Legendarni nemački fotograf Peter Lindbergh rođen je 23. novembra 1944. godine u Lešnu, u Poljskoj. Posle rata njegova porodica seli se u industrijski grad Duizburg na severu Nemačke (Severna Rajna-Vestfalija), gde je u tinejdžersko doba radio kao aranžer izloga za robnu kuću Horten. Budući da je taj deo Nemačke blizu granice s Holandijom, letnje raspuste provodio je na obali u blizini Nordvejka. Velike plaže i industrijsko okruženje Duizburga ostavile su snažan uticaj na njegov rad.

View this post on Instagram

Lady Gaga & Bradley Cooper, Los Angeles, 2017 #LindberghStories #AStarIsBorn #LadyGaga #BradleyCooper #2bmanagement

A post shared by Peter Lindbergh (@therealpeterlindbergh) on Oct 5, 2018 at 11:39am PDT

Ranih šezdesetih Peter se seli u Lucern, a potom i u Berlin, gde upisuje Berlinsku akademiju lepih umetnosti. Ali ubrzo kreće put Arla, stopama svog idola Vincenta van Gogha. Tu odluku Lindbergh je svojevremeno objasnio rečima: „Želeo sam aktivno da tražim inspiracije Van Gogha, svog idola, umesto da slikam portrete i pejzaže u umetničkoj školi.“ U Arlu je proveo nekoliko meseci, a potom odlazi u Španiju i Maroko – to njegovo putovanje trajalo je dve godine.

„Odgovornost današnjih fotografa je u tome da bi upravo oni trebalo da oslobode žene, i konačno svakog čoveka, terora mladosti i savršenstva“

Po povratku u Nemačku studirao je apstraktnu umetnost na Koledžu umetnosti u Krefeldu. Bio je pod uticajem Josepha Kosutha i Conceptual Art Movementa, a 1969, pre nego što je diplomirao, pozvan je da prikaže svoje radove u avangardnoj galeriji Denise René. Po preseljenju u Diseldorf 1971. zainteresovao se za fotografiju, dve godine asistirao je nemačkom fotografu Hansu Luxu i već 1973. otvorio svoj studio. Vrlo brzo postaje veoma poznat u svojoj zemlji i pridružuje se porodici magazina Stern, u kojoj su bili fotografi kao što su Helmut Newton, Guy Bourdin i Hans Feurer.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Lindbergh je u fotografiji predstavio oblik novog realizma redefinišući standard lepote, a sve pod uticajem dokumentarnih fotografa, street fotografa i foto-reportera kakvi su bili Dorothea Lange, Henri Cartier-Bresson i Garry Winogrand. Svojim humanističkim pristupom promenio je standarde modne fotografije u vreme prekomernog retuširanja, s namerom da pokaže kako postoji nešto što čini čoveka zanimljivim a što nema veze sa njegovom životnom dobi. O tome svedoči i sledeća njegova izjava: „Odgovornost fotografa danas leži u tome da bi upravo oni trebalo da oslobode žene, i konačno svakog čoveka, terora mladosti i savršenstva.“ Na tu izjavu nadovezuje se njegovo razmišljanje da bi modni fotograf trebalo da doprinese definisanju slike savremene žene ili čoveka u vremenu u kojem žive, da odrazi određenu društvenu ili ljudsku stvarnost . Komercijalni pristup lepoti nadrealan je zato što se retuširanjem brišu svi znakovi života i iskustva, retušira se lična istina ljudskog lica.
Zato je Peter fotografisao modele gotovo bez trunke šminke. To odbijanje da se pokloni sjaju savršenstva zaštitni je znak Petera Lindbergha.

Takav pristup doneo je 1988. godine Lindberghu međunarodno priznanje, a nakon što je prikazao novu generaciju supermodela na crno-belim fotografijama u običnim belim košuljama. Linda Evangelista, Naomi Campbell, Tatjana Patitz, Cindy Crawford i Christy Turlington, još mladi modeli, prvi put zajedno poziraju Peteru za januarsku naslovnicu magazina Vogue 1990. Ta naslovna strana inspirisala je Georgea Michaela da odabere baš te devojke za spot Freedom ’90, a potom ih i italijanski modni kreator Gianni Versace angažuje za svoju kolekciju jesen/zima 1991. I Peter biva označen kao rodonačelnik ere supermodela.

View this post on Instagram

Karen Elson, Los Angeles, 1997 #fromthevault #LindberghStories #2bmanagement

A post shared by Peter Lindbergh (@therealpeterlindbergh) on Sep 11, 2018 at 10:18am PDT

„Crno-bela fotografija bila je zaista važna za stvaranje supermodela. Svaki put kad sam pokušao da ih snimim u boji, iako je njihova lepota bila blizu savršenstva, to je izgledalo kao loš kozmetički oglas. Na crno-belim fotografijama stvarno možete da vidite ko su one. Crno-bele fotografije smanjuju mogućnost komercijalne interpretacije kakvu omogućuju boje. One zaista pomažu da postignete efekat i osećaj realnosti“, rekao je Peter u jednom intervjuu 2008. godine.

Lindbergh je fotografisao modele gotovo bez trunke šminke. To odbijanje da se pokloni sjaju savršenstva njegov je zaštitni znak

Da ima zaista dobar osećaj za život i realnost koju živi, govori njegov veliki opus u mnogim vizuelnim poljima koja imaju veze sa fotografijom, a koje je ovde nemoguće pobrojati. Između ostalog vreddi poneuti: njegova prva knjiga 10 Women (1996) prodata je u više od 100.000 primeraka, Lindbergh je prvi fotograf u 50-godišnjoj istoriji kalendara Pirelli koji ga je tri puta slikao (1996, 2002. i 2017), režirao je brojne kratke filmove, muzičke video-spotove i radio kavere albuma mnogih muzičkih zvezda, uradio je dva izdanja magazina Vogue od korice do korice – za proslavu 30-godišnjice Vogue Nemačka oktobra 2009. i Vogue Španija decembra 2010…

U slavu (prave) žene

Komercijalni pristup lepoti nadrealan je zato što se retuširanjem brišu svi znakovi života i iskustva, retušira se lična istina ljudskog lica

Poslednje što pleni pažnju ovog umetnika jesu fotografije za aktuelni film i iz filma Zvezda je rođena (A Star is Born). prvi koji je režirao glumac Bradley Cooper, a u kojem igra i glavnu ulogu uz  kontroverznu pop zvezdu Lady Gagu (koja je prvom ulogom oduševila kritiku). Film je urađen prema klasičnoj priči iz 1937. o tragičnoj ljubavi između muzičara na zalasku karijere i mlade pevačice u usponu, sa originalnom muzikom koju je pisao Cooper, a koja je snimljena uživo.

Film je bio prikazan van takmičarske konkurencije u okviru glavnog programa 75. Venecijanskog festivala, upravo se daje i u našim bioskopima, a fotografije Petera Lindbergha će vas sigurno podstaći da krenete u bioskop.

The post Peter Lindbergh: Fotograf koji ne želi da retušira život appeared first on 42 magazin.

Lady Gaga na premijeri filma “A Star is Born” na ovogodišnjem izdanju Filmskog festivala u Veneciji

Javite koji je vaš lični favorit pre nego što nagrade zvanično budu dodeljene!

Roma (Mexico)
Režija: Alfonso Cuaron

Još od 2001. i legendarnog ostvarenja Y Tu Mamá También, Cuaron nije snimao u rodnom Meksiku. Međutim, ostvarenje Roma prekida tu pauzu dugu skoro 20 godina. Ovaj reditelj, dobitnik Oskara za Gravitaciju (2013), sada se takmiči za Zlatnog lava upravo tim filmom – sagom snimljenom u crno-beloj tehnici, a koja nas uvodi u živote jedne meksičke familije srednjeg staleža ranih sedamdesetih.

The Favourite (SAD – Velika Britanija – Irska)
Režija: Yorgos Lanthimos

Nakon prošlogodišnjeg Kanskog festivala i uspeha filma The Killing of a Sacred Deer (Ubistvo svetog jelena), Lanthimos sada osvaja italijanske festivale ostvarenjem – The Favourite. Emma Stone, Rachel Weisz, Nicholas Hoult i Olivia Colman tumače glavne uloge u ovom filmu, koji nam govori o životima britanske kraljice Anne i njene ljubavnice – Sarahe Churchill.

The Sisters Brothers (Francuska – Belgija – Rumunija – Španija)
Režija: Jacques Audiard

Audiard, dobitnike kanske Zlatne palme za film Dheepan, ove godine takmiči se s prvim ostvarenjem na engleskom jeziku, filmom The Sisters Brothers (Braća sestre), zasnovanom na ekscentričnom i višestruko nagrađivanom vestern romanu Patricka de Witta.  U glavnim ulogama su John C Reilly i Joaquin Phoenix, kao braća na ubilačkoj misiji – treba da likvidiraju izvesnog Hermanna Kermita Warma (Riz Ahmed). Ceo film sniman je u Španiji, a pored Reilleyja i Phoenixa uloge tumače Jake Gyllenhaal i Rutger Hauer.

Suspiria (Italija – Amerika)
Režija: Luca Guadagnino

Posve feministički rimejk čuvenog horora iz 1977. godine, Giadagninova Suspiria, umesto u jarkim, gotovo neprijatnim bojama (kako je to bilo u originalnom ostvarenju) donosi prigušen kolorit i začudnu atmosferu. Glavnu ulogu tumači Dakota Johnson kao Amerikanka koja se upisuje u berlinsku plesnu akademiju. Ispostavlja se da je cela škola zapravo veštičji skup, s Tildom Swinton kao predvodnicom.

Werk Ohne Autor (Nemačka)
Režija: Florian Henckel von Donnersmarck

Debi ostvarenje nemačkog pisca i reditelja Von Donnersmarcka The Lives of Others 2006. godine osvojilo je brojne nagrade, uključujući i Oskara za najbolji film na stranom jeziku. Werk Ohne Autor (Nikada ne sklanjaj pogled) njegov je tek treći film (drugi je bio The Tourist iz 2010) i u njemu se vraća nemačkim korenima. Film priča priču o umetniku (Tom Schilling) koga muče uspomene iz detinjstva u Istočnoj Nemačkoj, pod nacističkim režimom.

The Nightingale (Australija)
Režija: Jennifer Kent

https://www.youtube.com/watch?v=k5WQZzDRVtw

Četiri godine nakon rediteljskog debija, projekcije filma The Babadook na Sundance festivalu australijska spisateljica i rediteljka Jennifer Kent jedina je žena koja se takmiči za nagradu Zlatni lav s filmom – The Nightingale (Slavuj). Ova drama smeštena je u 1825. godinu i prati Aisling Franciosi kao irsku osuđenicu izgubljenu u tasmanijskoj divljini.

First Man (SAD)
Režija: Damien Chazelle

Dve godine nakon osvajanja svih mogućih nagrada na brojnim festivalima filmom La La Land, najmlađi dobitnik Oskara za režiju, Damien Chazelle, vraća se s jednom svemirskom dramom. U njoj ćemo nanovo gledati Ryana Goslinga kao legendarnog Niela Armstronga – prvog čoveka koji je zakoračio na Mesec.

Freres Ennemis (Francuska – Belgija)
Režija: David Oelhoffen

Iskusni francuski scenarista Oelhoffen nekoliko puta se dokazao i kao reditelj, a posebno s adaptacijom romana Alberta Kamija – Far From Men. Ove godine priredio je jedan policijski triler Freres Ennemis (Bliski neprijatelji), u kome glavnu ulogu tumači Reda Kateb – ona je policajka čiji je najbolji prijatelj postao kriminalac.

L’heure de la sortie (Francuska)
Režija: Sébastien Marnier

https://www.youtube.com/watch?v=NIvrghVxvRE

U drugom filmu pisca i reditelja Marniera glavnu ulogu tumači Laurent Lafitte, koji je internacionalno postao poznat nakon uloge u ostvarenju Elle Paula Verhoevena. Lafitte je profesor koji dolazi da radi kao zamena u jednoj prestižnoj privatnoj školi jer se prethodni samoubio. Đaci su, kako ispostavlja, veoma inteligentni, ali i neprijateljski nastrojeni, što on počinje da otkriva kako sve više vremena provodi s njima.

The post Takmičarski filmovi sa aktuelnog Venecijanskog festivala koje možete gledati kod kuće appeared first on 42 magazin.

Neki, retki ljudi bez sumnje poseduju specijalnu vrstu magnetizma koji je, iako okom neprimetan, fascinantan i jasan. Auru, neki će reći. Upravo ti ljudi postaju glas određene generacije ili nekoliko generacija. Zbog njih se avangarde ruše i iz tih ruševina dižu se nove; ono što je nekad bilo kritikovano postaje norma, a novi umetnički oblici grade se iz ovog konflikta.

S tim na umu počinjemo priču o Marini Abramović, svetskoj i našoj najvećoj performans umetnici: ženi kontrasta – ćerki jugoslovenskih komunističkih heroja, koja je otvoreno flertovala sa religijom.

Od samih početaka njena umetnost bila je šokantna, a ona gotovo ekskomunicirana iz Jugoslavije. Uprkos tome, uporna i hrabra, Marina je na noge postavila performans kao značajnu umetničku granu, koja i te kako može biti sredstvo za prenošenje emotivnih i političkih poruka. Postala je miljenica publike, kritike i art kuratora, nezaustavljiva sila čiji je rad sve bolji i značajniji što je ona starija.

@dev9t poslednje veče i @marinaabramovicart je tu #42magazin @42loves #marinaabramovic #dev9tfestival #art

A post shared by 42 magazin (@42magazin) on Jun 23, 2018 at 12:17pm PDT

Telo kao medijum

Abramović je rođena 30. novembra 1946. u Beogradu, u Jugoslaviji. Njeni roditelji, partizanski heroji Drugog svetskog rata, u godinama koje su usledile radili su u Titovoj vladi i učili je strogim socijalističkim principima. Ipak, veći uticaj na nju imala je religiozna baka koja joj je govorila o veri, praktikovala razne rituale, a samim tim pokazivala bunt prema tadašnjem sistemu.

Performans Kuća s pogledom na okean postao je toliko popularan da se čak nalazi i u jednoj od epizoda serije Seks i grad

Godine 1965. upisuje beogradsku Akademiju likovnih umetnosti, odsek slikarstvo. Međutim, umesto platna, više ju je zanimao body art. U tom periodu počinje da otkriva mogućnosti koje podrazumeva performans, pogotovo korišćenje sopstvenog tela za istraživanje spiritualnosti, preispitivanje društvenih principa i konstrukata. Nakon što je završila postdiplomske studije na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, 1972. godine započinje seriju visceralnih performansa u kojima koristi upravo sopstveno telo kao objekat i kao medijum.

Tokom performansa Ritam 10 (1973), na primer, medotično probada nožem prostor među prstiju na ruci, često se ubada i krvari. U akciji Ritam 5 izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. zapalila je vatru oko zvezde petokrake i legla u njen centar. Tokom ove izvedbe zamalo se nije ugušila, publici je trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zapravo ostala bez svesti. U Ritmu 0 (1974) želela je da se suoči sa smrću. Stajala je nepokretno tokom šest sati u sobi u kojoj su nalazila još 72 objekta, od ruže do napunjenog pištolja, sugerišući publici da mogu bilo koji da iskoriste na njoj, kako god žele. Tokom ovog performansa izbila je tuča jer je jedan od posetilaca hteo da upuca Marinu, dok su ga ostali obuzdavali.

Ovakvi performansi bili su kontroverzni ne samo zbog opasnosti u koju je stavljala i sebe i publiku, već i zbog nudizma koji je postao regularan element u njenom kasnijem radu.

Ulay

Godine 1975. seli se u Amsterdam gde, samo godinu dana kasnije, započinje saradnju sa Frankom Uweom Laysiepenom (poznatijem po nadimku Ulay), nemačkim umetnikom koji je delio s njom rođendan i artistički pogled na svet.

Njihov zajednički rad pre svega je istraživao temu rodnog identiteta. Tokom danas čuvenog performansa Imopenderabilia (1977) stajali su potpuno nagi na uskom ulazu u muzej, pri čemu su posetioci morali da se „uguraju“ između njih kako bi ušli, a samim tim i morali da izaberu prema kome od njih dvoje će okrenuti leđa, a kome će gledati direktno u lice.

Marina i Ulay

Često su putovali i ta putovanja pretvarali u performanse, u umetnost. Od ’81. do ’87. na više od deset lokacija širom sveta meditirali su i govorili o važnosti i vežbanju koncentracije, fokusiranja. Čak je i kraj njihove veze i umetničkog partnerstva završen performansom – 1988. krenuli su jedno drugom peške u susret sa suprotnih krajeva Velikog kineskog zida (8.851 km), kako bi se na sredini oprostili.

POPularizacija performansa

Bez obzira na značajne performanse koje je izvodila preko 20 godina, postaje svetski priznata tek 1997, nakon što osvaja nagradu Zlatni lav za najbolju umetnicu Venecijanskog bijenala.

Njena tada nagrađena izložba Balkanski barok bila je mešavina video-instalacija i performansa, a bavila se istraživanjem kulturnog i porodičnog identiteta koji razvijamo tokom odrastanja. Pažnju publike privukla je i galerijskom instalacijom Kuća s pogledom na okean (2002) – tokom koje je živela u galeriji 12 dana dozvoljavajući publici da posmatra njenu svakodnevicu. Ovaj performans postao je toliko popularan da se čak nalazi i u jednoj od epizoda serije Seks i grad.

Bez obzira na značajne performanse koje je izvodila preko 20 godina, postaje svetski priznata tek 1997, nakon što osvaja nagradu Zlatni lav

Do 2005. godine počinje da razmišlja o nasleđu performansa kao umetničke grane, o individualcima koji svoja dela ne kače na zid, već je njihov rad živ, trenutan i neretko brzo zaboravljen. Kako bi ustoličila status performansa u svetu umetnosti, Marina u muzeju Guggenheim prezentuje Seven Easy Pieces – seriju reperformansa ili ponovo izvedenih performansa. Dva su bila njena, a pet od kolega među kojima se nalaze Bruce Nauman i Joseph Beuys.

Umetnica je prisutna

Pet godina kasnije njujorški muzej moderne umetnosti MoMA održava veliku retrospektivu Marininog rada nazvanu Umetnica je prisutna (The Artist Is Present).

Tokom ove izložbe Marina je 763 sata i 30 minuta sedela nepomično u tišini, dok su se posetioci jedan po jedan smenjivali na stolici nasuprot nje a da je ne dodiruju ili pričaju sa njom. Za vreme trajanja performansa preko puta Marine smenilo se 1.545 posetilaca, među kojima su bili Lou Reed, James Franco, Bjork, Lady Gaga… Više od 750.000 posetilaca prošlo je kroz atrijum muzeja za vreme trajanja izložbe. Bila je to najveća izložba performansa u istoriji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.

Tokom performansa “Umetnica je prisutna”

Iako su njeni reperformansi često kritikovani kao dela koja smanjuju vrednost i originalnost prvobitnih izvedbi, doneli su čitavom umetničkom žanru validaciju, a Marini još veća priznanja – 2012. godine HBO snima dokumentarac nazvan po muzejskoj izložbi Umetnica je prisutna. Ova hronika retrospektive dokumentuje njenu psihofizičku spremnost, emotivne reakcije publike, i sve u svemu – pokazuje zbog čega je to performans neophodan današnjem društvu. Film je osvojio je nagradu Peabody za najbolje televizijsko ostvarenje u kategoriji dokumentarnog programa.

Umetničko nasleđe performansa

Nakon retrospektivne izložbe i dokumentarca, Abramović nastavlja da istražuje performans i da beleži njegovo nasleđe kroz osnivanje organizacija, škola i drugih institucija (najpoznatiji je Marina Abramović institut u državi Njujork). Pre dve godine objavila je memoare Prolazim kroz zidove (Walk Through Walls), a kod nas je ovu knjigu, u prevodu Ivana Radosavljevića, izdala kuća Samizdat.

„Volela bih umreti bez straha i ljutnje. Učiniću sve što je u mojoj moći da to i postignem.“

Posle više od četiri decenije Marina Abramović predstaviće svoja dela u rodnom Beogradu na samostalnoj izložbi – njena retrospektivna postavka Čistač biće otvorena u Muzeju savremene umetnosti u septembru 2019. i trajaće do januara 2020. godine.

The post Umetnička biografija: Marina Abramović appeared first on 42 magazin.

O bubicama i herojima

Zemlja: Srbija, 2018.
Grupa: Srpski film; trajanje: 90′
Režija: Petar Pašić; scenario: Nikola Pejaković, Dimitrije Vojnov, Petar Pašić; uloge: Bojan Dimitrijević, Slobodan Boda Ninković, Nataša Vojnović

Priča koja spaja animaciju i igrani film, a za koji su scenario pisali Petar Pašić, Dimitrije Vojnov i Nikola Pejaković, govori o mladiću Raši, čiji život postaje avantura na granici dva sveta, stvarnog i nevidljivog, od momenta kada dobije posao čuvara jednog zapuštenog zdanja. Raša na svom putu sreće superheroja, dečaka, devojčicu iz dečakovog sirotišta i medicinsku sestru u koju se zaljubljuje, a koju tumači naša najpoznatija manekenka Nataša Vojnović.

Oblik vode (The Shape of Water)

Zemlja: SAD, 2017.
Grupa: FEST 46 Gala; trajanje: 123′
Režija: Guillermo del Toro; scenario: Guillermo del Toro, Vanessa Taylor; uloge: Sally Hawkins, Doug Jones, Michael Shannon, Richard Jenkins, Octavia Spencer, Michael Stuhlbarg

Film Guillerma del Tora Gómeza, meksičkog reditelja, scenografa, producenta i pisca, u trci je za ovogodišnjeg Oskara. Karijeru je gradio na fantastičnim dark dramama, poput
The Devil’s Backbone i Pan’s Labyrinth. Film Oblik vode rađen je u sličnom maniru, bajkovita je priča smeštena u vreme Hladnog rata u SAD, oko 1962. godine. U tajnoj, visoko obezbeđenoj vladinoj laboratoriji radi Elajza, koja vodi samotan i sputan život. Njen život se menja iz korena kada sa svojom koleginicom Zeldom otkrije tajni eksperiment unutar laboratorije.

Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju (Three Billboards Outside Ebbing, Missouri) 

Zemlja: Velika Britanija, SAD, 2017.
Grupa: FEST 46; trajanje: 115′
Režija i scenario: Martin McDonagh; uloge: Frances McDormand, Woody Harrelson, Sam Rockwell, Peter Dinklage

Mildred Hejs (McDormand) traži pravdu za smrt ćerke provocirajući lokalnu policiju, a posebno šefa Bila Voloubija (Harrelson) i policijskog službenika Džejsona Diksona (Rockwell). Provokacija uključuje postavljanje tri gigantska biborda s optužujućim porukama. Ovaj film je svojevrsna meditaciji o prirodi gubitka, tuge i osvete.

Ederlezi Rising

Zemlja: Srbija, 2018.
Grupa: Srpski film; trajanje: 85′
Režija: Lazar Bodroža; scenario: Dimitrije Vojnov po pripoveci Zorana Neškovića; uloge: Stoya, Sebastian Cavazza, Maruša Majer

Ederlezi Rising je uzbudljiva naučnofantastična priča smeštena u bliskoj budućnosti, o prvoj misiji na Alfa Kentauri koju preduzima multinacionalna korporacija Ederlezi.

Ederlezi angažuje Milutina, kosmonauta slovenskog porekla, koji je trening prošao u nanovo formiranom futurističkom Sovjetskom Savezu, a kao družbenicu mu dodeljuje Nimani, ženskog androida programiranog da ispuni sve Milutinove želje. Pošto mu dosade beskonačne seksualne igre i Nimanino unapred programirano ponašanje, Milutin rešava da ponovo pokrene Nimanin operativni sistem, ali tako da ona funkcioniše samo na osnovu unosa koji su generisani njenim iskustvima sa njim. Na taj način pretvara je u nešto najbliže pravoj osobi što android može da postane. Ali nakon što postane osoba, Nimani zapada u depresiju i postaje destruktivna. Milutin shvata da je Nimani ne samo opasnost po misiju nego i da postoji mogućnost da se samouništi.

Lady Bird

Zemlja: SAD, 2017.
Grupa: FEST 46; trajanje: 94’
Režija i scenario: Greta Gerwig; uloge: Saoirse Ronan, Laurie Metcalf, Tracy Letts

Još jedan kandidat za Oskara film Lady Bird veliča žensku rediteljku i scenaristkinju Gretu Gerwig. Svojim filmom ona priča priču o Kristini Mekferson, srednjoškolki koja želi avanturu i šanse, ali ih ne nalazi.

Mlada žena (Jeune Femme)

Zemlja: Francuska, Belgija, 2017.
Grupa: Fokus Evropa; trajanje: 97’
Režija i scenario: Léonor Serraille; uloge: Laetitia Dosch, Souleymane Seye Ndiaye, Grégoire Monsaingeon

Ovaj film poželeli smo da gledamo na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, a pošto u Kan išli nismo, onda se radujemo što se prikazuje na FEST-u. Filmu Mlada žena ekvivalent na engleskom jeziku bio bi naslov Frances Ha, a avanture glavne protagonistkinje Paule, usamljene žene koja ostaje bez posla, o kojima film govori, iako fiktivne – deluju iskreno i realno.

Pejzaži u magli

Zemlja: Jugoslavija, 1984.
Grupa: FEST klasici; trajanje: 114’
Režija i scenario: Jovan Jovanović; uloge: Anamarija Petričević, Ljubomir Todorović, Tihomir Arsić, Milena Zupančić, Rade Šerbedžija i Velimir Bata Živojinović

Beskrupulozni realizam i sjajan soundtrack. Film se bavi životom narkomana u Beogradu osamdesetih godina 20. veka, kroz prizmu maloletne učenice koja se posle problema sa roditeljima i u školi priključuje grupi narkomana.

Ja, Tonja (I, Tonya)

Zemlja: SAD, 2017.
Grupa: Film zatvaranja; trajanje: 119’
Režija: Craig Gillespie; scenario: Steven Rogers; uloge: Margot Robbie, Sebastian Stan, Julianne Nicholson

Još jedan kandidat za Oskara, ovaj film priča istinitu priču o Tonji Harding, klizačici na ledu koja je 1994. organizovala napad na koleginicu Nensi Kerigan. Nakon višegodišnjih optužbi i zabrana da učestvuju na bilo kakvim klizačkim takmičenjima, došao je red da čujemo Tonjinu stranu.

Agape

Zemlja: Hrvatska, 2017.
Grupa: Takmičarski; trajanje: 87’
Režija: Branko Schmidt; scenario: Sandra Antolić, Ivo Balenović, Zrinka Katarina Matijević, Branko Schmidt; uloge: Goran Bogdan, Pavle Čemerikić, Denis Murić, Ivo Gregurević

Najiščekivaniji hrvatski film godine progovara o intrigantnoj temi – reditelj Branko Schmidt dotiče se pedofilije i homoseksualizma u crkvi. Jesmo li mi kao društvo skloni etiketiranju, ekskomunikaciji ljudi koji su drugačiji od nas ili pak postupamo pravedno? Je li sveštenik, koga tumači glumac Goran Bogdan, pedofil ili naprosto ima prema deci bliskiji odnos nego što je uobičajeno? Film postavlja pitanje – da li je problem u svešteniku ili smo mi homofobno društvo sklono preuranjenoj osudi?

Niko, 1988 (Nico, 1988)

Zemlja: Italija, Belgija, 2017.
Grupa: Takmičarski; trajanje: 93’
Režija i scenario: Susanna Nicchiarelli; uloge: Trine Dyrholm, John Gordon Sinclair, Anamaria Marinca, Sandor Funtek, Thomas Trabacchi, Karina Fernandez, Calvin Demba

Bližeći se 50. godini života Niko živi skromno i usamljenički u Mančesteru, daleko od nekadašnjih glamuroznih dana šezdesetih, kada je bila Vorholov superstar i proslavljeni vokal kultnog benda The Velvet Underground. Ona ne mari više za svoj izgled, niti karijeru. Boreći se sa svojim demonima i posledicama neurednog života, žudi da obnovi odnos sa sinom, nad kim je starateljstvo odavno izgubila. Priča o Niko, hrabroj i beskompromisnoj muzičarki, priča je o ponovnom rođenju umetnika, majke i žene iza ikone.

The post 42magazin ide na 46. FEST appeared first on 42 magazin.

Lady Gaga postaje David Bowie i to bez make-upa na dodeli nagrada Grammy 2016

U budućnosti će make-up biti veoma – transparentan i virtuelan. Kompanija Disney Research – produžena naučna ruka kompanije Walt Disney, otkrila je make-up lamp, specijalno svetlo koje može da projektuje iluziju make-upa na ljudskom licu. Nalikuje Intel facial-mapping tehnologiji koju je Lady Gaga koristila na dodeli nagrada Grammy 2016. godine – kako bi se na nastupu transformisala u Davida Bowiea.

Poput Snapchat make-up filtera, ali mnogo kompleksnije, pomenuti make-up lamp može da detektuje mimiku lica i da projektuje make-up filter koji se stapa sa licem i pokretima. Pa tako možete, za tili čas, postati legendarni Heath Ledger Joker, a da niko od posmatrača ne posumnja da se, zapravo, svetlo poigrava na vašem licu koje – u ovom slučaju – služi poput platna. Potpuna metamorfoza pomoću napredne tehnologije – to je budućnost lepote, bar što se kompanije Disney Research tiče. Neće više biti napornog višečasovnog sedenja u šminkernici i teških slojeva make-upa.

Pomoću pametne lampe, hashtag #NoMakeupSelfie dobija sasvim novo, istinito značenje!

Moramo uzeti u obzir da će ova pametna lampa biti najpre korišćena za filmsku šminku i performanse na svim medijskim platformama. Međutim, sada kada smo već zakoračili u budućnost, nije isključeno da jednog dana nećemo imati potrebu da kupujemo palete senki i pudera za konturisanje lica – već će nam trebati samo pravo svetlo. Te bi hashtag #NoMakeupSelfie dobio sasvim novo, istinito značenje. Pogledajte video u nastavku i otkrijte tajnu napredne make-up tehnologije.

The post VIRTUELNI MAKE-UP appeared first on 42 magazin.

Pretpostavljamo da je Gaginoj haljini odavno istekao rok, ali radovi Linder Sterling su sveži zauvek, i posebna pažnja im se pridaje danas u vremenu kada jača feminizam. Pitate se – zašto?

Fokusirajući se na modnu industriju, ali i industriju porno-časopisa, te na isečke iz retro magazina za domaćinstvo, Sterling pravi kolaže koji se suprotstavljaju ideji o ženskoj ulozi u društvu

Fokusirajući se na modnu industriju, ali i industriju porno-časopisa, te na isečke iz retro magazina za domaćinstvo, Sterling pravi kolaže koji se suprotstavljaju ideji o ulozi žene u modernom društvu, ali i o njenom izgledu. Žensko telo ponuđeno je javnosti uglavnom iz tri perspektive – lepotica koju svako želi (ili želi da bude ta), savršena domaćica ili seks-igračka. Kolaži koje Linder pametno sklapa ujedinjuju ovo trojstvo u jedinstveni, često veoma zabavan miks glamuroznih haljina, napućenih usana, raširenih nogu, golih grudi, kapkejkova i usisivača, te dobija nešto što bi, po društvenim normama, trebalo da predstavlja – idealnu ženu.

Pored fenomenalnih foto-kolaža, ova umetnica je poznata i po svom uticaju na pank i postpank scenu, te u svoje najbolje prijatelje ubraja Morrisseya, s kojim je osnovala bend Ludus, ili celu ekipu benda Buzzcocks, čiji je cover albuma Orgasm Addict upravo ona radila.

Iako je porno-industrija, po kojoj su u prošlosti prepoznavali radove Linder Sterling, danas izgubila šok-tretman i ekskluzivitet, te publiku često ostavlja ravnodušnom, feministička tematika koja se jasno čita u njenim radovima sada je relevantnija nego ikad – ona otvara debatu o prisvajanju ženskog tela i vlasništvu nad njim.

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post Značaj perverzne umetnosti appeared first on 42 magazin.