Malo je filozofskih i dizajnerskih pokreta koji su zadržali sposobnost reinvencije i kontinuirani uticaj na kulturu. Jedan od najpoznatijih je upravo minimalizam. On je nastao kao potreba jedne umetničke zajednice da pojednostavi umetnost odbacivanjem apstraktnog ekspresionizma čija se suština zasnivala na umetnikovom ličnom izrazu. Tako je Donald Judd, jedan od predstavnika zajednice, minimalizam nazvao „jednostavnim izrazom složene misli“ i mi se u potpunosti slažemo sa njim.

Ovaj dizajnerski pravac je krajem šezdesetih godina predstavljao avangardni bunt manjine koju je odlikovala velika hrabrost za eksperimentisanje sa nečim potpuno novim, da bi tokom devedesetih minimalizam postao deo mainstream kulture. Donna Karan i Calvin Klein preuzeli su ulogu vodećih predstavnika ovog pokreta, koji je tokom devedesetih godina bio poznatiji pod nazivom postminimalizam. On traje i dan-danas s prepoznatljivim estetskim smernicama: svedenost, praktičnost i dostupnost. U modnom smislu, minimalizam se mnogo više fokusira na materijal i oblik odevnog predmeta nego na njegovu funkciju. Odlikuju ga kvalitetan i jednostavan kroj, uska paleta tonova i čista i jaka forma.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Stoga smo odlučili da vam damo nekoliko konstruktivnih saveta kako da u trenucima modne konfuzije donosite brze i pametne odluke.

1 Podelite ormar na pola

Bukvalno. Jedan deo namenite svakodnevnim prilikama, a drugi posebnim. Na primer, ako su posao i druženje u kafiću za vreme pauze vaše svakodnevne aktivnosti, odaberite farmerke u plavoj i crnoj boji, nekoliko poluelegantnih jednobojnih košulja i poneku vunenu rolku pastelnih tonova. Drugi deo ormara namenite specijalnim prilikama i pripremite nekoliko elegantnijih odevnih komada jednostavnog kroja u jednoj do dve uvek aktuelne boje. Pastelni i jesenji tonovi su uvek dobra ideja. I kaput. Bez kvalitetnog kaputa zimska odevna kombinacija često izgleda nedovršeno.

2 Definišite svoj stil

Sigurno ste čuli za rečenicu „Vaš stil je odraz vašeg karaktera“. U skladu sa time, da li bi iko voleo da bude okarakterisan kao bezličan? Igrajte se mood boardovima – otvorite Pinterest nalog i sačuvajte sve modne fotografije koje su vam se dopale. Na taj način ćete se inspirisati za nove odevne kombinacije, saznati koja paleta boja vama najviše odgovara i pronaći kompatibilnu frizuru i šminku za određene prilike. Pretraga može obuhvatiti i ključne reči poput: minimalism, minimalism in fashion i slično, kako biste lakše došli do željenih odevnih kombinacija.

Korejski street style: Od manje je više do ogromno je sve

3 Eksperimentišite

Usudite se da eksperimentišete, budući da u kontekstu minimalizma ne možete (mnogo) da pogrešite. To je potpuno besplatan hobi jer uvek možete istraživati na internetu ili isprobavati različite kombinacije u kabinama vaših omiljenih radnji. Tokom ovog procesa istražite paletu boja. Postoje tri pristupa boji u minimalizmu: jednobojnost sa povremenim drečavijim momentima u detaljima, kombinacija boja iz iste familije (npr. pastelnih tonova) i izbegavanje kombinovanja boja (što podrazumeva da boje fokusirate na predmete koje nikada nećete nositi u istoj kombinaciji, pa samim tim više neće biti važno da li se slažu ili ne).

View this post on Instagram

Monday refresh.. ✔️ On the go with @oroton #ootd #details

A post shared by KAITLYN HAM (@kaity_modern) on Mar 25, 2019 at 4:22am PDT

4 Kreirajte formule za odevanje

Ovaj matematički pristup modi vam može mnogo pomoći u situacijama kada nemate mnogo vremena da se bavite pitanjem oblačenja. Formula može biti generalizovana (majica + farmerke + baletanke) ili nešto konkretnija (određena košulja + određene cipele + nakit koji unapred definišete kao kompatibilan toj odevnoj kombinaciji). Ako žurite na sastanak, dejt ili kafu s prijateljem, preračunajte brzo koja formula u tom trenutku daje tačan rezultat.

View this post on Instagram

détroit ☁️

A post shared by BLAIR BADGE (@blairbadge) on Nov 8, 2019 at 2:33pm PST

5 Kupujte na proverenim mestima

Česta greška koju mnogi ponavljaju dok se vode parolom: „Ma neka mi se nađe, ne košta mnogo.“ Možda vas ne košta mnogo novca, ali stila svakako da. Posećujte radnje u kojima možete pronaći odeću visokog kvaliteta i koje prate svetske trendove. U njima uvek ima minimalističkih komada jer su oni svesni činjenice da je minimalizam uvek u modi. Imajte na umu jedno – cena nije merilo kvaliteta.

Tipografija na modnim fotografijama ostavlja bez teksta

6 Učite od najboljih

Istražite najpriznatije influensere, modne blogere ili modne ikone minimalizma koji najviše odgovaraju vašem stilu, jer upravo od njih možete naučiti mnoge korisne trikove i usvojiti nove kreativne ideje. Naša preporuka je da zapratite ove instagram influensere: @kaity_modern, @fashion_jackson, @ivanakorda i @blairbadge.

View this post on Instagram

I’ve been LIVING in this sweater since I got it & right now it’s almost 50% off! outfit details via @liketoknow.it #liketkit http://liketk.it/2IfRa @ariellelevyphoto

A post shared by Amy Jackson // Fashion Jackson (@fashion_jackson) on Dec 17, 2019 at 7:24am PST

7 Stavite u fokus neophodnost

Ali imajte na umu da to ne znači da vam je u svakom trenutku neophodno baš sve. Da li ste znali da većina nas obuče samo 20 odsto svog garderobera na mesečnom nivou? To znači da preostalih 80 odsto odevnih predmeta „bez kojih ne možemo da živimo“ visi u mračnom ormaru tokom cele godine, dok mi još uvek zombirano lutamo po tržnim centrima govoreći kako nemamo šta da obučemo. Napravite selekciju stvari koje vam zaista trebaju i u narednoj kupovini fokus stavite na svedene, jednostavne i visokokvalitetne komade koje možete da nosite u gotovo svim prilikama. Trajaće vam duže, baš kao i novac na kreditnoj kartici.

Iris van Herpen – majka modnog futurizma

Minimalizam ima nebrojeno mnogo pojavnih oblika, ali uvek imajte na umu da ne postoji samo jedan način da se on realizuje. Kao i za većinu drugih stvari u životu, treba pronaći način koji vama lično najviše odgovara.

The post 7 formula minimalizma – da pojednostavite složeno appeared first on 42 magazin.

Koncertni serijal Musicology Barcaffe Sessions već neko vreme popunjava prazninu na muzičkoj sceni ali i u muzičkoj edukaciji naše zemlje. Sa velikom željom da srpskoj publici pruži kvalitet koji je spletom okolnosti kod nas ostao u senci popularne kulture, Musicology je uspeo ne samo da dovede neke od najvećih imena svetske džez, fank, rok, bluz, world music i r’n’b scene već i da kreira svoju ciljnu publiku koja je ovakav poduhvat prigrlila i zajedno sa njima upustila se u promovisanje i čuvanje novih vrednosti na beogradskoj kulturnoj sceni. Musicology broji već nekoliko uspešnih sezona, a koncert benda Snarky Puppy, kojim će se završiti ova sezona serijala, već u najavi je oduševio ovdašnju publiku.

Ovaj svetski poznati muzički kolektiv i dobitnik prestižnih nagrada, među kojima su i tri Grammyja, održaće koncert na teniskim terenima na Kalemegdanu 23. juna.

Bend je još 2003. godine osnovao basista i kompozitor Majkl Lig na koledžu sa prijateljima sa kojima je delio muzičke afinitete. Snarky Puppy započeo je svoju karijeru u lokalnoj piceriji na koledžu, da bi se u njenoj eskalaciji našao u konkurenciji sa najcenjenijim predstavnicima svetske džez fjužn scene. Ovaj kolektiv danas čini više 30 izvrsnih muzičara, od kojih svaki ima uspešnu muzičku karijeru nezavisno od samog benda. Reč je o grupi fenomenalnih muzičara koji nastupaju u rotirajućoj postavci od desetak članova. Ovaj kolektiv, poznat i pod nazivom The Fam, konstantno istražuje granice, prepuštajući se improvizaciji koja svaki nastup čini spektakularnim, a svako novo izvođenje svake numere jedinstvenim iskustvom.

Imali smo priliku da razgovaramo sa Majklom Ligom (Michael League), koji ističe da jedva čeka da nastupi pred beogradskom publikom sa svojim superbendom.

Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj

Nešto što vaša publika ne izostavlja u komentarima jeste oduševljenje neverovatnom energijom kojom zračite na sceni prilikom nastupa. Kako je Snarky Puppi postao kolektiv koji toliko dobro funkcioniše na sceni?
Upravo je to nešto što ja najviše volim kod naše grupe – način na koji se prepuštamo improvizacijama. Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se, što nam dopušta da stvorimo jedinstveno muzičko iskustvo svake večeri.

Šta biste izdvojili kao vaš najveći uspeh?
Za mene su najveći uspeh međusobni odnosi u okviru našeg benda. Mi već 15 godina sviramo zajedno, a i dalje se volimo. Zapravo se sada slažemo bolje nego ikada. I još nešto, ideja o tome da zarađujemo za život svirajući originalnu instrumentalnu muziku – to je zaista neverovatan osećaj.

Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni

Osvojili ste tri Grammy nagrade. Kakvo je bilo to iskustvo za vas? Da li ste ikada mislili da ćete osvojiti tako prestižna priznanja?
To je zaista, zaista nestvarno. Bio sam gotovo ubeđen da prvi Grammy nećemo osvojiti. Kada su nas prozvali, bio sam u apsolutnom šoku. I druge dve nagrade bile su neverovatno iskustvo, ali prvi put se pamti. Kendrik Lamar, Tamar Brekston, Hijatus Kejoti i Migel bili su u toj kategoriji. Osetili smo se kao potpuni autsajderi. Nismo očekivali nijednu nominaciju. Sa nagradama nikada ne znaš šta da očekuješ, naročito kada su drugi umetnici iz tvoje kategorije zaista izvrsni muzičari. Jedne godine smo čak bili u konkurenciji sa Bilom Frizelom i Markusom Milerom. Gotovo da me je bilo sramota što smo pobedili. Morali smo da se im se zahvalimo za neiscrpnu inspiraciju koju smo pronašli u njihovoj muzici.

Članovi vašeg kolektiva dolaze iz različitih kulturnih i muzičkih okruženja. Da li vas je ta raznovrsnost inspirisala da budete bolji i širi u vašoj muzičkoj orijentaciji?
Apsolutno. Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni.

Da li se članovi grupe druže i van vaše muzičke avanture?
Naravno. Većina nas živi u Njujorku i dosta se družimo. Onoliko vremena koliko na turneji zajedno provodimo na sceni toliko provedemo i van nje. Već smo postali porodica i svi se uzajamno veoma poštujemo.

Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se

Kako biste opisali svoju publiku? Da li je raznovrsna?
Definitivno. Rekao bih da je jedino što je povezuje duboka i opsesivna ljubav prema muzici. Godine, pol, rasa, religije… to u velikoj meri varira od svirke do svirke.

Nadate li se da ćete kao poznati umetnici imati uticaja na mlade muzičare?
Ja nas ne doživljavam kao poznate, ali mislim da se trudimo da što više podstičemo muzičare, naročito mlađe, da se maksimalno potrude da stvaraju muziku koju vole i u koju veruju. Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj.

The post Snarky Puppy: Svaki naš koncert je nova priča sa istom poentom appeared first on 42 magazin.

Na uglu Bulevara oslobođenja i Bulevara cara Lazara svakodnevno se radi na tome da nov tržni centar – Promenada, čije otvaranje Novosađani s nestrpljenjem očekuju, bude završen u predviđenom roku. Objekat se gradi intenzivnom dinamikom, završeno je više od 90 odsto keramičkih radova, zidova i plafona, a radovi na platou ispred tržnog centra teku u skladu sa definisanim planovima.

A kada sve bude privedeno kraju, u Promenadu će se useliti neki od najpoznatijih brendova Inditex grupacije koje čine Zara, Massimo Dutti, Zara Home, Oysho, Pull and Bear i Bershka, zatim brendovi LPP grupacije – Mohito, Sinsay i Reserved. Zanimljivo je napomenuti da će se iz LPP grupacije brand Mohito prvi put pojaviti na našem tržištu. U Promenadi će se naći i LC Waikiki, kao i Fahion Company i Sportina sa svojim brendovima. U ponudi će se naći i mnogobrojni sportski brendovi među kojima su Sport Vision i N Sport, kao i prodavnice namenjene najmlađima poput Dexy Co Kidsa i Pertinija. Bogatu ponudu Promenade upotpuniće supermarket Univerexport i najmoderniji bioskop Cineplexx sa najvišim kvalitetom projekcije, a ono u čemu će posetioci dodatno uživati jeste mnoštvo lokalnih kafića i restorana kao što su Loft, Walter, Brunch, Modena i mnogi drugi.

Na 48.000 kvadratnih metara prodajnog prostora, Promenada će ponuditi posetiocima iskustvo kupovine na jednom mestu, veliki izbor modnih brendova, kao i dobro poznate lokalne sadržaje – zbog čega će biti jedinstven na ovom tržištu

„Od velike nam je važnosti povezanost sa lokalnom zajednicom. Znamo koliko Novosađani sa nestrpljenjem iščekuju otvaranje Promenade i želimo da im pružimo jedinstveni užitak koji će zadovoljiti sve potrebe savremenih kupaca. Takođe, važno je istaći da će ova investicija doneti više od 1.500 novih radnih mesta, što je od velikog značaja za sam grad“, izjavio je Boris Stevović, menadžer tržnog centra Promenada Novi Sad.

Sa 150.000 kvadratnih metara površine Promenada će biti najveći retail objekat u Srbiji. Novi tržni centar u samom srcu Novog Sada predstavljaće, sigurni smo, omiljenu destinaciju za sve zaljubljenike u modu, ali i za ljubitelje dobre zabave i zdravog života. Na 48.000 kvadratnih metara prodajnog prostora, ovaj tržni centar ponudiće svojim posetiocima iskustvo kupovine na jednom mestu, veliki izbor modnih brendova, kao i dobro poznate lokalne sadržaje – zbog čega će biti jedinstven na tržištu.

A osim u odličnom miksu zakupaca, posetioci će imati priliku da uživaju u  bogatom programu manifestacija, koncerata i aktivnosti koji će zadovoljiti uvek velika očekivanja Vojvođana.

The post Promenada u srcu Novog Sada uskoro gotova: Miks mode, zabave i kulture appeared first on 42 magazin.

Ako spadate u grupu koja nije mogla da uzme odmor usred sezone ili, možda, želi na odmor vansezonski, ili su vas jednostavno večne muke finansija sprečile da osetite salinitet morske vode i jutarnje letnje sunce, nemojte padati u malodušnost. Napravite sebi od ovog avgusta oazu letnje radosti, a to je moguće. Evo nekih predloga da sebi ulepšate predstojeće dane pod zvezdom Danicom. Napomena: nisam lajfkouč.

1

Od svoje kuće, svog stana, svog životnog prostora napravite mali raj. Obavezno imajte cveća. Ako ga niste na vreme posadili, pohitajte do pijace i kupite kod bakice već gotovo, odnegovano cveće. Ukoliko baš i niste spretni sa održavanjem, nabavite sebi sukulente i kaktuse. Imate dvorište? Odvojite nešto novca i kupite makar dečji bazen u koji možete da sednete ili samo stavite noge dok upijate vitamin D.

Nova era sobne botanike

2

Idite na sve festivale, događaje, u muzeje. Iako je u Beogradu centralizovano mnogo toga, ni drugi gradovi ne zaostaju sa sadržajima. Raspitajte se kakvih ima radionica, da li ima nekih postavki, muzičkih programa. Idite i glumite stranca na festivalu. Obucite haljinu sa karnerima (za muškarce: možete isto to samo malo drugačije), istetovirajte lažnu tetovažu, glumite stranca i zabavite se.

Narodni muzej ponovo radi!

3

Pročitajte ono što vam stoji na listi još od prošlog leta. Da, da. Znam da vas čeka tamo neki Don Kihot jer to je jedna od onih knjiga koje su na svim listama da ih morate pročitati pre nego što umrete. Tehnički, morate samo da umrete, ali uz Don Kihota i njegovog vernog druga Sanča Pansu, to će vam biti lepši čin. Ili bilo šta drugo. Može biti i zbirka poezije. Može biti i enciklopedija. Možda baš enciklopedija! Google je moderna enciklopedija, ali ko vam brani da uzmete i baš ubodete slovo O i, konačno, shvatite šta je omnipotencija i onda budete ovog leta veoma elokventni.

Recenzija knjige Idoli i poslednji dan: Da li su i za šta krivi Idoli?

4

Isplanirajte putovanje. Nemojte patiti što sad niste otišli nigde. Dobro, možete samo u granicama pristojnosti da pustite suzicu kad svi krenu sa svojim morskim/dalekodestinacijskim fotkama. Ali kažite sebi gde želite da idete i kad. Razmotrite realne mogućnosti i pokušajte da napravite neki smislen plan. Pomoći će vam, to je prvi korak do ostvarenja. Ako načinite i drugi, još bolje.

Amsterdam: Pet grama legalnosti

5

To što se kredibilnim odmorom smatra samo Grčka od deset noćenja i slične varijante, ne dajte da vas pokoleba. Možda baš ujak/baba/baba-strina ili neko poseduje vikendicu/kuću/šupu/šator negde uz Dunav. Pokušajte da odete tamo na dve noći.

9 rajskih mesta u Srbiji za vikend-bekstvo iz grada

6

Upišite kurs! Znam, bombardovanje kursevima je postalo već previše, ali možda postoji nešto što stvarno želite. Ukoliko su opet svete finansije problem, samo pratite dešavanja, leto je vreme kad su svi radi da ponude nešto besplatno, pa možda i besplatnu radionicu keramike.

7

Počnite da učite taj portugalski već jednom! Instalirajte Duolingo. Besplatno je. Poskidajte neke kurseve. Nađite neki čas za motivaciju. Počnite samo i onda ćete moći i taj Lisabon da isplanirate.

Marko Kecman: Zavrteli smo globus i sad osvajamo nivoe u našoj travel igrici

8

Družite se. Znam da su svi večno negde, ali ima i onih koji su ovde. Idite na Avalu, Rajac, na Kalemegdan, vozite se autom, vozom. Sedite u parku, jedite sladoled i šetajte kuče. Nekad je i to sasvim dovoljno.

Počinje sezona pedaliranja! Imamo savete za sve bicikliste početnike

+ 100

Mislim da bih mogla da nabrojim 100 stvari zbog kojih ne treba da žalite što ne idete nigde. Sve se svodi na obitavanje u trenutku, zapravo. Na koliko sam samo letovanja bila nesrećna! I nije floskula, stvarno nemojte mnogo patiti, jer je tužnije da pustite to leto da nonšalantno prođe pored vas, gura vas svojim suncem, čačka vas zelenilom, doziva vas pticama, vodi vas toplim noćima, a vi: ogluveli i oslepeli na lepotu.

The post Kako provesti leto u gradu? appeared first on 42 magazin.

Ukidanjem krasnоpisa u našim škоlama ukinula se i jedna verzija vizuelnоg, duhоvnоg i intelektualnоg identiteta našeg narоda, ali i jednog umetničkog pravca. Kaligrafija spada u jedan оd izvоrnih vidоva umetnоsti i definisana je kaо veština lepоg pisanja, a izvоri jоj sežu dо Dalekоg istоka. Оva veština spaja tehničke, intelektualne, meditativne i duhоvne kategоrije, a razvijala se na različitim pоdnebljima paralelnо sa religijоm, kulturоm i umetnоšću.

Moderna kaligrafija već je počela da živi i nоvim živоtоm kaо jedan vid slikarskоg izraza

Sama istоrija kaligrafije prevashоdnо stоji u bliskоj vezi sa istоčnjačkim kulturama i civilizacijama. Оna ima relevantnu funkciju u kulturоlоškоm i religijskоm živоtu u Istоčnоj Аziji, u Indiji, Japanu, na Tibetu. Кaligrafija je uticala na najvažnije stilоve umetnоsti u Istоčnоj Аziji, uključujući sumije: stil kineskоg, kоrejskоg i japanskоg slikanja kоje je zasnоvanо na kaligrafiji. U islamskоm kulturоlоškо-religijskоm sistemu kaligrafija je vizuelna predstava svete reči kоja je veza između jezika i vere, a zabrana slikоvnоg prikaza religijskih elemenata stavlja dоdatnu emfazu na važnоst lepоg pisanja. Na Zapadu je оdjek kaligrafije neštо tiši, ali оstavlja snažne pоsledice u оkvirima štampanih medija оd Gutenberga dо danas. Sve pоmenute civilizacije vezuje inicijalna pоtreba za prenоsоm pоruke kaо signalnоg kоda komunikacije.

Da li je kaligrafiji ipak dоšaо kraj u današnjem svetu tehniciteta? Utihnuće krasnоpisa u оbrazоvnоm sistemu i manjak pоpularizacije jesu neminоvni. Prоsečnоm čоveku današnjice pоjam kaligrafija jeste uhu pоznat pojam, ali suština mu je dalja. Srećоm, pоslednjih gоdina javljaju se tendencije u nefоrmalnim i entuzijastičnim udruženjima, a javlja se i šačica fasciniranih. Кaligrafija je u svоjоj istоriji i bila, na оdređeni način, elitistička – i kaо takva se zadržala i u našem vremenu.

U Srbiji je moderna kaligrafija tek počela da se popularizuje, pa se neveliki broj umetnika stidljivo prikazuje, ali ipak sigurno, dok je u svetu to već postao trend koji mnogima donosi i zaradu

Danas, međutim, digitalnо dоba značajnо diktira i umetničku egzistenciju. S оbzirоm na tо da je kaligrafija i veština i umetnоst, nameće se dilema: ima li pоtrebe za takvim vidоm pisanja i gde mu je mestо? Кaligrafiju je danas mоguće uоčiti kaо ukras na diplоmama, na lepо ispisanim pоzivnicama za svečanоsti, na reklamama. U padajućem meniju u prоgramu za pisanje, bivajući nesvesni tоga – kada pravimо izbоr estetizacije dоkumenta kоji pišemо, mоžemо izabrati digitalne pоtоmke kaligrafije. Mоže se učiniti da оvakva digitalizacija krasnоpisa ima detrоnizujući efekat.
Gde se danas najčešće srećemo sa kaligrafijom? Najslavniji susreti su, svakako, na polju grafičkog dizajna. Digitalizacijom smo stigli do potpuno novog osvešćenja ove drevne forme, pa se, potpuno nesvesni, sa ovom umetnošću susrećemo na svim stranama. Međutim, vremenom su ljudi poželeli da se vrate korenima, pa se sad dešava obrnuti proces – iz digitalnog se pisanje seli u svoje korene, olovku – u malo izmenjenom obliku.

Handlettering, faux-calligraphy– sve su to varijante današnje, takozvane, moderne kaligrafije. Moderni krasnopis je liberalniji kada su u pitanju medijumi, kao i stilovi. Najpreciznije bi bilo reći: ne postoji škola moderne kaligrafije, umetnička sloboda se vidi u svakoj vitici, a njome mogu da se bave svi, bez izuzetka. Glavni muzej za ove umetnike su društvene mreže, a možda najviše Pinteresti Instagram. U Srbiji je moderna kaligrafija tek počela da se popularizuje, pa se neveliki broj umetnika stidljivo prikazuje, ali ipak sigurno, dok je u svetu to već postao trend koji mnogima donosi i zaradu. Kao jedan od primera ostavljam link prema jednoj od devojaka koja je uporna da istraje u svojoj posvećeničkoj kolekciji olovaka i beskrajnoj inspiraciji. Ona je handletteringom počela da se bavi kao metodom koja joj je bila beg od problema tokom studiranja, ali kako je počela da vežba i napreduje, taj beg pretvorio se u mesto na kom rado obitava. Sada crta jer je to čini srećnom i zato što može da vidi napredak svakim novom radom. Takođe je raduju i ljudi koji je prate, zato što uspeva da inspiriše nekog da se u crtanju i pisanju oproba, a nekog da se tome vrati.

Prоsečnоm čоveku današnjice pоjam kaligrafija jeste uhu pоznat pojam, ali suština mu je dalja

Аleksandar Dоdig ̶  prоfesоr i jedan оd utemeljivača današnje ćirilične kaligrafije kaо primenjene umetnоsti  ̶ zaslužan je za čestо prоmоvisanje оve vizuelne umetnоsti. U njegоvim radоvima оslikava se vizuelna interpretacija duha. Primenjena kaligrafija, na taj način, približava se narоdu i ima pоtencijal da vrati naciоnalni i nadnaciоnalni smisaо kоji kaligrafija pоseduje.

Moderna kaligrafija već je počela da živi i nоvim živоtоm kaо jedan vid slikarskоg izraza. Na izlоžbama, kоje nisu takо česte, srećemо struju lepоg pisanja u vidu ekspresivne kaligrafije kоja je na ivici apstrakcije i čitljivоsti. Zaоštren vid kaligrafije – blizak slikarskоm izrazu i baziran na kоmpоziciji, a manje na sadržaju – pоkazuje nasušnu čоvekоvu pоtrebu za estetikоm i u dоba rapidne digitalizacije bivstvоvanja. Еstetika pisanja treba da bude važna jer: na pоčetku beše reč.

The post Vaskrsavanje jedne estetike: Postoji li danas kaligrafija? appeared first on 42 magazin.

Indeks poverenja potrošača ove godine dostigao najveću vrednost od kada se meri u našoj zemlji, što ukazuje na to da je kupovna moć stanovništva u procesu rasta, ali uprkos tome, mesečni izdaci za kupovinu hrane su u padu i, u odnosu na Evropu, i dalje dosta niži.

Pored svih navedenih pokazatelja loše ekonomske situacije, mora se primetiti da pozitivni trendovi ipak postoje

Procenat ispitanika koji smatra da je Srbija u ekonomskoj recesiji smanjio se u odnosu na prošlu godinu, ali i dalje iznosi 78 odsto, što dovodi do promene ponašanja kupaca i utiče na njihovu raspodelu sredstava prilikom kupovine namirnica i ostalih kućnih potrepština.

Kada je reč o zabrinutosti, na prvom mestu već dve godine je brigao o sigurnosti zaposlenja: 21 odsto građana strahuje od gubitka posla

Mesečni izdaci za kupovinu sveže hrane se drastično smanjuju u odnosu na prošlu godinu. Prosečna mesečna potrošnja na hranu, kućne potrepštine i higijenu iznosi 28.179 dinara (229 evra), što je za 79 evra manje od evropskog proseka.

Kako bi uštedeli, 59 odsto ispitanika promenilo je navike i najčešće štede tako što smanjuju izdatke za zabavu van kuće, manje troše na novu odeću i na kuću

Podaci pokazuju da 77 odsto ispitanika smatra da vreme za kupovinu onih stvari koje dolaze iz želje ili iz nužde nije tako dobro, a 66 odsto ispitanika smatra da zemlja neće izaći iz recesije u narednih 12 meseci.

Na kraju meseca, kada se pokriju osnovne životne potrebe, većini ispitanika ne preostaje novac za eksterne troškove ili lične prohteve. Oni koji uspeju da uštede stavljaju novac na štedni račun ili ulažu u novu odeću ili uređenje doma.

Izdaci za kupovinu uslovljeni su neminovno i brigama pojedinca u određenom sistemu – sigurnost zaposlenja nalazi se na prvom mestu već dve godine, gde 21 odsto građana strahuje od gubitka posla (stopa nezaposlenosti iznosi 13,60 odsto).

Na smanjenje izdataka za zabavu van kuće odlučilo bi se 17 odsto ispitanika, dok bi se na smanjenje pušenja odlučilo 16 odsto njih

Sledi briga o zdravlju, koja podrazumeva potrebu za održavanjem zdrave ishrane i higijene.
U odnosu na prošlu godinu, kako bi uštedeli na troškovima domaćinstva, 59 odsto ispitanika promenilo je navike i najčešće štede tako što smanjuju izdatke za zabavu van kuće, manje troše na novu odeću ili kupuju jeftinije marke i odlažu kupovinu novih tehnologija. Ali nisu u većoj meri spremni da se odreknu ličnih užitaka kao što su putovanja i cigarete.

Da zemlja neće izaći iz recesije u narednih 12 meseci, smatra 66 odsto ispitanika

Ukoliko se ekonomski uslovi poprave, 21 odsto ispitanika nastojaće da štedi na plinu i struji, ali nijedan vid štednje više neće praktikovati 20 odsto ispitanika. Na smanjenje izdataka za zabavu van kuće odlučilo bi se 17 odsto ispitanika, dok bi se na smanjenje pušenja odlučilo 16 odsto njih.

Mesečni izdaci za kupovinu sveže hrane se drastično smanjuju u odnosu na prošlu godinu

Pored svih navedenih pokazatelja loše ekonomske situacije, mora se primetiti da pozitivni trendovi ipak postoje. Pre svega, indeks poverenja potrošača koji je ove godine veći nego ikada u Srbiji veoma je bitan indikator stava potrošača.
Popravljanje ekonomske situacije u nekoj zemlji je dug proces. Nadajmo se da će 2018. doneti više para i manje briga.

The post Agencija Nielsen: Crno-bela statistika potrošača u Srbiji appeared first on 42 magazin.

Kako kaže Maja Lalić, kreativna direktorka MH, osim kulturno-umetničke, Mikser House Sarajevo iznedriće „dobre, pozitivne priče koje mladima svih naših zemalja nude humaniju, pozitivniju alternativu“.

Adresa Kolodvorska 12 u naselju Pofalići uskoro će biti glavna nova urbana lokacija grada Sarajeva. U kompleksu fabrike Vaso Miskin Crni, čija se fasada trenutno transformiše u grafički dizajn Ajše Beširević, 8. septembra svečano će se otvoriti Mikser House Sarajevo. Prvi deo događaja, s početkom od 18 časova, biće otvaranje Balkan Design Shopa, zatim u 19 časova sledi otvaranje Galerije Frederic Maurice. Muzički deo programa počinje u 20 časova koncertom Dečije filharmonije, čiji su članovi iz Zagreba, Beograda, Skoplja i Sarajeva, a sa dirigentom Ljubišom Jovanovićem i solistom Jovanom Kolundžijom. Rambo Amadeus održaće koncert u 22 časa i za sve one koji nemaju pozivnicu za prethodni deo programa. DJ-evi Uroš Đurić i Žika Todorović puštaće muziku od ponoći.

Svakim našim projektom slavimo bogatstvo kulturnog nasleđa Balkana i promovišemo poštovanje različitosti – naroda i narodnosti, religija, seksualnih opredeljenja, životnih filozofija, rekla nam je Maja Lalić iz Miksera

Ovom uvertirom nastavlja se izgradnja kulturnog mosta između Sarajeva i Beograda i drugih vibrantnih gradova regiona, na kojoj je Mikser ekipa radila i tokom delovanja u Beogradu. Taj trud prepoznat je i pohvaljen od ljudi iz svih krajeva Bosne i Hercegovine, ponajviše samih umetnika, dizajnera, muzičara, ističe kreativna direktorka MH Maja Lalić.

Svi oni koji su posetili bilo koji događaj Mikser Housea u Savamali ili Mikser festival dok se održavao u Žitomlinu znaju da su tamo promovisane kultura i umetnost na veoma razumljiv način, suprotno elitističkom. To je veoma široka kulturna lepeza koja edukuje i emancipuje neočekivanog gledaoca i ruši društvene barikade.

„Multidisciplinarnost i stimulisanje razmene između različitih kreativnih disciplina širi vidike mladih kreativaca i daje daleko kvalitetniju bazu za iskorake u kulturi i umetnosti. Takođe, Mikser je mesto prvih šansi, tu svoje karijere započinju mnogi mladi bendovi, dizajneri u povoju, arhitekte sa svežim diplomama, producenti bez iskustva, što kroz naše programe, što kao članovi naše velike radne porodice. Verujemo da se talenat krije na najneočekivanijim mestima i nemamo nikakve predrasude ili predubeđenja“, dodaje Maja.

Upravo tako nastale su i Mikserove platforme iz oblasti dizajna, umetnosti i muzike – Young Balkan Designers, kolektivna umetnička instalacija Black Box i tradicionalni konkurs za mlade bendove, u organizaciji sa Mascomom.

Stubove nooformljenog sarajevskog tima čine Alma Mušić, Almir Kurt Kugla i Denis Memić. Interna organizacija Miksera funkcioniše u dva značajna grada regiona, Sarajevu i Beogradu. Po rečima Maje Lalić, to predstavlja „svetao primer kako je moguće u razjedinjenom Balkanu, gde na utakmici u Banjaluci i dalje imate sramotne transparente ’Nož, žica, Srebrenica’, bez ikakvog sankcionisanja, graditi dobre, pozitivne priče koje mladima svih naših zemalja nude humaniju, pozitivniju alternativu“.

U kompleksu fabrike Vaso Miskin Crni 8. septembra svečano će biti otvoren Mikser House Sarajevo

Za sve koji prepoznaju sebe u vrednostima Miksera, ovu priču mogu podržati između ostalog i finansijski putem crowfunding kampanje uplatom na račun br. 161-00001793000-49 / Raiffeisen bank DD BiH.

„Ja se nadam da ćemo svojim aktivnosti u Pofalićima doprineti da se sarajevska scena bolje vidi i čuje, ne samo na međunarodnom nivou, već da bude vidljivija i u sopstvenom dvorištu. Jedan od naših saradnika uporedio je Mikser sa megafonom koji pravim porukama daje snagu da se čuju malo glasnije i to je najlepši deo našeg rada – saradnja sa brojnim lokalnim kolektivima, organizacijama, pokretima, umetnicima. I za kraj, svakim našim projektom slavimo bogatstvo kulturnog nasleđa Balkana i promovišemo poštovanje različitosti – naroda i narodnosti, religija, seksualnih opredeljenja, životnih filozofija“, rekla nam je Maja Lalić.

The post Mikser House Sarajevo: Kuća za sve naše ljude appeared first on 42 magazin.

Ulazim u Parobrod, dolazim do prostora gde se postavlja izložba hanboka – tradicionalne korejske odeće, i ugledam dizajnerku Hesun Li kako suptilnim pokretima uz oštro oko namešta detaljno svoj rad na lutki, s pažnjom kao da je reč o nečemu od neprocenjive vrednosti. Da je scena bila gotovo kao na filmu, govori i njena pojava. Odevena u belo-plavi hanbok, njenu svakodnevnu odeću, sa pokupljenom kosom i neverovatnom lepotom koju nose azijske žene, jasnim pogledom, koji spaja fragilnost i jačinu, obraća mi se, a ja, i pored jezičke barijere, još jednom shvatam da dizajn i umetnost imaju univerzalni jezik.

Vi ste uticali na reinkarnaciju hanboka koji je kulturno nasleđe Koreje. Kakav je vaš lični odnos prema hanboku i koju emociju on budi u vama?
Hanbok ima dugu istoriju, od davnih vremena pa do danas. Kroz dug vremenski period svog postojanja hanbok je evoluirao sve vreme i menjao se, ali istovremeno i ostao bezvremen. Takođe, on je oličenje filozofije življenja korejskog naroda. Kao kulturno nasleđe hanbok je rezultat svega što je prošlo i ostalo istorija, ali u isto vreme, on se neprestano menja i usavršava – hanbok i kultura Koreje kakvu je vidimo danas, kakva je bila nekada i sve ono što je bila između.

Srećna sam kada neko moj rad vidi kao nešto novo ili neobično a ne čudno

Nije nimalo lako nešto tradicionalno postaviti kao savremenu formu. Šta je bila ideja i vizija kada ste se odlučili da to bude predmet vašeg dizajna?
Živeti u skladu sa prirodom je ono što me je navelo na put dizajna. Mene inspiriše sve u prirodi. Vetar od koga se trese lišće na drvetu, vetar koji pomera travu, vetar koji protrči kroz moje telo, rosa koja sija na suncu, kapljice vode koje reflektuju sunčevu svetlost, mesec koji se krije iza oblaka, jasan oblik meseca neposredno pred izlazak sunca, mesec koji raste iznad solitera, boja kore drveta u proleće, njegova boja koja se menja u jesen i zimu… Kada pogledam unazad, vidim da vreme u Koreji, koje ima četiri različita godišnja doba, jeste upravo ono što me je navelo da dizajniram odeću sa detaljima karakterističnim za različita godišnja doba. Iako su ta četiri godišnja doba u Koreji potpuno drugačija i po klimi i po bojama, proces njihovog smenjivanja je suptilan i prirodan, pa ne uznemirava onog ko posmatra. Zar nije neverovatno što svako od tih godišnjih doba ima svoju jedinstvenu boju? Verujem da su upravo to karakteristike koje želim da primenim na svoj dizajn: nenametljiva elegancija i lepota sa svojstvenim detaljima i identitetom.

Vaš dizajn prevazilazi formu dizajna odeće jer fotografije kroz koje prezentujete odeću jesu miks slikarstva, scena iz filma i plesa i ostavljaju snažan utisak, pa možemo to nazvati novim modnim pokretom koji već na prvu loptu pronalazi put do publike. Kako nastaju fotografije koje vidimo?
Snažno verujem da je odeća u punom sjaju onda kada je nosi određena osoba. Način na koji ona stoji na nečijem telu, pokret i pomeranje odeće dok se onaj ko je nosi kreće kroz svoj svakodnevni život – to je suština i lepota odeće. Postoji korejska izreka: Odeća daje krila onom ko je nosi – dobro dizajniran komad odeće izrađen s ljubavlju ima moć da uzdigne osobu koja ga nosi. Imala sam sreće da me istovremeno inspirišu i druge vrste umetnosti. Trudim se da se to vidi u mom dizajnu, pa povremeno uključujem i medije kao što su balet, slikarstvo i drugi. Kroz eksperiment sam analizirala kako se kreće odeća i u kakvoj je interakciji sa balerinama ili kako slikari uhvate kretanje i materijal u samo jednom kadru.

Kada govorimo isključivo o dizajnu, šta su vaše smernice kojih se držite?
Odeća koju ja stvaram je odeća koja vodi računa o kretanju onog ko je nosi i njegovom načinu života. Ona se radi po meri onog ko je nosi i prilagođena je obliku tela onog ko je odabere. Upravo taj izbor najbolje odslikava kako moderne Korejke percipiraju hanbok, one ga vide kao način samoizražavanja, kao jedan od načina da uvedu lepotu i umetnost u svoj život.

Kako zamišljate ženu za koju stvarate odeću?
Žene u Koreji se okreću hanboku i danas kada je reč o posebnim prilikama u životu, kao što je venčanje na primer. Kada su takve prilike posredi, one neće odabrati odeću s polica iz radnji, te prilike zaslužuju one-of-a-kind hanbok, koji je dizajner napravio baš za njih.

Ne mislim da nešto mora da bude egzotično da bi vas inspirisalo

Deo evolucije dizajna je da pored forme i funkcije brine i ekološkom segmentu, a sve što pravite je od eko-materijala. Koliki je izazov stvarati tradicionalnu odeću koja ima epitet luksuznog od ekoloških materijala?
Hanbok se pravi od materijala koji potiču iz prirode. Njegove boje su prirodne. Ja takođe radim sa prirodnim materijalima, prirodnim bojenjem nastaju nijanse i koristim tradicionalne metode izrade kao što je ručno šivenje, ručna izrada veza kako bi se stvorilo nešto što će trajati celog života. Hanbok je poznat po prirodnim bojama, pa možemo reći da je obezbojen. Ta neboja je moja omiljena boja. Iako  obezbojen, prepun je emocija. Znate, hanbok je milenijumima bio saputnik Koreje, kroz njenu istoriju – zajedno su videli sve oblike tuge i borbe.

Prošle godine ste imali izložbu Koreja sada u Louvreu, kakva je reakcija Francuske na vaš rad?
Da, imala sam izložbu u The Musée des Arts Décoratifs u Louvreu. To je bilo predivno iskustvo. Kada smo postavili izložbu, otišla sam da prošetam uz Senu. Dok sam šetala, prišao mi je Francuz i počeo da razgovara sa mnom. Ono što sam ja mogla da protumačim jeste da je došao na reku da iščisti um, ali je umesto reke video mene kako šetam uz obalu i to je delovalo na njega. Ja nisam radila ništa specijalno – bila sam u svom hanboku kao i svakog dana poslednjih deset godina. To me je nateralo da poželim da izlažem na značajnim mestima u različitim zemljama. Trenutno sam potpuno fokusirana na izložbu u Beogradu i na ovaj projekat, to je ono što me trenutno pokreće. Oduševljena sam što će moj rad biti izložen u Beogradu.

Nama i sličnim kulturama Koreja delije egzotično, koje zemlje su vama inspirativne i egzotične kao dizajneru?
Ne mislim da nešto mora da bude egzotično da bi vas inspirisalo. Ja sam inspirisana ovde u Srbiji vrlo poznatim stvarima kao što je nebo i vazduh. Inspirišu me i ljudi koje upoznajem ovde. Sarađivali smo sa timom iz Srbije koji nam je pomogao da postavimo izložbu i to su zaista neverovatni ljudi koje sam slučajno otkrila, pa ne mislim da je slučajnost što me je put doveo do Srbije.

Kada neki umetnik internacionalno izazove pažnju, onda njegova umetnost govori univerzalnim jezikom, šta mislite da je reč ili emocija kojom vaš rad govori a svi je razumeju?
Ne težim tome da me svako razume. Verujem da postoje ljudi koji razumeju moju tačku gledišta, kako razlika od jednog jedinog milimetra može da me inspiriše ili kako me suptilne promene u prirodi oduševljavaju. A što se drugih tiče, mogu da kažem da sam srećna kada neko vidi moj rad kao nešto novo ili neobično umesto čudno.

Nenametljiva elegancija i lepota sa svojstvenim detaljima i identitetom – to su karakteristike koje želim da primenim na svoj dizajn

Šta je tajna lepote i stila žena u Koreji?
Vrlo sam polaskana vašim pitanjem! Da li moj hanbok može da bude odgovor na to pitanje?

Onda neka tako ostane. Kakav utisak ostavljaju na vas žene u Srbiji?
Ljudi u Srbiji imaju nežno (toplo) srce, i to me je zaista ganulo ovde.

Kakvi su vaši dalji planovi?
Imam uskoro veliku reviju u Seulu, i to čim se vratim u Južnu Koreju. To je projekat koji rekreira tradicionalne ceremonije venčanja. Možda, uz malo sreće, uspemo da taj performans donesemo u Srbiju nekad u budućnosti. Zaista bih volela da ponovo posetim ovu zemlju jer sam se jednostavno zaljubila u nju i njene ljude.

Fotografije: Courtesy of Korean Embassy

The post HESUN LI: Hanbok je saputnik Koreje kroz istoriju – zajedno su videli sve oblike tuge i borbe appeared first on 42 magazin.

Umetnička igra, nekada privilegija elite i poštovalaca lepih umetnosti, uspela je da dopre do običnih ljudi, pre svega zahvaljujući festivalima igre, ali i kampovima kojih je sve više i u unutrašnjosti Srbije. Koreograf Aleksandar Ilić postao je miljenik publike regiona zahvaljujući ulozi Miška iz predstave Ko to tamo peva, ali svojim projektima u koje je uključio ljude sa margine i stariju populaciju. Ove godine on je i umetnički direktor Belefa, a angažovan je i u Institutu za umetničku igru, koji je nastao zahvaljujući upornosti entuzijasta.

Da krenimo od Beogradskog festivala igre koji uskoro počinje.
Program Beogradskog festivala igre veoma je interesantan i ove godine. Za mene je posebno važan povratak koreografkinje Crystal Pite, koju zaista cenim, a takođe je veoma bitan i dolazak Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba sa novom predstavom koreografkinje Maše Kolar, tako da je to početak brisanja granica i pomirenje u umetničkom smislu.

Po ugledu na velike svetske metropole, a sa ciljem da se populariše umetnička igra, najavljena je mogućnost postavljanja video-bima u centru grada sa kojeg bi prolaznici mogli da prate neke programe na Festivalu.
To je zaista jedna sjajna ideja jer Beogradski festival igre, kao komercijalan festival, nije dostupan velikom broju građana. Takođe, našim đacima i studentima karte su dosta nepristupačne. Na ovaj način Festival će biti dostupan većem broju ljudi, izgubiće epitet elitističkog događaja i postaće bliži Beograđanima, ali i turistima. To je u stvari kreativni pristup umetnosti koji se primenjuje na Zapadu, recimo opera iz Londona organizuje razne programe van svog zdanja, na primer održavaju se časovi igre u parkovima, i na taj način se ljudi informišu, i različitim formama igre dočarava se ta strast i približava se običnom čoveku.

I vi imate formulu kako da se podvučete pod kožu običnim ljudima, pre svega mislim na predstavu Ko to tamo peva, koja je potpuno osvojila region.
Sad već nekako postaje kliše kada pričam o Ko to tamo peva. Velika je stvar kada vam se desi u karijeri, a nije često, da se predstava namenski pravi za vašu kompaniju i za vaše pozorište i da koreograf namenski odabere igrače i samim tim stvara uloge sa njima. Meni je dodeljena uloga Miška, koju sam odigrao skoro 200 puta, ajde da kažemo 180, sada više niko ni ne broji, i namenski je stvarana u sinergiji koreograf, igrač, kompozitor i ostale kolege. Nisam ni sumnjao u tom trenutku da će ta predstava doneti toliki uspeh, ne samo našoj kući nego i nama pojedincima, članovima te predstave, i ona je obeležila svakog od nas u karijerama. Mi je i dan-danas igramo, a posle nje više ništa nije bilo isto u Narodnom pozorištu. Promenila su se mišljenja, otvorila su se mnoga vrata i posle 12 godina ona i dalje traje, publika je voli, a svaki put je drugačija i nova, prosto je dobra.

Da li je film bio zaslužan za popularnost i spajanje dve publike?
Svakako je bila prednost da je naš mentalitet bio upoznat sa tematikom, pa je lakše konzumirao ideju Staše Zurovca i muziku Vokija Kostića. Ali ako je stavimo u okvire van naše zemlje, gde smo imali isti prijem kod publike, istu energiju smo slali i dobijali, onda ne mislim da je film bio taj uslov. Možda je u početku bio nametnut kao jedna od mogućih prepreka da li će koreograf sa kompozitorom i idejom i timom dostići uspeh kultnosti kao što je to napravio film. Mi sad govorimo o maloj vremenskoj distanci, 12 godina je od premijere, ali to su značajne godine za jednu predstavu jer je umetnička igra najbrža umetnost do sada koja se regeneriše i menja svake godine, ono što je bilo prošle ove je otišlo daleko ispred toga. Tako da smatram da su to i mane i prednosti u odnosu na film, kultni srpski film u koreografiji poznatog hrvatskog koreografa u to vreme bila je veoma osetljiva i problematična ideja.

Vi danas ne možete da dobijete donaciju od preduzeća, sponzora ili donatora, a da ne prođete kroz sistem PDV-a. Smatram da pre svega treba ispoštovati zakon

A vašim projektima u koje ste uključili ljude sa margine društva i starije od 60 godina privukli ste jednu drugu publiku.
Posle mog usavršavanja i specijalističkih studija promenila su se i moja koreografska razmišljanja u smislu prostor, vreme, ideja, tako da su me te marginalizovane grupe sve više pokretale kroz umetničku igru jer smatram da je igra univerzalan jezik koji može najlakše da dopre do ljudi i da igra bude jasan alat i poruka kroz neke druge određene teme i probleme. Ne bavim se političkim teatrom, ali ne kažem da me ne interesuje. Moji projekti su i dalje na nivou preispitivanja različitih grupa i njihovog položaja u društvu. Nastavljam da radim sa plesnim teatrom Gospođe, jer njihova misija i energija zaslužuju da se bavim tematikom koja nije samo na nivou zabave, a koja je namenjena publici trećeg doba.

Šta trenutno radite?
Angažovan sam u Narodnom pozorištu u Sarajevu, premijera je zakazana za 24. maj, u pitanju je Alisa u zemlji čuda. Kada se pomene ovaj naslov, obično se misli da je u pitanju dečja bajka. Moj pristup je potpuno drugačiji, mislim da je zemlja čuda danas potpuno drugačija. Ova predstava pre je o odrastanju nego što je bajka namenjena deci.

Umetnička igra definitivno je zavladala ovim prostorima i festivali su mesta koja okupljaju mnoge sjajne umetnike.
Pored Beogradskog festivala igre, i druga dva festivala okupljaju sjajne plesne produkcije, Festival koreografskih minijatura, koji je prošle godine obeležio 20 godina postojanja i koji je iznedrio nekoliko velikih srpskih koreografa kao što su Isidora Stanišić, Bojana Mladenović i mlađa generacija Miloš Kecman, Miona Petrović. Drugi festival jeste Belef, čiji sam ove godine umetnički direktor, a koji će se svakako fokusirati na savremenu umetničku igru i  domaće stvaraoce koji nemaju toliko prilika da se iskažu pred publikom.

https://www.youtube.com/watch?v=fI97yCcibB8

Da li već imate najave koja će se velika imena naći pred našom publikom?
Meni je jako žao što ne mogu da potvrdim dolaske pojedinih plesnih predstava jer sve zavisi od budžeta. Ono što je vrlo važno jeste da će fokus biti na domaćim stvaraocima.

Dobra stvar jeste da se festivali igre sve češće izmeštaju iz glavnog grada i približavaju i publici iz manjih sredina?
Da tako je, evo na primer Summer Dance Camp održava se treću godinu zaredom u Vranju. Ova manifestacija je već prve godine dobila nagradu grada Vranja, i to nam je veoma važno jer smo sa skromnim budžetom, ali važnim pedagozima, postigli to da je decentralizovana umetnička igra, tako da se deca edukuju van Beograda. Ove godine u njemu će učestvovati, između ostalih i Bahram Joldašev iz Slovačke uz asistenciju Lidije Pavličić Rakočević, Isidora Stanišić predavaće savremenu igru, a naši studenti predavaće hip-hop i mjuzikl.

Pričajući o tome koliko je bitno da umetnička igra, odnosno kultura dopre do najširih masa, ne mogu a da vas ne pitam šta vi kažete o nameri da se ugase, odnosno spoje SKC i Dom kulture Studentski grad, velika je pometnja bila i oko Kolarca. Šta se dešava sa ustanovama kulture poslednjih meseci?
Naše društvo kompletno prolazi kroz određenu tranziciju. Bojim se da modeli koji su nastali u prošlosti nisu adekvatno pripremljeni za ovu vrstu tranzicije, za budućnost. Nije samo slučaj kod nas, sredstava za kulturu, što smo puno puta ponovili u medijima, jako je malo. Ja sam u komisiji Ministarstva kulture i informisanja za savremeno stvaralaštvo, oblast umetnička igra i budžet sa kojim mi raspolažemo i odlučujemo, vi ste, dakle, predstavnici jednog ministarstva i velika je odgovornost na našim odlukama jer od naših odluka zavisi prosto egzistiranje umetnika, ljudi koji zavise isključivo od tih projekata, a budžet je toliko limitiran da se već na trećoj sednici vraćamo na početak jer radimo reviziju odluka i budžeta. Isto tako je i sa ustanovama kulture. Ne smatram da sve ustanove kulture treba da se privatizuju, ali mora da se nađe model koji su uradile naše kolege iz Hrvatske, konkretno govorim o Zagrebu, tog udruživanja, kao jedan od mogućih rešenja, nauštrb zaposlenih i repertoarske politike koja će biti uslovljena kada vam se udruže tri različite ustanove. Ne smatram da je odgovornost samo države, ali prosto pravilno treba razmišljati. Možda je rešenje u privatizaciji ustanova kulture koja, nažalost, nije prepoznata kod nas.

A šta je sa modelom o kojem se priča decenijama da se uvede porez na kič i šund, i da se taj novac usmeri na kulturu i umetnost?
Da vam kažem još jednu stvar, mi i dalje imamo neregulisane donacije, koje se isto tako oporezuju. Prema tome, vi danas ne možete da dobijete donaciju od preduzeća, sponzora ili donatora, a da ne prođete kroz sistem PDV-a. Smatram da pre svega treba ispoštovati zakon. Da, vrlo sam za to da se oporezuje šund i kič i da se prosto razdvoji to od profesionalnog savremenog stvaralaštva. Mislim da se još uvek usaglašavaju zakoni, nije netačno da imamo veliki tim stručnih ljudi, pa na kraju ne napravimo ništa. Komisije su zadužene za promenu i izmenu zakona, mislim da je na njima velika odgovornost i moramo da se bavimo stručnošću kapaciteta koji se bave rešavanjem tih stvari.

Ne bavim se političkim teatrom, ali ne kažem da me ne interesuje. Moji projekti su i dalje na nivou preispitivanja različitih grupa i njihovog položaja u društvu

Pored svih ovih angažmana, vi ste i osnivač Instituta za umetničku igru.
Posle usavršavanja u Londonu, gde sam bio kao stipendista naše zemlje, vratio sam se sa idejom da osnujemo institut za igru jer ste do tada posle završene baletske škole mogli da odete samo na neke srodne fakultete. To je izgledalo kao nemoguća misija zbog nedovoljnog broja stručnih ljudi, propozicija i na kraju sredstava. Umetnost je izuzetno skupa, kao i sport, samo što se u umetnost ulaže daleko manje. Ali zahvaljujući pre svega dekanu Tomaševiću i još nekim entuzijastima, mi smo se okupili, dobili vetar u leđa. Institut za umetničku igru za tri godine, koliko postoji, ne samo da je akreditivan za osnovne studije već i za master, a sada čekamo akreditaciju za doktorat. To je ogroman pomak, ne samo za našu zemlju već i za region. Postigli smo sporazum sa državnim fakultetom iz Skoplja, odsekom za umetničku igru, pokrenuli smo otvaranje sličnog studijskog projekta u Sarajevu i potpisali ugovor o saradnji sa Cetinjem u Crnoj Gori, kao i sporazum sa akademijom iz Ljubljane. U osnivanju je i kompanija za savremeni ples, koja će se predstaviti već u oktobru.

Kada smo pomenuli budućnost, hajdemo malo dalje. Sve više se govori o simbiozi ljudi sa robotima u različitim segmentima života. Da li vi vidite jednog dana robota na sceni?
Ja sam čovek budućnosti, uvek primam tehnologiju otvorenog srca. Smatram da su naše emocije, ljubav, osnovni pokretač svega u našem univerzumu. Mislim da nijedno tehnološko čudo zasada me nije toliko zasenilo da verujem da može na taj način da funkcioniše. Ali jako lepo pitanje, vrlo interesantan projekat za budućnost da se Labudovo jezero vidi u izvođenju robota. Što da ne.

Balkan Dance Project Vol. 2 Posle Soneta

The post ALEKSANDAR ILIĆ: Labudovo jezero koje izvode roboti je projekat budućnosti appeared first on 42 magazin.

Međutim, njena kreativnost se ne zaustavlja na samo jednoj stanici. Nedavno je ova vredna devojka otvorila izložbu fotografija koje su proistekle iz jedne od njenih reportaža. Izložba Homines ad portas/ Ljudi na vratima/ People at the Gates, izložena u Uličnoj galeriji, donosi priču o izbeglicama iz arapskih zemalja, temu koja je aktuelna u čitavom svetu, koja otvara pitanja i izaziva različite reakcije, ali i iznenađuje saznanjem koliko je ljudi u našoj zajednici spremno da pomogne drugima, pa čak i onda kada nemaju ni za sebe.

Koliko ti se život promenio u poslednje tri godine?
Kada pričamo o karijeri, imam utisak da sam u poslednje tri godine živela nekoliko života. Mislim da je razlog to što mene ne drži mesto, a imam i širi opseg interesovanja, nalazim se stalno na novim putevima koji me odvedu u nekom neočekivanom pravcu.

Ljudi te najviše prepoznaju kao novinarku, reporterku iako si radila dosta toga. Da li si se tu pronašla?
Više godina radila sam u oblasti PR-a i organizacije. U međuvremenu sam kao spoljna saradnica objavljivala tekstove za razne medije – Peščanik, NIN, magazin Bturn, ali pre dve godine počela sam da radim u redakciji Vice Srbija. Tada sam se usmerila ka novinarstvu i foto-žurnalizmu u potpunosti i mislim da sam se snašla u tome. Sada sam na nekoj vrsti pauze i povremeno objavljujem u Viceu, ali i u drugim medijima – kao što su Al Jazeera i nedavno Dazed and Confuzed. Međutim, to nije jedina profesija koje želim da se držim do kraja života. Znaš, naši roditelji ili starije generacije živeli su u nekom sistemu gde je bilo poželjno da nađeš jedan posao i da na tom radnom mestu budeš dok ne odeš u penziju. Danas su se vreme, kultura ili način života toliko promenili – na sreću! Apsolutno nije neophodno da se fokusiramo na jednu stvar, već upravo suprotno – rastemo kroz promene. Pa se tom idejom vodim i ja. Svakako želim da se bavim foto-žurnalizmom, ali i još nekim stvarima.

Sirova, dokumentarna fotografija me inspiriše. Volim da beležim trenutke, da kroz fotografije zapažam situacije, ljude i pre svega – stavljam u fokus neke bitne događaje

Da li si kroz posao počela da se baviš dokumentarnom fotografijom ili je to neka stara pasija?
E to je, vidiš, jako zanimljivo. Prvi analogni foto-aparat sam dobila na poklon od jedne prijateljice 2009. godine. Zanimala me je fotografija i ranije, ali to je bio inicijalni momenat kada sam njome počela da se bavim na određen način. Prvo kao hobijem – beleženjem sveta koji me okružuje, ali se vremenom taj hobi pretvorio u posao. Na poslu sam uvek radila kao dokumentarna fotografkinja, ne kao umetnica – smatram da ne razmišljam na taj način. Sirova, dokumentarna fotografija me inspiriše. Volim da beležim trenutke, da kroz fotografije zapažam situacije, ljude i, pre svega – stavljam u fokus neke bitne događaje.

Hajde mi pričaj o najinteresantnijim reportažama koje si radila.
U poslednjih godinu i po najviše reportaža koje sam radila bile su o protestima. Različitim protestima u Beogradu. Pritom, daleko od toga da sam ih ispratila sve, ali sam definitivno stekla utisak o količini nezadovoljstva među narodom. Možda najveći koje sam pokrivala jesu protesti Inicijative Ne davimo Beograd, i drago mi je da sam bila tu, bila deo te priče na neki način.

Vice Srbija ima veliku publiku. Da li ljude zanimaju protesti, njihov efekat?
Uvek možemo da se pitamo koji je efekat protesta. Svakako treba da donesu promenu, ali oni takođe utiču i na stvaranje osećaja zajedništva među ljudima. Na primer, prošlogodišnji Osmomartovski marš mi je upravo bio primer toga – dosta različitih ljudi, svi su ujedinjeni,  atmosfera je bila fantastična. Eto, to je takođe jedna od meni dražih reportaža, i veoma sam zadovoljna fotografijama.

Ima li još nekih reportaža koje pamtiš?
Pamtim jednu super slatku priču koju smo radili u sobama studentskih domova. Naizgled je obična, ali zapravo smo ulazili u intimu ljudi, u njihove male prostore i smatram da se mnogo ljudi može identifikovati s tim životnim iskustvom. Jedna od važnijih reportaža koju sam radila nije bila u formi teksta ili fotografije, već je to bio moj prvi dokumentarni film za Vice, na kojem sam radila kao autorka i voditeljka. Kroz taj film pratila sam život i probleme sa kojim se suočava jedna od najmarginalizovanijih grupa – seks radnice u Srbiji. Međutim, ispostavilo se da je do sada jedna od možda najznačajnijih – priča o izbegličkoj krizi. Počela sam pratim ovu temu 2015. godine – i zapravo je jedna od mojih prvih foto-reportaža za Vice Srbija, nastavila sam da je pratim i radim na njoj i dalje, veoma intenzivno.

Uvek možemo da se pitamo koji je efekat protesta. Svakako treba da donesu promenu, ali oni takođe utiču i na stvaranje osećaja zajedništva među ljudima

Da li imaš utisak da su u poslednjih godinu dana ljudi tu temu pomalo zapostavili? Možda se tek nakon Trampove antiizbegličke kampanje ponovo vraća u žižu javnosti.
Izbeglička kriza je počela pre dve godine na ovim prostorima, iako zapravo traje duže. Za Srbiju je tada bio šok – parkovi kod Železničke stanice i Ekonomskog fakulteta bili su prepuni šatora. Ali bilo je leto, lepo vreme i kako god delovalo, istina je da su se u tom trenutku ljudi zadržavali u Srbiji tek nekoliko dana, a zatim odlazili dalje. Međutim, prvo je Mađarska zatvorila svoje granice, a 2016. i mnoge druge zemlje, pa se priča promenila. Ljudi ostaju zaglavljeni u Srbiji. Ta tema se nije izgubila, već se možda, nažalost, nekako normalizovala. Postala je deo našeg svakodnevnog života. Danas se preko 6.500 ljudi nalazi u kampovima – ne vide se. A onda, prirodno, ljudi manje i pitaju. U zoni oko Savamale trenutno ima oko 1.000 ljudi, koji žive u zaista užasnim uslovima, a takođe su nevidljivi.

Pružaju li ljudi pomoć i dalje?
Da, jako puno ljudi pomaže. Kako iz Srbije, tako iz inostranstva. To je zaista impresivno.

Nedavno sam bila u Nemačkoj, gde sam čula jezive stavove. Tretiraju izbeglice kao lopove, silovatelje…
I u Srbiji ima takvih stavova. Nedavno je kružila priča kako su izbeglice otele bebu iz Obrenovca, ali se nakon dva dana ispostavilo da su optužbe lažne. U svakom društvu ima onih koji mrze i onih koji se plaše, a tu su i oni koji pružaju svu moguću podršku i pomoć. Eto, imam jednu prijateljicu u Nemačkoj koja baš radi na integraciji izbeglica. Oni imaju skoro milion izbeglica, možda najviše u Evropi, pa je valjda situacija tamo najkritičnija. Slušala sam priče o tretmanu policije u drugim zemljama – u Bugarskoj ili Mađarskoj, gde mogu reći da je u pitanju čist fašizam. Naša policija do sada nije primenjivala silu. Kod nas je stav donekle pozitivan. Srbija je imala svoje izbeglice, valjda ih razumemo.

Slušala sam priče o tretmanu policije u drugim zemljama – u Bugarskoj ili Mađarskoj, gde mogu reći da je u pitanju čist fašizam. Naša policija do sada nije primenjivala silu. Srbija je imala svoje izbeglice, valjda ih razumemo

U toku je tvoja izložba fotografija Homines ad portas/ Ljudi na vratima/ People at the Gates, koja upravo govori o životu izbeglica.
Kada sam, krajem 2016, prestala da radim kao stalni član i opet postala spoljni saradnik redakcije Vice Srbija, ipak sam nastavila da pratim, da se interesujem za neke teme, a izbeglička kriza bila je jedna od njih. Prvih dana januara je jedan moj prijatelj, inače novinar Al Jazeere, napisao priču o skvotu iza Železničke stanice, a mene je zamolio da fotografišem. Tada sam prvi put bila u toj zoni i malo je reći da sam se šokirala situacijom i njihovim životnim uslovima. Neke organizacije su pomagale, i dalje svakodnevno pomažu direktno na terenu, ali to nije dovoljno. Samo saznanje da živimo u gradu od skoro dva miliona stanovnika u 21. veku, a da više od 1000 ljudi i dece u samom centru grada spava na minus 15 i živi u đubretu – bukvalno je poražavajuće.

Tamo su nastale slike?
Jedan deo. Bila sam i do mađarske granice i par kampova u Srbiji. Međutim, kada sam ih radila, nisam planirala izložbu. One su uglavnom pratile tekstove, imale su reportažni karakter. Kada su me zvali ljudi iz Ulične galerije s idejom da napravimo izložbu na tu temu, zainteresovali su me. Pre svega jer mislim da je mesto sasvim prikladno, bavi se društveno angažovanim temama i zaista se i nalazi na ulici, ne bih mogla da zamislim te slike u nekom kulturnom centru. Ne bi imalo smisla da sedimo, pijuckamo šampanjac okruženi tuđom nesrećom. Želela sam da ona ima i humanitarni karakter, da kroz otkup fotografija prikupimo pomoć. Da izložbom podsetimo ljude da mogu da doniraju odeću ili novac i kome da se obrate ako žele to da urade.

Na otvaranju izložbe je, simbolično, padala kiša.
Da, ali to nije sprečilo ljude da dođu i doniraju stvari. Jedan moj prijatelj je rekao – poetska pravda. Ako hoćeš da gledaš slike ljudi koji žive loše – pa, stani u baru.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Sve fotografije Lazare Marinković možete pogledati ovde

The post Lazara Marinković: U svakom društvu ima onih koji mrze, onih koji se plaše, a tu su i oni koji pomažu appeared first on 42 magazin.