Priznajem, oduvek su mi se dopadale maske. Svejedno da li su to bile damske maske sa balova iz 15. veka, venecijanske koje su postale svojevrstan simbol italijanske kulture, odmetničke sa Divljeg zapada, maske Anonimusa koje je proslavio pokret Okupirajmo Volstrit ili ona Džokera, koju su koliko pre nekoliko meseci nosili demonstranti od  Bejruta, Bagdada i Hongkonga do Santjaga. Nebitno dakle, da li su kao mletačke, misteriozne imale simboliku jednakosti, brisale granice između bogatih i siromašnih i bile korisno pokriće za poroke i promiskuitet. Nevažno da li su kao kod pokreta Okupirajmo Volstrit bile reakcija na uvođenje „socijalizma za bogate“ – poretka u kome je sistem štitio povlašćene čak i ako su kriminalci ili su kao u slučaju Džokera bile podsetnik svih naših potrošenih revolucija.

Kineski dizajneri su 2015. u Parizu predstavili prve maske. Pevačica Bili Ajliš nosila je preko lica Gucci maramu na dodeli nagrada Grammy. Pandemija je izazvala pravu epidemiju slavnih lica prekrivenih maskama najrazličitijih desena i kreatora, a italijanski digitalni magazin NSS opisao ih je kao prvi „obavezni“ dodatak koji je u skladu sa 21. vekom

I tako, sve do pojave virusa korona. Mučninu sam osetio već prvih dana kada je sva ta tirkizna i bela hirurgija svesti preplavila ulice, prodavnice, pa čak i stanove. Detektovao sam ih kao simbol opšte konfuzije i straha, dezinformacija, poluistina, anksioznosti i teskobe. Maska je preko noći postala avatar virusa, simbol panike, želje da se sakrijemo i bespomoćnosti da zaista nešto promenimo. Probao sam jednu, izdržao nekih 150 metara i zaključio da su veće šanse da se ugušim pod tim parčetom gaze nego što su potencijalni izgledi da virus dođe po mene. Dodatnu averziju razvio sam kad sam ispred zgrade u kojoj stanujem video tipa sa vojničkom maskom. Izgledao je kao da je dezerter iz Velikog rata koji je upravo utekao s Marne od bojnih otrova. Opet, razumeo sam prekorne i prezirne poglede na ulici i prodavnici, ljudi na koncu imaju pravo na strah, moj problem je što ne razumem ozbiljnost situacije.

A onda je jednog dana aristokratsko bledilo beogradskih ulica počelo da pokazuje blagi osip. Desilo se slučajno, u supermarketu sam video sredovečnu gospođu sa priručno skrojenom maskom Hello Kitty. Očigledno, pozajmljena tkanina od prerasle ćerke, zatim su se ukazali cvetovi, medvedi, čak i jedan jazavičar ispred Maxija koji je imao prikladno skrojenu crnu masku, pa rekao bih Zoroa, koja je savršeno prianjala uz šiljastu glavicu i njušku. Konačno, simpatije sam povratio kada sam se mimoišao s mladim parom savršeno uklopljene odeće, maštovitih maski i sunčanih naočara. I da se razumemo, nije reč samo o potrebi da se ljudi zaštite – bile su to poruke vlastima koje nam bezočno poručuju da je prirodno da verujemo njihovim rečima umesto sopstvenim očima, i još više, potreba da u nenormalnim vremenima sačuvamo zrno racija. Ako baš hoćete, bila je to parola da imidž ne trpi kompromise.

Modna industrija nepogrešivo je prepoznala puls ulice, ako hoćete životnu potrebu, a modne kuće Chanel i Fendi predstavile su svoje modele na revijama. I ne samo to, prve donacije za borbu protiv pandemije stigle su baš od proizvođača luksuzne robe

Ima nečeg jezivog u činjenici da je ono što je zadesilo Evropu, a pogotovu Italiju, buknulo baš u toku Milanske nedelje mode, kada je ogroman broj ljudi u tih sedam dana prodefilovao praktično kroz jednu tačku. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je to razlog što je Italija postala središte onoga što će prodrmati čitav svet, ali je svakako bio signal modnim kompanijama. Nije trebalo mnogo, bilo je očekivano i nije prvi put, modna industrija nepogrešivo je prepoznala puls ulice, ako hoćete životnu potrebu, a modne kuće Chanel i Fendi predstavile su svoje modele na revijama. I ne samo to, prve donacije za borbu protiv pandemije stigle su baš od proizvođača luksuzne robe. Tako je LVMH, asocijacija brendova čiji su osnivači Luj Viton i Moet, već u februaru donirala Crvenom krstu Kine više od dva miliona dolara. Bio je to početak, slično su učinili i drugi „teškaši“ modnog sveta – Prada je donirala respiratore bolnicama u Milanu, Bvlgari je izdvojio novac za kupovinu mikroskopske opreme neophodne za proučavanje virusa, a Đorđo Armani je dao skoro milion i po dolara bolnicama u Rimu i Milanu.

Nije da je maska kao modni aksesoar prvi put viđena baš u ovo nedoba, ali kao nekakvo predskazanje upravo su kineski dizajneri 2015. u Parizu predstavili prve maske. Pevačica Bili Ajliš nosila je preko lica Gucci maramu na dodeli nagrada Grammy. Pandemija je izazvala pravu epidemiju slavnih lica prekrivenih maskama najrazličitijih desena i kreatora, a italijanski digitalni magazin NSS opisao ih je kao prvi „obavezni“ dodatak koji je u skladu sa 21. vekom.

U supermarketu video sam sredovečnu gospođu sa priručno skrojenom maskom Hello Kitty. Zatim su se ukazali cvetovi, medvedi, čak i jedan jazavičar ispred Maxija koji je imao prikladno skrojenu crnu masku, pa rekao bih Zoroa

I mora se priznati da je ovaj magazin u pravu. Ako smo se već sakrili i otuđili iza lažnih profila na društvenim mrežama, brižljivo negujući kulturu straha od svakodnevice bolesti ili kriminala, za očekivati je bilo i da sakrijemo najizloženiji i najvidljiviji deo sopstvenih bića. Makar i zbog iluzije da će nas maska zaštiti mnogo više od sveta nego od virusa. Jednostavno je, on se pojavio kao sezonski radnik koji bi nešto da ukrade kad okrenemo leđa i nestaće čim obuzdamo paniku.

A maske, maske će ostati. Valjda kao znak brige i za druge, simbol solidarnosti, svedočanstvo vremena kojim ćemo jednom objašnjavati sopstvenu istoriju.

Do tada, stvari stoje kao i sa svakom drugom deficitarnom robom. Što ih je manje, to su traženije. Valjda ću negde iskopati jednu. Samo da ne bude hirurška.

The post Moda u doba pandemije: Kad je svaki dan maskenbal appeared first on 42 magazin.

Za početak – da li ste se nekad zapitali koliko puta ste od ljudi iz vašeg okruženja čuli: „Ovo je za Felinija“ i pomislili šta time hoće da kažu? Da je nešto urnebesno, groteskno, karikaturalno… Ovaj kratki pojmovnik je tačan, ali nepotpuno opisuje ono što je Federiko Felini, jedan od najvećih režisera otkako su braća Limijer izmislila pokretne slike, zapravo radio. Tom popisu slobodno možete dodati – ekstravagantno, erotično, cirkuski prenaglašeno, dečje maštovito… I prilično sam siguran da njegovu veličinu i opus ni tada do kraja nećemo precizno definisati. Tako je sada – kada se obeležava vek od njegovog rođenja (20. januar 1920), a izvesno će tako biti i za narednih sto godina.

Federiko Felini i Marčelo Mastrojani

Formalno, Felinijev značaj možemo posmatrati kroz četiri Oskara za najbolji strani film (peti je stigao kao nagrada za životno delo), gomilu Palmi, Lavova i ostalih individualnih priznanja, ali ako se njegov opus sagleda u celini, pokazaće se da moderni film duguje ovom velikanu više nego što se može i pretpostaviti. Još neki giganti poput Martina Skorsezea i Džima Džarmuša nikada nisu krili da im je baš Felini uzor, a Sav taj džez Boba Fosa, predivni Sinema Paradizo Đuzepa Tornatorea ili Pad Džoela Šumahera duboko su zagledani u nasleđe velikog Italijana – posebno njegovo ostvarenje Sladak život iz 1960. godine. Štaviše, na primeru ovog filma možemo se osvedočiti da taj uticaj nadilazi sineastičke okvire i zadire duboko u društvene fenomene. Tako je, između ostalog, nastao i u masovnu upotrebu ušao izraz paparaci jer se u filmu pojavljuje fotograf pod imenom Paparaco. Italijani su mu se, između ostalog, odužili i tako što odeću sa rol-kragnom i danas zovu imenom filma Dolce Vita.

Felini nikada nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke

Bacajući pogled na Felinijevu biografiju, treba zabeležiti da je njegovo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine. Događaj koji će odrediti njegovu karijeru i život bio je preseljenje u Rim, gde je upisao pravni fakultet na koji nikada nije kročio, zarađujući tih dana za život crtanjem stripova, karikatura i pisanjem kratkih priča za novine. Vrata filma kroz koja je Felini s lakoćom prošao otvorio mu je još jedan velikan – Roberto Roselini, koji mu je poverio da bude saradnik na scenariju i asistent režije u njegovom filmu Rim, otvoren grad. Gotovo sve nakon toga za Felinija, režisera, bio je sladak život, čak i onda kada ga je kritika sekla na komade.

Marčelo Mastrojani i Anita Ekberg

A upravo to se dogodilo sa njegova prva dva filma – debitantskim Svetlosti varijetea, koji potpisuje zajedno sa Albertom Latudom, i prvim samostalnim ostvarenjem Beli šeik. Čudno je to sa Felinijem, ni tada, ni kasnije kada je postao svetski priznati režiser nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su one odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke. Tvoreći neformalnu trilogiju sa filmovima Ulica, Kabirijine noći i Sladak život, koji će mu obezbediti status filmskog kolosa, Felini nimalo ne haje za standardne filmske postupke, za uobičajenu naraciju, za uobičajenu građu predstavljenih događaja koja bi od filma načinila celinu… Ta ogromna, razuđena struktura baš tom veličinom i nepojamnom razbarušenošću postiže ono što je i danas ideal mnogih režisera – da uhvate balans bitnih i još više nebitnih događaja od kojih se sastoji život. I da, savršeno mu je jasno da su ovi mali događaji krucijalni, budući da važna dešavanja u životu nisu monumentalne stene oštrih ivica, već se svaki od njih utapa u moru nebitnih, koji ga ublažavaju, deformišu i na koncu oblikuju. Jer posle svakog kratkotrajnog vrhunca, orgazma, dolazi dugački antiklimaks, a posle glamurozne i burne noći sledi jutro s glavoboljom i mučninom. Ma naposletku, sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma.

Inače, snimanje ovih antologijski kadrova trajalo je neuobičajeno dugo. Lepa Nordijka je bez pogovora i problema podnosila sate u hladnoj vodi, ali Mastrojani je ispod odela nosio ronilačku opremu. Kako ni to nije pomoglo da se navikne na hladnu vodu, prema Felinijevom svedočenju, glumac je ispio flašu votke i odvalio se od života. Kao što rekosmo, posle žurke dolazi glavobolja.

Felinijevo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo je čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine

Na vrhuncu slave, sa tri sjajno pozicionirana filma, Felini pravi zaokret i svoj rad uvodi ideje Karla Gustava Junga. Njegov uticaj snažno je prisutan u ostvarenjima Đulijeta i duhovi, Satirikon i veličanstvenom filmu Osam i po, u kome Mastrojani donosi ulogu režisera Gvida, koji je u potrazi za izgubljenom inspiracijom. Sam Felini će kasnije ispričati da se u tom periodu života upravo tako osećao i da je Gvido zapravo njegov alter ego. Možda mu i možemo poverovati na reč, izuzev što ga demantuje jedna „sitnica“. Baš ured kreativne krize – za Osam i po dobija trećeg Oskara. Jungove seminalne ideje o animi i animusu, kao i arhetipovi i kolektivno nesvesno obeležiće ovaj ciklus njegovog stvaralaštva.

Čekajući Irca: Dobri duh loših momaka – Martin Skorseze

Nije, razume se, uputno raspravljati o ukusima, ali svakako najvoljeniji, možda i najnežniji Felinijev film Amarkord (Sećam se) definitivno će ga postaviti među besmrtnike.

I to ne zato što mu je doneo i četvrtog Oskara, to je već prešlo u rutinu, već zato što je reč o fantazmagoriji i nostalgičnoj priči o odrastanju u malom selu na obali mora tridesetih godina prošlog veka. Kroz urnebesno humorne i isto toliko poetične epizode iz života stanovnika sela, Felini nam dočarava mučninu bitisanja u vreme već vladajućeg fašizma i njegovog saputnika klerikalizma, obračunavajući se usput s malograđanštinom, ljubomorom na tuđi uspeh, ali i ne zaboravljajući magiju života. Zato se Federiko toliko dramatično razlikovao od svojih uglavnom mračnih kolega. Maštom dečaka kroz čitavu karijeru slavio je život, bio je otelotvorenje najlepših fantazija, nadilazeći normirane okvire filma.

Sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma

To što mu je Holivud nekoliko puta položio crveni tepih pred noge, pozivajući ga da snima u Americi, geniju ništa nije značilo. Odbio je svaki put, ostajući dosledan Rimu i Riminiju kao prvim i jedinim ishodištima svoje inspiracije.

Za kraj – Felini je dugo za života bio popularniji od svojih filmova, glumaca koji su u njima igrali, čak popularniji i od sebe kao režisera. Jer čak iako nikada niste pogledali nijedan njegov film, sigurno ste čuli njegovo ime. I u nekoj urnebesnoj ili apsurdnoj situaciji ćete reći: „Ovo je za Felinija.“

The post Felinijev vek: U slavu slatkog života appeared first on 42 magazin.

Sigurno ste i vi bar jednom poželeli da se zauvek odjavite sa Facebooka, Instagrama, Twittera… jer tamo je toliko toga, toliko svega a ponekad toliko ničega. Možda ste se i isključili, a onda se ipak vratili u online stvarnost koja vas baš nervira.
Teško je danas napustiti paralelni život, koliko god vam se činilo da nije vaš.
I poznajete li nekog ko prema društvenim mrežama nema ambivalentan odnos? Koje mrzi, voli, voli da mrzi, mrzi da voli…
Jedan dizajner ima grafičke komentare na neke situacije koje bi mogle svakog stanovnika mreža pomalo da tište.

Zove se Vito Ansaldi, ima 38 godina i živi u Torinu, u Italiji. Dugo radio kao serviser računara, a onda je odlučio da promeni posao u želji da iskoristi svoju kreativnost. Još kao dete voleo je da crta i ideja da to radi i kao odrasla osoba učinila mu se perfektnom. Počeo je sam da proučava ilustraciju i da objavljuje svoje radove na Instagramu.

Budući da voli konceptualnu umetnost, Vito i dalje eksperimentiše sa različitim stilovima i temama. „Zabavljam se, verujem da kreativnost ne bi trebalo da ima previše pravila.“
Kako god, on voli da posmatra i da svoja razmišljanja o životu, ljubavi, sudbini i društvu prevodi u ilustracije. Između ostalog, neke od njih govore o društvenim mrežama.
„Često u ilustracije prenosim efekte koje društvene mreže ostavljaju na naše živote, uticaj koji imaju na decu, odrasle, na roditelje i parove.“
Mogu li društvene mreže da nas transformišu?
„Apsolutno da“, kaže on. „Postajemo ‘lepi’, radoznali, rastrojeni, sebični, a ponekad čak oni ljude mrze – mrzitelji. No, ako se koriste na pametan način, one su moćan i pozitivan instrument.“
Ovo su Vitovi komentari:

The post Problemi društvenih mreža u nekoliko slika appeared first on 42 magazin.

Seriju fotografija I Like Food’s Better than People uradila je fotografkinja Marzia Gamba i ispisala himnu fotografiji i hrani.
Na šarenim a minimalističkim fotografijama zabeležene su razne kulinarske kompozicije koje su zapravo igra oblicima, bojama i svetlom.

Kroz svoju viziju Gamba čisto nadilazi nutritivnu vrednost hrane i pretvara jednostavan plod u umetničko delo.
Gamba je poreklom iz Italije, a u Njujorku živi i radi kao fotograf, urednik fotografije i kustos u vlastitoj galeriji, koja slavi rad vibrantnost umetničke zajednice tog grada.
Posetite njen sajt  i Instagram.

The post Fotografkinja koja hranu pretvara u umetnost appeared first on 42 magazin.

Kao sasvim mala Zoja Đorđević zaljubila se u muziku, a onda ju je očarala harfa u Diznijevim crtaćima. Danas je učenica Srednje muzičke škole Stanković u Beogradu u klasi profesorke Ivane Pejoske, a i dalje je u velikoj ljubavi s ovim velikim i bajkovitim instrumentom, koji donedavno nije imala.
Aprila 2017. održala je prvi solistički koncert pod nazivom ZOJA: Koncert za harfu uz podršku kolega muzičara. Tada je počela akcija Multikultivatora – organizacije koja već godinama na najrazličitije načine pomaže muzičkim talentima u Srbiji – u kojoj je do maja 2018.  kroz donatorske koncerte, donacije fizičkih i pravnih lica prikupljen novac kojim je Zoji kupljena nova koncertna harfa – model Aurora renomiranog italijanskog proizvođača Salvi.
U petak 22. marta u Konaku kneginje Ljubice Zoji je uručen instrument, a ona se muziciranjem odužila svima koji su se akciji odazvali. Koncert je uvršten u serijal Multikultivatora pod nazivom The Magic Never Stops/ Magija ne prestaje, a mi smo porazgovarali sa devojkom koja proizvodi muzičku magiju na ovom magičnom instrumentu.

Zoja, kakav je osećaj to što konačno imaš svoju harfu? Šta će ti to značiti u daljem učenju i razvoju?
Osećaj je zaista neopisiv. Čitav ovaj proces bio je jedno neverovatno iskustvo za mene. Prvo taj donatorski koncert, koji je bio ogroman izazov i potpuno fantastično iskustvo: spremanje programa, rad sa muzičarima koji su toliko stariji i iskusniji od mene, a koji su zapravo učinili da taj deo bude opušten i divan. Onda odlazak u Pjasko u Italiji – malo mesto u podnožju Alpa u kojem su fabrika Salvi, izložbeni salon i muzej harfi. Pa onda nekoliko sati preslušavanja i izbor instrumenta… Sve to znači i sve je to jedno iskustvo koje ništa ne može zameniti.
To što sada imam svoj instrument je od neprocenjivog značaja za mene. Pošto idem u dve srednje škole, vreme je za mene jako važno. Sada mogu da vežbam kod kuće u terminima koji meni odgovaraju, ne moram da gubim vreme na put do  i od škole, i što je najvažnije, vežbam na kvalitetnom instrumentu, a to je naročito bitno za artikulaciju i uopšte moj dalji razvoj kao harfistkinje.

Želim da se zahvalim organizaciji Multikultivator koja je organizovala donatorsku akciju za kupovinu harfe i svima koji su u njoj učestvovali

Kada si otkrila ljubav prema muzici, a kako je ta ljubav otišla prema ovom neobičnom, velikom i složenom instrumentu?
Otkad znam za sebe okružena sam muzikom. Koncerti i muzički festivali u Srbiji i inostranstvu su ambijent u kojem sam odrasla. Muzičke i tonske probe, radionice… još kao vrlo, vrlo mala prisustvovala sam procesima stvaranje muzike. Moji roditelji kažu da sam harfu odabrala još u četvrtoj godini. Ja se toga ne sećam (ali im verujem). S obzirom na uzrast, pretpostavljam da sam bila očarana harfom iz crtaća Miki Maus i čarobni pasulj i Mačke iz visokog društva, i da je sve krenulo odatle.

Zoja bira harfu u izložbenom salonu Salvi fabrike u Pjasku (Piasco) u Italiji

Da li je teško svirati harfu, nama muzičkim laicima izgleda – veoma komplikovano?
Nije ništa teže ili lakše nego bilo koji drugi instrument. Kada sam počinjala da sviram, sećam se da sam, slušajući starije drugarice sa klase na javnim časovima, bila fascinirana kako one sviraju kompleksne kompozicije sa puno nota i mislila kako ja nikad neću biti u stanju to da izvedem. Tada sam svirala malu harfu i nisam ništa znala o pedalizaciji koja je možda najkomplikovaniji deo sviranja harfe. Koncertna harfa ima 47 žica. Jedna žica jedan ton. Koncertna harfa ima i sedam pedala koje, u zavisnosti od položaja, služe da se povisi ili snizi ton. E sad, trik je u tome da se položaj pedala promeni u trenutku kada je žica slobodna da bi to bilo nečujno.

Pošto idem u dve srednje škole, vreme je za mene jako važno. Sada mogu da vežbam kod kuće u terminima koji meni odgovaraju i to na kvalitetnom instrumentu

Prema tvom uvidu, koliko harfistkinja/harfista ima kod nas i gde ih u Evropi i svetu ima najviše?
Rekla bih da je broj harfistkinja kod nas u porastu. U Srbiji sam za osam godina školovanja naišla na samo jednog harfistu među kolegama. Na evropskoj i svetskoj sceni ih ima svakako više, ali se ne mogu oteti utisku da se harfa doživljava kao „ženski“ instrument i da je uglavnom sviraju žene. Što se Evrope tiče, čini mi se da je tradicija sviranja harfe najjača u Francuskoj, Irskoj i Norveškoj, te da su i klase na fakultetima u tim zemljama najbolje. Tradicija sviranja harfe je takođe vrlo bogata i u nekim zemljama Južne Amerike.

Оsvojila si brojne nagrade na nacionalnim i internacionalnim takmičenjima, koliko ti one znače i koja ti je najdraža?
Ovo je uvek nezgodno pitanje, a čini mi se da ga niko ne izostavlja. Od svih nagrada koje sam do sada osvojila najznačajnija i najdraža mi je harfa.

Osim što nastupaš kao solista, svirala si i u duetima – sa Berkli alumnistom, perkusionistom i kompozitorom Milošem Branisavljevićem, sa saksofonistom Rastkom Obradovićemi, ali i uz vokalnu pratnju Anđele Despotović. Reci nam nešto o tim duetskim nastupima.
Pa to je bilo sjano. U samo nekoliko nedelja imala sam priliku da sarađujem sa troje izuzetnih muzičara i istovremeno potpuno različitih karaktera. Sve je počelo sa Milošem Branisavljevićem. Radili smo Metamorphosis II Filipa Glasa u aranžmanu za harfu i vibrafon koji je Miloš priredio specijalno za ovu priliku. Pored potpuno novog iskustva ono najvažnije što mi je Miloš pružio bio je osećaj sigurnosti i da ništa ne može poći naopako. Sa Rastkom Obradovićem svirala sam Sen-Sansovog Labuda iz Karnevala životinja, aranžman za klavir i violončelo adaptiran za harfu i saksofon. Taj duet me je činio nervoznom jer je u to vreme Rastko bio na studijama u Norveškoj, pa smo prvu zajedničku probu imali tri dana pred koncert. Duet Nature Boy sa Anđelom Despotović se nekako spontano pretvorio u kvartet. Taj rad sa ljudima i razmena koja se dešava u zajedničkom radu na nekom muzičkom komadu su nešto najlepše što jednom muzičaru može da se desi. Sećam se da sam posle poslednje probe, na kraju dana koji je beskonačno trajao, prokomentarisala kako mi je žao što je koncert već za dva dana i da se sve to što sam tih dana doživljavala na probama završava tim koncertom.

Moji roditelji kažu da sam harfu odabrala još u četvrtoj godini. Ja se toga ne sećam (ali im verujem). S obzirom na uzrast, pretpostavljam da sam bila očarana harfom iz crtaća Miki Maus i čarobni pasulj i Mačke iz visokog društva, i da je sve krenulo odatle

U znak zahvalnosti svim učesnicima u donatorskoj akciji, u Konaku kneginje Ljubice 22. marta publici si poklonila koncert na svom novom instrumentu, a specijalna gošća bila ti je violinistkinja Beogradske filharmonije Dorotea Obradović. Kakvi su tvoji utisci sa nastupa?
Utisci su zaista sjajni. Sada je i zvanično harfa koju sam dobila moj instrument. Podsetila sam se koliko uživam u javnim nastupima i koliko je lep posao za koji se spremam. Rad sa Doroteom je bio potpuno drugačiji jer smo probe imale u drugom ambijentu – u mojoj sobi. Komad smo spremile u samo dve probe i ja sam joj jako zahvalna što mi se pridružila na ovom koncertu. Iskoristila bih priliku da se još jednom zahvalim organizaciji Multikultivator koja je organizovala donatorsku akciju za kupovinu harfe i svima koji su u njoj učestvovali i na taj način mi omogućili da sada imam svoj instrument.

View this post on Instagram

Sinoć je u Konaku kneginje Ljubice Zoji Đorđević javno uručena koncertna harfa (Salvi – Aurora). Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u donatorskoj akciji i omogućili njenu uspešnu realizaciju. Last night at Princess Ljubica's Residence a concert harp (Salvi Aurora), has been officially handed over to Zoja Djordjevic. Once again many thanks to all of you who made this fundraiser a success. Photo: Rade Markovic

A post shared by Multikultivator (@multikultivator_official) on Mar 23, 2019 at 4:51am PDT

Kada sam svirala malu harfu, nisam ništa znala o pedalizaciji, koja je možda najkomplikovaniji deo sviranja harfe. Koncertna harfa ima 47 žica. Jedna žica jedan ton. Koncertna harfa ima i sedam pedala koje, u zavisnosti od položaja, služe da se povisi ili snizi ton. E sad, trik je u tome da se položaj pedala promeni u trenutku kada je žica slobodna da bi to bilo nečujno

I za kraj – kakvi su tvoji dalji planovi vezani za muziku, harfu i život uopšte?
Već sam napravila okviran plan za studije. Ovog leta planiram ozbiljno istraživanje muzičkih akademija u različitim zemljama Evrope, tačnije klasa harfe, a onda slede pripreme za audiciju kada za to dođe vreme. Nešto mi govori da ću se sigurno baviti i pedagogijom jer imam snažan poriv da prenosim znanje.

Hvala, Zoja.

Rastko Obradović: Svetska premijera potpuno nove muzike na srpskoj mini-turneji

The post Zoja Đorđević: Sad imam svoju harfu i mogu da sviram kad god želim! appeared first on 42 magazin.

Sve je počelo tako što smo želeli da skoknemo do Italije za vikend, recimo do Venecije, jer ona nam je najbliža. Kad smo već tamo, dok pijemo čuveni italijanski espreso na Trgu Svetog Marka, razmatramo zašto ne bismo produžili do primorskog gradića Ćinkve Tere, jer ipak šarene kućice na obali mora treba videti uživo. A kada smo stigli do tamo, shvatamo da nam je i Firenca jako blizu, ipak nema smisla ne videti Mikelanđelovog Davida sa mermernim kovrdžama. I kad smo se već spustili do Firence, Rim je na samo tri sata vožnje. Pošto putujemo pored mora, možemo i do Sorenta. Kad smo već sišli do špica čizme, Sicilija nam je ispred nosa. Možda bismo mogli da se provozamo čamcem oko Palerma. Pa kad smo već na čamcu, nije ni Sardinija daleko… I dođosmo do plaže koju smo nedeljama gledali na društvenim mrežama ne znajući ni gde je.Tako planirani vikend postaje nedelja, a nedelja dve. Nakon 3.280 kilometara i više od 45 sati vožnje, treba napraviti plan puta za povratak, pri čemu ruta ne sme da bude ona kojom smo došli. Možda ćemo preko Korzike koja je na skok sa Sardinije…
Evo zašto su pomenuta mesta top sedam destinacija Italije.

Bellissima Italia: Avantura na potpetici čizme

Venecija

Što se tiče ulaska u Veneciju, predlažemo da joj prilazite sa vode jer na taj način se, dok gledate u vodu, u daljini tek odjednom pojavljuju katedrale i Trg Svetog Marka kome se divite sve vreme kako se bližite obali. Ostalo verovatno već znate, vožnja gondolama, kafa na trgu i hranjenje golubova su must. Ukoliko imate par hiljada evra viška i ludi ste za šopingom, imate gotovo sve elitne brendove na raspolaganju.

Ćinkve Tere

Megafotogenične šarene kućice na obali mora ne samo da izgledaju šarmantno na fotografijama već ih se uživo ne možete nagledati, pogotovo zato što nimalo ne izgledaju savršeno. Naprotiv, svaka je oronula na svoj način i starinski šarm im daje na ceni. Ovde obavezno probajte neki iz palete italijanskih sireva uz čašu lokalnog vina.

Firenca

Ne samo da se smatra da je Firenca jedan od najromantičnijih italijanskih gradova, da njena fascinantna arhitektura o kojoj smo učili u školi, kao i postavke muzeja oduševljavaju sve turiste, već ćete se ovde najesti kao čovek. Svejedno je da li ste ljubitelj pice koja je sinonim italijanske kuhinje ili biste pravi T-Bone Steak od pola kilograma. Firenca vas neće ostaviti gladnim!

Rim

Zato što svi putevi vode u Rim, pođite bilo kojim jer ne kaže se to bez razloga. Za razliku od drugih italijanskih gradova čije su ulice uske, kaldrmisane i beskrajno šarmantne, ovde je moto više je više. Rim je za razliku od drugih gradova, kao prava metropola i prestonica – rečju megalomanski grad. Ulice nisu ulice već bulevari, zgrade nisu zgrade već utvrđenja i oko njih nema gužve, oko njih je prazan prostor kako bi svaka došla do izražaja.Koloseum, Pantenon, Španske stepenice, pa sve redom do Fontane di Trevi da se ubaci novčić za sreću. Ono što nikako ne smete propustiti jeste obilazak Vatikana koji je tu iza ćoška, jer to nije bez razloga najbukiranija destinacija na TripAdvisoru.

Sorento

I konačno more! Mediteranski biser, kako drugim rečima nazivaju ovaj grad, ne nosi bez razloga ovaj epitet. Istorijski grad na moru ima nekoliko crkava koje ostavljaju bez daha –katedralu Sorrento, Duomo dei Sn Filippe e Giacomo i Chiesa di Sant Anna.A tu si i prirodne skulpture u vidu stena koje oblikuju obalu. Što se tiče Mediterana, najbolje ćete ga osetiti ako za večeru naručite plodove mora.

Palermo na Siciliji

Centar ili glavni grad ostrva Sicilija takođe ima svoju katedralu koja nosi naziv kao i sam grad – Palermo i datira iz 12. veka. Palata Dei Normanni iz 9. veka, a najveći utisak ostavlja Teatro Massimo iz doba neoklasicizma. Ono što ovde nikako ne smete propustiti jeste pijaca u ulici Ballarò nedaleko od luke.

Kala Luna na Sardiniji

Kala Luna je plaža u zalivu Orsej na pola puta između mesta Dorgali i Baunej. Ovde vam ne treba suncobran jer planina iznad plaže krije nekoliko pećina koje su nastale zahvaljujući delovanju erozije mora u stenama. Kad vidite fotografije, odmah će vam biti jasno zašto je ova destinacija poslužila kao scenografija mnogim filmovima. Do plaže se može doći težim, kopnenim putem na kojem ćete se penjati liticama, pa ukoliko niste u formi, predlažemo da ipak priđete sa mora.

Šta sve možeš za 42 sata u Trstu kad si mlad i imaš farmerke

The post Na mapi Italije ova mesta su MUST see! appeared first on 42 magazin.

Na Međunarodnom sajmu automobila u Ženevi 2019. godine svetu će se predstaviti Fiat Concept Centoventi – koncept automobil koji savršeno odslikava ideju ovog italijanskog brenda o masovnoj električnoj mobilnosti u bliskoj budućnosti. Koncept je izraz smele, demokratske vizije budućnosti zasnovane na 120 godina istorije i iskustva na terenu – a otud i ime prototipa koje na italijanskom jeziku znači sto dvadeset. Ovom prototipu je, u skladu sa tradicijom, suđeno da napravi otklon od prošlosti i da pomera granice.

Revolucija za budućnost modernih gradova zove – Fiat Concept Centoventi, najpristupačnije rešenje za električnu mobilnost i jedan od retkih električnih automobila koji mogu da pruže autonomiju za duga putovanja izvan grada.
Fiat Concept Centoventi projektuje brend Fiat u budućnost, sa urođenom sposobnošću da demokratizuje sve što je privlačno i što postavlja nove trendove: „Automobil treba da bude JAK. Jeftin, a cool.“

Fiat Concept Centoventi – ukratko

Jedan prilagodljiv izgled

Fiat Concept Centoventi je suštinski prazno platno spremno da se po njemu slika onako kako to kupac želi, prema njegovim potrebama, i to u bilo kom trenutku njegovog života ili dana, bez ograničenja vezanih za specifično vreme kupovine.
Zapravo, ovaj koncept automobil biće proizveden u samo jednoj boji spoljašnosti, koju će kupci moći da personalizuju koristeći program pod nazivom 4U – imaće izbor od četiri krova, četiri branika, četiri ratkapne i četiri karoserije.
Vlasnici više ne moraju da čekaju na posebna izdanja ili redizajnirane verzije – mogu da menjaju svoj automobil svakog dana. A posebnih 120 dodataka, koji će biti dostupni kada ovaj koncept krene u prodaju, učiniće ga još revolucionarnijim.

Inovativni poslovni model

Kako bi vlasnici mogli da oblikuju svoj Fiat Concept Centoventi prema svojim željama, Fiat je osmislio novi poslovni model koji uključuje brend Mopar – specijalno odeljenje FCA Grupacije zaduženo za dodatke, delove i usluge – koji omogućava personalizaciju proizvoda. Osim šest detalja (branici, polikarbonatni krov, boja, klaster instrumenata Lingotto, baterije i digitalna vrata prtljažnika) koji se instaliraju jedino kod ovlašćenih distributera – ostalih 114 Mopar dodataka – uključujući i ozvučenje, komandnu tablu, prostor za odlaganje stvari u vratima, jastuke za sedišta itd. – vlasnici mogu dodatno da kupe preko interneta i montiraju ih sami u svom domu. A neke jednostavnije dodatke, poput držača za čaše ili držača za dokumenta, vlasnik može da odštampa uz pomoć 3D printera u svom domu, kod ovlašćenog distributera ili u 3D kopirnici. Nov poslovni model fokusira se na internet trgovinu, na virtuelno tržište bez granica.

Mopar je brend FCA Grupacije zadužen za dodatne proizvode i usluge i ovaj put razvijaće i proizvoditi  dodatke za Fiat Concept Centoventi i pružaće logistiku vezanu za te dodatke

Kokpit sa modularnim rasporedom po principu plug & play

Modularno, prostrano i dobro osvetljeno jesu reči koje najbolje opisuju kokpit modela Fiat Concept Centoventi, koji se može u potpunosti rekonfigurisati i u koji se može smestiti do četvoro putnika. Enterijer je dizajniran s fokusom na ljude i savremen način življenja, a različiti delovi enterijera napravljeni su po principu plug & play. Komandna tabla ima male rupe u koje mogu da se ubace razne dodatne komponente, svih mogućih oblika i najrazličitijih funkcija, zahvaljujući patentiranom sistemu sklapanja, nalik čuvenim lego kockicama.
Isti princip primenjen je na panelima vrata, koja takođe mogu da se personalizuju i inspirisana su vratima frižidera: ravnih površina i minimalističkog dizajna, na njih mogu da se montiraju džepovi za odlaganje stvari, držači za flaše i zvučnici.

Fiat Concept Centoventi je „prazno platno“. Sa samo jednom bojom spoljašnosti, po njemu kupac može da „slika“ koristeći 4U program, sa izborom od četiri krova, četiri branika, četiri ratkapne i četiri karoserije

Inovativna materijali za sedišta i naslone za glavu

Sedišta su takođe inovativna, sa ogoljenom strukturom naslona koji su napravljeni od ekoloških materijala, dok se jastuci u sedalnom delu i nasloni za glavu mogu lako zameniti da bi se zamenila boja ili materijali. Suvozačko sedište može i da se zameni kutijom za odlaganje stvari ili dečjim sedištem. Zadnja sedišta sastoje se od klupe, koja može da se pomera, i naslona, koji se rotira i stvara prtljažnik izuzetne zapremine.
Takođe, sedišta su napravljena od inovativne plastike koja sadrži poliolefinske smole, a krajnji rezultat je materijal tri puta lakši od drugih vrsta plastike, poput pene. Plastika se boji u procesu pravljenja, tako da nema spoljašnji sloj, izgleda atraktivno i meka je na dodir. Spektar boja je beskonačan, uključuje čak i metalik i biserne nijanse. Uz to je antimikrobna, otporna na UV zračenje i periva.

Nova era personalizacije. Modularni sistem baterija na Fiat Concept Centoventi modelu omogućava vozačima da povećaju autonomiju sa 100 km na 500 km tako što će jednostavno kupiti ili iznajmiti dodatne baterije

Novi sistem rupa na komandnoj tabli i Lingotto klaster od 20 inča

Ispred vozača nalazi se inovativna, jednodelna tabla sa fantastičnim Fiat sistemom šupljina (nalik čuvenom „džepu“ u modelu Panda) za bezbedno i personalizovano čuvanje različitih predmeta – od držača za čašu, preko kutije za flašu, do pregrade na suvozačevom mestu ili svega što je potrebno za ugodnost i komfor.
Revolucionarna instrument-tabla dostupna je u dve varijante: prva, savršena za milenijalace, stavlja pametne telefone u centar sistema, u kombinaciji sa glavnim ekranom od 10 inča, dok druga, tradicionalnija, ima drugi integrisan displej – Lingotto tabla sa instrumentima, sofisticiran uređaj sa Full Digital ekranom od 20 inča u kućištu koje podseća na istorijsku Fiat fabriku u Torinu. U Lingotto displej integrisane su funkcije za HMI podršku pri vožnji i bezbednost, kao što su indikator pravca, Blind Sport Alert sistem, sistem za kočenje i nivo napunjenosti baterije…

42 sata u Torinu

Kod koncepta modela Fiat Concept Centoventi kupac može da konfiguriše unutrašnjost, bira dodatke i prilagođava prostor prema svojim potrebama i tako napravi automobil koji je zaista jedinstven

Rođen otvoren, spreman da se zatvori sa stilom

Standardni model Fiat Centoventi dolazi sa otvorenim krovom, što je savršeno za vožnju sa vetrom u kosi, ali moguće je zatvoriti ga „poklopcem“. I krov se može prilagoditi pomoću dostupnih rešenja – poliugljenični krov u dve boje, integrisana kutija za prtljag, a čak i krov opremljen inovativnim solarnim panelom. Konkretno, 50 vati koje proizvede solarni panel mogu da rashlade automobil kada je parkiran i napajaju inovativni digitalni displej ispod zadnjih vrata.

Demokratizacija svakog trenda je deo genetskog koda ovog brenda: „Automobil treba da bude JAK. Jeftin, a cool“

Automobil – uređaj za društvene mreže

Na velikim zadnjim vratima nalazi se inovativan displej uz koji model Fiat Concept Centoventi postaje pravi uređaj za društvene mreže, pomoću koga je moguće deliti poruke sa svetom. Kada se vozilo kreće, iz bezbednosnih razloga, automobil će prikazati samo Fiat logo, ali kada stane, vozač može da ga prebaci u mesindžer mod. Pritom, digitalna zadnja vrata takođe mogu da postanu i reklamni bilbord, koji se može izdavati oglašivačima kako bi se pokrili troškovi parkinga, na primer.

Fiat Concept Centoventi preuzeo je svetski poznate stilske elemente brenda, koji su postali sinonim za italijanski dizajn i kreativnost

Podesiva autonomija do čak 500 km

Prilagodljivost vozila očita je u električnom napajanju modela Fiat Concept Centoventi, a koja se sastoji od seta modularnih baterija koje mogu fleksibilno da se koriste. U standardnoj ponudi, automobil dolazi sa fabrički ugrađenom baterijom sa autonomijom od 100 km. Ali ako je potrebno duže putovanje, mogu se kupiti ili iznajmiti do tri dodatne baterije, od kojih svaka dodaje još 100 km autonomije. Dodatna baterija može se postaviti ispod sedišta, a može se diskonektovati i staviti da se puni direktno u kući ili garaži korisnika, baš kao baterija modernih električnih motora. Ukupna autonomija koja se može postići je 500 km. Dodatne baterije instalira mreža servisa ispod poda automobila.
Uz impresivan način na koji je automobil dizajniran, broj ugrađenih baterija ne utiče na raspored težine vozila i upravljanje. Sistem za kočenje radi perfektno čak i kada je auto maksimalno natovaren.

Za svoju 120. godišnjicu, Fiat u Ženevi predstavlja koncept automobil Fiat Concept Centoventi, novu prekretnicu u istoriji brenda Fiat

Savršen za posao i deljenje

Osim za ličnu upotrebu, Fiat Concept Centoventi spreman je da postane zvezda voznih parkova kompanija, kao i za deljenje sa drugim korisnicima. Reč je najjeftinijem električnom vozilu sa baterijama na tržištu, delom zbog modularnog seta baterija, ali i zato što se najlakše čisti, opravlja i servisira, sa nižim rizikom od oštećenja i još nižim troškovima posedovanja.

Osnovni tehnički podaci modela Fiat Concept Centoventi :
Dužina: 3.680 mm
Visina: 1.527 mm
Širina: 1.740 mm (sa retrovizorima 1.846 mm)
Međuosovinsko rastojanje: 2.430 mm
Prednji prepust: 658 mm
Zadnji prepust: 592 mm

The post Novi Fiat Centoventi Concept: demokratska vizija budućnosti na točkovima appeared first on 42 magazin.

Mirko Saviane, samouki fotograf iz Venecije, uvek je bio zainteresovan za umetnost. Počeo je sa slikanjem, ali se na kraju fokusirao na fotografiju, posebno na uličnu fotografiju. Njegove fotografije snimljene na ostrvu Burano u Italiji ispunjene su jarkim bojama i upečatljivim senkama. Svaki detalj na snimku igra važnu ulogu u stvaranju koherentne i uravnotežene kompozicije. „Privlače me siluete i senke, to je karakteristično za moj fotografski jezik, ali je posebno očigledno u ovom projektu“, objašnjava Saviane.

Dizajneri oživeli malo pusto selo velikim portretima

Inače, zbog većine fasada oslikanih jarkim, živopisnim bojama koje podsećaju na dugu, ovo ostrvo nadomak Venecije jedno je od najšarenijih na svetu. Stanovnci ostrva od davnina se bave ribarstvom, a legenda kaže da su počeli da farbaju svoje domove u jarke boje kako bi ih lakše uočili po maglovitom vremenu i kako se ne bi nasukali na obalu kad se vraćaju iz ribolova. Ostrvljani i danas održavaju tradiciju da svoje kuće farbaju u jarke boje, a Mirko je toj živahnoj kompoziciji dodao i senke. Žive senke.

The post Italijansko ostrvo Burano prekriveno bojama i senkama appeared first on 42 magazin.

Novi modifikovan model pokupio je simpatije svih ljubitelja Fiat automobila, a reč je o redizajniranojj varijanti 500 Jolly Spiaggina koja izgleda kao da je stvorena za leto.

Fiat 500 Jolly Spiaggina proizvodio se između 1958. i 1965. u saradnji sa firmom Carrozzeria Ghia, a glavne karakteristike bile su mu to što nema krov niti vrata. Jasno kao dan da treba da uskočite u njega, a ako ste ovo već zamislili, onda je verovatno okolina neka letnja destinacija koja poziva na avanturu. Upravo zbog ovih karakteristika model Fiat 500 Jolly Spiaggina postao je popularan za kratko vreme, a prodavao se u Evropi, Americi i Južnoj Africi, i to po dvaput višoj ceni nego standardni model Fiat 500.

Kada ovakvu reputaciju uzmete u obzir, model koji je danas napravljen po uzoru na tadašnji ne sme da bude ništa manje atraktivan. Zato ovih dana svi pričaju o novom automobilu koji je stvoren za leto – Spiaggina by Garage Italia.

Ono što ga razlikuje od modela Fiat 500 Spiaggina jeste što ovaj može da se naruči sa bilo kojim motorom koji je dostupan u standardnoj ponudi Fiat 500

Stil novog #500Spiaggina58 počinje njegovom bojom: posebna Volare Blue boja i bela linija koja ide duž celog auta. Njegov bezvremen i glamurozan dizajn je zaista neodoljiv. #Fiat500 #Fiat #DolceVita #Summer #Sea

A post shared by Fiat500 Srbija (@fiat500serbia) on Jul 7, 2018 at 5:44am PDT

Naime, Garage Italia proslavila je pomoću Pininfarine 60 godina modela 500 Jolly Spiaggina specijalnom verzijom koju vidite na fotografijama. Po ugledu na originalan model krovna konstrukcija je potpuno uklonjena, a na mestu zadnjih sedišta nalazi se prostor koji se transformiše po potrebi. Kada kažemo po potrebi, mislimo na sunčanje kao da ste na brodu ili jahti, a zatim na rashlađivanje jer s obzirom na to da je tuš sastavni deo ovog dela – tuširanje na otvorenom nakon dana provedenog na plaži jedan je od omiljenih momenata koji ćete vezivati za ovaj model. Bilo da želite da sperete sa sebe slanu vodu ili pesak, ovaj dodatak je najzanimljivija dodatna oprema koju primećuju ljubitelji Fiata.

Prednja sedišta nisu odvojena kao što ste možda očekivali već su spojena u celinu za potpuni retro efekat. Ono što ga razlikuje od modela Fiat 500 Spiaggina jeste što ovaj može da se naruči sa bilo kojim motorom koji je dostupan u standardnoj ponudi Fiat 500.

Iako vam na prvi pogled ovaj model deluje retro, zapravo ćete se iznenaditi njegova opremljenost savremenom tehnologijom. A dodatni benefit je što će se svi okretati za vama na ulici ili će zastajkivati kod vaše fotografije dok skroluju Instagram!

Sa #500Spiaggina58 svaki dan je praznik. Glamur Spiaggine sreće elegantni #Fiat500 u novoj limitiranoj verziji 500 Spiaggina ‘58. #Fiat #DolceVita #Summer #Sea

A post shared by Fiat500 Srbija (@fiat500serbia) on Jul 8, 2018 at 10:42am PDT

The post Leto je stvoreno za kabriolet i tuširanje na otvorenom appeared first on 42 magazin.

Pre svega naučili smo da nije svako jelo od pirinča rižoto, zato proces kuvanja u ovom slučaju zahteva vašu konstantnu pažnju. Što u prevodu znači da od trenutka kada ubacite pirinač u šerpu u koju ste sipali maslinovo ulje pržite ga dok se ne zagreje konstantno mešajući. Potom dodajte kutlaču supe, opet mešajući lagano sve vreme. Tek kada pirinač upije svu tečnost, dodajte još supe. Onog trenutka kada vidite da je pirinač omekšao, krenite da dodajete ostale sastojke. Možete ga jesti kao prilog, a mi vam predlažemo da vam u ovim vrelim danima bude kompletan obrok.

Sastojci
‒ 300 g amborio pirinča
‒ 20 očišćenih manjih gambora
‒ 1 šargarepa
‒ 80 g putera
‒ 1 čen belog luka
‒ 1 štapić celera
‒ 1/2 čaše belog vina
‒ peršun po ukusu
‒ vlašac po ukusu
‒ nekoliko čeri paradajza
‒ 1 kocka supe od povrća skuvana u 1 l vode
‒ prstohvat soli
‒ prstohvat bibera

Priprema
1. Gambore stavite da se kuvaju pola sata sa celerom isečenim na kockice, šargarepom, peršunom i prstohvatom soli.
2. Rastopite 40 g putera u šerpi i na njemu kratko propržite arborio pirinač.
3. Pirinač zalijte vinom i nastavite da kuvate 20 minuta zalivajući ga kutlačom već pripremljene supe konstantno mešajući.
4. Rastopite preostali puter i na njemu propržite gambore sa malo soli i bibera.
5. Kada je rižoto kuvan, začinite ga seckanim vlašcem, rasporedite na tanjire i odozgo poređajte gambore sa sokovima u kojima su se pržili i čeri paradajz.

Divertiti nel pasto (uživajte u jelu!)

The post VIKEND – RECEPT: Rižoto sa gamborima appeared first on 42 magazin.