Nakon što je 2016. održao fantastičan koncert u Kolarčevoj zadužbini, Miško Plavi Trio se 21. septembra vraća na mesto na kom je doživeo ovacije i nastupa tačno od 20.30 časova. Trio, koji u istom sastavu nastupa već devet godina, čine multiinstrumentalista Milivoje Petrović poznatiji kao Miško Plavi, najpopularniji domaći džez klavijaturista Vasil Hadžimanov i jedan od najboljih bubnjara u regionu Srđan Džoni Dunkić. Publici će uživo predstaviti album koji je regionu i kod nas izašao u aprilu 2019. pod nazivom Hiljadu osmeha (Jugoton – Croatia Records).
I to je drugi album Miško Plavi Trija, koji je stvorio autentičan muzički izraz, sublimirajući više stilova u snažno i emotivno autorsko muziciranje – kombinaciju klasične, džez i mediteranske muzike sa elementima soul, fank, rege i world music, uz upliv balkanskog folklora. Osim autorskih kompozicija, na repertoaru su im virtuozne obrade rok, soul i džez standarda.
Uoči koncerta razgovaramo sa čovekom koji je, čini se, uvek bio tu, čak i kad je bio odsutan, sarađivao sa mnogim muzičarima na domaćoj sceni, stvorio mnogo muzike u bendovima i solo, muzike za teatar i film, održao ne-zna-im-se-broj koncerata u zemlji, Japanu i svetu… Miško Plavi, sveprisutni muzički duh, odgovorio nam je i na pitanje – otkud u jednom čoveku toliko muzike i dokle misli da jezdi na novom talasu, reklo bi se cunamiju, koji ga je doneo.

Dobar dan, Miško. Krenimo s kraja ili od početka – u aprilu 2019. Miško Plavi Trio objavio je CD Hiljadu osmeha (Jugoton – Croatia Records). Recite nam nešto o tom albumu, kako je nastao i šta sve možemo da čujemo na njemu?
CD sam radio deset meseci 24 sata dnevno. Bilo je mukotrpno, ali isplatilo se – ja sam zadovoljan rezultatom, što nije baš lako postići. Inače trio u ovoj postavi postoji devet godina i jedini CD Live in Belgrade objavili smo 2012. Od tada smo imali puno koncerata i osećao sam potrebu da vernoj publici koja prati naš rad poklonim nešto novo. Stvaranje CD-a je pomogao SOKOJ, a gosti na albumu su Ana Stanić i Miroslav Tovirac. Oni će gostovati i na koncertu na Kolarcu. Žanrovski prevlađuje džez nota, ali ima različitih uticaja i CD sigurno nije samo za džez publiku.

Da li će nam stvarno doneti hiljadu osmeha, ili bar nekoliko? Zašto je važno da nam muzika lice razvuče u osmeh?
Evo, na to pitanje bih citirao gospodina Dragoljuba Matoševića, koji je napisao recenziju CD-a: „Miško Plavi Trio na ovom izdanju svira neku ’lakšu’ formu jazza, prijemčivu i onima koji baš ne preferiraju taj muzički stil, a i onima kojima jazz kola venama. Ovim izdanjem bend nas vodi svetskim muzičkim prostranstvima. Muzika je, kako netko reče, lijek od svake depresije. Ova muzika, bez dvojbe, liječi.“

Miško Plavi Trio izrastao je toliko da naši koncerti prerastaju u događaj. Svaki put, na svakom koncertu, dešava se onaj trenutak uzbuđenja kada i mi na sceni, i publika, ostajemo bez daha

Jednom ste izjavili da ste fan Vasil Hadžimanov benda, a onda dodali: „Zamislite, njegov sam fan a ujedno i sviram sa njim. Zar to nije sjajno!“ Kako ste vas trojica postali trio? Šta spaja vaše muzičke izraze i vizije?
Da, to što radi VHB i činjenica da postoji toliko dugo na sceni u ovakvoj zemlji, gde okolnosti nisu baš naklonjene takvoj visokoumnoj i vrhunskoj muzici, zaslužuje moje divljenje i puno poštovanje.
Nakon veoma uspešne turneje Miško Plavi Trija po Japanu 2008. godine, koja se zvala Serbia Passion, gde smo svirali deset koncerata u deset najvećih gradova, 2011. dobio sam poziv za novu turneju. U bendu iz 2008. svirali su Feđa Franklin i Miladin Stojković, ali 2011. bili su sprečeni, nisu mogli da idu. Morao sam da nađem novi bend. Tako sam pozvao Vasila i Džonija i usvirali smo repertoar, koncerti su već bili zakazani, no…. desio se zemljotres, cunami, nuklearna katastrofa u Fukušimi i svi kulturni događaji u Japanu su otkazani. Tako je propala naša turneja, ali ostao je bend u ovoj postavi. Sa njima dvojicom je zadovoljstvo raditi, oni su moje ideje podigli na visok nivo, uživanje je deliti binu sa njima.

 „Miško Plavi Trio na ovom izdanju svira neku ’lakšu’ formu jazza, prijemčivu i onima koji baš ne preferiraju taj muzički stil, a i onima kojima jazz kola venama. Ovim izdanjem bend nas vodi svetskim muzičkim prostranstvima. Muzika je, kako netko reče, lijek od svake depresije. Ova muzika, bez dvojbe, liječi.“

Na sceni ste se pojavili početkom osamdesetih, u jeku novog talasa, kao gitarista, basista i klavijaturista, sarađivali ste sa bendovima Via Talas, D’Boys, Piloti, Ekatarina Velika… Od vašeg prvog izdanja (Demo top 10 – kompilacija Miško Plavi – Hemija, 1980) prošlo je bezmalo 40 godina, novi talas vas je odneo daleko. Odakle vam snaga i otkud u čoveku toliko muzike?
Dobro je pitanje. I ja sam ponekad zamišljen nad njim. Ponekad se osećam istrošeno, ne mogu ni da slušam muziku, a kamoli da sviram. No, kako je solo koncert najviši nivo muziciranja, uspevam da pronađem inspiraciju, svaki put je to novi izazov. Takođe, sa Džonijem i Vasilom je, kao što sam već rekao, veliki užitak svirati. I na kraju, nakon više decenija prangijanja po električnim instrumentima, divan i moćan akustični instrument – harmonika otvorio mi je nova poglavlja, kao i mogućnost da predstavljam sebe i svoju zemlju na različitim i dalekim meridijanima. O tome mašta svaki muzičar.

Kako vam s ove vremenske distance izgleda taj plodan i buran period domaće muzike?
Da, mladost – ludost Velika zemlja, različiti narodi i kulture, divna publika, putovanja, prijatelji i lepe devojke po svim gradovima bivše Juge, nije moglo biti ništa više što mlad čovek ne bi poželeo.

Imate li neku evidenciju, možete li pobrojati sa kim ste sve i koliko puta nastupili, koliko ste koncerata održali, sa bendovima i solo? I šta je ono što vas u tom smislu emotivno i profesionalno ispunjava?
Od onih sam ljudi koji su uvek krajnje neodgovorni prema sopstvenom radu, istorijatu. Nisam vodio i ne vodim nikakvu evidenciju. U pitanju su hiljade koncerata u mnogim zemljama… Sada me najviše ispunjava što sam priznat od kolega. Mnogi poštuju to što radim i rezultate koje sam ostvario. To je zaista divan osećaj, naročito kada dolazi od ljudi kojima se lično divim, a ima ih mnogo.

Nakon više decenija prangijanja po električnim instrumentima, divan i moćan akustični instrument – harmonika otvorio mi je nova poglavlja, kao i mogućnost da predstavljam sebe i svoju zemlju na različitim i dalekim meridijanima. O tome mašta svaki muzičar

Nakon gitare, basa i klavijature, pomenuli ste da ste se vratili vašem prvom instrumentu – harmonici, koja vas je odvela daleko na Istok. Ili ste možda vi nju tamo odveli?
Kako sam već odgovorio, privukla me je lepota akustičnog instrumenta, dosta mi je bilo struje. Svirati vrhunski bilo koji instrument je veoma teško, no ipak, na toj lestvici najteže je svirati akustični instrument. Moje muzičko delovanje u Japanu unapred sam veoma precizno osmislio i pripremao se, dakle ipak sam ja nju odveo ili odneo tamo:)

Išao sam 2011, 2012. i 2013. na dobrotvorne humanitarne turneje po krajevima pogođenim cunamijem. Održao sam veliki broj koncerata po srušenim gradovima, npr,, u Macušimi, Rikuzentakati, Ksenumi, Sendaiju i drugim. Tamo je bila crvena zona, visok nivo radioaktivnog zračenja

Od 2000. izvodite solo program Music Around the World. U Japanu ste više od 200 puta nastupali u najeminentnijim koncertnim dvoranama, a u toj zemlji najpre ste svirali na ulici. Šta je vama i vašoj muzici dao Japan, a šta ste vi ostavili Japanu?
Japan je zaslužan za stvaranje moje autorske muzike, dakle oformio me je kao autora. Kada mi se otvorilo to veliko tržište, dalo mi je snagu i izazov da mogu da se posvetim pre svega osmočasovnom vežbanju mog instrumenta. Tako sam napredovao i kao izvođač i kao autor. Specijalno i činjenica da ne predstavljam samo sebe već i zemlju odakle dolazim.
Takođe, promenio me je i kao čoveka. Živeći tamo naučio sam od njih kakav treba imati odnos prema drugom čoveku, prema prirodi i prema poslu. Upravo su to kategorije koje nas razlikuju od životinja. Nažalost, ovde u Srbiji smo vrlo nisko po tom pitanju.
No, s obzirom na to da sam stalno bio na putu, stalno menjao kontinente, i to godinama, sve je to uticalo negativno na moj privatni život, brak, porodicu…

Music Around the World ili world music?
Muzikom oko sveta…. Zaista, velika je stvar kada ne morate da znate drugi jezik, a možete, zahvaljujući muzici i emocijama koje kroz nju šaljete, da stvorite veliki broj prijatelja svuda gde svirate. U Japanu imam puno prijatelja, koji su zaista oni pravi i osećam se bogatim zbog toga. Zahvaljujući njima išao sam 2011, 2012. i 2013, tri godine uzastopno, na dobrotvorne humanitarne turneje po krajevima pogođenim cunamijem. Održao sam veliki broj koncerata po srušenim gradovima, na primer, u Macušimi, Rikuzentakati, Ksenumi, Sendaiju i drugim. Tamo je bila crvena zona, visok nivo radioaktivnog zračenja. No, srce me je vodilo, moji prijatelji su bili tamo i obavestivši se o mogućim posledicama, bio sam mišljenja da mi desetodnevni boravak u toku jedne godine nije mogao mnogo nauditi.

Japan je zaslužan za stvaranje moje autorske muzike, dakle oformio me je kao autora. Promenio me je i kao čoveka. Živeći tamo naučio sam od njih kakav treba imati odnos prema drugom čoveku, prema prirodi i prema poslu. Upravo su to kategorije koje nas razlikuju od životinja

Osim što se pripremate za Kolarac, slušate li nešto posebno ovih dana?
U kolima slušam isključivo Radio Beograd 2. Puno umetničke muzike, nema reklama. Kod kuće slušam nekoliko džez radio-stanica na live streamingu.

Šta publika 21. septembra može da očekuje na Kolarcu? Hajde da pozovemo sve da dođu po dozu osmeha, sveta, Balkana, džeza, Mediterana…
Nakon devet godina rada sa dve muzičke gromade, Vasilom Hadžimanovim i Džonijem Dunkićem, Miško Plavi Trio je izrastao toliko da naši koncerti prerastaju u događaj. Svaki put, na svakom koncertu, dešava se onaj trenutak uzbuđenja kada i mi na sceni, i publika, ostajemo bez daha. To su posebni trenuci i za to vredi živeti i boriti se. Možete pogledati numere sa prošlog koncerta 2016. sa Kolarca na YouTubeu i poslušati reakcije publike.

I za kraj – koja je vaša životna mantra?
Ne tražim nikad ono što ne mogu da dobijem.

Hvala!

(Ulaznice za ovaj događaj možete kupiti na biletarnici Kolarčeve zadužbine po ceni od 1.200 i 1.500 dinara.)

The post Miško Plavi: Muzika 1.000 osmeha je lek za svaku depresiju appeared first on 42 magazin.

Idealan budistički film bi verovatno posedovao kvalitet koana – postavljajući pitanje na koje ne postoji logičan odgovor, već navodi na razmišljanje.

Gledajući predložene filmove, od kojih svaki otelovljava neki od aspekata budističke misli, postavljaćete sebi važna pitanja.

Bez dogmatizma i lakih odgovora, ovi filmovi ne nude rešenja već bude razmišljanje i pozivaju na meditaciju.

Kundun (1997)
Režija: Martin Scorsese

https://www.youtube.com/watch?v=cFm8oP9c9Hs

Film je inspirisan životom Tenzina Gyatsoa, četrnaestog dalaj lame. On je bio univerzalni ambasador religije, ali i svojevrsni vođa naroda zbog svoje neviđene harizme. Film je sniman tako da gledaoci, kao u meditaciji, osete mir i spokoj kojima je ovaj čovek zračio.

Kundun je jedna od titula kojima se dalaj lama oslovljava, a ta reč znači – prisustvo. Za svakog dalaj lamu veruje se da je reinkarnacija Bodisatve – doslovno budno biće. U budizmu Bodisatva je onaj koji je preduzeo neophodne korake da postigne nirvanu, ali bira da odgodi ulazak u to stanje iz duboke želje da pomogne drugim bićima koja i dalje pate.

Siddhartha (1972)
Režija: Conrad Rooks

https://www.youtube.com/watch?v=a9FTPZSlEXc

Sidarta je drugo ime Gautame Bude na čijim se predavanjima temelji budizam. Ovaj film baziran je na istoimenom romanu Hermana Hessea, koji je mnogim ljudima bio vodič na stazi edukacije. Ova ekranizovana verzija daje priči novi život.

Reditelj Conrad Rooks i kinematograf Sven Nykvist snimali su film u severnoj Indiji, gde su se originalno i dešavale situacije prepričane u knjizi. Film je dosta blizak pisanoj verziji, ali prelepi vizuali daju novu boju čitavom narativu. Za sve koji vole ovu knjigu, ali i za sve koji nikada nisu čitali priču – ovaj naslov je #mustsee.

The Fountain (2006)
Režija: Darren Aronofsky

Hugh Jackman i Rachel Weisz igraju sudbonosne ljubavnike čija je romansa započela još u dalekoj prošlosti, a ta emocija prenosi se iz generaciju u generaciju, iz reinkarnacije u reinkarnaciju. Njihov put ka samospoznaju ih može konačno ujediniti u drugom svetu, van ove realnosti.

Reditelj Darren Aronofsky kreirao je vizuelno bogat film u kom će se gledaoci, s zadovoljstvom, izgubiti.

Zen (2009)
Režija: Banmei Takahashi

Zen je ekranizovana biografija Dōgena Zenjia, japanskog zenbudističkog monaha koji je bio važan učitelj i pisac.

Nakon što se zamonašio, Dōgen shvata da se njegova razmišljanja ne podudaraju sa onim u monaškom redu u kom se nalazi, te odlazi u Kinu kako bi pronašao autentičniju verziju budizma. Kasnije se vraća u Japan, gde osniva Sōtō – novu školu zen-budizma, a nakon svoje smrti ostavlja brojne eseje i poeziju čitavom japanskom narodu na korišćenje.

Perfect Sense (2011)
Režija: David McKenzie

Film se bazira ideji pandemije koja zahvata svet, a čija posledica podrazumeva postepen gubitak svih čula. Jednog po jednog. U toj situaciji prvo vidimo stadijume tuge, zatim besa i  na kraju – pandemonijum. Nakon toga, tu su i euforija, kao i duboko životno zadovoljstvo, koje svi u sebi nosimo.

Iako nema direktne veze s budizmom, narativ je baziran na prisustvu u trenutku, čak i kroz bol ili patnju, što i te kako odslikava budističku filozofiju.

Big Lebowski (1998)
Režija: Joel i Ethan Coen

Verovatno se nećete složiti sa idejom da ovaj film uvrstimo među budističke. Ali saslušajte nas! Da li ste znali da je The Dude zapravo zen-majstor? Zašto? Zato što je film ispunjen koanima, zagonetkama koje imaju smisla ako uspete da razdvojite realnost od sopstva. Najpoznatiji koani su oni iz Kine i datiraju iz 7. veka nove ere.

Koani u Velikom Lebovskom prilagođeni su današnjem vremenu, pa je potrebno malo više znanja kako bi bili percipirani na budistički način. Ako nam ne verujete, možete da potražite i knjigu The Dude i Zen-majstor autora Berniea Glassmana, u kojoj se on bavi upravo ovom temom.

A Zen Life: D. T. Suzuki (2006)
Režija: Michael Goldberg

Ukoliko se zanimate za zen-budizam, možete početi od eseja Daisetza Teitaroa Suzukija, genijalnog filozofa koji je Zapad upoznao sa zenom. Ukoliko želite, možete odgledati i film o njegovom životu kako biste se upoznali sa Suzukijevom kulturološkom pozadinom – imperijalnim ratovima, japanskim otporom kolonizaciji i njegovom porodičnom istorijom. Sve ove stvari bile su važne za Suzukujev rast i duhovni razvoj.

Danas mi slavimo budistička učenja širom sveta, ali ovaj film nas živopisno podseća da nije oduvek bilo tako, da je Zapad bio obojen agresivnom antiazijskom i antijapanskom klimom, koja je jedno vreme bila ključna u etničkim politikama i rasnim odnosima.

The post Filmovi inspirisani budističkom filozofijom appeared first on 42 magazin.

Međutim, ne morate kupovati avionsku kartu ukoliko vas zanima da posetite jedno „nepostojeće mesto“. Na mapi Srbije, takođe, ima neverovatnih tačaka, na kojima su se nekada nalazili legendarni gradovi.

Razglednica sa ostrva Ada Kale

U ovom tekstu, koji je zamišljen kao mala istorijsko-avanturistička tura, otkrivamo zajedno gradove u Srbiji kojih više nema.

Ada Kale

Oj Dunave, Dunave plavi. A zašto plavi, kad nije plav?
Krećemo turu s pričom o Adi Kale – gradu na ostrvu dugom 1.750 metara, a to ostrvo nalazilo se upravo usred Dunava, između Srbije i Rumunije. Potopljeno je 1970. godine izgradnjom Hidrocentrale Đerdap.

Ada Kale , 1909.

Kada je nivo reke Dunav nadvisio ostrvo, ostavljen je prostor za talasanje brojnih legendi. Po jednoj od njih, baš na ovom mestu Argonauti su zastali i prvi put videli maslinu, koju su kasnije preneli nazad u Grčku. Zatim, priča se da je rimski car Trajan na tom mestu preko reke prebacio svoje legije kada je krenuo u rat s Dačanima. A tu su, navodno, i Mongoli prešli preko zaleđenog Dunava u svom pohodu na Zapad.

Često je menjalo gospodare – tu su bili prvo Srbi, zatim Turci, Austrougari i na kraju Rumuni. Najdužu borbu za prevlast nad ostrvom, ipak, vodile su Austrougarska i Turska. Njihova borba trajala je više od 500 godina. U tom turbulentnom vremenu ostrvo je nosilo razna i sasvim različita imena. Sa’an, Karolina, Nova Oršava i Ada Kebir samo su neka od njih. Ona koja se pamte. Ime Ada Kale (ostrvo tvrđava) dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave duž cele površine ostrva.

Bazar na Adi Kale, 1914.

Tu tvrđavu počeli su da grade Austrijanci 1689. godine, a završili su je Austrougari 1717. godine. Po sačuvanim dokumentima, na ostrvu su se, u okviru tvrđave, nalazili bolnica, kasarna i jedan podzemni tunel koji je vodio do utvrđenja Fort Elizabet, na srpskoj obali Dunava (ova tvrđava je minirana prilikоm probijanjа modernog puta, tokom XX veka).

Baš na ovom mestu su Argonauti zastali i prvi put videli maslinu, koju su kasnije preneli nazad u Grčku

Zbog stalnog mešanja naroda koji su ostrvo naseljavali, na ovom malenom prostoru krčkala se jedna prava papazjanija imena, nacija, vera i zanimanja. Koji su, zamislite, živeli složno u svoj različitosti.

https://www.youtube.com/watch?v=CUkJCAIS6oU

Ukoliko smo vas zainteresovali za Adu Kale, preporučujemo vam da pronađete rumunski dokumentarni film Poslednje proleće na Adi Kale iz 1968, gde ćete videti kako izgleda velika tvrđava koju smo pomenuli, a koja je, pre potapanja ostrva, velikim delom prenesena i donekle podignuta na Šimijanu u Rumuniji.

Bezimeni grad na Jelici

Na Jeličkom visu, planini koja se nalazi nedaleko od Čačka, postojala je jedna od najvažnijih srednjovekovnih utvrda u Srbiji, a podigle su je Jazige, ili Alani, ili Anti, službenici rimske i vizantijske vojske.

Ovo mesto bilo je i drugi ranohrišćanski centar Srbije, odmah posle Niša, na kom je bilo podignuto čak pet hramova. Jedan od tih hramova ima i natpis koji nam govori da potiče s kraja 4. ili iz prve polovine 5. veka, a zanimljivo je da u jednoj od njih postoji i krstionica, što nagoveštava da je ovaj grad nepoznatog imena mogao biti sedište episkopije.

Tadašnji grad bio je centar našeg regiona, veći nego što je to, na primer, Čačak danas.

Ovo mesto bilo je i drugi ranohrišćanski centar Srbije, odmah posle Niša, na kom je bilo podignuto čak pet hramova

Jelički lokalitet se nalazi na 846 metara nadmorske visine, zahvatajući površinu od nekoliko hektara i na nižim delovima gradine. Uglavnom je pod šumom, što otežava sagledavanje veličine grada i dimenzija pojedinačnih lokaliteta. Arheolog Janko Šafarik i istraživač rimskih starina i putopisac Feliks Kanic,  još u 19. veku primetili su značaj Jeličkog grada i upućivali mlađe generacije da istražuju ostatke objekata koji se unutar njega nalaze.

Smatra se da je grad krajem 6. ili početkom 7. veka spaljen u požaru, koji je, pretpostavlja se, posledica avarskih ili slovenskih napada koji su se dogodili tokom slovenskog naseljavanja Balkana.

Damastion

Damastion je ime antičkog grada starog 2.500 godina. Dugo se verovalo da se nalazi na prostoru centralnog Balkana, ali niko nije uspevao da ga pronađe. Tek 2001. godine, na lokalitetu Kale, kod sela Krševica, otkriven je antički grad za koji se pretpostavlja da je upravo – Damastion. Izronio je iz zemlje.

Srebrnjaci iz Damastiona

To je bio bogat grad, najpoznatiji po rudnicima srebra i srebrnim kovanicama na kojima se nalazio lik Apolona, boga muzike, umetnosti i pozorišta. Ispod njegove glave na kovanicama ponosno je pisalo ΔΑΜΑΣΤΙΝΩΝ. Zbog sveg tog srebra Damstion je bio čuven i kao Srebrni grad. Kako se za sada pretpostavlja, naselje je zahvatalo oko pet hektara površine i bilo smešteno u dolini Morave i Vardara, rekama povezano sa Evropom i Grčkom. Građen po grčkom modelu, Damastion je procvat doživeo za vreme vladavine Filipa Makedonskog i njegovog sina Aleksandra Velikog, a njegovi stanovnici živeli su po principima koji su već bili definisani u grčkim gradovima u Egeji i Joniji.

Kasnije su nađeni tragovi koji ukazuju na to da su Kelti-Skordisci i drugi varvari koji su boravili na Balkanu koristili napušteni grad kao stanište tokom pljačkaških pohoda u 1. i 2. veku pre nove ere.

Arheološki lokalitet Kale, kod sela Krševica

Međutim, i dalje ne znamo da li je ovaj zadivljujuć grad zaista Damastion, ali istraživanja traju i konstantno nam daju nove podatke. U svakom slučaju – jasno je da Kale u Krševici predstavlja veoma značajan lokalitet.

Rudnik

Rudnik, srednjovekovna varošica nadomak istoimene planine, bila je mesto na kom se kopala ruda srebra, zatim zlata i olova, koje su se kasnije izvozile u okolne zemlje. Standard tadašnjeg života bio je visok, a posebno je zanimljivo to da su kuće bile ukrašene freskama, te da je prizemlje bilo namenjeno trgovanju, dok se živelo na prvom spratu. Na ovom lokalitetu otkrivene su i najmanje dve crkve, kao i nekolicina građevina većih dimenzija za koje se pretpostavlja da su imale administrativnu funkciju.

Najstariji tragovi o ovom mestu govore nam da ono potiče iz doba kralja Dragutina, ali je procvat doživelo u 14. i 15. veku

Aktivna istraživanja ovog mesta počela su tek 2009, tako da ćemo o ovoj zanimljivoj i zagonetnoj varošici tek otkrivati.

Justinijana Prima ili Caričin grad

O ovoj metropoli, koje nema već 15 vekova, najviše se zna od svih lokaliteta koje smo ovde nabrojali. Car Justinijan I potekao je s teritorije koja danas zauzima jug Srbije, pa je u rodnom kraju i podigao grad koji će veličati njegov život i delo. Justinijana Prima ili Caričin grad  nalazi se na padinama planine Radan, nadomak glavnih trgovačkih mreža.

Grad se sastoji od tri celine – donjeg grada, gornjeg grada i akropolja

Bazilika, arhiepiskopska palata, akvadukti i bazeni od kamena, koji se i danas naziru, monumentalni su. Naravno, kao i svaki grad tog vremena, u centru je imao forum s monumentalnim, pozlaćenim kipom cara Justinijana I.

Mozaik u Caričinom gradu; izvor fotografije: Turistički klub

Istraživanja ovog grada počela su pre nešto više od sto godina, a pored nabrojanih elemenata, grad su činile ulice sa portirnicama, utvrđenja, podni mozaici, pozlata i luksuzni objekti. Sve to nam govori o moćnoj arhitekturi i neverovatnom estetskom osećaju paleovizantijske civilizacije.

Izvori: 
Virtuelni muzej Dunava, Tekst “Ostrvo iz Duše”,  Klub putnika, Turistički klub, AlJazeera Balkans

The post Nepostojeća mesta koja možete da posetite appeared first on 42 magazin.

Da li ste ikada pomislili da bi jedna od vaših turističkih šetnji po nekom gradu mogla biti fokusirana na – šahtove? Kladimo se da je za većinu odgovor – ne.

Ali zašto da ne?

Svaka kreativna osoba voli da razmišlja out of the box, a neki od upravo tih kreativaca kao novi poligon za umetničke igrarije izabrali su baš šahtove.

Pažljivo gledaj kuda hodaš, turisto

U japanskim gradovima, na primer, poklopci šahtova u raznim bojama i s nebrojeno mnogo prelepih motiva najuzbudljivije su stvari na koje ćete naići šetajući. Za razliku od onih skoro pa nevidljivih, njihovi šahtovi dekorisani su i atraktivni.

Izazov i lepota za jednog umetnika ili dizajnera jeste u tome da nazoviobičan, svrsishodan objekat pretvori u nešto neobično. Stoga nije ni čudo da su upravo šahtovi postali fascinantni nekolicini umetnika

Arheolozi su otkrili da je prvi kanalizacioni sistem u Japanu kreiran pre više od 2.200 godina, a oni moderniji datiraju iz čak 1583! Savremena kanalizacija, kakva se i danas koristi, izgrađena je pedesetih godina prošlog veka, a neki od gradova su već tada instalirali šahtove zanimljivog dizajna s idejom da ulepšaju mesta u kojima žive. Ta ideja inspirisala je savremene umetnike da iskoriste upravo ovaj gradski element za sopstveno izražavanje i kreiranje dela.

Izazov i lepota za jednog umetnika ili dizajnera jeste u tome da nazoviobičan, svrsishodan objekat pretvori u nešto neobično. Stoga nije ni čudo da su upravo šahtovi postali fascinantni većem broju umetnika. Oni japanski izlivali su ih s pregršt slika njihove kulturne istorije, umetnosti, flore, faune, slike lokalnih festivala, čak i na njima reprodukovali crteže koje su klinci crtali u školama.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Poput Japanaca, čelnici grada Sijetla, američke države Vašington, angažovali su 115 umetnika da dizajniraju šahtove koji su, potom, bili postavljeni u centru. Ova akcija postala je apsolutni hit na Redditu, gde možete i pronaći najviše fotografija šahtova iz Sijetla koji su korisnici ove mreže kačili.

Jedan od šahtova postavljenih u Sijetlu

Poput Tokija ili Sijetla, još neki gradovi veoma vode računa o tome kako njihovi šahtovi izgledaju. Možda ne bismo baš za sve mogli da kažemo da su umetnički, ali definitivno svojim dizajnom ističu se, služe kao istorijsko obeležje ili, jednostavno, da malo osveže beton kojim koračamo. Primer je španski grad Toledo, gde je jevrejska četvrt, između ostalog, obeležena baš šahtovima s Davidovom zvezdom.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Disciplina šahtiranja kod nas

Miloš Tomić je multimedijalni umetnik – on je profesor, sakupljač đubreta, animator, reditelj muzičkih spotova i filmova, bio je i predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji 2013. godine, a i više puta izlagao na Oktobarskom salonu. I još svašta nešto.

Međutim, ništa od toga nije važno za ovaj tekst. Spominjemo ga jer je baš on, pre nekoliko godina, po centru Beograda instalirao predivne šahtove na kojima su ispisane raznorazne poruke. Neki Tomićevi šahtovi su standardne veličine, a neki minijaturni, da baaaaaš morate da se zagledate. Čini nam se da je najpoznatiji onaj s natpisom Jao, jao devojke, a da li ste naišli na one druge sa Pitam se, pitam gde je kraj kosmosa ili Opusti se i mucaj?

Jednom su pitali Miloša kako mu je palo na pamet da šahtira usred Beograda, a on je rekao: „Moj deda Milan ima odlikovanja iz rata i kad se fotografiše, okiti se njima, svečan, ozbiljan. Vraćajući se iz Niša, od dede, zagledao sam šahtove na ulici, kako su raznih oblika i jaki, teški, solidni, ozbiljni… Pomislio sam na dedina odlikovanja. I onda sam svašta kombinovao u glavi i na papiru, šta s njima da radim i gde da ih stavim, dok na kraju, opet, moja žena nije prosto rekla: ’Ma što ih ne staviš tamo pored pravih, može da na njima piše nešto drugo.’ A ja sam to već i sam smislio, majke mi, imam zapisano, ma nisam se još bio odlučio…“

Ex Yu šahtovi

To da smo gotovo svi jugonostalgični nije apsolutno nikakva novost. Valjda je zato logično da pomenemo i neke ex Yu šahtove, jer, zamislite – genijalni su.

Pre nekog vremena na Twitteru počela je da kruži slika šahtova iz Ujedinjenih Arapskih Emirata na kojima stoji natpis Made in Yugoslavia. Tako da, eto, u nekoj dalekoj zemlji Juga i dalje živi, na betonu, čvrsta i dugotrajna – u vidu šahta. Neki bi rekli ironično, a drugi – da joj je baš tu i mesto. Sakupljamo otpad na svim kontinentima.

U svakom slučaju, ovaj objekat znak je za kvalitet jugoslovenske proizvodnje i dokaz njene trajnosti, a koju danas ne uspevamo da održimo.

NATPIS SA ŠAHTA U ABU DABIJU !! pic.twitter.com/Qfrih0Gtjr

— Misko Misko (@todDM53izjASpRe) July 1, 2018

I, da li smo vas ubedili da mantru glavu gore, zamenite s glavu dole? Ih, a taman ste se navikli na ovu prvu!

The post Umetničko delo i stih na asfaltu, njegovo veličanstvo – ŠAHT appeared first on 42 magazin.

Jelena je prvi komad nakita napravila pre deset godina nazvavši ga Dragon, a pre nekoliko meseci urednik magazina Vogue Edward Enninful prokomentarisao je da bi njen prsten nosila Deneris – trenutno najpoznatija majka zmajeva na svetu iz popularnog serijala Game of Throns. Nakon tog trenutka nakit sa potpisom Jelene Ćakić reklamira se na stranama modne biblije, pa ćete se složiti da boljeg marketing influensera za svoj brend naša dizajnerka nije mogla da pronađe. A zapravo, Vogue je pronašao nju.

Brend nakita Jelana Ćakić postoji od 2010. godine. Kako to izgledalo u početku?
Početak je, kao i svaki početak, bio težak, ali se sećam uzbuđenja i euforije, mislila sam da sve umem, a nekako je tada ispalo da samo trošim materijal i započinjem deset komada istovremeno. Međutim, sećam se tog jednog komada nakita, medaljon zmaja čiju sam samo osnovnu sliku u srebru rezbarila 48 sati i nekako nisam mogla da izdržim da dočekam kraj, a prvi put sam imala rok jer je trebalo da učestvujem na takmičenju sa temom Nakit inspirisan fantazijom i mitskim bićima. Bio je to masivan medaljon od punog srebra i predstavljao je zmaja čuvara, a u centru se nalazio ahat koji sam mesecima čuvala. Naravno, zmaj nije pobedio, ali za mene je to bilo nešto neverovatno jer je taj medaljon Dragon Mistery Lake bio prekretnica mog rada kada sam ga prodala ženi iz Los Anđelesa nakon šest meseci čuvanja u kutiji.

Dok ja cekam svoj primerak iz Londona, njoj je njen tata obezbedio…za sada strane o zivotinjama i vencanjima su zanimljivije od nakita 🛍 #britishvogue #cakicjelenajewelry #jewelrydesigner #jewelrymarketing #jewelrybrand #luxurybrand #stylish #goldandsilver #gemaddict #jewelryaddict #voguejewelry #fashionista #mygirl #myownboss #instajewelry #jewelrygram #belgradejewelry #jewelrydwsignerfromserbia #unikatninakit #oak #musthave #jewelryeditorial

A post shared by Cakic Jelena Jewelry (@cakicjelena.jewelry) on Apr 19, 2018 at 6:21am PDT

Šta ti je bio najveći izazov tada?
Kada su usledile porudžbine, u želji da se dokažem da sve mogu da napravim, a i da zaradim za materijal, prihvatala sam se crtanja mapa sveta u srebru na malom medaljonu površine dva sa dva centimetra, sećam se kako sam sa mukom nagurala svih pet kontinenata i to sve ručno bez ikakve mašine ili kalupa, pravila zmiju sa glavom zmaja kao najmanju moguću burmu sa malim crvenim očima od rubina, još se sećam tih deset sati rezbarenja krljušti zmije pod juvelirskom lupom, pisala po sitnim srebrnim pergamentima tuđe životne priče i sve je to bilo uzbudljivo i zanimljivo, ali postalo je teško jer sam najmanje radila ono što zaista volim, a to je da dizajniram nakit. Epska fantazija, naučna fantastika, mitologija i istorija umetnosti su me najviše okruživale tokom života i negde je prirodno da te elemente ugrađujem u dizajn.

Detalji, forme, ornamenti koje su stari majstori pravili svojim rukama su neverovatni, danas je drugačije stanje kad se samo okreneš i pritisneš 3D printer da odradi svoje

I tako si započela svoj biznis?
Započeti samostalan biznis u Srbiji je popriličan izazov jer sam se razvijala na više frontova istovremeno. U Srbiji je teško prodavati umetnost jer se ona tretira kao javno dobro. Ideje i inovativnost se ne cene i moraš od starta agresivnije da nastupiš ukoliko želiš da budeš primećen. Ljudi daju ogromne svote novca na cipele, tašne i nakit poznatih brendova čak i kada ne razmišljaju preterano o njihovom dizajnu, ali stanu ispred ručno rađenog i unikatnog komada nakita za kojim plaču i bez obzira na sve kažu – uf, to je ipak preskupo za mene. Koliko god sam puta to čula u samom početku, samo sam dizala glavu i nastavljala sa edukacijom i radom na sebi. Kursevi, obuke, opremanje radionice i usavršavanje izrade, a onda, s druge strane, marketing i plasiranje nakita na naše tržište, koje je tek posebna priča. Shvatila sam ubrzo da je marketing u tom trenutku bio teži od same izrade nakita. U Srbiji u početku nisam budila veliko interesovanje i preko društvenih mreža i veb-sajta su me pronalazili, masovno mi se javljali iz Amerike, naročito iz Los Anđelesa, San Dijega i Njujorka, onda iz Japana, dok su se iz Evrope najviše javljali Šveđani, Finci, Nemci, Italijani i Francuzi. Uz svoje radove, počela sam da pišem opise o tome kako su nastajali, koliko je rada uloženo, odakle je kamenje stiglo, koliko sam sati provela uz taj komad. Tako moji klijenti sebi obezbeđuju deo te priče, a onda u taj isti komad nastavljaju da ispisuju svoju priču i prenose je s kolena na koleno. Kada sam tu svoju ideju i viziju približila publici oko sebe, brend je zaista tog trenutka ugledao svetlost dana. Razvijala sam se kao metalsmiter i kao juvelir, ali definitivno je moje zvanje dizajner nakita.

Create your own visual style. Let it be unique for yourself and yet identifiable for others – Orson Welles @cakicjelena.jewelry @cakic_jelena #artjewelry #uniquestyle #oneofakind #artjewelry #jelenacakicjewelry #nakitrucneizrade #dizajnernakita #fashionista #luxurylifestyle #lovemyjob #stylish #musthave #gemlover #lapidaryheaven #ringsandthings #glitzandglam #goldandsilver #handmadejewelry #instajewelry #photooftheday #jewelryphotography #jewelryaddict #jewelrylover

A post shared by Cakic Jelena Jewelry (@cakicjelena.jewelry) on Dec 13, 2017 at 1:51am PST

Šta najčešće koristiš od materijala?
Kroz srebro najbolje mogu da ispričam priču. Volim način na koji ono stari, ono je plemeniti metal koji dobro sarađuje, relativno lagan za manipulaciju kad ga dobro upoznaš, ali posebno volim te sitne cake i detalje u tehnici izrade koje sam vremenom naučila. Moć transformacije srebra je ono što me najviše privlači. Mogućnost da napravim nežan komad nakita u svetlim tonovima srebra i isto tako izuzetno mračan, mističan i pomalo apokaliptičan dizajn u oksidiranoj crnoj varijanti jeste fenomenalna stvar. A onda je tu kamenje kao kruna. Poludrago i drago kamenje koje godinama skupljam. Sirove, a i gotove komade nabavljam iz celog sveta, što na putovanjima, što preko interneta, međutim, sada već imam mrežu saradnika od kojih nabavljam, gde mogu da garantujem kvalitet, a obrada kamena je nešto na čemu i ja polako radim kada su neki komadi u pitanju. Potraga za kamenjem jednostavno nikad ne prestaje. U početku mi je favorit bio labradorit, a najlepše uzorke nabavljala sam iz Finske i sa Madagaskara. Smaragd, safir, kijanit, hrizopras, Mesečev kamen samo su neki od favorita. Treći materijal je zlato.

Ove minđuše bi nosila Sersei, a ovaj prsten Deneris pri njihovom prvom susretu u GoT-u, rekao je urednik magazina Vogue kada je video moj nakit

Tvoj nakit je unikatan zbog odabira materijala, ali i načina izrade. Reci nam nešto više o izradi jednog komada?
Uglavnom počinje od inspiracija i skica, a onda odmah uletim u radionicu i bacim se na biranje kamena ukoliko planiram da ga uklopim u dizajn i tada počinjem sa radom koji može da traje satima ili danima. Unikatne komade izrađujem samo po jedan i oni se mogu prepoznati po dizajnerskom kamenju i detaljima izrade. Koristim tehnike rezbarenja, stare tehnike juvelirstva, ali isto tako i moderne, naročito u završnici i očuvanju srebra kako ne bi menjalo boju niti oksidiralo dalje od prvobitnog izgleda. Volim namenski da patiniram srebro i da se igram 3D efektima, teksturama i formama. Zbog toga što ne radim sa kalupima i što je svaki komad mojom rukom urađen od početka do kraja, teško je kopirati sebe i teško je napraviti dva identična komada. Na primer, i dan-danas čuvam set nakita koji se sastoji iz ogrlice, dva para minđuša i narukvice od srebra i malahita koji je moj otac kupio mojoj majci u Starom gradu Svetog Stefana. Set je ručno rađen i postoji samo jedan. Osim nakita, otac je dobio i nekoliko fenomenalnih anegdota o tome kome je sve stari kujundžija i juvelir pravio nakit. Kako nije imao pojma da mu je u radnju ušetala Claudia Schiffer, ali se seća probirljive plavuše koja odlično poznaje kamenje. Takvu starost želim, uz gomilu dece koja se igraju ispred galerije (smeh).

Za sve vas koji ste me pitali sta je trenutno dostupno od mini mindjušica dok se pravi nova kolekcija, ovo je sve što je dostupno. Sve su od srebra i prirodnog kamenja (peridot, labradorit, rozenkvarc,ametist,žuti kalcedon i mesecev kamen), neke su oksidirane sa 22karatnim zlatom, neke su asimetricne sa dva različita kamena. Za više informacija ✉🧚‍♀️ @cakicjelena.jewelry

A post shared by Cakic Jelena Jewelry (@cakicjelena.jewelry) on Jul 16, 2018 at 2:09am PDT

Šta te tera da iznova ulaziš u radionicu?
Ne mogu da opišem taj osećaj pravljenja nakita, to uzbuđenje što nastaje novi komad od nule i što sam shvatila da ja zapravo dizajniram nečije uspomene, a onda sam proces izrade, miris hemikalija koje sam s godinama naučila da volim. Mene upravo svaka od tih komponenti uzbuđuje. Čak i ona kao što je kupovina alata na buvljaku, paste za lemljenje, tečnosti za patiniranje, sav sitan i krupan alat koji biram sa više uzbuđenja nego kada biram cipele. Međutim, najbitnije se događa na kraju. Sećam se rečenice na koju sam naišla u nekom časopisu, jednog od mojih idola Arta Smitha, dizajnera nakita, koji je rekao da komad nakita zapravo nikad nije završen i kako je to pola posla, tek kada ga spojite sa telom, kao bitnom komponentom, možete reći da je kompletan i da je telo zapravo dodatni materijal u izradi bez kojeg se ne može, kao što linije čine oblik.

Najpre sam pomislila da je neka prevara i tek kad sam se uverila da je u pitanju zaista osoba iz Voguea, vratila sam se i pažljivo pročitala mejl

Šta je keum boo tehnika?
Keum boo (kum bu) jeste stara korejska tehnika pozlate. Reč je o nanošenju izuzetno tankih listova folije od čistog 24-karatnog zlata na prethodno pripremljenu podlogu, u mom slučaju srebro. Nastala u Koreji, širila se preko Kine i Japana, a danas se primenjuje u celom svetu za dekorisanje raznih predmeta od čelika, bronze, srebra, pa čak i samog zlata. Zanimljiva je priča o tome kako se to zlato koristilo u prošlosti. Među bogatijim slojevima društva u Koreji verovalo se da pribor za jelo mora biti od plemenitih metala i da mora imati čisto zlato na onim delovima koji dolaze u direktan kontakt sa hranom i da se tako unosi zdravlje i blagostanje u porodicu. Unutrašnjost posuda bila bi prekrivena tankim slojem čistog zlata preko šara i slova koja su simbolizovala zdravlje i prosperitet. Detalji, forme, ornamenti koje su stari majstori pravili svojim rukama su neverovatni, danas je drugačije, samo se okreneš i pritisneš 3D printer da odradi svoje. Način na koji se ja igram ovom tehnikom jeste da istaknem zlatom neku teksturu ili jednostavno da presvučem crno srebro u delove zlata, što onda pravi fenomenalan kontrast. Ova tehnika jedna je od lepših i zanimljivijih zato što ima tako duboke korene.

Tri reči kojima bi opisala svoj nakit nekome ko ga nije video.
Bajkovit, mističan i organski…

Nekoliko puta su se komadi s tvojim potpisom našli u prestižnom magazinu Vogue. Reci nam nešto više o tome.
Zamalo da se to ne ostvari jer sam od uzbuđenja najpre pomislila da je u pitanju neka prevara i pitala sam se samo zašto taj mejl koji sam dobila nije završio u spamu. Čak sam nekako preletela preko mejla koji je počinjao s komplimentima i htela da vidim samo ime i prezime osobe koja mi je pisala ne bih li odmah proverila na netu. Tek kad sam se uverila da je u pitanju zaista osoba iz Voguea, vratila sam se i pažljivo pročitala mejl (smeh).
Nekako me iznenadilo iskreno oduševljenje mojim dizajnom i priča o nekakvim velikim promenama u postavci magazina Vogue i uredništvu, a onda sam na kraju mejla našla ponudu da izlože moje komade u tri naredna broja. Sve se odigralo jako brzo jer oni po mesec i više dana unapred imaju spremno izdanje. Postavka britanskog Voguea se u tom trenutku menjala, a približavalo se i kraljevsko venčanje princa Harija, pa je sve bilo inspirisano time. Na mesto glavnog urednika je došao Edward Enninful, inače brat Naomi Campbell, koji je s majskim izdanjem uneo velike promene. Kaver tog izdanja srušio je stereotipe o ženskoj lepoti, pomerio granice i uvrstio prelepe žene sa različitih podneblja među kojima se prvi put u istoriji ovog magazina našla žena sa burkom. Bila sam presrećna sto sam se priključila baš u tom momentu!

Ljudi daju ogromne svote novca na cipele, tašne i nakit poznatih brendova čak i kada ne razmišljaju preterano o njihovom dizajnu, ali stanu ispred ručno rađenog i unikatnog komada nakita za kojim plaču i bez obzira na sve kažu – uf, to je ipak preskupo za mene

Šta misliš da ga je privuklo kod tvog nakita?
Nakon potpisivanja ugovora, dobila sam informaciju kako je Edward zapravo komentarisao moj rad i rekao: „Ove minđuše bi nosila Sersei, a ovaj prsten Deneris pri njihovom prvom susretu u GoT-u.‘ U toj rečenici jeste opisan moj san. Kao klinka listala sam gomile tetkinih časopisa, među kojima je počasno mesto imao Vogue. Zamišljala sam kako bi bilo da se moji modeli jednom tu nađu, tada sam više bila naklonjena modnom dizajnu. Vogue je institucija, biblija stila i mode, i to šo sam bila deo poslednja tri njihova izdanja jeste nešto što ću pamtiti. Slala sam im fotografije nakita i za prvo izdanje odabrali su minđuše After Sunset od srebra i zlata sa pink safirom. Te minđuše sam na kraju rešila i da sačuvam kao uspomenu i kao poklon za svoju ćerku koja će ih, nadam se, voleti. Bilo je mnogo interesovanja za njih čak i među zaposlenima u Vogeu, ali kad sam im odgovorila da sam rešila da ih sačuvam kao prve minđuše svetski priznate i pohvaljene, rekli su mi kroz smeh da se potpuno slažu i da bi isto uradili.

U želji da se dokažem da sve mogu da napravim, a i da zaradim za materijal, prihvatala sam se crtanja mapa sveta u srebru na malom medaljonu površine dva sa dva centimetra, sećam se kako sam sa mukom nagurala svih pet kontinenata

Koji je tvoj omiljeni komad nakita i zašto?
Omiljeni komad nakita je teško odabrati, ali znam da je prstenje nešto na šta sam slaba. Uživam i u minđušama sada i naročito volim transformišući nakit koji se može nositi na više načina, tzv. ear cuff minđuše ili ear jacket minđuše, koje opet pravim na unikatan način jer i svakodnevni nakit može biti autentičan. Nakit tipa samo jedna minđuša, jedna moćna ear cuff preko celog uveta u nekom organskom dizajnu jeste moj favorit takođe. Minđuše After Sunset su isto jedan od favorita iz ranije pomenutih razloga. Definitivno u top tri ulazi medaljon Dragon Peacock, inspirisan ilustracijom iz knjige Dragon Art, u kojoj sam pronašla tog divnog zmaja pauna i rešila da skiciram i umanjim sliku za medaljon. To mi je jedna od uspešnijih rezbarija, masivan od punog srebra i ukrašen prirodnim kamenjem koje podseća na pauna po bojama. Izabran je inače za junsko izdanje Voguea u editorijalu pod nazivom Vogue‘s Crown Jewels. A omiljeni prsten je definitivno Once Upon a Dream, masivan srebrni prsten napravljen kao kula, okružen puzavicom od srebra koja kao da štiti i čini nedostupnim labradorit ludački plave boje. Omiljen mi je zato što je on za mene spoj nežnog i bajkovitog, a s druge strane mračnog i mističnog.

I’m crazy about #earcuffs ! One #statementjewelry piece is all you need on #newyearseve ! @cakicjelena.jewelry #jelenacakicjewelry #statementjewelry #newyearseve #christmaspresent #musthave #jewelryaddict #instajewelry #jewelrygram #handmadejewelry #oak #silverart #artjewelry #unikatninakit #novogodisnjipoklon #outfitoftheday

A post shared by Cakic Jelena Jewelry (@cakicjelena.jewelry) on Dec 21, 2017 at 4:14am PST

Šta je tvoj sledeći korak?
Sledeći korak je nova kolekcija za jesen i zimu. A sa njim ide i organizacija snimanja za novi katalog. Poslednji je postigao uspeh, uz veliku pomoć mojih talentovanih prijatelja. Radujem se toj novoj kolekciji zbog nekih lepih noviteta i stvari sa kojima sam eksperimentisala poslednjih meseci. Istovremeno po završetku saradnje sa magazinom Vogue dobila sam ponudu i iz britanskog Vanity Faira , oni čekaju na novu kolekciju koju će oglasiti sledeće godine, a Vogue će se još baviti tom istom kolekcijom koja je u pripremi, ali u drugačijim segmentima svog izdanja. U planu je i saradnja sa modnim kućama iz Južne Afrike, s njima sam još u pregovorima. Pregovaram i sa nekim prodajnim mestima u Beogradu i van njega, gde će moći da se nađe nakit sa mojim potpisom. Ova godina je definitivno za mene prekretnica i trudim se da uradim što više mogu. Nekako mi je cilj da se sada zadržim i radim na domaćem tržištu i tu ću što više promovisati novu kolekciju. Ostaje i dalje deo posebna izrada vereničkog unikatnog umetničkog prstenja koje sam do sada sa zadovoljstvom radila, ali ću u budućnosti celu ponudu proširiti i na burme, nikako već viđene, ali mi je za to potrebno zlato. Kao novinu ubacujem i manžetne za muškarce. I da ne zaboravim da pošaljem portfolio za neki od prequela serije Game of Thrones jer sam zakasnila, upravo su završili sa snimanjem poslednje sezone serijala. Možda budem okitila neke buduće Bele hodače (White Walkers) u prequelu, čujem da će se i tako nešto snimati uskoro (smeh).

The post Jelena Ćakić: Ove minđuše bi nosila Sersei, a ovaj prsten Deneris, rekao mi je urednik magazina Vogue appeared first on 42 magazin.

Integralni deo identiteta japanskog naroda svakako jeste njihova kultura. Ona je za mnoge strance poput udaljene galaksije, sa jezikom koji je crovotočina u koju uranjaš da bi stigao do te galaksije. Jezik pre svega odražava odnose, vrednosti, ideje i stavove, a japanske fraze i reči koje ne postoje u drugim jezicima oslikavaju dubinu i lepotu percepcije japanskog naroda i tradicije. Pitali smo diplomirane japanologe koje su njima omiljene japanske reči i fraze koje ne postoje u drugim jezicima.

To su mi omiljene fraze zbog toga što mislim da pokazuju pravi duh japanskog jezika, složenog, utančanog i često teško doslovno prevodivog

Ivana Gostić, diplomirana japanološkinja

Tsundoku [積ん読] znači kupovati knjige s namjerom da ih pročitamo, ali to zapravo nikad ne uradimo i tako se samo gomilaju nepročitane. Naravno, uvek sa nadom da ćemo naći vremena da ih pročitamo. Izabrala sam ovaj termin jer u poslednje vrijeme baš to radim, a vjerujem da ima i drugih u sličnoj situaciji.

Kristina Gvozdenović, MA japanološkinja

Yūgen [幽玄] – na bezbroj mjesta na internetu može se naći prevod ove riječi kao „svijest o svemiru koja izaziva osjećaje previše duboke i misteriozne za riječi“. Takođe se citiranjem Zaemija Motokiyoa isti pojam objašnjava: „gledati kako sunce tone iza cvjetnog brda; lutati bez prestanka šumom, bez razmišljanja da želite natrag iz nje; stajati na obali i gledati u daljinu nakon što jedrilica polako nestaje iza udaljenih ostrva; razmišljati o letu divljih gusaka viđenih pa izgubljenih među oblacima“. Pojam yūgen je upravo jedan paket koji se rječnički može opisati kao: suptilna gracioznost, milina, skrivena ljepota, misteriozna dubina, elegantna jednostavnost, suptilnost.
U svakom slučaju, yūgenje onaj osjećaj koji dobijete kada osjetite da ste gotovo u stanju dotaknuti tu duboku stvarnost koja naglašava postojanje. I ono je produžetak osjećaja aware [哀れ] – druge japanske riječi koja nije direktno prevodiva.

Ove reči su intenzivno žive i upućuju na to da postoje načini za percipiranje svjetova koji su zbog različitosti jezika (ili estetskih sposobnosti i drugačijih emocionalnih ideja?) ostali zaključani

Pronađen, najučestaliji prevod na internetu bio bi „osjećaji prouzrokovani prolaznošću ljepote“. Rječnici ovaj pojam prevode kao: jak estetski smisao; uvažavanje prolaznosti ljepote prirode; patos stvari. To nadahnjuje neku vrstu svijesti koju donosi ta prolazna, krhka ljepota, recimo, pad trešnjine latice na tlo – vrlo japansko iskustvo jer trešnje cvjetaju samo jednom godišnje, a to je ljepota koju sa nestrpljenjem čekaju, ali koja traje samo kratko – kada cvjetovi padaju na zemlju – finalni izraz njihove ljepote dolazi sa spoznajom da je takva ljepota gotova i da nestaje za ovu godinu. Kad god neko uzdahne jer je kišna oluja isprala sve latice s drveta trešnje, ili kada se neki predivni buket cvijeća počne sušiti, ili kad god je ono što je lijepo zbog svoje krhkosti uništeno neizbježnim vremenom, to je vrijeme kada možemo razmišljati o aware (a nije li to ono što je Heidegger mislio kad je tvrdio da nalazimo značenje postojanja u svojoj konačnosti).Yūgen nosi mnogo dublje značenje nego aware. Pošto je aware vremenski ograničeno, yūgen podrazumijeva da iza ovog vremenskog postojanja postoji nešto više. Zašto mi se ove riječi dopadaju? Pa jednostavno, intenzivno su žive i upućuju na to da postoje načini za percipiranje svjetova koji su zbog različitosti jezika (ili estetskih sposobnosti i drugačijih emocionalnih ideja?) ostali zaključani.

Velimir Krstić, diplomirani japanolog

Izraz umami [うま味], u direktnom prevodu „prijatan/dobar ukus“ koji označava peti osnovni ukus koji možemo osetiti. Pored slatkog, kiselog, gorkog i slanog, naš jezik reaguje i na jedinstveni ukus glutaminske kiseline koja je prisutna u mesu, algama i drugoj visokoproteinskoj hrani. Ovaj ukus identifikovao je i definisao Kikunae Ikeda, japanski hemičar, početkom 20. veka. Volim da eksperimentišem u kuhinji, stoga mi je drag ovaj izraz kao i ukus koji predstavlja.

Marina Simić, diplomirana japanološkinja

Kintsugi [金継ぎ] jeste verovatno moja omiljena reč iz japanskog jezika, što bi u nekom slobodnom prevodu značilo: popravljanje polomljenih stvari zlatom. Elem, to je prava tehnika kojom se polomljeno posuđe lepi tako što se u smesu za lepljenje doda zlato ili neki drugi vredni materijal. Time polomljeni predmet dobija i neku emotivnu vrednost. Sviđa mi se ta reč jer bih volela da je tako i sa nama, ljudima. Često nas naše greške odvedu na neko mračno mesto, umesto da iz njih učimo i izvučemo neku pouku. Valjda mi se sviđa ta ideja da bolna iskustva u životu mogu biti nešto što će nas učiniti boljim i jačim, nešto čega se ne treba stideti i sakrivati. Kintsugi predstavlja učenje kroz pad, slom i zaceljenje.

Kosta Jovanović, diplomirani japanolog

Sasuga [さすが] najčešće se prevodi „kao što je i očekivano“. Ovo je fraza koja se koristi kada govorimo pozitivno o nekome ili nečemu i naglašava visoka očekivanja, poštovanje i visoko mišljenje o subjektu.
Komorebi [木漏れ日]– reč koja se odnosi na zrake sunca koji se probijaju kroz krošnje drveća.
Natsukashii [懐かしい]– iako se u najvećem broju slučajeva ovaj glagol prevodi kao „nostalgično“, emocija iza ove reči ima nešto pozitivniju konotaciju, nekakvo toplo osećanje izazvano prisećanjem na prošlo vreme.
Hikikomori [引きこもり] – dobar primer toga kako svako doba sa sobom donosi nove reči. Ova reč se odnosi na jedan od sve češćih problema u japanskom društvu danas – mladi ljudi koji se opredeljuju da sve svoje vreme provode zatvoreni kod kuće, izolovani od spoljnog sveta.I to su mi omiljene fraze zbog toga što mislim da pokazuju pravi duh japanskog jezika, složenog, utančanog i često teško doslovno prevodivog.

The post Jezgrovita lepota japanskih fraza i reči appeared first on 42 magazin.

Da li vas je nekad obuzelo „ne mogu da se sastavim“ osećanje? Ili ste sa slučajnim prolaznikom „prepoznate očima“? Da li ste osetili da vam posao „isisava životnu energiju“ ili da „ste se zaglavili“ u vremenu, prostoru, zadatku, vezi… Ima trenutaka kada je ćutanje buka, kada katancima obložite srce… kada jednostavno morate da pričate, ili crtate, ili pevate o tome.

Sva ta neka čudna osećanja svakako objašnjavaju psiholozi i psihijatri, doktori za dušu, a mi nećemo i ne želimo da se igramo doktora amatera. Samo gledamo slike. Ilustrovana osećanja sa kojima se svako od nas susreo bar jednom, ali nije mogao, ili iz nekog razloga nije stigao, da ih opiše rečima.

Misteriozni ilustrator predstavlja emocije koje je jako teško verbalizovati

U nepreglednom web prostoru (Bright Side) čovek može da nabasa na stvari koje mu pomažu da se zapita ili da prepozna sopstvenu zapitanost nad večnim filozofskim pitanjem o smislu života, odnosno nad onim trenucima zajedničkim svim živim bićima koji ga kao jeza, lucidnost, trema obuzmu kad mu ne ide ili kad misli da je shvatio.
Baš te trenutke u anima kadrovima prikazao je japanski umetnik koji sebe na Twitteru naziva @avogado6, a o kome se veoma malo zna. A zna se da je ljubitelj hemije, o čemu svedoči i to što je njegova profilna fotografija portret poznatog italijanskog naučnika po imenu Avogadro. Ipak, u radovima misterioznog ilustratora nema dosadnih formula – on stvara živopisne slike u kojima su ljudska osećanja prikazana na veoma razumljiv način. Mnoga od njih teško je opisati rečima i zbog toga radove ovog umetnika vredi pogledati – oni su crteži onoga što se teško može verbalizovati.

Japanci, budući s druge planete, nepogrešivo kroz vizuelne umetnosti daju dobre dijagnoze savremenog čoveka.

Možda će se nekome ove ilustracije učiniti depresivnim (50 odso naše redakcije se smorilo), no šta je život bez amplitude koja dodiruje horizontalnu liniju njegovog koordinatnog sistema, nakon čega će se možda uzići, i to baš visoko. Do druge krajnosti, čak radosti.

Kada pokušavate da sačuvate ono što bi trebalo da ostane u prošlosti

延命治療 pic.twitter.com/P7uTDOdaJE

— アボガド6 (@avogado6) January 23, 2018

Kada se vaša krila umore noseći vas

翼 pic.twitter.com/0zkujmFytY

— アボガド6 (@avogado6) January 21, 2018

Kada želite da svira tišina. Ćutanje

無音 pic.twitter.com/itLZWEMWrV

— アボガド6 (@avogado6) January 22, 2018

Kada, ponekad, samo želite da se otopite poput putera na hlebu

とろける pic.twitter.com/ae74BcRZzc

— アボガド6 (@avogado6) January 16, 2018

Kada ste umorni. Dotrajali poput marionete

お疲れ pic.twitter.com/9e8gULjYbn

— アボガド6 (@avogado6) January 9, 2018

Kada se sastavljate, komadić po komadić

繊細 pic.twitter.com/Ni2EJ7cL3p

— アボガド6 (@avogado6) January 15, 2018

Kada vreme nema milosti

居場所 pic.twitter.com/dqL0X2E6Mx

— アボガド6 (@avogado6) January 11, 2018

Kada ste sasvim u redu! Sasvim okej. Super

疲労 pic.twitter.com/ujwSk0ADgO

— アボガド6 (@avogado6) January 13, 2018

Kada ste nepodnošljivo krhki

あかぎれ pic.twitter.com/4wp2DbLztj

— アボガド6 (@avogado6) December 31, 2017

Kada vam potpuno iscure baterije

消耗 pic.twitter.com/brY3Rs183o

— アボガド6 (@avogado6) December 27, 2017

Kada se zaglavite

視線 pic.twitter.com/51HrTVtLK0

— アボガド6 (@avogado6) December 5, 2017

Kada zakatančite srce

人見知り pic.twitter.com/jNT86Kpla4

— アボガド6 (@avogado6) December 2, 2017

Vreme. Kada imate utisak kao da ste u japanskom hororu The Ring

蒸発 pic.twitter.com/g5hzdScK3O

— アボガド6 (@avogado6) November 29, 2017

Kada je previše reči. Previše reči, reči, reči, eči, či, i

いっぱいいっぱい pic.twitter.com/HQHJcq7ZWO

— アボガド6 (@avogado6) November 23, 2017

Kada ste apatični, ravnodušni. Ma nije vam ni do čega

無気力 pic.twitter.com/B2e4FEkbgT

— アボガド6 (@avogado6) November 17, 2017

Kada se očima prepoznajete

一期一会 pic.twitter.com/QjgOsmdh0p

— アボガド6 (@avogado6) November 8, 2017

Kada imate utisak da vam posao isisava životnu energiju

会社 pic.twitter.com/j1cpsp0cXl

— アボガド6 (@avogado6) October 20, 2017

Kada se osećate srećnim i uspešnim samo kada ste onlajn

その眼には何が写る pic.twitter.com/Y9IoO2grCp

— アボガド6 (@avogado6) October 16, 2017

Kada sa njim ili sa njom postoji onaj jaz u obrazovanju

知識の穴 pic.twitter.com/sVBRlPU3mi

— アボガド6 (@avogado6) October 4, 2017

The post 19 ilustracija neizrecivih emocija – pronaći ćete se bar u jednoj appeared first on 42 magazin.

Aleksandar Kujučev je najpre čovek, posvećeni otac, likovni umetnik, fotograf, japanofil, veliki ljubitelj muzike, filma, književnosti, kolekcionar igračaka, ploča, stripova… Čovek koji se igra, eksperimentiše i crpi inspiraciju podjednako iz jave i iz snova. Sensei koji zna tajnu kako se održati u kovitlacu protivurečnosti koju živimo, tajnu digitalne iluzije.
On je fotolozof čiji su intervju i zbirka radova objavljeni u francuskom časopisu Photo, koji je izlagao širom regiona, u Americi, Rusiji, Francuskoj, Japanu, na mnogo zbirnih i sedam samostalnih izložbi, usavršavao se u SAD i Francuskoj. Njegovi radovi su u kolekciji Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, ali i u skopskom muzeju savremene umetnosti, te u kolekciji Zuisho-Ji u Tokiju. Radio je portrete i kavere za najveće jugoslovenske i srpske rok i pop zvezde (EKV, Partibrejkers, Električni orgazam, Rambo Amadeus, Bebi Dol, Darkwood Dub, Vlada Divljan, Disciplin A Kitschme…) Kao modni fotograf sarađivao je sa domaćim avangardnim dizajnerima, radio editorijale za sve glosi magazine, sarađivao sa najvećim srpskim reklamnim agencijama, a za reklamnu fotografiju i više puta nagrađivan.

Pre nego što je počeo naš razgovor, čula sam kako sa našim fotografom Dačom priča o „babama u muzičkim spotovima“.

Aleksandre, osim što opet mešaš zvezde, devojke i babe, šta trenutno radiš, šta te tišti, šta okupira tvoje misli i foto-aparat? Hoćeš li nam uskoro baciti neku filozofsko-fotografsko-sociološku bombu?
Bombe su najefikasnije kada iznenade. Bilo bi lepo da su sve filozofsko-fotografsko-sociološke, ali, nažalost, većina nije.

Dakle, jednog dana iznenadićeš nas izložbom.
Jedna anegdota – pre nekoliko godina jedan kustos mi je rekao: „Vidiš, Kujo, problem je što ja za svoju izložbu tražim radove koji su reči od kojih sklapam rečenicu, dok su tvoji radovi rečenice sami za sebe, tako da su mi neupotrebljivi.“
Možda je stvarno tako mislio, a možda je mislio da su mi radovi bez veze, pa je bio fin i nije hteo da me povredi.
U jednom periodu su u umetnosti bile dosta popularne sponzorisane teme, dok sam ja (uz zaleđinu koju mi obezbeđuju komercijalni poslovi) imao sreću da mogu isključivo da radim ono što je moje i što mene lično muči.

Bebe bodibilderi iz serije fotografija Forever 2001. bile su izložene na bilbordima

A šta te trenutno boli?
Pa ono, što kažu, Weltschmerz. Osećam bol celog sveta (smeh). Mada, kako vreme prolazi, inspiraciju za svoje radove sve više pronalazim u ličnim pričama i osećanjima koja su ograničena na neki moj svet.

Često sam u snovima poslednji čovek na Zemlji, Omegamen. Imam moć letenja i pržim horde (kako u kom snu) zombija, vanzemaljaca ili vampira. U tim snovima se ne bojim ničega pošto imam supermoći

Zanimljivo je da tvoja izložba The Closet, čija je tematika kod nas još na neki način tabu, nikada nije prikazana u Beogradu i Srbiji, dok je jedan od ormana koji transformišu posmatrača u Makedoniji.
(The Closet je serija portreta ljudi iz stigmatizovanih i marginalizovanih društvenih grupa. Fotografija je zalepljena na unutrašnjoj strani vrata ormana, a na suprotnom zidu je ogromno osvetljeno ogledalo. Na vratima ormana je mali otvor u nivou očiju osobe na fotografiji, pa gledalac, kao u peep show kabini, gleda kroz otvor i toj tački prolazi kroz ličnu transformaciju gledajući svoje oči na licu druge osobe i na taj način postaje ta osoba.)
Da, u Skoplju, u Muzeju savremene umetnosti. Prvo je bio u Ljubljani na međunarodnoj izložbi Kontinentalni doručak, pa je kamionom prošvercovan u Skoplje kao stari nameštaj kako bi se izbegli problemi sa carinom vezani za transport umetničkih dela.
Razlog zašto još uvek nije izložena kod nas nije neki ne daj bože tabu, već čista logistika. Svaku svoju izložbu zamislim ambiciozno, ali onda sve to treba i napraviti. U Sloveniji su mi sve omogućili, prostor za rad, ormane, materijal, majstore. Kod kuće imam problem s prostorom. Potreban je veliki radni i skladišni prostor pre izložbe, a još veći problem je šta raditi sa deset ili više ormana posle izložbe. Jedino da ih sekirom isečem za potpalu (smeh).
Neko tada reče: „Kujučev, najveći problem imamo s tvojim radom, prevelik je i komplikovan za izlaganje i transport.“ Moguće je da se delom i zbog toga mnogo umetnika opredelilo za video-radove. Putuješ lako, turiš DVD u džep, naći će se u galeriji već neki projektor ili TV, i to je to.

Deluje kao da ne voliš reklame, Šta je reklama za tebe i kako je moguć pomenuti utisak kad si toliko u tome bio i još u tome jesi?
Reklame radim kao hired gun – gotov lejaut, agencija smislila, klijent odobrio, art direktor na snimanju. Na meni je samo da ideju na najbolji način oživim, eventualno da u nekoj meri doprinesem sugestijom vezanom za moj deo posla.
Posao se menja poslednjih godina. Manje je kreativnosti i hrabrosti. Stvari postaju sve više generičke, kada gledaš neku reklamu na TV, često više ne znaš šta je u pitanju, da li je reklama za uloške ili za banku. Kao neki vizuelno atraktivni stok-futidž, gubi se priča, ideja … Čitao sam negde da u advertajzingu i marketingu stvari postaju komplikovanije, pošto se menjaju načini kako se stiže do klijenata. Šta populacija koja najviše troši tačno želi? Proizvođači piva su u nekoj analizi utvrdili da milenijalci manje piju njihove proizvode, da manje izlaze i više vole da kod kuće sede uz TV. Industrija žileta je u problemu pošto su brade u modi (simptomatično, muškarci u reklamama uglavnom imaju brade). Tinejdžeri su takođe zanimljivo prikazani u reklamama – bićeš glavni u društvu pošto se za Facebook slikaš sa bocom i dobiješ milion lajkova. Prvo se naljutiš i pomisliš kakvo užasno potcenjivanje inteligencije mladih ljudi, a onda se zabrineš, ko zna, možda su klijent i agencija u pravu, možda je ciljna grupa zaista takva?! Možda ja imam pogrešnu percepciju i mislim da ljudi zaslužuju bolje, dok širokoj publici to u stvari ne treba.
Kampanje su ranije bile kreativnije, bilo je zabavnije raditi. Sada kada vidim na šta se svodi većina reklama… Nesigurnost u sebe i strah su veliki pokretači. Imaš perut – niko neće da te voli, imaš žuto pod pazuhom pa spustiš ruku od sramote. Nećeš pronaći ljubav ako imaš kosu koja ne odskakuje, kao u čuvenoj reklami gde svi muškarci čekaju u redu na plaži ispred devojke koja koristi šampon od kojeg joj kosa odskakuje, a druga je jadna usamljena zato što još je kosa pala. A muškarci (uglavnom) uopšte ne gledaju frizure! Nećeš biti voljena ako imaš, kako reklama kaže, „nesavršenosti“ na licu, dečaci se neće družiti sa tobom.
Proizvođači često prvo izmisle problem, a onda ti nude rešenje za taj problem. Sada je sve bez glutena, mada stvarne probleme sa glutenom ima jako mali deo populacije koji boluje od jedne specifične bolesti. Čim nešto nema glutena, odmah je dobro i bolje od konkurencije. Favorit mi je majonez bez glutena (gluten je protein iz žitarica, kojih u majonezu nema). Sledeća je mineralna voda bez glutena? Sviđa mi se i krema za negu kože sa dijamantima.

Nikada nisam previše uživao zgrbljen u mraku kupatila, udišući isparenja fiksira i razvijača. Danas to sve deluje romantično retro, ali meni nekako još uvek ne nedostaje

Dobio si silne nagrade upravo za reklamnu fotografiju i to na advertajzing festivalima.
To se dešavalo pretežno devedesetih, kada je Dragan Sakan vodio Saatchi&Saatchi. Radile su se posebne kampanje namenjene za prikazivanje na festivalima, koje nisu ni stizale do naših ulica i oglasa u štampi. Ta kreativnost se onda prelivala i u regularne reklamne kampanje koje su nekada bile inteligentnije i kreativnije. Imam utisak da se to danas sve manje radi. Budžeti su sve manji, osim u slučaju par najprofitabilnijih grana koje se međusobno takmiče. Danas za Novu godinu na bilbordima imamo 3D render neke ambalaže, recimo soka, i stok fotografije nekog novogodišnjeg ukrasa i natpis „Srećna Nova godina!“. Što je nekada bilo nezamislivo.

Izložba Bio sam srećan / Oh, kako sam lagao, 2014, inspirisana knjigom “Ispovest maske” Jukija Mišime

Aleksandar kraj svojih dela

Autentičnim fotografskim jezikom manipulišeš ljudima, a onda se još autentičnijim jezikom suprotstavljaš manipulaciji. Da li je to lek za tebe, čovečanstvo, je l’ to neka vrsta ličnog iskupljenja?
Nije u pitanju neka agenda, to je više unutrašnja potreba, nešto o čemu ne razmišljam svesno, nešto što se godinama plaćeništva nakupilo i onda počelo da izbija na površinu. Potreba za komentarom i za iskupljenjem pred sobom i drugima.

A gde je u svemu tome fotografija danas i kuda ide ovaj segment vizuelne umetnosti sa toliko digitalnih uređaja u posedu ljudi, a posebno pomenutih milenijalaca?
Trendovi i moda se menjaju. Na primer, ponovo se otkriva topla voda, to jest mokre ploče, stari kolodijumski proces sa početaka istorije fotografije. U pitanju je spor proces, u mraku sam praviš i nanosiš foto-osetljivu emulziju za staklenu ploču koja mora da se eksponira dok je još vlažna, što je iskustvo suprotno od fotografisanja mobilnim telefonom.
Sa jedne strane, to je sve analogno kul i super, heštag #wetplate, ali sa druge strane imamo trendi fascinaciju pukim postupkom. Svi uglavnom rade iste stvari i malo je dobrih i kreativnih radova koji zahtevaju i opravdavaju upotrebu baš tog postupka.
Da ne budem pogrešno shvaćen, koristio sam film skoro dvadeset pet godina i mnogo eksperimentisao i kombinovao razne slikarske tehnike sa fotografijom. Rezultati koji se ovakvim postupcima mogu dobiti su stvarno jedinstveni. Stvar je u tome da sada tehnika postaje sama po sebi cilj, a ne sredstvo za realizaciju određene ideje.
Tu su negde i hipsteri, koji slušaju samo gramofonske ploče i fotografišu samo na filmu, pošto su samo ti medijumi „topli“ i imaju „dušu“.
Lično, jedva sam čekao trenutak kada su digitalni foto-aparati dostigli dovoljan stepen kvaliteta koji omogućava prelazak na digitalnu fotografiju. Nikada nisam previše uživao zgrbljen u mraku kupatila, udišući isparenja fiksira i razvijača. Danas to sve deluje romantično retro, ali meni nekako još uvek ne nedostaje. Jednog dana… ko zna? Mom klincu bi sigurno bilo zanimljivo da stavi papir u neku hemikaliju i posmatra kako se pod crvenim svetlom, nekom magijom, pojavljuje slika.
Što se profesionalne fotografije tiče, u stara vremena je fotograf bio i zanatlija, a oprema je bila skupa i komplikovana. Pristup poslu je bio drugačiji, a sam proces rada dugotrajan. Snimanje, razvijanje filma, skeniranje, svaki od tih delova zahtevao je određeno zanatsko umeće i znanje. Morao si da znaš mnogo toga da bi rezultat bio dobar. Dobra stvar digitalne tehnologije je što fotografijom na nekom višem nivou danas može svako da se bavi. Foto-aparati su sve pristupačniji, postoji i jeftina rasveta. Cela stvar postaje mnogo demokratičnija. Produkcija je jeftinija, brža i lakša. Mnogo više nego ranije nije bitno da li si školovan fotograf. Tehnike koje smo vežbali na fakultetu sada se mogu naučiti na internetu za pola sata. Odeš na YouTube, vidiš kako se recimo slika flaša piva – svetlo odavde i odande, okineš, na displeju foto-aparata odmah vidiš da ne valja, malo mrdneš svetlo, okineš ponovo, bolje, pa ponovo, još bolje… i tu si.

Magazin FAAR – Picture of Doriana Gray

Pretpostavljam da pratiš tehnologiju što se tiče fotografije, a šta je sa ostalim novitetima, gedžetima, tabletima, telefonima?
Što se tiče fotografije, da, a ovo ostalo ne. Imam svoju Nokia ciglicu, dugme sa zelenom slušalicom da se javim na poziv, sa crvenom da prekinem.

Uvek sam se trudio da moje fotografije imaju više nivoa čitanja. Da poseduju izraženu likovnu komponentu iza koje vreba poruka

Nema te na društvenim mrežama, na Facebooku, Instagramu, a internet i mreže su prepune tvojih fotografija. Zašto bojkotuješ mesta gde su svi?
Na ovo pitanje bih mogao da dam ili dugačak ili kratak odgovor.
Dugačak bi bio predugačak, a kratak je da nemam ideju šta bih kačio na Facebook i Instagram.

Mreže nisu loše za ponovno upoznavanje ljudi koje inače već misliš Ida znaš.
Svestan sam da društvene mreže nisu loše za posao, za neku samopromociju, ali mene je uvek bio blam da se hvalim. Verovatno tu grešim, ali to sam što sam.
Čak i kada se upoznajem sa nekim, pa me neko predstavi „ovo je Kuja, on je super fotograf“, ja k’o dete počnem da crvenim, gledam u sopstvene patike i osećam se neprijatno.
Ljudi koji prate samo Facebook, kada se sretnemo, često pitaju što me nema, da li sam živ, da li sam se odselio u Japan pošto su čuli da sam tamo izlagao, i slično. FB koristim isključivo da se sa drugarima, kada dolaze iz inostranstva, dogovorim u kojoj se kafani nalazimo.
Mada možda bi bilo zabavno napraviti Instagram nalog i kačiti fotografije skorelih masnih sudova u sudoperi. U zalasku sunca.

Ipak, bio si među prvim fotografima ovde koji su pokrenuli svoj sajt, koji je dva puta bio veoma posećen.
Slike golih žena su uvek popularne. Playboy sekcija mog sajta je uvek bila najmanje deset puta posećenija od ostatka. Ipak, moj sajt je nekoliko dana beležio posebno rekordnu posetu, desetine hiljada posetilaca dnevno iz celog sveta, kada je neko objavio da se jedna od starleta koju sam slikao za Playboy navodno zabavlja sa nekim svetski poznatim fudbalerom.
Da ne bude sve tako crno, sajt mi je još jednom bio rekordno posećen, pošto mi je u poznatom francuskom magazinu Photo na četiri strane izašao intervju sa radovima sa izložbe Forever. Časopis se prodaje širom sveta, tako da je interesovanje bilo veliko. Google me je vodio do sajtova tipa MySpace, DeviantArt i sličnih (tada nije bilo Facebooka!), gde je gomila mladih ljudi u svojim profilima navodilo da su fanovi Gandija, Endija Vorhola i Aleksandra Kujučeva i slično. Bio sam u (prijatnom!) šoku.
Photo i dalje u svojim svečanim jubilarnim brojevima redovno objavljuje zahvalnicu na dve strane, na kojoj navodi imena svih fotografa sa kojima su sarađivali. Uz velikane fotografije i moje heroje kao što su Helmut Newton, Weegee, Witkin, Bourdin, Avedon, Sieff, Araki, Hiro, Saudek i mnogi drugi, nalazi se ravnopravno i moje ime!
U to mi je još uvek teško da poverujem, pošto sam još kao klinac gutao Photo i po buvljacima skupljao stare brojeve iz 60-ih i 70-ih. Maštao sam kako bi bilo kada bi se moji radovi jednog dana pojavili u njemu, ali mi nije na pamet padalo da će se to dvadeset godina kasnije stvarno dogoditi.

Izložba Hey Kids, My Eyes Can Move Too!

Može li u fotografiji naučeno da nadomesti instinkt, osećaj, refleks, improvizaciju? Šta znači imati autentičan fotografski rukopis? Kako se čita, razume fotografija?
Nisam preterani ljubitelj suvog koncepta. Uvek sam se trudio da moje fotografije imaju više nivoa čitanja. Da poseduju izraženu likovnu komponentu iza koje vreba poruka. Da na površini budu zabavne i šarene, a da kada pročitaš prateći tekst u katalogu izložbe, možeš da promrmljaš sebi u bradu i „Aha, sad razumem!“.
Dobar primer je moja stara izložba u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda Forever. Želeo sam da kroz formu virtuelne reklamne kampanje prikažem opsednutost fizičkim savršenstvom, večnom mladošću i lepotom. Poneko je razumeo celu priču, ali je svakome bilo zabavno da vidi čudne i šarene četiri metra visoke bebe bodibildere.
Izložba je bila neverovatno posećena pošto je galerija u prometnoj Knez Mihajlovoj ulici. Sa ulice su se u galeriji videli bilbordi sa ogromnom nabildovanon decom, tako da su slučajni prolaznici bili u fazonu „Šta je ovo!?!“ Svraćale su žene tegleći cegere sa pijace na Zelenom vencu i krivile vratove gledajući fotografije u čudu. Došao sam da fotografišem postavku izložbe za ličnu dokumentaciju i bilo je fantastično – krkljanac, ljudi su se slikali ispred radova zauzimajući poze kao bilderi, opštenarodno veselje i žurka!
Svako je pronašao nešto za sebe. Neko je razumeo to što sam hteo da kažem, a neko je video uvrnute šarene slike i super se zabavio.
Volim kada ljudi mogu da pronađu neku svoju ličnu priču u mojim radovima.
U mom vizuelnom izrazu mi je puno pomoglo to što sam prvo crtao i slikao pre nego što sam se tokom studija grafike na Primenjenoj akademiji počeo ozbiljnije baviti fotografijom.

Angažuješ ljude svojim angažovanim fotografijama. Šta je van kadra?
Van kadra može biti potpis ispod novinske fotografije. Čovek sa puškom pored rasplakanog deteta može biti proglašen herojem koji je dete upravo spasio ili zločincem koji je dete otrgao od roditelja. Istina ne postoji, sve je podložno manipulaciji.
Moje fotografije su plod mašte, pogled van kadra je pogled u nas same.

Tvoj omiljeni fotograf? Kome se diviš?
Jedan od prvih je Weegee koji je aparatom velikog formata realistično prikazivao život i smrt na ulicama Njujorka 30-ih i 40-ih godina prošlog veka.
Helmut Newton, koji je imao provokativan i angažovan odnos prema glamuru i modnoj fotografiji.
Joel-Peter Witkin, Amerikanac iz Nju Meksika, koji stvara mračni čudesni svet koji nastanjuju nesrećnici deformisanih i amputiranih udova, transvestiti, sijamski blizanci i leševi iz mrtvačnica Meksika.
Francuski fotograf provokativnog stila Guy Bourdin, koji je bio najaktivniji 60-ih i 70-ih, kojeg sam davno otkrio kupujući stare časopise na buvljaku. Izvršio je ogroman uticaj na mnoge fotografe, od kojih je najpoznatiji David La Chapelle. Bourdinov rad se tek poslednjih godina ponovo otkriva i odaje mu se odavno zasluženo priznanje.
Jan Saudek, Araki, Richard Avedon, Bob Richardson, Hiro…

Kako tehnologija napreduje, izgleda da će deda Kuja praviti društvo svojim praunucima sa ekrana nekakvog tableta. Pa kada se nešto posvađamo, oni izvuku moj bekap od pre mesec dana i kao da ništa nije bilo!

Izložbom Bio sam srećan / Oh, kako sam lagao iz 2014, koja je inspirisana knjigom Ispovest maske Japanca Jukija Mišime ukazuješ na usamljenost svakog ljudskog bića, pa u prostore lišene ljudi stavljaš tekstualne fragmente iz knjige. Reci nam nešto o Japanu u kome si više puta izlagao. Kako je ta kultura uticala na tebe? Deluješ smireno kao sensei.
(Smeh) Čak i tai-chi treniram, mada je to kineska veština. U Japanu sam izlagao u više navrata, u Jokohami, Okajami i Tokiju, u kojem sam imao i dve samostalne izložbe. Većini je prva asocijacija na Japan njihova kulturna tradicija. Meni je podjednako (ako ne i više) interesantna njihova pop kultura.
U Tokijskom muzeju me je fascinirala težnja Japanca ka savršenstvu – mač star 1.200 godina izbliza izgleda kao da je napravljen današnjom najsavremenijom tehnologijom. Laserska preciznost izrade, dizajn i ukrasi na njemu deluju potpuno moderno. U jednom delu muzeja izloženi su predmeti iz nekih susednih azijskih kultura. Razlika je ogromna u odnosu na japanske artefakte iste starosti – maltene deluju kao da su ih pravila deca.
Najveći utisak su, naravno, sami Japanci i njihovo poimanje sveta koje je drugačije od našeg. Često sam imao utisak da sam na drugoj planeti.
Jako mi se dopalo poštovanje ličnog prostora. Na ulici te niko te ne gazi i ne naleće na tebe, čak nije pristojno prilaziti ljudima bliže od dužine ispružene ruke. Nama tako nešto možda deluje preterano, ali to odsustvo agresije, bahatosti i primitivizma mi je donosilo osećaj velikog rasterećenja. Mogao bih tamo da živim neko vreme, čisto u terapijske svrhe. Naravno da kada se zagrebe dublje ispod površine nije sve tako idealno – i Japanci su ljudi kao i mi, sa istim nagonima i željama. Za razliku od nas oni su prinuđeni da žive na taj način. Na malom prostoru ih je nabijeno više od sto miliona, da se ponašaju kao mi, međusobno bi se pobili.
Onoliko koliko se meni sviđa uredni Japan, toliko se Japancima sviđa Srbija – haos, oronule zgrade, đubre na ulici, gluvarenje u kafiću u po bela dana… svako želi ono što nema.
Video sam tamo mnogo čudnih i, za zapadni svet, nastranih stvari na koje bi smo mogli potrošiti pet ovakvih intervjua. Otaku kultura, ljudi koji ne mogu da ostvare veze sa suprotnim polom već se zaljubljuju u virtuelne manga i anime likove, prodavnice u kojima se mogu kupiti neizreciva čuda za uvrnute kolekcionare.

Fokusiran si na ljude, da li postoji neka ličnost čiji bi karakter voleo da zabeležiš?
Nemam fascinaciju ličnostima. Inspiraciju pronalazim u svom unutrašnjem svetu. Uvek, u prenosnom smislu, fotografišem sebe.

Uz tvoje ime se najčešće vezuje modni fotograf, radio si s modne editorijale za sve domaće glosi magazine Cosmopolitan, Grazia, Playboy, Maxim, Fame, FAAR…, slikaš glamurozne devojke u skupoj garderobi, režiraš i uvek daš neki otklon, provučeš poruku.
Moj odnos prema modnoj fotografiji je sličan odnosu koji imam prema advertajzingu. Moda me sama po sebi, na neki klasičan način, u stvari previše i ne interesuje. Kao modni fotograf, svestan sam svojih ograničenja koja sam u stvari sam sebi nametnuo, pošto ne volim klasično komercijalno poziranje. Za razliku od kolega koji su u tom smislu puno bolji, koji taj klasični komercijalni aspekt mode osećaju na pravi način, instiktivno i iznutra, to je kod mene nekako nakalemljeno. Modnom fotografijom sam počeo da se bavim spletom okolnosti, i u njoj sam pronašao teren za oživljavanje nekih mojih ideja koje tematski sežu mnogo dalje. Moda je tu uglavnom samo pokriće, bitna je priča koju želim da ispričam.

Kampanje su ranije bile kreativnije, bilo je zabavnije raditi. Sada kada vidim na šta se svodi većina reklama… Nesigurnost u sebe i strah su veliki pokretači

Sve tvoje izložbe ili fotografski serijali tretiraju ono što sve nas progoni i plaši, u projektu A Moment of Happiness baviš se starenjem, prolaznošću, nestajanjem…
Uvek sam voleo da pravim fotografije malih običnih stvari iz mog okruženja. Kada nam se rodio sin, postali smo okruženi igračkama. Kako je vreme prolazilo, te igračke sa fotografija, zaturene i zaboravljene po fiokama i ormanima, nastavile su da vode svoje nezavisne živote. Živote koji će trajati duže od naših. Plastika je večna, mi nismo.
Kao veliki fan naučne fantastike, kao klinac sam smišljao način za postizanje besmrtnosti. Telo je samo prevozno sredstvo za naš um, ono što nas čini je svest koja posle naše smrti iščili. Smislio sam da bi bilo super da se pre trenutka naše smrti naša svest iskopira u kompjuter nekog svemirskog broda. I da onda oslobođeni vremenskih stega putujemo i istražujemo svemir. Maštao sam da ću napisati revolucionarni SF roman koji će se baviti time, ali, eto, nisam. Sada to polako postaje stvarnost. Kako tehnologija napreduje, izgleda da će deda Kuja praviti društvo svojim praunucima sa ekrana nekakvog tableta. Pa kada se nešto posvađamo, oni izvuku moj bekap od pre mesec dana i kao da ništa nije bilo!

Šta čitaš ovih dana?
Spremam se da počnem da čitam Seks i smrt u Japanskoj kulturi – harakiri, jaje, amputacije Velimira Grgića.

Čega si sve kolekcionar?
Previše stvari. Skupljam stare igračke, foto-aparate, muzičke uređaje, filmove, gramofonske ploče kojih sigurno imam par hiljada, knjige, stripove… samo kopam po berzama, Limundu i buvljacima. Jedini je problem što sve to zauzima previše mesta.

Moje fotografije su plod mašte, pogled van kadra je pogled u nas same

Budući da voliš uvrnutu i mračnu estetiku, imaš li ti neke košmare?
Često sam u snovima poslednji čovek na Zemlji, Omegamen. Imam moć letenja i pržim horde (kako u kom snu) zombija, vanzemaljaca ili vampira. U tim snovima se ne bojim ničega pošto imam supermoći. Prave košmare imam kada sanjam da se šetam Kalenićem ili buvljakom, i sa užasom shvatam da mi je neko provalio u stan, pošto na tezgama i na kartonima prostrtim po zemlji prepoznajem delove svojih kolekcija. To su noćne more zbog kojih skačem iz kreveta.

Kad si poslednji put obukao nešto što je u koloru, da nije crno?
Mislim 1994 ili 1995. Volim jednostavnost. Kada ujutro otvorim orman, sve je crno, pa ne moram da razmišljam šta ću da obučem. Kada mi se nešto od garderobe svidi, kupim nekoliko identičnih komada, crnih.

Aleksandre, hvala najlepše.
Hvala tebi!

kujucev.com

The post Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji appeared first on 42 magazin.

Sigurno ne možeš da zaboraviš kako si davno, čak iz Laponije, teglio nekoliko bušnih plastičnih kesa punih smokija i grisina, s tablama eurokrema umesto kremaste nutele. Nije tebi lako, kao ni svakom čoveku, a valjda si čovek, da kroz fantazmagoričnu ledenu noć jezdiš promrzlih prstiju, drndaš one praporce i uz kokakoličnu numeru uskačeš u dimnjake, pazeći da ti ni trun gareži ne uprlja fine i mekane bele paspule… Možda ti izgledaš potpuno drugačije, no izmislili su te ljudi skloni da svoj lik pripisuju bogovima.

Treba samo da me teleportuješ na neko lepo, mirno, rajsko, bajkovito mesto za kontemplaciju i restart

Elem, da li sam bila dobra, ne znam. To bi o svima, pa i o meni, trebalo da ti pišu drugi. Ja nisam od onih „ja sam mnogo dobar čovek“ ljudi.
Za ovih mnogo i kusur leta spisak mi se odužio toliko da mi ni šlajfna koja seže do Severnog pola nije dovoljna, a i kabasto bi to bilo za tvoja prenatovarena pleća. Znam, znam, mnogo njih mnogo hoće.
Zato ti šaljem listu-sitnicu: neke destinacije koje, reklo bi se na osnovu slika, garantuju dostizanje spokoja ili mira, ili kako se već zove to nešto što doživiš kad se dislociraš iz sredine u kojoj ti veština orijentisanja u prostoru i vremenu nije u pogonu.
Dakle, treba samo da me teleportuješ na neko lepo, mirno, rajsko, bajkovito mesto za kontemplaciju i restart.
Deda Mraze, čoveče, a valjda si čovek, šta je to za tebe.

Gledam na Instagramu fotke, ne znam gde bih pre, što pre.

Australija

Zamisli da provedeš noć u Saut Armu u Tasmaniji, a ne znaš u tami da li više svetla stiže iz okeana ili sa neba. Za lečenje sna i jave.

Japan

Šuma Aokigahara, poznata i kao More drveća, nalazi se u severozapadnom podnožju planine Fudži, a u njoj je drveće toliko gusto da sprečava vetar i zbog čega tamo gotovo da nema životinja. Zato je izuzetno tiha.
Šuma se povezuje sa demonima iz japanske mitologije. (Ovo se pravite da niste pročitali: poznata je kao šuma samoubistava, a time se bavi i vlada.)

Madagaskar

Na zapadnoj obali ovog ostrva u Indijskom okeanu, blizu istočne obale Afrike, nalazi se grad Morondava, a u njemu je avenija baobaba. Ovo masivno drveće je nacionalni simbol ostrva, a botaničari kažu da može da živi nekoliko hiljada godina. U blizini grada je i Kirindi šuma u kojoj žive lemuri, pa mi je susret sa kraljem Džulijanom neizbežan.

Ukrajina

Znam jedino to da ovaj mostić vodi do kućice na žbunastom ostrvcetu na nekom ukrajinskom jezeru. Stvoren za bekstvo iz stvarnosti, Deda Mraz valjda zna gde je, tako da ćete biti blagovremeno obavešteni.

Peru

Vau! Vinicunca ili The Rainbow Mountains, Dugine planine, nalazi se na 5.200 metara nadmorske visine, u peruanskim Andima blizu grada Kuska, a opet i blizu planine Auzangate. Delimično su formirane od raznobojnih sedimenata, što lokaciji daje nadrealan izgled. Planini se može prići samo peške ili na konju, a stazom se od najbližeg puta stiže za oko tri sata hodanja, a uključujući tri sata vožnje iz Kuska, do vrha je potrebno oko šest sati. Mada, u poslednje vreme Dugu opsedaju turisti.

Daleki istok, Japan – možda

Dok se oko ove meditativne, romantične, poetične i viralne fotografije vodi polemika gde je uslikana, da li je delo fotografa ili fotošopa, te da li uopšte postoji takvo mesto na svetu, mislim da je nemoguće da ne postoji. A čak i da ne postoji, ja hoću tamo, Deda Mraze!

SAD

Veliki kanjon Kolorada u severozapadnoj Arizoni poznat je po zapanjujućoj veličini i neverovatnom pejzažu koji čine stepeničaste stene, nekad korito reke Kolorado, a koja je danas na mnogo nižem nivou u kanjonu. Dug je 446 kilometara, širok 29 kilometara i dubok preko 1.500 metara. Oštre stene oštrih litica, doline, klanci, prostor na kojem je moguće savladati sve strahove.

Filipini

Ovaj azijski ostrvski raj jeste arhipelag sačinjen od 7.107 ostva. Može bilo koje!

Meksiko

Hidden Paradise ili skriveni raj, negde u blizini lokaliteta drevne majanske Kobe na Jukatanu. Dakle: ekspedicija. Ti valjda možeš odmah da nađeš skriveni raj, Deda.

Ukrajina 2

Tunel ljubavi nalazi se u neposrednoj blizini sela Klevana u Ukrajini. Ovaj botanički fenomen je zapravo tri kilometra duga železnička pruga okružena zelenim lukovima drveća i grmlja koji su se međusobno isprepletali. Tunelom još prolazi teretni voz koji prevozi drva. E da, i ljubav da ne zaboraviš, Mraze hladni.

Švajcarska

Osim po siru, čokoladi, satovima, ova evropska zemlja poznata je i po geografiji, jezerima i krajolicima koji su praznik za oči. I stvarno je baš zelena, nekako zelenija. Ja bih rado u okoliš jezera Lungern.

The post Dragi Deda Mraze, evo liste destinacija za 2018. appeared first on 42 magazin.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Zašto još uvek fotografišeš analogno?
Mislim da sam jednostavno pronašla medij koji mi najviše odgovara, jezik kojim najlakše mogu da se izrazim.

Koju opremu koristiš?
Kada fotografišem, koristim Contax G1, a kada snimam, koristim Canon 6D.

Postoji li neki trik koji radiš, a koji uvek vodi do dobre fotke?
Ne fotografišem nikada istu stvar, barem ja tako mislim, samim tim je pristup uvek drugačiji. Tako da ‒ nema trika.

Da li si nekada imala neku vrstu mentora? Imaš li ga i dalje, možda?
Mentora ne, ljude čiji rad poštujem ili koji su možda na nekim svesnim i podsvesnim  nivoima uticali na mene – sigurno da.

Trudim se da ne intervenišem previše, bitnija mi je emocija od tehničke ispravnosti

Kojom vrstom fotografije se pretežno baviš u ovom trenutku?
Nekim kanalom modne fotografije

Kada koristiš prirodno svetlo, kada rasvetu, a kada blic?
Zavisi od projekta, sta je krajnji cilj… kao i od uslova u kojima radim.

Koliko je za tebe važna postprodukcija?
Trudim se da ne intervenišem previše, bitnija mi je emocija od tehničke ispravnosti.

Na čemu radiš trenutno?
U planu su dva slikanja, razvijam ideje i pristupe za to… a postoji i verovatnoća neke mini-izložbe ili bar knjige. To je sve u začetku, tako da će biti dug proces do realizacije.

Možeš li opisati tvoj workflow?
Stvarno sve zavisi od slikanja; nikada nije isto jer nikada ne radim sa istim ljudima i trudim se da reagujem na licu mesta. Takođe, mislim da sam sebi dokazala da ne funkcionišem dobro ako pokušavam nešto da ponovim. Svaki put kada probam bar malo da izađem iz onoga što mi je poznato i sigurno – tada se dese prijatna iznenađenja.

Šta bi bio tvoj idealni fotografski projekat? Koje ambicije bi želela da ostvariš u tom smislu?
Davno sam shvatila da nije samo fotografija ono sto me privlači, već ceo proces razvijanja ideje, režiranje situacija… Nazovimo to art direkcijom. Definitivno su stvari već počele da se razvijaju u tom smeru, ali volela bih da vidim sebe u toj ulozi na malo ozbiljnijem projektu.

Svaki put kada probam bar malo da izađem iz onoga što mi je poznato i sigurno – tada se dese prijatna iznenađenja

A na šta si ponosna od onoga što si dosad ostvarila?
Ponosna sam na svaki projekat koji sam uradila jer je i najmanja stvar koju sam napravila deo nečega što gradim i podjednako je bitan deo puta da bih došla do mesta na kom sam sada.

Da li i dalje imaš aktivan Tumblr i Flickr? Gde te možemo pratiti?
Imam dva Tumblra, jedan je nežnija strana mene, zove se minjon ‒ http://marijaradosavljevic.tumblr.com/, a drugi je uglavnom vezan za izlaske i noćni život – http://mjaumijau.tumblr.com/. Flickr ne koristim previše, ali postoji i dalje – https://www.flickr.com/photos/marija_radosavljevic/

Savet za nekog ko tek ulazi u svet fotografije u Srbiji?
Ovde je zaista teško opstati, tako da je neophodno biti uporan, istrajan i verovati sebi i u sebe.

Video za pesmu “Unknown” Ane Ćurčin; Režija i kinematografija: Marija Radosavljević i Marija Ninković

marijaradosavljevic.com

The post VIRTUELNA GALERIJA: Marija Radosavljević appeared first on 42 magazin.