo prodaju.

Po prvi put će na velikoj pozornici Sava centra biti predstavljena i raskošna italijanska scenografija svojstvena velikom teatru na otvorenom.  Postavka Toske u Sava centru je produkcija Pučinijevog festivala iz Tore del Laga, mesta u kojem je Pučini živeo i koje  ga je inspirisalo za mnoga njegova dela. Ovaj  festival je najznačajniji događaj posvećen Pučiniju koji se odvija svake godine u prisustvu na hiljade gledalaca.

Po prvi put će na velikoj pozornici Sava centra biti predstavljena i raskošna italijanska scenografija svojstvena velikom teatru na otvorenom

Biće ovo jedinstvena prilika da se čuju glasovi italijanskih solista, uz dirigentsko vođenje Alberta Veronezija, predsednika Fondacije Pučinijevog festivala iz Tora del Laga. Narodno pozorište u Beogradu učestvuje sa svojim orkestrom i horom. Kostimi su originalne kreacije Festivala. Organizatori događaja su Italijanski institut za kulturu u Beogradu u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu, Sava centrom i Fondacijom Pučinijevog festivala iz mesta Tore del Lago.

Foto: Umicini Torre del Lago; Festival Pucciniano, 2017- Tosca

Podršku projektu pružila je Banca Intesa.

Ulaznice za italijansku postavku opere Toska u prodaji su na blagajnama Eventima, Sava centra i Narodnog pozorišta, kao i na sajtu eventim.rs.

The post Operski spektakl Toska dolazi u Beograd appeared first on 42 magazin.

Tu na beogradskom Trgu republike, dijagonalno od Narodnog muzeja, stoji velelepna zgrada Narodnog pozorišta u koju kao u stub srpskog teatra i srpske kulture gleda sa konja Knez Mihailo, njen ktitor.

Ove godine Drama Narodnog pozorišta slavi 150 godina postojanja – a jubilej će se obeležavati ove i naredne sezone premijerama u sve tri umetničke jedinice – Drami, Operi i Baletu (Opera 2020. obeležava 100-godišnjicu, a Balet slavi okruglo 100 godina – 2023).

U želji da zavirimo u istoriju ove kuće, prenosimo prelep odlomak sa sajta Pozorišta:

„Te 1868. godine Srbija ima jedva malo preko milion i dve stotine hiljada stanovnika. Celokupna srpska prosveta imala je 423 učitelja muških i 54 ’učiteljke’ ženskih osnovnih škola. Beograd je tek prešao broj od 25.000 žitelja koji su stanovali u 3.444 kuće. Šezdesetih godina 19. veka Beograd je jedno veliko selo na pola puta od otomanske ka evropskoj civilizaciji. U njemu žive trgovci, zanatlije, činovnici, vojnici, seljaci, nadničari i besposličari. … Žeđ za prosvetom, kulturom i naukom u oslobođenoj zemlji bukti zajedno sa željom da se dovrši delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Tako je Beograd, tek zakoračio na put svoga razvoja, 1968. ima Veliku školu sa tri fakulteta – jednu punu i jednu nepotpunu gimnaziju, Realku, Višu žensku školu, Srpsko učeno društvo, Narodnu biblioteku, Narodni muzej, Narodnu čitaonicu, Prvo pevačko društvo, Državnu štampariju, a Srbija ima 44 pitomaca na studijama u inostranstvu…
Posle više pokušaja, još od 1842, da se u Beogradu osnuje stalno profesionalno pozorište – 1868. osnovano je Narodno pozorište. Prva predstava Đurađ Branković Karolja Obernjaka izvedena je (po novom kalendaru) 22. novembra 1868. u gostionici Kod engleske kraljice, u tadašnjoj Kosmajskoj ulici na broju 51, koja je sledećih godinu dana bila privremeni dom pozorišta.
U sadašnju zgradu, na mestu tadašnje Stambol kapije, uselilo se 1869…“

I ta žeđ za kulturom ne prestaje vek i po.

Изглед Народног позоришта после реконструкције завршене 1922. по плановима Јосифа Букавца. У новом здању, позорница је била знатно проширена. Сликане декорације на таваницама извео је руски сликар Стјепан Фјодорович Колесников, а од старог ентетиријера остао је медаљон са профилом кнеза Михаила изнад портала позорнице, који је обновио вајар Ђорђе Јовановић. #београд #belgrade #beograd #srbija #serbia #србија

A post shared by Београд тридесетих (@proticp) on Mar 8, 2015 at 2:38pm PDT

Velelepna zgrada zadužbina je kneza Mihaila Obrenovića, koji je nije video završenu jer je ubijen 1868, kada je i pozorište osnovano. Zgrada je završena prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog 1869, a 30. oktobra iste godine izvedena je i prva predstava Posmrtna slava kneza Mihaila, koju je za tu priliku napisao Đorđe Maletić.

Od tih dana gotovo svi oni koji su vredeli u srpskom glumištu, znameniti domaći reditelji i dramski pisci radili su ili gostovali u pozorištu koje nikada nije prestajalo da radi – ni za vreme okupacije, ni za vreme bombardovanja i sirena… negujući najviše umetničke domete.
Samo u prošloj, 149. sezoni 160.000 gledalaca uživalo je u predstavama Narodnog pozorišta, a jubilej se polako obeležava premijerama domaćih dramskih, operskih i baletskih stvaralaca.

Početak

Prvih nekoliko decenija rada Narodnog pozorišta obeležili su Aleksa Bačvanski, Adam Mandrović, Milka Grgurova Aleksić, Toša Jovanović, Ilija Stanojević i drugi. Predstave su imale uglavnom samo premijeru i dve-tri reprize, a popularni komadi izvođeni su i po desetak puta. Režija u današnjem smislu te reči nije postojala, tek pred sam I svetski rat stiže Aleksandar Ivanovič Andrejev, školovani reditelj, koji režiju, ali i kvalitet predstava postavlja na viši nivo.

Početke stvaralaštva ovog teatra obeležile su tragedije i dramski prikazi inspirisani srednjovekovnom i novijom istorijom, poput komada Smrt Uroša V Stefana Stefanovića, Miloš Obilić (Boj na Kosovu) Jovana Subotića, Hajduk Veljko Jovana Dragaševića. Izvodili su se i tzv. komadi s pevanjem, dramatizovane je proza Stevana Sremca Zona Zamfirova i Ivkova slava, a najpopularniji i najgledaniji od svih – Koštana Borisava Stankovića prvi put je prikazana 1901.
Od domaćih autora isticali su se mladi Branislav Nušić i Jovan Sterija Popović, ali i Simo Matavulj, Svetozar Ćorović, Vojislav Jovanović Marambo, Milivoj Predić, Laza Kostić, Milovan Đ. Glišić i drugi, a od svetskih autora Sofokle, Šekspir, Ostrovski, Molijer, Rasin, Šiler…

Godine 1900. Nušić je postao upravnik Narodnog pozorišta, a kada je najveći srpski komediograf preminuo 19. januara 1938. Pozorište je bilo zavijeno u crno

Nakon I svetskog rata dominira klasični repertoar, izvode se Bernard Šo, Luiđi Pirandelo, Džon Golsvordi, Jovan Sterija Popović, Branislav Nušić, Milutin Bojić, Borisav Stanković, Ivo Vojnović, Milan Begović, Ivan Cankar i drugi. Popularan je i tzv. bulevarski repertoar, naročito francuski „laki komadi“. Do početka pedesetih 20. veka izvođene su predstave sa jasnom političkom porukom, a prevladavao je tzv. soc-realizam. Zatim dolazi do  liberalizacije i glavnu reč u radu NP opet imaju umetnici i umetnost.
Sedamdesete i osamdesete godine obeležile su predstave po delima Borislava Mihajlovića Mihiza, Aleksandra Popovića, Miroslava Krleže, Ljubomira Simovića, Jovana Hristića i drugih, savremena svetska dramaturgija, te savremene domaće drame Siniše Kovačevića, Vide Ognjenović, Jelene Kajgo, Miloša Nikolića, Stevana Pešića i drugih.
Samo neki velikani domaćeg glumišta iz ove kuće su Ilija Stanojević, Milan Grol, Žanka Stokić, Stevo Žigon, Ksenija Jovanović, Ljuba Tadić…

Branislav Nušić i Žanka Stokić

Na čelu teatra bili su Jovan Đorđević, Đorđe Miletić, Branislav Nušić, Milan Grol, Milan Predić, Vida Ognjenović, Aleksandar Berček, Nebojša Bradić, Željko Simić, Ljubivoje Tadić, Predrag Ejdus, Božidar Đurović, danas je upravnik Dejan Savić.

Povodom jubileja planirano je i objavljivanje enciklopedije Narodnog pozorišta uz podršku resornog ministarstva

Planovi za jubilej

Sezonu slavlja Drama NP počela je na Bogojavljenje 19. januara 2018. – na 80-godišnjicu od smrti Branislava Nušića – premijerom Ožalošćene porodice u režiji Jagoša Markovića.
U dve jubilarne pozorišne sezone planirane su premijere Kovačevićevog Balkanskog špijuna u režiji Tanje Mandić Rigonat i Stankovićeve Nečiste krvi reditelja Milana Neškovića, Andrićeve Travničke hronike u režiji Nikite Milivojevića i praizvedba teksta Fedora Šilija Don Huan u režiji Borisa Liješevića. U planu je i postavka novog komada Milene Marković u režiji Olega Novkovića, a vek i po nacionalnog teatra simbolično će zaokružiti na kraju sezone izvedba još jedne Nušićeve drame.

Ansambl Opere premijerno će raditi Lenku Miroslava Štatkića, dok će druga ove umetničke jedinice biti Otadžbina Petra Konjovića… a u Baletu će se raditi koreografija na Hazarski rečnik.
Ansambl Drame u svečanoj sezoni planira na jesen saradnju sa Nacionalnim teatrom iz Budimpešte, Narodnim pozorištem iz Sarajeva, u maju razmenu sa Slovenskim narodnim gledališčem iz Ljubljane, gostovanje na sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, a početkom septembra imaće premijeru u Kraljevskom dramskom teatru Dramaten u Stokholmu, te saradnju sa Nacionalnim teatrom Grčke iz Atine oko Aristofanovog Bogatstva, čija bi premijera u režiji Nikite Milivojevića trebalo da bude na festivalu u Epidaurusu 13. jula 2018, a istog meseca u Kini će izvesti Damu s kamelijama.
U planirani su radovi na rekonstrukciji enterijera Pozorišta, posebno Velike scene, a budući da ne može da podmiri sve apetite publike, izgledi su da će dobiti i novu zgradu, i to na mestu Staklenca.

U fundusu Narodnog pozorišta Balet, Drama i Operu imaju svaki svoj magacin u kojima se čuvaju kostimi. O tome koliko ukupno kostima ima pod krovom ovog teatra teško je i govoriti – može ih biti i do 10.000. Samo Labudovo jezero ima 300 kostima, Karmen – oko 360!

Opera Toska – ekskluzivno 14. maja u Sava centru

Oper Toska Đakoma Pučinija, foto Antonio Ahel

Ekskluzivno izvođenje opere Toska Đakoma Pučinija održaće se 14. maja u Sava centru, a povodom obeležavanja 41. rođendana tog beogradskog kongresnog, kulturnog i poslovnog centra. Italijanski institut za kulturu u Beogradu u saradnji sa Narodnim pozorištem, Sava centrom i Fondacijom Pučinijevog festivala iz mesta Tore del Lago predstaviće operu Toska u maestralnoj italijanskoj scenografiji, a uz poseban pečat reditelja Enrika Vancina.
Scenografija ima važnu ulogu u dramskom razvoju opere čija se kulminacija dešava u finalu, a u kojem se ističu vizuelnost i utisak koji scena ostavlja na publiku.
Biće to i jedinstvena prilika da se čuju glasovi italijanskih solista Paolete Maroku (Toska), Darija di Vjetrija (Kavaradosi) i Alberta Gazalea (Skarpija) pod dirigentskim vođstvom Alberta Veronezija, predsednika Fondacije Pučinijevog festivala iz Tore del Laga. Narodno pozorište u Beogradu učestvuje sa svojim Orkestrom i Horom.
Ulaznice koštaju 600, 900, 1.200 i 1.500 dinara i mogu se kupiti od 25. aprila na blagajnama Sava centra, Narodnog pozorišta i prodajnim mestima Eventima.

U radionici na četvrtom spratu Pozorišta Žarko Lukić već 20 godina sa kolegama pravi scensku obuću. Do sada su izradili više od 12.000 pari scenske obuće za dramski, operski i baletski ansambl. Osim što pravi obuću za predstave, Lukić je i uništava – jer nekad novim cipelama treba da se rašije šav, da se oguli ne bi li izgledale staro i iznošeno

Otvorena vrata Narodnog pozorišta 28. aprila

Popularna akcija Otvorena vrata Narodnog pozorišta nastavlja se i u ovoj sezoni, a novi susret održaće se u subotu 28. aprila u 12 časova. U dobro osmišljenoj turi kroz zgradu teatra, posetioci će, uz medijatora Dragana Stevovića, saznati osnovne istorijske podatke o ovom zdanju kulture od nacionalnog značaja, upoznati se sa procesom rada, obići garderobe, radionice, pozorišni bife, muzej…
Saznajte na licu mesta kako se stvaraju pozorišne iluzije, scenska magija, ali i kako se baštini istorija teatra. (Ulaznice po ceni od 50 dinara mogu da se kupe na biletarnici NP; najave grupnih poseta zakazuju se na telefon 060/22-40-147 – Dragica Gaćeša).

Naša preporuka

Početkom aprila premijerno je izvedena predstava Dom Bernarde Albe Federika Garsije Lorke, u režiji Ane Grigorović.

Dom Bernarde Albe, drama Federika Garsije Lorke , režija Ana Grigorović, Scena Raša Plaović

The post Narodno pozorište: Otvorite vrata iluzije koja traje 150 godina appeared first on 42 magazin.

Kosmajski spomenik posvećen narodnooslobodilačkom partizanskom odredu „Rade Jovanović Radovan“ podignut  je 1971. godine

Izuzetan rad socijalističkih arhitekata će tada, po prvi put, biti predstavljen internacionalnoj publici, a mi se pitamo – koliko bi tematski srodna izložba bila značajna ako bi se održala kod nas, u Srbiji, u službi podsetnika na kvalitetno izvedene i planski rađene objekte te spomenike, jer novim gradskim projektima sve više bežimo od ovog monumentalnog pravca, našeg nasleđa i okrećemo se ka nekoj bliskoistočnoj viziji futurizma (objekti) i realizma (spomenici).

Inspirisani upravo njujorškom izložbom, napravili smo online galeriju s primerima impresivnih spomenika i zdanja – od nekih novobeogradskih blokova, preko skopskih zgrada i drugih značajnih građevina koje su kreirali domaći arhitektonski genijalci kao što su Svetlana Kana Radević, Bogdan Bogdanović, Juraj Niedhardt ili Milica Šterić.

SPOMENICI

Po zahtevu Josipa Broza Tita, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka građeni su komemorativni spomenici, obeležja mesta na kojima su se desile važne bitke Drugog svetskog rata.

Dizajnirani od tadašnjih poznatih skulptora i arhitekata, oni su ponosno stajali kao simboli nade, ljubavi i zajedništva. Danas, iako napušteni i gotovo obezvređeni, oni i dalje zrače snagu i moć jedne države koja više ne postoji.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Beograd je poznato mesto za hodočašće fanova posleratne arhitekture. Većina monumentalnih građevina nastala je za vreme Tita, a među najpoznatijim su kula Genex, BIGZ, Kuća cveća, Muzej savremene umetnosti, Sava centar, Blok 23, hotel Jugoslavija, VMA, Avijatičarski muzej i zgrada SIV-a.

O ovim arhitektonskim divovima možete saznati više, a i prošetati se do njih, uz pomoć Modernističke mape Beograda, lepo dizajniranog vodiča koji je priredila Ljubica Slavković, ilustrovanog sjajnim fotografijama Relje Ivanića.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Ako više volite vodiče od krvi i mesa, fotografi Irena Herak i Dragan Stanković organizovali su turističku turu kroz modernistički i brutalistički Beograd, a o tome nešto više možete saznati OVDE.

Beogradski soc-brutalizam i moderna pre nekoliko godina našli su se u fokusu još jednog fotografa – Mirka Nahmijasa, čije su  galerije minimalistički predstavljenih građevina obišle svet. Sve u kompletu ih pogledajte OVDE.

Valja se otići i van Beograda, čak do Prištine, i prebrojati 99 kupola gradske biblioteke, koja podseća na vaznemaljsku strukturu iz budućnosti (građena je 1982. po nacrtima hrvatskog arhitekte Andrije Mutnjakovića). Nažalost,  u modernim srpskim medijima ovu zgradu češće ubrajaju u najružnije i nazivaju je grotesknom.

Nacionalna biblioteka Kosova

Ex – Yu zemlje i susedna nam Bugarska

U, danas, komšijskim zemljama nije falilo monumentalnosti. Želja nam je da odemo do Buzludže – memorijalnog zdanja bugarske komunističke partije. Ova građevina zadivljujućih proporcija nalazi se na nadmorskoj visini od 1.441 metar, a izgleda poput letećeg tanjira.

Otvorena 1981. u čast prvog skupa socijalista Bugarske, Buzludža je sada napuštena i, malo je reći – propada.

Centar Skoplja danas izgleda kao miks pretencioznih neoistorijskih građevina, te spomenika i autentične otomanske arhitekture. Međutim, u ovoj novonastaloj prestonici kiča i dalje postoje neke građevine i te kako vredne pažnje – poput makedonske zgrade Glavne pošte.

Talentovani arhitekta Janko Konstantinov, kome je mentor bio finski genije Alvar Alto, projektovao je poštu i učestvovao u njenoj izgradnji od 1974. do 1989. godine. Iako je zgrada stara skoro punih 40 leta, a ona je i dan-danas, ostala biser njihovog arhitektonskog pejzaža.

Zgrada Glavne pošte u Skoplju

U Zagrebu ponosno stoji Mamutica, zgrada duga 240 metara, i kao takva, ona je jedna od najmasivnijih struktura u Hrvatskoj. Iako su mnogi blokovi istočne Evrope rađeni po ovoj shemi, malo njih može da se poredi s veličinom i masivnošću Mamutice.

Mamutica

Kada je izgrađena, u kompleksu Mamutica živelo je preko 5.000 ljudi, a pre deset godina je tamo snimana i istoimena krimi-serija, emitovana na njihovoj nacionalnoj televiziji.

Za Ljubljanu se često govorilo da nema karakteristike glavnog grada jer joj je manjkalo klasicističke arhitekture i metropolskih nebodera.

Upravo zato je, 1960, čuveni slovenački arhitekta Edvard Ravnikar, kada je pobedio na takmičenju za arhitektonsko i urbanističko planiranje tadašnjeg Trga revolucije (sadašnji Republički trg), gradio masivne, simetrične, moderne strukture koje su postale gradski simboli.

HOTELI

Pored stambenih, državnih zgrada i kancelarija, kada kažemo socijalistička arhitektura 20. veka, na šta prvo pomislite? Na državne hotele, naravno.

Ima ih na prostorima bivše Jugoslavije i šire, podsećaju nas na detinjstvo, spokoj, nebrigu, grandiozne dvorane, visoke plafone i slobodu. Danas je dosta njih preuređeno, pre svega enterijerski, i ogoljeno od emocija. Međutim, spolja, svojom impozantnim strukturama, koje se savremene arhitekte nisu usudile da diraju, oni i dalje imaju moć da nas, na sekund, vrate nazad i zamirišu na more ili orošenu travu umesto na moderan osveživač prostora.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Posmatramo većinu ovih zdanja kako propadaju, ili ih čeka sudbina renoviranja i pretvaranja u nešto sasvim drugačije, i pitamo se – zašto uporno bežimo od simbolike koju ona nose? Zašto želimo da ih preuredimo?

Umesto da kitimo i osvetljavamo grad neonskim koloritima sa ciljem privlačenja turista, sređivanjem ovih spomenika i zdanja dobili bismo jedan solidan povod i potencijal da upoznamo strance s nečim što je deo naše istorije, a što, na kraju krajeva, čak iako se ne slažemo s politikom koja iza njih stoji, zanimljivije izgleda od građevinskih predloga većine modernih arhitekata.

The post Betonska utopija: Jugoslovenska arhitektura od 1948. do 1980. appeared first on 42 magazin.

Ko god dođe na koncert Balkanopolisa ponese sa sobom deo akusutične tradicije Blakana i čistu emociju. Već dve decenije ta grupa vrsnih instrumenatalista širom sveta pronosi izvorni melos ovih prostora i dokazuje da muzika briše granice, vreme i prostor, da hrani dušu i sve dovodi u stanje radosti i smirenja. Slobodan Trkulja, osnivač ove etno-grupe i naš čuveni muzičar, priča nam o tome kako tradicija sa njima putuje u budućnost.

Gospodine Trkulja, kako izgleda život u Balkanopolisu?
Izgleda kao predukus raja, Balkanopolis je mesto iz mojih snova koje je postalo stvarno i delim ga sa celim svetom. Mesto muzike o kojoj sam sanjao, koju stvaram i čija zvučna energija okuplja ljude na svim meridijanima.

Evo, 25. novembra u 20 časova koncertom u Sava centru slavite 20 godina stvaranja faktički novog muzičkog žanra – moderne tradicija Balkana. Kako su vama protekle ove dve decenije, kako su vam zvučale i kuda su odvele i vas i muziku u vama?
Neverovatno putovanje od 20 godina prošlo je kao u trenu. Toliko dobrih koncerata širom sveta, toliko energije podeljeno sa divnim ljudima na svim meridijanima. Pre svega napravili smo veliki pomak na domaćoj sceni, tradicija je dobila novi prostor i novi zvuk sa kojim je postala deo modernog doba u kome živimo. Koncept „moderne tradicije“ pokazao se savršeno uspešnim, pokrenuli smo renesansu naše tradicije.

Da li moguće modernizovati narod inovirajući njegov etno-zvuk?
Narod možemo inspirisati, to je moja uloga kao umetnika, pružiti im jedinstveni umetnički doživljaj koji će ih oplemeniti, učiniti boljim. Kad ćemo već jednom da shvatimo da sva agresija među decom, vršnjačko nasilje, odrasli ljudi koji pucaju zbog sitnica, dolazi mahom od groznih stvari koje konzumiramo u toku dana putem medija. Čovek je reaktivno biće, ako mu truješ dušu svakodnevno raznim budalaštinama i „senzacijama“, crnom hronikom, vestima od „životne važnosti“ o svetskoj krizi na drugom kraju planete, ako mu se kao uzori poturaju amoralne, nevaspitane i promiskuitetne osobe, šta možemo da očekujemo do da prihvati te obrasce ponašanja kao normu. S druge strane, pružite toplu reč punu razumevanja i ljubavi, inspirišite čoveka da postane bolja verzija sebe, da ljubavlju pobeđuje strah i burne emocije, i dobićete bolje društvo, dobićete decu koja svoj potencijal ispunjavaju na takmičenjima a ne tučom jedni drugih. Povedite celu porodicu na Balkanopolis koncert i dobićete doživljaj koji će vas sve inspirisati snagom i lepotom naše kulture i tradicije, čućete muziku koja hrani dušu i osetićete energiju koja briše vreme i prostor ostavljajući vas u stanju potpune radosti i smirenja. Ne znam da li si na to mislila kad si mislila na modernizaciju naroda, ali ako jesi, onda je moj odgovor – da. To je upravo ono za šta se borimo već 20 godina. I nemamo nameru da stanemo.

Pamtiću kako 31.000 Kineza peva sa nama na srpskom, Ruse koji nas na bis zovu ovacijama i ispraćaju u suzama, nastup na trgu u Novom Sadu kada je publika ispred bine sa nama pevala po kiši

Gde pronalazite nove stare muzičke zapise? Da li sarađujete sa etnomuzikolozima koji istražuju na terenu?
Pesme koje izvodimo su mahom moje autorske kompozicije inspirisane našim tradicionalnim zvukom i našom narodnom poezijom, ali prožete mojim zvučnim doživljajem naše muzike.

Kako vam zvuči Srbija danas?
To potpuno zavisi od toga koju muziku slušate. Moja Srbija zvuči vrlo inspirativno, energično i poletno.

Maestralno svirate više od 15 instrumenata – blok flautu, klarinet, kaval, frulu, gajde, diple, dvojnice, akustičnu gitaru, tenor saksofon, tamburu, jermenski duduk, okarinu, alt i sopran saksofon… a sigurno sam neki izostavila. Koji svirate najbolje, koji zvuči baš kao vi lično? I kako ste uspeli da na gajdama oponašate električnu gitaru?
Svi ti instrumenti su deo mene i ja deo njih. Sa klarinetom imam najdužu vezu, on je nekako preteča svih ostalih instrumenata koje sviram. Ono što je interesantno za sve ove instrumente je što neke sviram kao levoruk a neke kao desnoruk. Džimi Hendriks je gitaru svirao na desnoj strani, Klepton je svira okrenutu nalevo. Tako i instrumenti koje sviram držim suprotno, neke sa desnom rukom dole a levom iznad, a neke obrnuto. Muzičarima to uglavnom stvara zbrku, ali meni su kao detetu neki instrumenti prirodno legli suprotno. Zbog toga sada imam dve tehnike sviranja na više instrumenata, i to te poprilično oslobodi kao muzičara. Gajde su mi uvek imali neku epsku energiju, maltene kao rok instrument. Trenutno ih sviram koristeći gitarske efekte, i zvuk poprilično podseća na električnu gitaru, ali gitaru koja ima vazduh u tonu. I dalje su to gajde, ali posebnog zvuka zbog kojeg sam morao da promenim i način kretanja prstiju po instrumentu. Vrlo je delikatno za sviranje.

Verujte mi da pamtim lica iz publike sa svakog nastupa, svima sam dao delić sebe i poneo sa sobom po delić njihove ljubavi

Dobili ste jednom u Holandiji nagradu za najlepši muški vokal Balkana, a negujete grleno pevanje i vizantijsko pojanje. Recite nam nešto o tome.
Uz malu ispravku, holandske novine su me proglasile najlepšim muškim vokalom Balkana, nije to nagrada, ali to je vrlo subjektivan doživljaj. Nikad nisam pevao da impresioniram, naprosto koristim svoj glas da prenesem osećanja i da upotpunim pesmu koju izvodimo. Volim boju grlenog pevanja i inspirisan sam vizantijskim pojanjem.

Sarađivali ste sa mnogim umetnicima koji iz svojih postojbina donose specifičan zvuk – sa Marizom, Dalarasom, Oletom Adams, Josipom Lisac… Sa kojim se tradicionalnim melosom najbolje slaže fjužn melos Balkana, Balkanopolisa? Sa kojim se muzičkim žanrom najbolje slaže balkanska etno-muzika? Kako vi danas uopšte gledate na muzičke žanrove?
Za mene muzika ima samo energetsku odrednicu, žanrovi kao takvi služe drugim ljudima da rečima objasne šta slušaju. Muzika Balkanopolisa nosi u sebi zvuke koji su postojani i traju vekovima, prvenstveno tradiciju, ali i orkestarski zvuk, boju Vizantije.

Promovisali ste duh naše muzike i samim tim naroda širom sveta, u arenama i teatrima širom Evrope i Dalekog istoka – gde ste osetili najbolji prijem, čija nas duša najbolje razume? Koji ćete koncert pamtiti?
Mnogo toga je ostalo u sećanju, 31.000 Kineza koji su pevali sa nama na srpskom, Rusi koji su nas zvali na bis ovacijama i ispratili u suzama, nastup sa Metropol orkestrom u Sava centru i na trgu u Novom Sadu, kad je počela da pada kiša i kada je publika ispred bine nama pevala po kiši dok god kiša nije stala – i mi nastavili koncert. Nastup za BBC televiziji u Škotskoj, nastup na Evroviziji pred 100 miliona gledalaca, nastup u Japanu i aplauz usred pesme… verujte mi da pamtim lica iz publike sa svakog nastupa, svima sam dao delić sebe i poneo sa sobom po delić njihove ljubavi.

Pre nekoliko meseci za 42 magazin govorila je Neda Nikolić koja je na prijemnom ispitu za Berlinski džez institut žiri oduševila svirajući džez na fruli, a mi smo u intervju sa njom insertovali snimak muziciranja ove mlade umetnice upravo sa vašeg koncerta, na koji je ona ponosna. Recite nam nešto o saradnji s Nedom i koliko je važno da mladi ljudi koji neguju tradicionalnu muziku, a kojih je malo, dobiju podršku muzičara poput vas?
Neda ima moju podršku od prvog dana kada smo se sreli na jednoj regionalnoj televiziji. Njena ljubav prema tradiciji i sviranju je toliko očigledna da sam bio presrećan što sam napokon sreo dušu koju ta muzika „oradosnjava“ kao mene – što je izraz mojih ćerki kad te nešto ili neko čini radosnim (smeh). Danas su retki ljudi koji su s velikom ljubavlju i ogromnom radošću posvećeni bilo čemu a kamoli umetnosti. Neda je upravo jedan od tih retkih ljudi. Pored toga što je talentovana i što ima dar, vredna je i nalazi u sebi motivaciju da napreduje i da osvaja nove zvučne predele. To se i čuje u njenom sviranju. Kažem ovo jer znam da i ako pročita moje reči primiće ih više kao obavezu da nastavi još više da radi nego kao potvrdu ostvarenog cilja. Muzika je bezgranična, nema joj kraja i svi mi koji smo joj se posvetili učimo do kraja života.

Balkanopolis izgleda kao predukus raja, mesto iz mojih snova koje je postalo stvarno i delim ga sa celim svetom

Do sada ste objavili albume Balkanopolis & Metropole Orchestra Live in Belgrade, Kingdom of Balkanopolis, a snimili ste i mnogo nezavisnih numera kao što su Nebo, Lepe moje crne oči. Planirate li uskoro nov album? Šta ćete nam svirati na predstojećem koncertu?
Balkanopolis drži koncerte od preko tri sata. Naša publika zna da ih na koncertima uvek obradujemo  novim pesmama i novim zvukom, pa ćemo i ovaj put izvesti neke pesme premijerno 25. novembra u Sava centru. Jednu od njih ćemo uskoro izbaciti kao maksi singl, a gosti na njoj su nam Mariza, Jorgos Dalaras, Pelageja iz Rusije i još nekoliko izuzetnih pevača. Program će biti retrospektiva muzike koju smo stvarali prve dve decenije, ali i iskorak u nešto novo i drugačije, kao najava novog zvuka koji spremamo za sledeću deceniju. Balkanopolis i naš zvuk su energija koja menja oblik, ali njena suština uvek ostaje ista.

Muzika Balkanopolisa nosi u sebi zvuke koji su postojani i traju vekovima, prvenstveno tradiciju, ali i orkestarski zvuk, boju Vizantije

Da li i dalje uz sos od višanja vaše majke kao prilog jedete meso?
Šta god da jedete uz taj sos dođe mu kao prilog (smeh).

I za kraj – šta vas čini srećnim i u čemu uživate, a da nije muzika?
Moj mali porodični raj, mesto ljubavi i inspiracije, supruga i tri ćerke, moje divne četiri muze koje me inspirišu i čine boljim čovekom.

The post Slobodan Trkulja: Balkanopolis je pokrenuo renesansu naše tradicije appeared first on 42 magazin.

Ova uzbudljiva knjiga predstaviće nam uspone i padove jedne od poslednjih pravih diva sa ex-Yu prostora, kroz čiji su se život prelamale ključne figure i događaji druge Jugoslavije. Posetioci će moći izbliza da se upoznaju sa njenim velikim umetničkim uspesima i pričama o pozorišnim i filmskim ulogama po kojima je ostala zapamćena u domaćoj, evropskoj i svetskoj kinematografiji. U promociji će učestvovati i Olivera Katarina, moderatorka će biti Nađa Parandilović, a o filmskoj karijeri Olivere Katarine pričaće režiser Igor Stanojević.

livera Katarina rođena je u Beogradu, 5. marta 1940. godine. Nakon završene gimnazije upisuje Pravni fakultet, ali ubrzo shvata da to nije njen pravi poziv, pa nakon godinu dana provedenih u Parizu upisuje glumu na beogradskom FDU. Igrala je u desetak domaćih i dvadesetak inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je ona u filmu Skupljači perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na Filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival zatvorila je koncertom na kom su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića… Kada je reč o inostranim režiserima, igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa.

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enija Morikonea, Šarla Dimona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača. Godine 1984. snima svoj poslednji LP i potom se povlači iz javnosti.

Posle više od dve decenije, 2005. sarađuje sa Marinom Abramović na performansu Balkan Epic. Nekoliko godina nakon toga, tj. 2008, zaigrala je i na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića Čarlston za Ognjenku. Iste godine imala je veliki solistički koncert u Sava centru, gde je u novembru 2013. održala i oproštajni koncert.

Promocija autobiografije Aristokratsko stopalo zakazana je za sredu 19. jul u klubu-galeriji Polet (Cetinjska 15) u 20 časova. Posetioci će na promociji moći da kupe knjigu po promotivnoj ceni.

The post Sve o životu Olivere Katarine appeared first on 42 magazin.