Prvi znak da vaša veza ne funkcioniše jeste da ste to već osetili ili pomislili, a sledeći je da ste uveliko postali svesni toga. Treći u nizu jeste faza lečenja, kao kod prehlade koja deluje prolazno i banalno, pa mislite da je možete prebroditi na nogama. Trudite se da radite, izlazite, trenirate i postavljate selfije na društvene mreže kao da je sve u redu, a na kraju se ispostavi da ipak uzimate slobodne dane, pijete čaj i antibiotike, uplaćujete Netflix i zauzimate najudobniju pozu u krevetu jer počinje neizbežno bolovanje uz bindžovanje.

Kada ovaj scenarijo prenesemo na odnos udvoje, preciznije veze, to znači da ste probali razne metode lečenja – savetovali se sa drugaricama ili drugovima, uspešnim parovima, konsultovali Google ili YouTube, gde guru majstori daju razne recepte za spas veze. Možda ste probali psihoterapiju za parove, svakodnevno ste se zadržavali na svim statusima na društvenim mrežama koji u citatima daju savete kako da vaš odnosu bude bolji, a veza savršenija… you name it!

Nakon teorije koju ste prostudirali, usledila je akcija. Dakle, probali ste sve vrste razgovora, čak i da ne razgovarate u nadi da će se stvari rešiti same od sebe, no, na kraju sve nekako deluje kao da što se više trudite, to ste dalje od rešenja.

Nikad se ne zna, možda magičan dan potraje i sutradan, pa ipak vaša priča bude od onih „živeli su srećno do kraja života“. Ako i ne bude, oboje ćete izaći iz veze s najboljom slikom raskida u istoriji raskida!

Možda je on/ona načinio/la jedan od takozvanih smrtnih grehova u vezi, a vi najbolje znate koji su to na vašoj listi – prevara, izlazak do jutra + after party, isključen telefon kao bolja opcija ili neodgovaranje na poruke iako vas progoni njen/njegov seen, kao neoprostiva…

Došlo je vreme za sledeću fazu koja glasi – biti ili ne biti, otići ili ostati, pitanje je sad!

Pitanje jeste sad, ali predlažemo da odgovor sačekate nakon Dana zaljubljenih. Zašto?

Posmatrali smo parove i došli do zaključka da neki od njih imaju vrlo zanimljiva rešenja za rešavanje problema, što vam nikako ne predlažemo. Dakle, naprasno venčanje nakon što ste tokom večere popili koju čašicu više i rekli veliko DA nije baš najpametnija opcija, a sigurno nije rešenje, kao što rešenje nije ni da dobijete dete koje će magično razrešiti mamin i tatin odnos. Ako razmišljate da počnete da živite zajedno dok vam se po glavi prepliću misli o raskidu, to takođe nije najbolja opcija, složićete se i sami.

Došlo je vreme za sledeću fazu koja glasi – biti ili ne biti, otići ili ostati, pitanje je sad! Pitanje jeste sad, ali predlažemo da odgovor sačekate nakon Dana zaljubljenih. Zašto?

Ali ako ste raspoloženi da date poslednju šansu vama dvoma, vreme je da spakujete kofer i poletite udvoje! Bukvalno! Putovanje je magična stvar koja se nalazi tačno na pola puta između da ili ne, a nakon sletanja aviona znaćete tačno odgovor na pitanje – otići ili ostati.

Dan zaljubljenih je odličan povod za putovanje iz više razloga, prvi je što će vam dati praznični boost, a najbolja stvar jeste što sada ovaj vaš „test veze“ mnogo manje košta nego obično. Iskoristite ponudu za zaljubljene i odaberite jedan od 30 gradova Evrope po ceni od 49 evra – jer dok još imate status para, predlažemo da ga maksimalno iskoristite. Dobro pogledajte listu gradova i pažljivo odaberite onaj grad koji bi bio savršen par za vas kao par.  Da li je to urbani i artistični Berlin, romantičan i instagramičan Rim, modni Milano ili Solun za šoping. Možda se bolji slažete sa Amsterdamom ili ste ipak za Istanbul…

Na kraju krajeva, ne shvatajte sve suviše ozbiljno, i ne morate vi da donosite odluku, možete je prepustiti kocki, univerzumu ili samom Svetom Valentinu, što znači zatvorite oči i neka vaš klik ili touch odabere gde vas vodi 14. februara! Nekako zvuči sudbinsko-filmski, zar ne?

Iskoristite svoj status u vezi (ne mislimo na Facebooku) i poklonite sebi i partneru/ki foto-finiš za pamćenje, bukvalno i metaforički!

Od trenutka poletanja zaboravite na vašu vezu do tada (znamo da nije lako, zato se zove foto-finiš, pa zapnite pred kraj) i započnite putovanje kao da počinjete vezu iz početka. Sasvim je okej da zaboravite sve što se desilo pre, a da nemate plan šta sledi posle. Dan zaljubljenih je pravi povod da napravite momente za pamćenje, baš onako kako želite! Posmatrajte to kao jedan veliiiiki poklon za uložen trud, vreme, suze, znoj… Realno, zaslužili ste ga!

Ako ste raspoloženi da date poslednju šansu vama dvoma, vreme je da spakujete kofere i poletite udvoje! Bukvalno! Putovanje je magična stvar koja se nalazi tačno na pola puta između da ili ne, a nakon sletanja aviona znaćete tačno odgovor na pitanje – otići ili ostati?

Uživajte u svakom trenutku obilazeći nove ulice evropskih gradova, otkrivajte nove ukuse hrane i pića, fotografišite, neka sve izgleda kao da ste na medenom mesecu, jer svi treba da budu srećni i nasmejani za Dan zaljubljenih, pa makar trajalo još taj dan. Nikad se ne zna, možda dan potraje i sutradan, pa vaša priča ipak bude od onih živeli su srećno do kraja života. Ako i ne bude, oboje ćete izaći iz veze s najboljom slikom raskida u istoriji raskida – neka vam ostanu fotografije prelepog evropskog grada i vas nasmejanih na selfijima sa fenomenalnom građevinom ili pak istanbulskim Bosforom u pozadini, zavisno od destinacije koju ste odabrali. Jer ako ste pokvarili sećanje na vašu vezu, ovo je idealan način da popravite sliku i izađete iz nje u velikom stilu. Nikad se ne zna, možda sledeće godine obeležite godišnjicu raskida drugarskim putovanjem udvoje ili možda učetvoro, a možda se ponovo zaljubite jedno u drugo. Još jedan kliše nije naodmet: život je čudo! Možda vam se više sviđa ovaj: život piše romane, a mi ćemo dodati: vi birate lokaciju (destinaciju) i glavne glumce!

Ne zaboravite da uzmete slobodan dan 14. februara, a zatim se prijavite ovde kako biste prvi saznali specijalnu ponudu letova za 30 gradova i odaberete vaš Last minute for last chance!

I za kraj, još jedan savet u popularnom stilu new age gurua: život je suviše kratak da biste imali ružan raskid, zato neka vaš bude za pamćenje! Na vama je samo da odaberete evropski grad u koji ćete se zaljubiti, e sad, da li u vašu drugu polovinu ili samo u destinaciju i putovanje – neka Dan zaljubljenih pokaže.

Produži ljubav! Saznaj zašto ✈️✈️✈️

 Iskoristi ULTRA LAST MINUTE specijalnu ponudu za letove na Dan zaljubljenih! Izaberi omiljenu destinaciju već od 49€ za kartu u jednom smeru i rezerviši danas!
*ponuda je ograničena i važi za putovanja u naznačenom periodu.

The post Kako da raskid bude za pamćenje?! appeared first on 42 magazin.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Ćao Hristina, da li bi nam rekla nešto više o sebi i tvom dosadašnjem radu, ilustracijama i angažmanu u polju (pre svega) grafičkog dizajna?
Još od ranog detinjstva ispoljavala sam afinitet prema crtežu i bojama. Posle završene srednje škole za dizajn i smera tekstil, htela sam da naučim nešto potpuno novo i drugačije sa čim se nisam susrela ranije kao što je video, plakat, tipografija, knjiga i sve ono što donosi grafički dizajn. Oduvek me je privlačilo kombinovanje medija – od paterna u tekstilu do animacije i publikacije. Imala sam tu sreću da sam u prvom razredu srednje škole otkrila mračnu komoru i fotografiju kao medij koja mi je i dan-danas hobi i nepresušna inspiracija.

Posle završenog fakulteta nastavila sam da radim na raznim projektima u domenu kulture, ali i na korporativnim projektima.

U tom periodu imala sam prilike da sarađujem sa vrlo inspirativnim ljudima kao što su Isidora Nikolić, Borut Vild, Miloš Tomić, kolektiv Kiosk, kao i sa institucijama iz tog domena – Centar za promociju nauke, Kulturni centar Beograd, konferencija (Grafički) Dizajner: Autor ili univerzalni vojnik... Godine 2014. dobijam poziv iz studija Metaklinika da dve nedelje radimo na nekom projektu, a na kraju sam se tamo zadržala skoro dve godine. Potom se selim u Nemačku, gde dobijam posao u berlinskom start-upu na poziciji dizajnera koji se bavi razvojem korporativnog identiteta, gde sam ostala sve do prošle jeseni kada sam pokrenula svoj lični projekat.

Sedište ti je u Berlinu, ali radila si i na projektima kod nas. Koliko i kako se tržišta/klijenti razlikuju iz tvog iskustva?
Dosta se razlikuju, što je i prirodno. Na Balkanu, kao što znamo, vlada haotična atmosfera i u Beogradu imate jednu osobu koja prepoznatljivu po određenom senzibilitetu i okruženje je takvo da se ljudi ponašaju kao da je ona „jedina“ koja nešto tako može da uradi, a ovde takvih diznajera/umetnika ima barem još pedeset. U Berlinu su ljudi otvoreniji i brže se stiču novi kontakti, pa tako je i sama saradnja brža i opuštenija. Sa druge strane, porez je ovde ono što umetnike i dizajnere tera da otvaraju firme u drugim zemljama (na primer u Estoniji), a da im na sajtu i dalje stoji da su locirani u Berlinu, što od njih praktično pravi duhove od osoba. Što sam duže ovde, shvatam da i u ovom sistemu ima krivina.

U radu sa nemačkim klijentima rekla bih da su oni dosta organizovani: tačno znaju sta hoće i traže od vas da u minut isporučite finalno rešenje.

Nema odlaganja i budžet je u cent unapred isplaniran. Veliki je grad i posla generalno ima, u Berlinu neprestano raste start-up scena – samim tim je i potražnja za poslom velika. Sigurna sam da bi, kada bi se nemačka preciznost i doslednost u poslu isprepletala sa balkanskom spontanošću i emocijama, to bila kombinacija koja daje daleko bolje i kreativnije rezultate.

U ličnim projektima, posebno kada je reč o kolažima, postala si poprilično prepoznatljiva. Da li se trudiš da taj princip primeniš i u radu s klijentima, ili tada lični stil prestaje da važi?
Zasada su to dve odvojene stvari, ali nadam se da ću u budućnosti moći da ih spojim u jednu. Često se dešava da kada radite za određene klijente, morate da pratite njihove želje, očekivanja i teško je lični ukus usklađivati s tim. Uvek se trudim, šta god radila, da ostavim svoj lični rukopis jer mislim da su takve stvari autentičnije i prepoznatljive, odnosno – da skreću pažnju.

Kada pričamo o kolažima – oni su mešavina boja i zanimljivih tekstura. Kako ih biraš?
Duže vreme htela sam da radim kolaže i crteže, ali nisam pronalazila dobar trenutak. Prošle jeseni su se sklopile kockice i osetila sam da moram nešto svoje da pokrenem. Oduvek sam imala preduzimački duh u sebi, kao i podršku porodice i prijatelja, što mi je omogućilo da slobodnije da razmišljam, pa se to, konačno, pretočilo u kolaže. U mojim kolažima koristim papir za origami koji se dobro uklapa sa fluorescentnim bojama – pre svega zbog kontrasta. Koristim i razne vrste selotejpa, a ponajviše zlatni, kao neku vrstu akcenta. Tekstura grafitne olovke je svaki put različita i daje kolažu dozu prefinjene estetike.

Koji su tvoji alati za rad? Koje programe obožavaš?
Isključivo moje ruke i moj lični asistent – prodavnica Modulor, u kojoj svakodnevno pronalazim nove inspiracije i materijale s kojima želim da eksperimentišem.

Kvaliteti i veštine koje dobar dizajner/ka ili ilustrator/ka treba da ima?
Pored talenta, mislim da su najvažniji disciplina i dobra komunikacija.

Ti radiš od kuće, frilensuješ. Kako to izgleda?
Iako nemam klasično radno vreme, imam utisak da radim više od prijatelja koji rade od 9 do 17. Međutim, istovremeno osećam veću slobodu bez uobičajenog radnog vremena.

Nekad mi se desi da provedem ceo dan za stolom stvarajući kolaže, a već sledećeg dana mogu da ne radim ništa.

To ne znači da nisam uposlena neprekidno, jer sam većinu vremena sama svoj menadžer i moram da, osim o kreativnom radu, mislim o još dosta stvari koje se neće same odraditi. U mom slučaju to podrazumeva da koordiniram svaku komunikaciju sa štamparijom, odgovaram na mejlove, pošaljem porudžbine ako ih imam tog dana, dokupim materijale i papire, sastajem se sa programerom i drugim saradnicima, planiram nastajanje novih projekata… Naglasila bih da je dosta bitna stvar i strpljenje koje se stiče vremenom. Zasada mogu da budem jako ponosna kada vidim da moji kolaži oplemenjuju nečiji enterijer i šta sam sve uspela da uradim za jako kratko vreme.

Šta misliš da li su dostupne online reference uticale na to da dizajn postaje sve više homogen?
O da! Primećujem kako je došlo do zasićenja sadržajem, što je sa jedne strane pozitivno jer su online predavanja, kursevi i seminari dostupni, ali, s druge strane, svakodnevno smo izloženi mnoštvu informacija koje ne uspevamo da obradimo, a već stižu nove. Zato se radije okrećem nekim klasičnijim medijima kao što su časopisi i knjige. Imam utisak da onda na miru mogu da konzumiram ono sto me zaista zanima i da lakše biram, bez pritiska.

Srećna sam kad na Amazonu, za samo nekoliko evra pronađem vintage knjigu, koja me inspiriše mnogo više nego neki profil na socijalnim mrežama koji pokušava da mi skrene pažnju svake sekunde.

Međutim, moram da priznam da i dalje najviše koristim Instagram, gde i primećujem tu homogenost. Ako me pitate čije profile trenutno najčešće posećujem, odgovor bi bio Garance Vallée i Hélène Rebelo.

Sta radiš kada se kreativno zaglaviš?
Uglavnom volim da se šetam. Pored vožnje bicikla, šetnje su idealno vreme kada najviše razmišljam. U poslednjih nekoliko godina primetila sam da sam dosta inspirisana arhitekturom i enterijerima, detaljima, oblicima, ali i skulpturom, tačnije keramikom. Prestala sam da pratim šta je to novo na dizajn sceni, iz zasićenja, ali i zbog sredine u kojoj živim – umetnost je u njoj nemoguće izbeći.

Šta možemo da očekujemo od tvojih projekata u budućnosti? 
Uskoro ćete moći da kupite moje radove u raznim galerijama ili koncept radnjama širom sveta. Takođe planiram da uradim neku seriju inspirisanu grčkom mitologijom i ornamentima u antičkoj Grčkoj, a na listi su mi i obilasci raznih sajmova sitoštampe u Evropi. Želja mi je da organizujem i pop-up event, gde će ljudi moći malo više da se upoznaju sa mojim radom i sa mnom, u potpuno opuštenoj atmosferi. Ali o tom – potom.

Najbolji savet koji si dobila i koji prenosiš drugima?
Polako, ne žuri, uspori i pokušaj da pronađeš stil, svoju stvar, oblik, glas, notu i fokusiraj se na to da ga učiniš što boljim. Sve ostalo će doći samo.

Više Hristininih kolaža, crteža, ilustracija, publikacija i projekata pronađite na:
hristinapapadopulos.com
instagram.com/morphologija
vimeo.com/hris

The post Virtuelna galerija: Hristina Papadopulos appeared first on 42 magazin.

Iva Lorens je mlada, 22-godišnja umetnica, talentovana pevačica, kompozitorka, producentkinja i kreatorka svojih spotova, koje ukrašava divnim sopranom u kućnoj radinosti. Iako je generacija pevačice Lorde, mnogi tvrde da ima glas i talenat poput Kate Bush. Ova Beograđanka trenutno živi u Berlinu, a nedavno je na svetskoj alternativnoj pop sceni predstavila svoj prvi singl Never Get Better i najavila EP Friction u izdanju kuće Lampshade Media.  Kada smo pogledali spot i čuli numeru, pozvali smo je da iz Berlina svrati do kote 42.

Zdravo, Iva. Tvoje pravo ime je Iva Mišović, kako i zašto si odabrala baš ovo umetničko prezime?
Kada sam bila mlađa, moja sestra i ja smo stalno igrale igricu Sims i naša virtuelna porodica nosila je prezime Lorens. Od tada sam na svim mrežama uvek bila Lorens, tako da je to prezime nekako virtuelni deo mene. Najviše volim što se čita kao što se piše iako zvuči strano.

View this post on Instagram

Напред/Позади tee: @suga_____suga : @hanaadrovic

A post shared by Iva Misovic (@ivalorens) on Jul 14, 2018 at 3:10am PDT

Imaš samo 22 godine, a već si završila muzičke studije u Berlinu kao stipendista Instituta BIMM, koji su pohađali Marina and The Diamond, The Kooks, James Bay, George Ezra… Koji si muzički odsek završila?
Završila sam music business, što podrazumeva event menadžment, muzička prava i distribuciju. Uvek me je zanimalo šta se dešava iza scene i smatram da svaki umetnik treba da bude upućen u to šta se dešava sa njegovom muzikom i kakav je ugovor potpisao.

Moja generacija je muzički dosta otvorenija, nismo samo rokeri ili rejveri, volimo da saslušamo tuđ ukus, tolerantniji smo, zbog toga mislim da imamo potencijal jer smo otvoreni za saradnju i eksperimentisanje

Ko te je zarazio muzikom? Kada si odlučila da će ona biti tvoj životni izbor?
Mama me je zarazila (naša poznata novinarka i manekenka Irena Mišović, prim. aut.), mislim da joj je bilo bitno da budemo dobro obrazovane muzički. Odrasla sam uz njen ukus i stalno nam je u kući bio uključen MTV ili VH1 jer smo i sestra i ja volele da budemo u toku. Takođe, stalno smo išle da kupujemo CD-ove ispred SKC-a, tako sam otkrila dosta muzike sama kopajući kao luda. Uvek sam znala da je to deo mene, nikad nisam htela da se bavim nečim drugim, neka deca su htela da budu astronauti ili balerine, ja sam uvek htela da budem pevačica.

Tvoja generacija se u Srbiji smatra izgubljenom kada je reč o pravim muzičkim vrednostima, a ti kao svoje muzičke uzore navodiš Banks, Billie Elish i Lorde, ali i sastave Gorillaz, Depeche Mode i Moloko. Šta je od svega toga presudilo da uđeš u jedan alternativni žanr?
Smatra se izgubljenom jer niko ne daje šansu i podršku mladim umetnicima. Mladi umetnik kod nas znači da je blizu 30, a ne 20. godini. Zapravo je moja generacija muzički dosta otvorenija, nismo samo rokeri ili rejveri, volimo da saslušamo tuđ ukus, tolerantniji smo, zbog toga mislim da imamo potencijal jer smo otvoreni za saradnju i eksperimentisanje. Starije generacije dosta ruše samopouzdanje i želju za radom i napretkom mladih jer se kod nas rad ne ceni, kao ni tuđe mišljenje, a kamoli mišljenje i ideje mlađih. Mislim da bi se, kad bi se taj stav promenio i srušila barijera, zapravo video pravi potencijal – umetnici kod nas imaju dosta potencijala, i to svetskog. Što se tiče žanra, pop više prati trend, a alternativni pop nije toliko ša-la-la, nije baš tolika mašina. Mislim da tu ima malo više slobode. Intrigantniji je jer nikad ne znaš šta da očekuješ.

Berlin volim i ne volim ga, isto kao i Beograd. Komplikovana veza. Grad je fantastičan, uvek ima nešto novo i zanimljivo, ali ljudi su malo hladni za moj ukus, a u Beogradu obrnuto – sve je nekako monotono, ali ljudi su duša grada

Tvoj glas i talenat porede sa fantastičnom umetnicom Kate Bush, a to ne može da ne prija jednoj mladoj umetnici. Kako se ti osećaš i nosiš sa tim?
Kate Bush je zaista ikona. Ona je prva žena u pop muzici koja je koristila semplere i snimala spotove sa contemporary plesom. U pop muzici nema mnogo soprana, ona je jedan od retkih, a i ja sam sopran, obe volimo da se igramo našim vokalima, možda nas zato porede. To je zaista veliki kompliment i motivacija za mene, odrasla sam uz nju, verovatno bih se ukočila kad bih je upoznala.

Oprobala si se i kao voditeljka na regionalnom MTV-ju, reci nam nešto o tom angažmanu i šta uopšte misliš o tzv. MTV sceni danas? Preporuči nam nekog novog izvođača kod ne bismo smeli da ne čujemo.
Radila sam emisiju od 17. do 21. godine, uvek kažem da je to kao moja druga porodica i da sam dete MTV-ja. Taj posao me je dosta naučio o disciplini i opustio, jer sam uvek bila stidljiva. Danas MTV ima jako veliku konkurenciju, svi prate muziku na YouTubeu i Spotifyu, ali MTV je istorijski značajan. Izvođača koga morate da čujete, a evo baš je nastupala na MTV EMA’s ove godine, jeste Rosalia. Spojila je svoje korene flamenko muzike sa modernim popom i napravila album godine El Mal Querer.

Spot za tvoj prvi singl Never Get Better sa EP Friction inspirisan je filmom Love francuskog reditelja Gaspara Noea. Zašto te je baš inspirisao ovaj kontroverzan umetnik (njegov nov film Climax prikazan je na 24. FAF-u)? Uz čiju pomoć si uradila spot i gde?
Film Love istražuje modernu ljubav. Glavni lik se osvrće na sećanja iz svoje prošle veze tokom filma i razmatra kako ih je njihova veza osudila na trenutne okolnosti. Tematika filma je između ostalog ljubav, ljubomora i melanholija. Moj EP je baš o tome, tako da sam se ja pronašla u njegovom filmu, spot je vise kao omaž koji dodiruje njegovu estetiku. Snimali smo ga u klubu Šećer, gde sam zapravo i napisala pesmu nakon mog prvog sudara s ljubomorom – htela sam da se to oseća što više, ali da ne bude kompletno jasno. Mislim da niko to bolje nije mogao da uhvati nego direktor fotografije Luka Trajković, koji gaji tu mračnu, začaravajuću estetiku. Cela ekipa na spotu bila je mojih godina, svi su bili tu da pomognu i doprinesu nečim iz svoje struke, zaista sam im svima puno zahvalna i obožavam da radim sa svojim vršnjacima.

https://www.youtube.com/watch?v=mWqag3OOFJc

Film Love istražuje modernu ljubav. Moj EP je baš o tome, tako da sam se ja pronašla u njegovom filmu, spot je vise kao omaž koji dodiruje njegovu estetiku. Snimali smo ga u klubu Šećer, gde sam zapravo i napisala pesmu nakon mog prvog sudara s ljubomorom

Ceo predstojeći EP Friction je triologija jedne veze – kakve veze? Čuli smo i videli prvi deo, kada sledi nastavak?
Ja sam neko ko dosta analizira i sve pamti. Nikad ne prebacujem, ali držim u sebi, pa stavim na papir kako bih bolje razumela situaciju i svoja osećanja. EP predstavlja neke faze nakon raskida i moj doživljaj i shvatanje tog celokupnog iskustva. Priča je iz mog ugla, za njegov morate njega da pitate. Nastavak stiže u 2019.

Kate Bush je zaista ikona. Obe volimo da se igramo našim vokalima, možda nas zato porede. Odrasla sam uz nju, verovatno bih se ukočila kad bih je upoznala

Da li si zadovoljna kako publika reaguje na album? I da li vidiš neku razliku u prijemu u Berlinu i Beogradu?
Meni je bilo drago da konačno posle dužeg vremena i skupljanja hrabrosti izbacim nešto u javnost čime se ja ponosim, pa sad ako se nekome svidi super, tako da mi je sve jako suludo, ali predivno je to što su se ljudi pronašli u pesmi i da im se dopada. Slušaju je tokom smene u BMW radnji, dok crtaju, dok se tuširaju, dok vode ljubav, u Kafeteriji, dok šetaju decu… svašta su mi ljudi slali i stvarno puno hvala svima.

Odrasla sam uz ukus moje mame i stalno nam je u kući bio uključen MTV ili VH1 jer smo i sestra i ja volele da budemo u toku. Takođe, stalno smo išle da kupujemo CD-ove ispred SKC-a, tako sam otkrila dosta muzike sama kopajući kao luda

Kako na tebe utiče Berlin? Šta ti je on doneo? Da li je to baš grad za tebe? Posećuješ li berlinske klubove, jesi li možda u nekom već nastupala ili to tek planiraš? Da li ćeš nastupati u Beogradu?
Volim ga i ne volim ga, ali isto tako i Beograd. Komplikovana veza. Grad je fantastičan, jeftin s obzirom na to kakva je metropola, konstanto ima nešto novo i zanimljivo, ali ljudi su malo hladni za moj ukus, a u Beogradu obrnuto – sve je nekako monotono, ali ljudi su duša grada. Berlin mi je doneo kompletnu samostalnost i puno novih prijatelja, kao i dosta kulture, ali ne znam da li bih živela ovde do kraja života jer ja volim malo topliju klimu. Što se tiče nastupa, biće ih i u Berlinu i u Beogradu, pa ko stigne neka dođe gde mu je bliže.

I za kraj – šta te još osim muzike čini srećnom?
Trenutno me najviše čini srećnom božićni market na kome imaju kuvano vino i krofne koje su dve ulice od mene, da budem najiskrenija.

The post Iva Mišović Lorens: Naši mladi umetnici imaju svetski potencijal, ali ne i šansu appeared first on 42 magazin.

Legendarni nemački fotograf Peter Lindbergh rođen je 23. novembra 1944. godine u Lešnu, u Poljskoj. Posle rata njegova porodica seli se u industrijski grad Duizburg na severu Nemačke (Severna Rajna-Vestfalija), gde je u tinejdžersko doba radio kao aranžer izloga za robnu kuću Horten. Budući da je taj deo Nemačke blizu granice s Holandijom, letnje raspuste provodio je na obali u blizini Nordvejka. Velike plaže i industrijsko okruženje Duizburga ostavile su snažan uticaj na njegov rad.

View this post on Instagram

Lady Gaga & Bradley Cooper, Los Angeles, 2017 #LindberghStories #AStarIsBorn #LadyGaga #BradleyCooper #2bmanagement

A post shared by Peter Lindbergh (@therealpeterlindbergh) on Oct 5, 2018 at 11:39am PDT

Ranih šezdesetih Peter se seli u Lucern, a potom i u Berlin, gde upisuje Berlinsku akademiju lepih umetnosti. Ali ubrzo kreće put Arla, stopama svog idola Vincenta van Gogha. Tu odluku Lindbergh je svojevremeno objasnio rečima: „Želeo sam aktivno da tražim inspiracije Van Gogha, svog idola, umesto da slikam portrete i pejzaže u umetničkoj školi.“ U Arlu je proveo nekoliko meseci, a potom odlazi u Španiju i Maroko – to njegovo putovanje trajalo je dve godine.

„Odgovornost današnjih fotografa je u tome da bi upravo oni trebalo da oslobode žene, i konačno svakog čoveka, terora mladosti i savršenstva“

Po povratku u Nemačku studirao je apstraktnu umetnost na Koledžu umetnosti u Krefeldu. Bio je pod uticajem Josepha Kosutha i Conceptual Art Movementa, a 1969, pre nego što je diplomirao, pozvan je da prikaže svoje radove u avangardnoj galeriji Denise René. Po preseljenju u Diseldorf 1971. zainteresovao se za fotografiju, dve godine asistirao je nemačkom fotografu Hansu Luxu i već 1973. otvorio svoj studio. Vrlo brzo postaje veoma poznat u svojoj zemlji i pridružuje se porodici magazina Stern, u kojoj su bili fotografi kao što su Helmut Newton, Guy Bourdin i Hans Feurer.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Lindbergh je u fotografiji predstavio oblik novog realizma redefinišući standard lepote, a sve pod uticajem dokumentarnih fotografa, street fotografa i foto-reportera kakvi su bili Dorothea Lange, Henri Cartier-Bresson i Garry Winogrand. Svojim humanističkim pristupom promenio je standarde modne fotografije u vreme prekomernog retuširanja, s namerom da pokaže kako postoji nešto što čini čoveka zanimljivim a što nema veze sa njegovom životnom dobi. O tome svedoči i sledeća njegova izjava: „Odgovornost fotografa danas leži u tome da bi upravo oni trebalo da oslobode žene, i konačno svakog čoveka, terora mladosti i savršenstva.“ Na tu izjavu nadovezuje se njegovo razmišljanje da bi modni fotograf trebalo da doprinese definisanju slike savremene žene ili čoveka u vremenu u kojem žive, da odrazi određenu društvenu ili ljudsku stvarnost . Komercijalni pristup lepoti nadrealan je zato što se retuširanjem brišu svi znakovi života i iskustva, retušira se lična istina ljudskog lica.
Zato je Peter fotografisao modele gotovo bez trunke šminke. To odbijanje da se pokloni sjaju savršenstva zaštitni je znak Petera Lindbergha.

Takav pristup doneo je 1988. godine Lindberghu međunarodno priznanje, a nakon što je prikazao novu generaciju supermodela na crno-belim fotografijama u običnim belim košuljama. Linda Evangelista, Naomi Campbell, Tatjana Patitz, Cindy Crawford i Christy Turlington, još mladi modeli, prvi put zajedno poziraju Peteru za januarsku naslovnicu magazina Vogue 1990. Ta naslovna strana inspirisala je Georgea Michaela da odabere baš te devojke za spot Freedom ’90, a potom ih i italijanski modni kreator Gianni Versace angažuje za svoju kolekciju jesen/zima 1991. I Peter biva označen kao rodonačelnik ere supermodela.

View this post on Instagram

Karen Elson, Los Angeles, 1997 #fromthevault #LindberghStories #2bmanagement

A post shared by Peter Lindbergh (@therealpeterlindbergh) on Sep 11, 2018 at 10:18am PDT

„Crno-bela fotografija bila je zaista važna za stvaranje supermodela. Svaki put kad sam pokušao da ih snimim u boji, iako je njihova lepota bila blizu savršenstva, to je izgledalo kao loš kozmetički oglas. Na crno-belim fotografijama stvarno možete da vidite ko su one. Crno-bele fotografije smanjuju mogućnost komercijalne interpretacije kakvu omogućuju boje. One zaista pomažu da postignete efekat i osećaj realnosti“, rekao je Peter u jednom intervjuu 2008. godine.

Lindbergh je fotografisao modele gotovo bez trunke šminke. To odbijanje da se pokloni sjaju savršenstva njegov je zaštitni znak

Da ima zaista dobar osećaj za život i realnost koju živi, govori njegov veliki opus u mnogim vizuelnim poljima koja imaju veze sa fotografijom, a koje je ovde nemoguće pobrojati. Između ostalog vreddi poneuti: njegova prva knjiga 10 Women (1996) prodata je u više od 100.000 primeraka, Lindbergh je prvi fotograf u 50-godišnjoj istoriji kalendara Pirelli koji ga je tri puta slikao (1996, 2002. i 2017), režirao je brojne kratke filmove, muzičke video-spotove i radio kavere albuma mnogih muzičkih zvezda, uradio je dva izdanja magazina Vogue od korice do korice – za proslavu 30-godišnjice Vogue Nemačka oktobra 2009. i Vogue Španija decembra 2010…

U slavu (prave) žene

Komercijalni pristup lepoti nadrealan je zato što se retuširanjem brišu svi znakovi života i iskustva, retušira se lična istina ljudskog lica

Poslednje što pleni pažnju ovog umetnika jesu fotografije za aktuelni film i iz filma Zvezda je rođena (A Star is Born). prvi koji je režirao glumac Bradley Cooper, a u kojem igra i glavnu ulogu uz  kontroverznu pop zvezdu Lady Gagu (koja je prvom ulogom oduševila kritiku). Film je urađen prema klasičnoj priči iz 1937. o tragičnoj ljubavi između muzičara na zalasku karijere i mlade pevačice u usponu, sa originalnom muzikom koju je pisao Cooper, a koja je snimljena uživo.

Film je bio prikazan van takmičarske konkurencije u okviru glavnog programa 75. Venecijanskog festivala, upravo se daje i u našim bioskopima, a fotografije Petera Lindbergha će vas sigurno podstaći da krenete u bioskop.

The post Peter Lindbergh: Fotograf koji ne želi da retušira život appeared first on 42 magazin.

Tokom tri festivalske večeri na Apgrade Weekendu 05 nastupilo je 11 DJ-eva i DJ kolektiva. Pored fenomenalnih i neprikosnovenih headlinera kao što su Maceo Plex, Laurent Garnier i Sven Väth, Apgrade su svojim nastupom upotpunili i Jennifer Cardini, Anthony Parasole, FJAAK, Vaal i Maurizio Schmitz. Domaću ekipu činili su Tijana T, 33.10.3402 (Nenad Marković) i Vitanov b2b Doo.

Apgrade nije samo produkcijski savršeno realizovan festival, niti programski upakovan spektakl, Apgrade je pre svega događaj koji kanališe pozitivnu energiju i podiže clubbing scenu Beograda na jedan viši nivo.

Da je četvrtak novi petak, definitivno sam skapirala na Apgradeu. Pre svega, there ain’t no rave without ladies – Tijane T, Jennifer Cardini i Vaal. Tijana i Jennifer nastupale su tokom prve večeri, dok je Vaal imala nastup druge festivalske večeri Apgradea. Sve tri su imale sjajne setove, na momente energične, na momente mračnije.

Francuski DJ i producent Laurent Garnier, koji već više od 30 godina tera planetu na đuskanje, i nas, posetioce Apgradea, ispratio je u predivno jutro – u jedno od onih svanuća kada sve vrvi od života

Jeniffer Cardini, Parižanka koja sada živi (a gde drugde nego) u Berlinu, za sebe kaže da je club kid, a raver i da rejvuje još od tinejdžerskih dana. Na pitanje kako je istrajala tokom početnog perioda karijere koji je bio sve samo ne lak, Jeniffer odgovara da joj je pomogla mešavina posvećenosti, odlučnosti, ludosti, kao i njen jak karakter. Čak iako je DJ scena, pa i svetska DJ scena, pomalo boy club i da se na momente osećala kao vanzemaljac, ništa je nije sprečilo da uspe na svom muzičkom putu. Nastupala je u najprestižnijim svetskim klubovima poput Panorama Bara u Berlinu, De Schoola u Amsterdamu, Good Rooma u Njujorku i na najpoznatijim festivalima kao što su Melt, Burning Man i Nuit Sonores, Jeniffer takođe preferira i manje žurke. I to upravo zato što za nju žurke u manjim klubovima predstavljaju ultimativnu slobodu – tamo ostaje u dodiru sa kontrakulturom. Oficijelni video-spot za njenu numeru Venom jesu scene iz filma Gluvarenje sa Alom Pačinom. Osim iz filmova, ona inspiraciju crpi doslovce iz svega – a to je nekad i hrana. „Znaš, jednostavno živiš, jedeš klopu, ideš na koncerte – to je otvoreni krug“, govori Jeniffer. Za nju muzika predstavlja drive – bilo da je to srećan ili melanholičan drive, ali i veoma seksualan drive. LGBT žurke su njena baza i njima se uvek vraća – to je zajednica koja ju je podržavala čak i u težim periodima karijere kada nije bilo drugih nastupa.

Apgrade je pre svega događaj koji kanališe pozitivnu energiju i podiže klabing scenu Beograda na jedan viši nivo

Nakon nastupa Tijane T i Jeniffer nastupio je Maceo Plex. Moram priznati da sam sve headlinere prvi put u životu slušala, što predstavlja veoma slojevito iskustvo. Maceov nastup mi je posebno ostao upečatljiv, jer me je oko 3.30 ujutru podsetio na Vangelisov Blade Runner soundtrack – na mistične, senzualne, gotovo zavodničke bitove. Završni set prve festivalske večeri bio je set njujorškog DJ-a i producenta Anthonyja Parasolea. Sa svojim deep house i techno bitovima uspeo je da održi na nogama čak i one koji su sutradan radili. Prvu smenu. Tokom završnih sati prvog dana festivala učlanila sam se takođe i u klub ljudi koji sami đuskaju. Drugarica sa kojom sam došla otišla je kući i ja sam po prvi put u životu sama blejala na žurki. Veoma kontemplativno iskustvo. Mali korak za klabere u Srbiji, ali velik za mene.

Tačno u 4.17 ujutru sa Svanom smo dostigli fazu dark side of the techno moon. Vetar u kosi, čaša piva u ruci i techno u vazduhu. Momenti na žurki kada te obuzme neka pomalo nepoznata, lepa nostalgija

Znate, posetioci žurki i festivala uvek ističu određeno veče kao najbolje. Mnogi su rekli da je to upravo bio petak kada su nastupili Laurent Garnier, Vaal, FJAAK i Nenad Marković poznatiji kao 33.10.3402.
Kada bih morala da biram između tri večeri, izabrala bih – sve, jer je svako na svoj način, sa različitim izvođačima i ljudima, ostavilo snažan utisak na mene. Biću tinejdžerka i reći ću da je, iako ne u punom sastavu, po harizmi najveći utisak druge večeri festivala ostavo tehno boy band FJAAK. Ovaj (naravno berlinski) trio nije nastupao na Apgradeu u punom sastavu zbog Kevinove bolesti, ali su zato Aaron i Felix na podjednako sjajan način napravili atmosferu i žurku. Felix i Aaron su za 42 magazin rekli da je Berlin najlepši leti, kao i da se tada u tom gradu i dešavaju najbolje žurke. Na pitanje da li im se Beograd dojmi kao Berlin na Balkanu, rekli su da iz tačke gledišta druge večeri Apgradea – da, vrlo su slični.
Ako vas zanima koji je njihov omiljeni boy band, to je – Jackson 5.

Za nastup Vaal (koja je inače Stingova ćerka, mada je to sada manje bitno) jedan moj ortak prokomentarisao je da je bio à la legit minimal party 1996. u Moskvi. I to je rekao u potpuno pozitivnom kontekstu. Kao jedan od najmlađih izvođača na Apgrade Weekendu, Vaal je ispunila očekivanja svih koji su došli da je slušaju, iako naviknuti na njen bend I Blame Coco.

Francuski DJ i producent Laurent Garnier, koji već više od 30 godina tera planetu na đuskanje i nas, posetioce Apgradea, ispratio u predivno jutro – u jedno od onih svanuća kada sve vrvi od života.

Maceov nastup mi je posebno ostao upečatljiv jer me je oko 3.30 ujutru podsetio na Vangelisov Blade Runner soundtrack – na mistične, senzualne, gotovo zavodničke bitove

Poslednje veče festivala, tačnije žurku u subotu započeli su Vitanov b2b Doo. Obojicu sam nekoliko puta slušala na Brodu 20/44 i na Apgradeu su nas zapravo na najbolji mogući način uveli u početak kraja vikenda. Uvod u višečasovni plesni set Svena Vätha, tačnije set do ranih jutarnjih sati, nastavio je Maurizio Schmitz, a onda je u dva časa Sven stao iza DJ pulta. Tada je žurka krenula u pravcu u kom je samo Sven mogao da je lansira. U tačno 4.17 ujutru sa njim smo dostigli fazu dark side of the techno moon. Vetar u kosi, čaša piva u ruci i techno u vazduhu. Momenti na žurki kada te obuzme neka pomalo nepoznata, lepa nostalgija. Za studentskim danima, starim prijateljima, bezbrižnim mislima. Valjda je to taj fin eskapizam koji produkuju žurke poput Apgradea.

Overall utisak: Jedan od najboljih festivala koje sam posetila. Plus gomila strava ljudi u kul outfitima. Tako da, sledeći put, ako to niste učinili prošlog vikenda, Apgrade yourself.

The post Party Report: Apgrade Weekend 05 appeared first on 42 magazin.

U Berlinu su murali urbana religija, a tagovi i stikeri obavezni deo svakodnevice. Dok hodamo unaokolo blenući u fasade, na svakom koraku uzvikujemo „Evo još jedan“. I još jedan. I još jedan. Čoveče, svuda su! Na roletnama kuća. Na krovovima zgrada. Šahtovima, vratima, banderama, klupama, trotoarima… Istorija švrljanja je jako duga. Ne u Berlinu, nego uopšte. Nije to nastalo juče, pojavom spreja ili krede. Faraoni su još u Egiptu tražili da im umetnici klešu i šaraju po zidovima, doduše, samo po unutrašnjim, jer nikome nije bilo normalno da umetnost kači na ulicu. Danas je to, na našu sreću, potpuno OK. Naročito u berlinskim četvrtima Kreuzberg, Friedrichshain i Mitte.

Stikeri i tagovanje po toaletima

Da krenemo od najmanjih i najintimnijih prostorija za škrabanje. WC, kultno mesto za beleženje kratkih dubokoumnih misli. Od vas se zaista očekuje da se potpišete ili ostavite neku motivacionu poruku za sledeće generacije kojima se piški. Možda će neka od tih osoba biti tužna, pomozite joj! Setite se samo koliko ste puta i sami doživeli katarzu čitajući mudrosti urezane u metalna vrata kabine.

Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni… osim u jednom. Fale im jebeni zidovi!

Po pabovima toaleti često preuzimaju ulogu oglasnih tabli – „Iznajmljujem se. Volim pank i picu. Ako si zainteresovan, nacrtaj mi jednu ovcu.“ Naići ćete tu i tamo i na inspirativnu poeziju, tužne ispovesti, ali i teške istine – „Kada dobije, njena plava arijevska krv je crvena.“ Zatim praktična pitanja – „Dokle ja da stružem ovaj zid. Gde je jebena kreda?“ Ako ste se ikada pitali zašto su po klubovima Berlina redovi za WC ogromni, otkrićemo vam tajnu – glavni krivac je neobuzdan poriv za škrabanjem. Toalet je definitivno mesto gde se mnogo čita.

Ogledala u ovim kvartovima služe kao podloga za stikere. Ovaj oblik supkulture star je preko 130 godina, ako pod stikerima podrazumevamo i one prve „pljucke“, papire koje smo svi lizali pa lepili unaokolo.

U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti muzej Hatch Sticker sa preko 30.000 primeraka lepljivaca. U julu se u galeriji Yaam održava i sajam stikera pod nazivom Berlin lepi (Berlin Klebt). Tu se pojavljuje armija vrhunskih svetskih stiker majstora. Neki od njih su iAMOK, Takt32, Rolf, My Dear Prost, Darum36…

Kvartovi – slikovnice

Berlin je sinonim za globalnu galeriju savremene umetnosti. I usred sveg tog šarenila je  EastSide Gallery – istorijsko-ideološki strip bez premca. Ovaj deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118 njih iz 21 zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar i po betona i počelo da oslikava to ružno sivilo. Par nedelja kasnije ovaj deo zida nazvan je EastSide Gallery, a status kulturnog dobra zvanično je dobio 28. septembra 1990. Najveća i najduža open air galerija na svetu.

Ipak, održati ovu galeriju u pristojnom stanju uopšte nije lak zadatak. Izloženost vremenskim uslovima znači da propada svakoga dana. To što se nalazi baš u Berlinu, gde svi vole da šaraju, znači samo da propada još brže. Danas možda i nema mesta da se na ovim zidinama oslikavaju novi murali, ali ima velike solidarnosti među umetnicima, pa se tako od 2000. godine redovno radi na prepravkama i obnovama postojećih dela. Godine 2009. bila je najveća akcija. Njih 87 je danima picanilo zidine.

Da li ste čuli za RAW? Tu je, u blizini. Mesto koje je malo buvljak, malo smetlište, a ponajviše galerija (Urban Spree). Prepuno barova i klubova. RAW je nešto na šta bi Savamala ličila da je dušmani nisu porušili. Na ovih pet hektara mogu se pronaći sve street art tehnike. Od grafita, preko stikera i šablona, do 3D murala i junk yard skulptura. A mogu se naći i kombinacije pomenutih, poput tukana koji je sastavljen od karoserije jednog automobila, kolica iz supermarketa i jednog bicikla. Sastavljen tačno tako da mu točak koji se vrti predstavlja srce.

Ako neko dominira u svetu 3D kreacija, to je portugalski umetnik Bordalo. I ovaj berlinski tukan je, naravno, njegov.

Po periferiji se lako mogu naći kvartovi slični RAW-u. Ipak, u samom centru grada krije se jedno posebno dvorište koje predstavlja pravi raritet. Kuća Švarcenberg (Haus Schwarzenberg) mesto je gde nema milimetra kvadratnog čistog zida. U ovom haustoru su se očigledno grčevito držali one fraze „Jedan tag je vandalizam, milion njih je umetnost.“

Deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118 njih iz 21 zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar i po betona i počelo da oslikava to ružno sivilo

U dvorištu, po podrumima i stanovima ove kuće su se, pored ludog street arta, naselili i Muzej Ane Frank, otkačeni junk yard teatar čudovišta Monsters Cabinet i bioskop Kino Central koji prikazuje uglavnom internacionalne filmove nezavisne produkcije. U kafićima i barovima sa alternativnom muzikom pivo se pije na simsu otvorenih prozora, a tu je i više desetina malih zanatskih radnji. I po ko zna koji put, nudi vam se prilika da se potpišete na zidu, stepeniku ili gelenderu i ostavite nešto iza sebe. Samo nemojte „On + Ona“. Dajte nešto kreativno.

The Haus koncept

Die Dixons kolektiv je 1. aprila 2017. otvorio zgradu koju su nazvali The Haus. Ulaz je bio besplatan, a šetnja moguća isključivo bez telefona. Ova petospratnica nekada je bila banka koja je planirana za rušenje. Marta ove godine 165 umetnika uletelo je unutra i oslikalo apsolutno svaki ćošak. Svaki hodnik, svaku prostoriju i svaki toalet. Ture su bile danonoćne. Navala ogromna. Tolika da su ograničili broj ljudi koji istovremeno može da uđe na 199.

Zgrada je srušena 1. juna, kako je i planirano, a ovaj jedinstveni street art projekat okupirao je Berlin na tih par meseci kao nijedan drugi. Ekipa koja je vodila celu priču veruje da njen veliki uspeh počiva isključivo na ograničenom roku trajanja. Ljudi su znali da će za koju nedelju nekoliko desetina kilograma eksploziva sve to razneti u paramparčad. Trenutni stav je da se nešto slično nikada neće ponovo raditi. Mi im ne verujemo. U oktobru su i sajt i stranice na društvenim mrežama i dalje bile aktivne. The Haus prosto mora da se ponovi! Ako nečega u Berlinu ima napretek, to su zgrade za rušenje. E sad, neke ruševine ni ne treba dirati jer predstavljaju jedan potpuno unikatni svet.

Imperija grafita po berlinskim ruševinama

Do većine je teško uopšte doći. Uglavnom trule napuštene na periferiji. A opet, neke od njih nisu čuvane i tako neobezbeđene vrlo su popularne za druženja i pravljenje skvoterskih žurki uz akustičnu muziku.

Tim krajevima najviše lutaju fotografi. Među posetiocima se nađe i poneka tura, ali vrlo, vrlo retko. Glavni problem je ulazak. Bile one obezbeđene ili ne, do ovih zgrada se, po pravilu, stiže preskakanjem kojekakvih ograda i provlačenjem kroz šipražije, veranjem preko gelendera i prozora ili uvlačenjem kroz memljive podrumske prostorije. Da li je vredno? Naravno da jeste!!! Posebna vrsta umetnika voli da škraba isključivo na ovakvim mestima. Jedan od njih je Ken Plotbot. Radovi ovog dečka stvoreni su za napuštene zgrade i ruševine. Svaki je vezan za tematiku nuklearnih katastrofa i prikazuje ljude u specijalnim odelima sa gas-maskama i lobanje u dimu i isparenjima.

U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti muzej Hatch Sticker sa preko 30.000 primeraka lepljivaca

U ruševinama, osim činjenice da nešto može da vam padne na glavu, veliku manu predstavlja i to što umetnici često stvaraju jedni preko drugih. Zato nikada ne možete biti sigurni da li će vas sačekati baš onaj rad koji ste i jurili. Nas, recimo, nije.

Na bini Ballhaus Riviere rad Kena Plotbota je nažalost bio prekrečen. Dočekale su nas vesele note manje poznatih likova i klavir. Međutim, njegove predstave nuklearnih specijalaca u momentu pisanja ovog teksta (oktobar 2017) mogle su se pronaći na samoj periferiji Berlina. Cela kolekcija specijalaca bleji na cisternama napuštene fabrike hemikalija Rudersdorf.

Za ruševinu u Weißensee kvartu vezuje se jedna krajnje jeziva anegdota. Naime, ovu dečju bolnicu su ’97. napali zombiji. Pojeli su svu decu i zgradu pretvorili u svoj dom. OK… što da ne… zvuči uverljivo. Verujemo mi tim pričama. Danas je lako obići ovu bezopasnu Zombi bolnicu, u kojoj su umetnici bili krajnje kreativni.

Ovde ćete pronaći sobe od oblaka, ljubičaste sobe sa crvenim srculencima, zatim banane i Bananamene. Sobe cveća, šargarepica i mafina. Zombi bolnica je možda i najreprezentativniji primer ulične umetnosti po ruševinama, kojih ima zaista mnogo. Možda biste za mesec dana uspeli sve da ih obiđete. Ako nemate toliko vremena, pored pomenutih, razmislite i o Spree luna-parku, Barenquell pivari i Teufelsberg špijunskoj stanici iz vremena Hladnog rata.

Gde nema ulične umetnosti?

Sigurni smo da postoje mesta gde je nema. McDonalds nije jedno od tih mesta. Ni crkva nije jedno od tih mesta. Ni škole, ni pozorišta, ni bolnice. Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni… osim u jednom. Fale im jebeni zidovi! Gotovo svaka organizacija koja se, poput Street Art Berlina, bavi promocijom i podrškom uličnoj umetnosti apeluje i moli da im se jave vlasnici zidova koji bi želeli da ih vide u nekim drugim bojama. Akcije „prikupljanja“ zidova nisu vezane samo za Berlin, već za celu Nemačku, pa čak i za celu Evropu. A onda tamo negde iza kulisa umetnici sede i pregovaraju o međugradskoj trampi kvadrata kako bi škrabali jedni kod drugih.

Berlin je, istini za volju, jedna od najvećih, ako ne i najveća, street art galerija sveta. Malo grad, malo slikovnica. Stoji rame uz rame, a možda čak i za pedalj ispred Melburna, Meksiko Sitija, Lisabona i Bogote. Pa vi procunjajte i procenite. Mi smo bili, u oktobru, kada su političko-društveni kritizer i mega-car Banksy izlagao svoje radove u klubu Felix.

Tekst preuzet sa putopisnog Tripblogposta.

The post 42 sata u Berlinu – gradu kome fale zidovi, za slikanje appeared first on 42 magazin.

Kada se glagol „ljubiti“ upotrebi da bi se precizno opisalo kako se svira jedan instrument, odmah naslućujete da između onoga ko svira i sredstva iz kog nastaju tonovi postoji velika intima, bliskost i – ljubav. A kada devojka do svoje 19. godine uradi nešto što pre nje nije učinio niko, pa na fruli zasvira džez, to je podvig koji je odmah svrstava u heroje milenijumske generacije. Neda Nikolić iz Kovina je taj svoj neobičan spoj demonstrirala pred komisijom Berlinskog instituta za džez na prijemnom ispitu u pratnji kompletnog džez orkestra i ostavila ih bez teksta.
Za 42 magazin priča o svom putu od Kovina do Berlina koji je popločan velikom posvećenošću i radošću muziciranja.

Nedo, u jednom intervjuu kažeš, citirajući svog mentora Boru Dugića, da je frula jedini instrument koji ljubiš kad sviraš i to zvuči baš lepo, jako romantično. Reci nam nešto o toj ljubavi prema fruli, kako ste se vas dve zavolele?
Sve je počelo nekako spontano, što je zapravo i lep početak za jednu priču. Svirala sam blok flautu u osnovnoj školi i to mi je odmah postala glavna zanimacija. Tražila sam od tate note, a on ih je imao dosta s obzirom na to da je ranije svirao harmoniku. On poseduje veliki talenat za muziku, pa ga je prepoznao i u meni i predložio mi frulu. Pristala sam ne znajući u šta se upuštam. Vremenom, isto tako spontano i neosetno, frula i ja postale smo nerazdvojne i meni je postalo jasno da želim time da se bavim i da volim taj instrument.

Nedavno si na fruli svirala džez usred Berlina – kako si uopšte došla na ideju da na ovom tradicionalnom, srpskom instrumentu zasviraš ovu afroameričku muziku?
S obzirom na to da sam već zašla u etno-džez, htela sam da pokušam nešto slično tome. Imala sam priliku da odem u Berlin na Džez institut u sklopu državne akademije umetnosti. Prvi krug odvijao se preko interneta, gde sam ja poslala audio-kompozicije. Profesorima se to dopalo, pa sam išla u drugi krug, uživo sviranje pred komisijom, sa određenim propozicijama. Preko ovog prijemnog ispita došla sam u kontakt sa čistim džezom, što me je zaista fasciniralo.

Kada je moj školski drug Veljko Nenadić napisao kompoziciju za frulu i klavir, u prvi mah ta  ideja bila je suluda, ali čim su zvukovi naša dva instrumenta počeli da se prepliću, muzika je sve govorila

Pretpostavljam da si primljena na Berlinski institut za džez, ispričaj nam kako je reagovao žiri.
Nisam tamo primljena, ali ostvarila sam sa nima saradnju i kontakt, a upisala sam etnomuzikologiju na FMU u Beogradu.
Nisam sigurna šta im je bilo veće iznenađenje, frula kao njima nepoznat instrument ili moja odluka da na tradicionalnom instrumentu sviram džez. Poslala sam im prvenstveno kratko objašnjenje o fruli i nešto malo o njenoj istoriji. Povrh svega, kada sam iznela pet, šest frula na sto, ipak su imali dodatnih pitanja. Dok je trajao prijemni, zgledali su se i međusobno komentarisali, pokazivali na frule, ali ipak je na fruli izašlo sve kao i na drugim instrumentima, što je i bilo jedno od njihovih pitanja.

Budući da se razvijaš kao solista, tada si prvi put nastupala u pratnji kompletnog džez sastava: bubnjara, kontrabasiste i pijaniste. Opiši nam to iskustvo.
Zbog malog nesporazuma nisam bila sigurna da li će me pratiti uživo ili ću svirati na matricu. Pripremila sam i jedno i drugo, naravno, a kada sam tog dana saznala da me prati uživo pomenuti sastav, obradovala sam se. Pošto pred svaki nastup treba održati probu sa orkestrom, studenti koji su došli na ovaj prijemni već su nastupali sa džez sastavom i ranije. Iako ja nisam, to mi ipak nije predstavljalo problem, sve je bilo navežbano, tako da je jedino preostalo moje oduševljenje kada smo počeli da sviramo. Bila sam zaista fascinirana svakom kompozicijom. Frula se odlično uklopila u taj sastav, a ja se jedino nadam da ću imati priliku da se organizujem da ponovo sviram sa takvim orkestrom.

Ako malo više pažnje i truda uložite u nešto, vremenom će vam se vratiti uspeh i zadovoljstvo, samo je potrebno strpljenja i upornosti

Tebi je tek 19 godina, kako si se uopšte zainteresovala za etno, tradicionalnu muziku i šta privatno slušaš? Ko su ti uzori?
Odmalena sam u kontaktu sa narodnom muzikom, za šta je tata zaslužan, ali i pored toga nisam imala direktan kontakt sa njom kako bih odlučila da sviram ili pevam. Frula je bila neki presek kada sam počela da izvodim narodnu muziku. Kad sam upisala osnovnu, a zatim i srednju muzičku školu u Smederevu, upisala sam etnomuzikološki odsek i krenula na časove etno-pevanja. Na taj način sam i zavolela našu tradicionalnu, takozvanu etno-muziku.
Privatno volim da slušam razne žanrove, u zavisnosti od raspoloženja. Naklonjena sam dosta našoj tradicionalnoj muzici, ali postoje periodi kada volim da slušam i stranu. U poslednje vreme uživam u swing jazzu ili bebop jazzu. Volim da čujem nove stvari, zapravo meni nove, melodije stranih kompozitora ili druge tradicionalne melodije.
Uzori su mi moj profesor Bora Dugić i Slobodan Trkulja. To su, po mom mišljenju, dva različita umetnika, naklonjena različitim pravcima, recimo. Dugić, koji je zaista perfekcionista, umetnik koji je napravio preokret u svetu frule, najbolji frulaš na našim prostorima a i šire, zaista maestro. Trkulja, slobodan umetnik, čovek od improvizacije koji zna kako da uživa na sceni. Zaista vrstan umetnik, koji je fenomenalan kako na saksofonu i klarinetu tako i na raznim drugim instrumentima.

Svi te već predstavljaju kao etnomuzikologa, da li u toj oblasti vidiš svoj muzički rast i razvoj?
Etnomuzikologija je nešto što ja volim, i pre svega poštujem i trudim se da to održavam, u smislu očuvanja tradicije i proučavanja zaboravljenih stvari. Osim toga, ne vidim svoj neki veći razvoj u tome, možda u nekoj kombinaciji sa drugim stilovima, na čemu već i radim.

Kada te čovek gleda i sluša s kakvom lakoćom sviraš, deluje tako jednostavno, a u stvari duvački instrumenti zahtevaju najpre besprekorno disanje, mir. Da li to dolazi iz tvog ličnog mira ili ti frula donosi mir? Koliko dnevno vežbaš?
Vidim sebe kao avanturistu i osobu koja je konstantno u pokretu. Imam prilično nemiran duh, ali na pozitivan način. Uvek želim nešto da istražim, vidim, čujem, naučim… U tom slučaju, mir sam našla u fruli i u samoj muzici koju izvodim. Frula je miran instrument, jedan od prvih instrumenata na svetu, što već govori dosta, ali može biti i živa kada se to traži do nje. Na raspustu imam više vremena, trudim se da to iskoristim, pa vežbam satima, po ceo dan. Kada je u toku škola, pokušavam da se organizujem da to bude konstantno, ali usklađeno sa drugim obavezama.

Vremenom, spontano i neosetno, frula i ja postale smo nerazdvojne i meni je bilo jasno da želim da se bavim muzikom i da volim taj instrument

Imaš li predstavu koliko žena svira frulu kod nas i, uopšte, koliko se devojaka odlučuje za neki tradicionalni instrument? Pre nekoliko godina pojavila se devojka na guslama, Bojana Peković, i odmah skrenula pažnju javnosti.
Jeste retkost, ali poznati su i podaci da su ranijih godina na saborima frulaša pobeđivale i žene. Od tada se, po mom mišljenju, povećala brojnost devojaka, trenutno ima više devojčica mlađeg uzrasta koje počinju da sviraju frulu. Ima i par devojaka mojih godina koje sviraju. Generalno, za druge tradicionalne instrumente nema velike zainteresovanosti kod devojaka. Bojana je na guslama takođe napravila divnu stvar, iskombinovala razne stvari što ju je i dovelo do javnosti, a to potpuno podržavam.

Pohađala si srednju muzičku školu u Kraljevu, koje još instrumente sviraš osim frule?
Završila sam četvrti razred u Kraljevu, sad upisala FMU u Beogradu, ali sam tu školu izuzetno zavolela i vezala sam se za nju. U toj školi naučila sam da sviram kaval i gajde, a u  muzičkoj školi u Smederevu naučila sam flautu. Nedavno sam počela da sviram i saksofon.

Sa drugom iz škole Veljkom Nenadićem, kompozitorom i pijanistom, sviraš etno-džez klasiku, reci nam nešto o toj saradnji, o čudesnom spoju vaših instrumenata.
Ne mogu da se setim precizno kako je počelo, ali znam da je on napisao kompoziciju za frulu i klavir. U prvi mah je ta ideja bila suluda, ali čim su zvukovi ova dva instrumenta počeli da se prepliću, muzika je sve govorila. Vremenom je počeo da piše više kompozicija za ovaj duo i one su bile i zahtevnije. Na taj način smo zašli u žanr etno-džeza koji se zapravo odlično uklopio sa našim instrumentima.

Nastupali ste i na mnogim festivalima i nagrade silne osvojili.
Nastupali smo na raznim manifestacijama i okupljanjima u Srbiji. Osvojili smo prvo mesto na Smotri stvaralaštva srpskih kompozitora na Ubu, na Smotri muzičkih talenata u Sremskim Karlovcima i drugim takmičenjima. Pobedivši na Festivalu slovenske muzike u Beogradu, plasirali smo se u Moskvu i tamo osvojili Gran pri takmičenja, a prvo mesto osvojili smo i na takmičenju Golden Key Composition Competition u Njujorku.

Tvoj put od Kovina do Berlina predstavljen je u Telenorovom filmu iz serijala #mladiheroji. Kako je to biti mlada heroina u zemlji gde je većina mladih malodušna i bez nade? Šta možeš da poručiš svojim vršnjacima – kako da postanu heroji?
Nadam se da će, osim na današnji modernizovani svet, baciti pogled i na stvari koje ispunjavaju čoveka i koje su zapravo realne. Film o meni nosi jednu prirodnu i lepu priču koja zaista može samo pozitivno uticati na moje vršnjake. Ako malo više pažnje i truda uloži u nešto, vremenom će se vratiti uspeh i zadovoljstvo, samo je potrebno strpljenja i upornosti.

The post Neda Nikolić: Džez na fruli – čudo u Berlinu appeared first on 42 magazin.

Beograd je na još jedan, sportski način deo društva najvećih svetskih metropola budući da je i kod nas osnovana adidas Runners zajednica (AR), popularni sportski klub koji okuplja ljude sa svih meridijana. Time se prestonica Srbije pridružila Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta.

Treninzi i radionice su besplatni i biće realizovani uz nadzor profesionalnih i stručnih trenera

Kroz povezivanje različitih ljudi sličnih ciljeva, adidas Runners donosi jedno sasvim novo iskustvo ljubiteljima trčanja. Ovaj pokret ujedinjuje sve one koji žele više od treninga, više od trčanja, više od običnog sportskog kluba. One koji žele zabavu, ali na ozbiljniji način.

„Mi smo zajednica, prijatelji, porodica i trkači. Sa ponosom mogu da kažem da smo mi prvi članovi adidas Runners pokreta u Srbiji. Za nas ovo nije još jedan vid rekreacije, već istinska filozofija života. Želimo da među naše članove primimo sve istomišljenike i apsolutno je nebitno da li neko iza sebe ima pet, šest maratona ili je na samom početku. Važno je da nas spaja isti cilj, a to je želja da budemo najbolja verzija sebe“, istakao je Marko Tomić, kapiten tima i dodao: „Treninzi i radionice su besplatni i biće realizovani uz nadzor profesionalnih i stručnih trenera, a kroz pažljivo osmišljeni program svako će imati priliku da ostvari svoje trkačke ambicije.“

Pokret ujedinjuje sve one koji žele više od treninga, više od trčanja, više od običnog sportskog kluba, one koji žele zabavu, ali na ozbiljniji način

Osim što će se treninzi održavati na zanimljivim lokacijama, dinamičnost celom projektu daće i različiti sadržaji koje je pažljivo osmislio tim stručnjaka trenera. Kako bi se adekvatno uklopio u tim, svakom članu će se pristupiti individualno u skladu sa trenutnom fizičkom spremnošću, a na raspolaganju će imati i profesionalne savete o zdravlju.

Prestonica Srbije pridružila se Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta

Za više informacija o adidas Runners Beograd pokretu, treninzima i načinu učlanjenja, posetite zvaničnu Facebook grupu adidas Running Belgrade, a preko lokalnog haštaga #TakeChargeBelgrade delite svoja iskustva i napretke sa drugim trkačima.

The post U korak sa svetom – adidas Runners Beograd appeared first on 42 magazin.

Ništa nije kao realnost i kao život jednog Beograđanina i jedne Argentinke u Berlinu, gde evo već šest godina žive za putovanja, a zapravo više na putovanjima, deleći pritom sa svima sve one male tajne koje vam mogu pomoći da ne zalutate u svetu. Zovu se Marko i Sesilija Kecman, njihov putopisni blog Nothing Like Reality prozor je u Patagoniju, Peru, Argentinu i Čile, a vi ste na klik od odluke da kažete: „Idem“ jer oni to rade – tako lako. Onda smo ulovili Marka usred priprema za jedrenje do Kanarskih ostrva, on nam je dao uputstva kako se postaje traveler i otkrio nam tajnu kako je zapravo lako putovati. Na blogu kroz zanimljive Sesilijine tekstove možete naći razne korisne informacije o tačkama sveta koje su osvojili, a Markove fotografije… e njih morate da vidite.

Marko, ti si, evo već šest meseci profesionalni traveler i sa suprugom Sesilijom posećuješ džepove planete koje možemo da gledamo na National Geographicu i za koje ne postoje turistički aranžmani. Pre nego što nam kažeš nešto o tvojim putešestvijima, ispričaj nam nešto i o tvom životnom putu pre putovanja – ti si iz Beograda, bio si foto-reporter u jednoj novinskoj agenciji, a onda si otišao u Berlin i tamo pravio igrice za mobilne…
Haha, da. Zvuči prilično haotično, ali u stvari samo su se delovi pazle sklapali vremenom.
Ceo život okružen sam umetnošću i naukom. U bliskoj porodici imam fizičara, inženjera, hemičarku, psihologa, ali i balerinu, glumicu, grafičkog dizajnera, slikara, pa sam i ja blisko povezan sa tim oblastima. Od mog prvog računara Commodore 64 potpuno sam fasciniran mogućnostima programiranja i time sam se bavio većim delom svoje profesionalne karijere. Opet, fotografija me je privlačila otkako sam, kao mali, sa ocem škljocao, a kasnije i razvijao crno-bele fotografije sa porodičnih putovanja. Čuvam moj prvi foto-aparat Agfa Rangefinder sa fiksnim sočivom 40mm f2 – i još radi! Već u srednjoj elektrotehničkoj programirao sam sajtove, a tokom studiranja kompjuterske umetnosti oprobao sam se profesionalno u fotografiji. Volontirao sam u novinskoj agenciji Tanjug i ubrzo dobio i stalan posao. To iskustvo mi je značajno iz dva razloga – prvo zato što je foto-žurnalizam najbolji trening kako ostati pribran u stresnim situacijama, morate biti na pravom mestu, u pravo vreme, sa podešenom kamerom i fokusirani na estetiku i kvalitet kadra, a drugo – imao sam prilike da putujem po zemlji i regionu, prisustvujem političkim skupovima, sportskim i kulturnim događajima, ali i da vidim socijalni status izbeglica, beskućnika, zatvorenika itd. Dešavalo se da me direktor agencije zove u sedam ujutru i kaže da za sat vremena putujemo za Moskvu da fotkamo Putina. Ili da sa slikanja romskog naselja koje po susnežnici dobija humanitarnu pomoć skoknem na otvaranje novog high-tech IT centra gde je krem naše elite, a ja sa blatom na čizmama.

Kako i kada si odlučio da napustiš Srbiju? Kuda si se krenuo, za čim i da li to ima veze sa tim što si nature lover (city hater)?
Nažalost, profesija foto-reportera je slabo cenjena u društvu, mahom iz neznanja koliko je to u stvari zahtevan i stresan posao. Prostor za kreativnu slobodu je mali i posle par godina sve počinje da se vrti ukrug. Proslave, praznici, konferencije za štampu, sednice Skupštine, modne revije, sportski događaji. Možda zvuči čudno, ali i to vremenom postane monotono.
Pritom, od programiranja sam zarađivao za život, ono je traženo svuda u svetu, pa sam odlučio da se upustim u profesionalne vode još jednog životnog interesovanja, a koje objedinjuje nauku i umetnost… to su video-igrice. Zavrteo sam globus i poslao CV firmama svuda u svetu, pa gde me put navede. Dopala mi se ideja da se preselim u drugu državu i potpuno promenim život.
Izbor je pao na Berlin, gde sam radio kao programer godinu i po dana, a poslednje četiri godine kao menadžer na mobilnim igricama koje imaju preko milion igrača dnevno.
Odlazak nije bio povezan sa mojom željom da živim bliže prirodi, ali je uticao da dublje potvrdim moje preferiranje ka minimalnom i održivom životu. Iako je Berlin izuzetno zelen grad, sa preko 400 parkova i na desetine jezera, ipak su gradovi previše kockasti za moj ukus. Želja mi je da jednog dana imam kuću negde na planini, a opet da je udaljena sat, dva od većeg grada.

Nakon tri dana pešačenja Stazom Inka rano u zoru stižete na Sunčevu kapiju sa koje se pruža pogled na veličanstvenost Maču Pikčua obasjanog prvim jutarnjim zracima sunca

I sve vreme si hobijima razbijao tu kockastost?
Dok sam radio kao foto-reporter, počeo sam da vozim skuter po gradu jer pruža veliku mobilnost. Tada se rodila ideja o putovanjima motorom po regionu i dokumentovanju priča iz lokalnih mesta. Skupio sam za Enduro motor i krenuo po Balkanu. Srbiju sam obišao uzduž i popreko i u krug, a onda su došli na red Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija, Grčka i Bugarska. Putovanje motorom je za mene jedna vrsta meditacije. Tu ste samo motor, put i vi. Posle kruza kroz vijugave puteve, vreme se uspori kada uđete u selo ili gradić i krenete u potragu za pričama tog mesta. Ili nekad samo prođete kroz glavnu ulicu naselja i udahnete jedan trenutak tog mesta, pa onda ponovo na brze i krivudave puteve. Ta dinamika brzog i sporog vremena je nešto što me iznova gura na konstantnu promenu između ta dva stanja.

Putovanje motorom je za mene jedna vrsta meditacije. Dinamika brzog i sporog vremena je nešto što me iznova gura na konstantnu promenu između ta dva stanja

Tvoja supruga Sesilija je iz Argentine, a njen životni cilj, dok je studirala menadžment, bio je da bude nezavisna i da vidi svet. Gde i kako su se našle dve srodne duše pre nego što su krenule u planetarnu ekspediciju?
Upoznali smo se na roštilju koji je organizovao zajednički prijatelj naših prijatelja u jednom berlinskom parku. Prilično random, ako izuzmemo da su Argentinci i Srbi ljubitelji dobrog roštilja, ali važno je da su naše varnice bljesnule!
Sesilija je imala drugačiji tip putovanja od mene. Dok sam ja imao bazu iz koje sam skakao na putovanja, ona je imala više baza na kojima bi ostajala po par godina i potpuno osetila život, kulturu i prirodu u državama Evrope u kojima je živela – u Madridu, Parizu i evo sada u Berlinu.
Ubrzo smo skontali da imamo iste životne motive, samostalnost i putovanja, i krenuli da ih ispunjavamo zajedno. Spaja nas i ta potreba za dinamikom između brzog i sporog vremena.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Od prošle godine vodite travel blog Nothing Like Reality, ti si zadužen za vizuelne impresije, a Sesilija piše putopise… Otkud blog? Deluje veoma podsticajno jer svim dajete savete i detaljne informacije – od toga kako uštedeti i kako isplanirati maršrutu do toga koliko vode poneti. Turiste pretvarate u travelere – kako ti vidiš razliku između ova dva načina da se vidi svet, danas kada je online sve moguće isplanirati?
Kako smo oboje zainteresovani za istraživanje planete, ubrzo smo organizovali nekoliko avantura po Evropi i putopise delili preko privatnih naloga na Facebooku i Instagramu. Utisci su bili odlični i počela su da nam stižu pitanja oko raznih aspekata putovanja. Odgovarali smo lično prijateljima, a onda smo uvideli da radimo copy-paste rečenica. Tada smo i došli na ideju da putujemo makar pola godine po svetu i kockice su se složile. Odlučili smo da napravimo blog o našim putovanjima koji bi nam rešio dva problema – da jednostavno vodimo dnevnik putovanja iz koga bi potencijalni traveleri mogli da nauče lekcije iz naših iskustava, dobiju detaljne informacije o mestima i. najvažnije – inspiraciju da krenu na sopstvena putovanja. U isto vreme, porodica i prijatelji bili bi u toku sa našim kretanjem.
Glavna razlika između turiste i travelera je u načinu putovanja i samim tim u iskustvu koje se doživljava. Turisti imaju vodiča i unapred definisanu rutu, dok prevoz, hrana i smeštaj organizuje agencija. Vaše je, kao turista, da se isključite i odgledate film u fizičkoj realnosti. Vi ste pasivni consumer.
Traveleri sami kreiraju svoje iskustvo odabirom lokacije i načinom prevoza, mahom sami spremaju hranu od lokalnih proizvoda, prenoćište je u retkim slučajevima u hotelima, obično se bira kampovanje, volontira u zamenu za smeštaj (WorkAway) ili iznajmljuje soba od lokalnih stanovnika (AirBnB). Vaše je, kao traveler, da se uključite u vašu avanturu i igrate igricu u kojoj ste vi glavni karakter. Na taj način, ne samo da ćete naučiti mnogo više o destinaciji već ćete na licu mesta imati daleko bliži i dublji odnos sa mestom i ljudima.

Turisti imaju vodiča i unapred definisanu rutu, prevoz, hranu i smeštaj koje organizuje agencija. Treba samo da se isključe i odgledaju film u fizičkoj realnosti. Turista je pasivni consumer

A koliko detaljan plan može da predupredi nepredvidivost kao važan deo avanture?
Naći granicu između detaljnog plana i improvizacije na putu jeste težak zadatak. Sa jedne strane, ne želite da otkrijete sve pre nego što ste krenuli, dok sa druge strane, najviše zbog sigurnosti, želite da znate što više o mestu, šta videti, gde jesti, kakav smeštaj uzeti i, naravno, šta izbegavati, koji su običaji, zakoni, valuta itd.
Naše trenutno rešenje je nešto što zovemo teaser istraživanje. Prvo krenemo od fotografije, na raznim sajtovima kao što su Instagram, 500px, Flickr, EyeEm pronađemo šta nam je interesantno i dobijemo inspiraciju. Ako nas privuče lokacija, uradimo brze preglede cena smeštaja, izbora hrane i kulturnih dešavanja. Od prikupljenih podataka izračunamo okvirni budžet u vremenskom i finansijskom smislu i obeležimo lokaciju na mapi. Mi koristimo sajt Furkot za planiranje rute. Topla preporuka!
Za naš put po Južnoj Americi na taj način smo obeležili sve potencijalne lokacije i samo gledajući na raspored markera redosled puta se sam sklopio. Dublje istraživanje obično radimo na licu mesta jer se dosta dobrih saveta dobije od lokalaca. Postoji još uvek dosta skrivenih dragulja koji nisu na internetu i to utiče na osećaj zbližavanja sa mestom i ljudima. Najbolju klopu gotovo nikada nećete naći na internetu! Sa druge strane, internet je odličan za tehničke informacije, poput recimo raspona cena smeštaja. Postoji nekoliko aplikacija za mobilne gde drugi traveleri obeležavaju dobre i skrivene lokacije na mapama i one su nama dosta pomogle. Kampovali smo na najlepšim vidikovcima koristeći Maps.me i iOverlander aplikacije.

Južna Amerika, daleka i egzotična. Buenos Ajres, glavni grad Argentine iz vašeg ugla. Koliko je potrebno vremena da se taj grad istinski doživi?
Ja, kao city hater, kažem tri dana! Sesilija predlaže minimum nedelju dana, ali zavisi dosta od toga da li poznajete nekoga ili ne. Ja sam imao sreću da Sesilijina sestra i njen dečko žive tamo i poznaju grad kao svoj džep. Tako smo mi iskusili lokalni život tokom celog boravka, dok nam je za turizam trebalo svega dva dana. Ako ne poznajete nekoga i ne znate španski, trebaće vam mnogo više vremena da dođete do informacija o mestima i događajima koje jednostavno ne možete naći na internetu.

Kao traveler, vaše je da se uključite u vašu avanturu i igrate igricu u kojoj ste vi glavni karakter, ne samo da ćete naučiti mnogo više o destinaciji već ćete na licu mesta imati daleko bliži i dublji odnos sa mestom i ljudima

Patagonija, daleki južnoamerički jug, postojbina dinosaurusa, prešli ste njen južni i severni deo, Argentinu i Čile. Nepregledni predeli bez vegetacije, vulkani, lagune, pećine, Andi… Šta je na vas ostavilo najjači utisak, ukratko, opširno sve piše na vašem blogu.
Tišina! Imao sam problem da zaspim jer bi svaki zvuk bio izuzetno glasan! Smešno je da sam u jednom momentu stavio čepove u uši usred te tišine kako bih prigušio i najmanji zvuk i mogao da spavam.
Ali retki su i ti trenuci tišine zbog huka vetra! Vetar je vaš najveći neprijatelj u Patagoniji. Zato je dobra jakna vaš najbolji prijatelj! Na nekim mestima je toliko duvalo da je bilo teško stajati u mestu.

Vetar je vaš najveći neprijatelj u Patagoniji. Zato je dobra jakna vaš najbolji prijatelj!

Peru, Stazom Inka u pohod na Maču Pikču išli ste peške. Šta je na toj ruti najimpresivnije?
Taj osećaj da ste Inka Chasqui, odnosno pismonoše koje su trčale tim stazama sa kodiranim porukama. Mi smo se potpuno ubacili u priču kako treba da dostavimo važnu poruku o španskim trupama caru Atahualpi u hramu Sunca. Kad je bilo najteže, ta misija bi nam dala snage… i, naravno, žvakanje lišća koke!
Najbolji trenutak je poslednjeg dana – rano pre zore počinjete finalni trek. Stižete na Sunčevu kapiju sa koje se pruža prvi pogled na veličanstvenost Maču Pikčua obasjanog prvim jutarnjim zracima sunca!
Sesilija ovih dana završava članak o našem istraživanju istorije Inka civilizacije i kako smo pratili njihove korake od prethodne civilizacije Tivanaku sve do pada pod špansku vlast. Bio je to jedan pravi vremeplov i otkrivanje istorije i mitologije tog vremena. Kao što svaki put u Peru treba da uključuje, i naš je obuhvatio istraživanje peruanske džungle i starih tradicija. Volontirali smo par nedelja kod jedne šamanske porodice u blizini grada Pukalpa i upoznali se sa biljkama Amazona. Pisaćemo i o tim iskustvima na blogu.

Postoji još uvek dosta skrivenih dragulja koji nisu na internetu i to utiče na osećaj zbližavanja sa mestom i ljudima. Najbolju klopu gotovo nikada nećete naći na internetu!

Puna četiri dana, 72 sata, auto vam je bio zaglavljen u skoro živom blatu u pustinji severne Argentine – daleko od civilizacije, bez signala za mobilni, sa malo vode i malo kolačića, pešačili ste skoro 50 kilometara skoro bez kiseonika na 4.700 metara nadmorske visine! Kako se čovek oseća u takvoj situaciji, šta mu prolazi kroz glavu? Dok sam čitala vaš tekst o tome, imala sam utisak kao da gledam film i morala sam nekoliko puta duboko da udahnem.
Osećaj je kao da vas je neko ubacio usred igrice čija pravila delimično poznajete, ali bez uputstva ili mogućnosti da resetujete nivo. Svi problemi nestaju i svedeni ste na osnovni životni nagon za preživljavanje.
Razmišljate o svim najbližim ljudima u životu i svim neizgovorenim stvarima koje ste hteli da kažete, a niste. Osećate ljubav i u tom momentu više niste bitni vi, već svi ti ljudi kojima ćete nedostajati ukoliko se ne izvučete. To vas zaista gura dalje.

Da li uvek nosite upaljač, vojnički nož, filter za vodu i parče konopca? Kaže Sesilija da vas je to spaslo?
To su najosnovniji alati za svakog travelera i sada možemo da potvrdimo to iz iskustva. Bez noža ne bih uspeo da obijem vrata kuće u napuštenom selu, bez upaljača ne bismo imali vatru koja nam je poslužila za spremanje „hrane“ i grejanje tokom noći, bez filtera za vodu rizikovali bismo trovanje, a konopac je univerzalna alatka, nama je poslužila da nosimo ašov na leđima. Da se sve može uz pomoć štapa i kanapa, još jednom je potvrđeno!

Posetili ste i Iguazu vodopade. Fotografije su divne, mnogo je korisnih saveta kako tamo stići, a mene zanima i akustična dimenzija – huk vode koja pada?
Ah da, taj zaglušujuć šum diže adrenalin u krvi! Toliko je glasno da je osećaj kao da ste na koncertu jer vičete sve vreme i jedva čujete šta vam neko govori. Obavezno treba uzeti turu gde vas čamcem provozaju ispod vodopada! Nezaboravno iskustvo! Svakako bih preporučio da se obiđu sve staze parka jer te sporedne ture slabo posećuju turisti i imaćete potpuno iskustvo džungle.

Putovanje po Južnoj Americi je samo delić vaše travelerske karijere koja, čini se, brzo napreduje. Uskoro ćemo čitati o vašoj avanturi sa jedrenja po Evropi? Šta ste sve obišli i gde ste se sve usidrili?
Da, ovo je četvrta godina da jedrimo po Evropi na brodu Matenka moje drugarice Elise. Njen otac je sam sagradio jahtu dugu 14 metara, ali je zbog bolesti preminuo krajem 90-ih. Ona je nastavila njegov san da brod stalno plovi.
Obišli smo zapadnu Italiju, deo oko Rima, Korzike i Sardinije, zatim južnu Španiju i Portugal od Malage do Lisabona, a onda smo iskusili i ozbiljnije jedrenje u severnom delu Evrope, od Amsterdama do Hamburga, i konačno u Norveškoj od Stavangera do Bergena. Vetrovito i kišovito!
Upravo se spremamo za polazak na jedrenje od južne Španije do Kanarskih ostrva. Elisa ove godine obeležava 30 godina otkako je njen otac prešao sa Kanarskih ostrva do Barbadosa, pa će se i ona uputiti istom rutom krajem godine. Jedrenje je od mog prvog iskustva, kad nisam znao ništa o tome, izraslo u višegodišnji projekat i hobi. Osećaj je kao da putujete svemirom, ali u dve dimenzije. Imate punu slobodu kretanja, ali na jednoj ravni. Noću se vidi svaka zvezda Mlečnog puta, pa je utisak još izraženiji. Brod je vaša mobilna kuća koja zahteva konstantno održavanje. Deo ste posade i timski rad je jako važan deo svake ekspedicije. Luke i marine su kao baze na planetama na kojima se popune zalihe hrane, vode i struje, čuju lokalne priče starih mornara i prenoći u mirnim vodama. Kada siđete sa broda, hodanje po zemlji je tvrdo i teško, nije fluidno i talasasto. Zbog svega toga, brzo poželite da se vratite na brod i ponovo razapnete jedra.

Luke i marine su kao baze na planetama na kojima se popune zalihe hrane, vode i struje, čuju priče starih mornara i prenoći u mirnim vodama. Kada siđete sa broda, hodanje po zemlji je tvrdo i teško, nije fluidno i talasasto

Moramo da pomenemo i veoma zanimljiv roadtrip oko bivše Jugoslavije, pa onda po zapadnoj Turskoj, lov na polarnu svetlost u Norveškoj, zujanje po Tajlandu… Kada ćemo to moći da vidimo i o tome čitamo?
Huh, da! Imamo dosta toga u backlogu, ali za svaki članak je potrebno vreme da se spremi sav materijal. U planu je da pomenute avanture objavimo do kraja godine.
Kada smo napravili plan za Južnu Ameriku, odlučili smo da kao probu teaser načina planiranja i putovanja, testiramo na obilasku država bivše Jugoslavije. Obišli smo sve osim Makedonije, jer nismo imali vremena jer smo ostali duže na Tari, mojoj omiljenoj planini, ima nešto magično tamo, a i Sesiliji su se najviše svideli predeli, pa smo ostali do poslednjeg dana.
Iskustvo polarne svetlosti je zaista vanzemaljsko! Sve se pretvori u staru rusku bajku i odjednom ste u zemlji čuda. Ljudi misle da je skupo i teško organizovati takvo iskustvo, ali nadam se da ćemo u našem članku o tom putu razbiti i taj mit.
U Turskoj smo istraživali antičke i napuštene gradove kao što su Efes i selo Kajakoj i uživali u izvrsnoj kuhinji malih sela na obali mora.
Na Tajlandu sam bio za Novu godinu na Full Moon Partyju i vozio skuter po ostrvima. Predivna priroda, ali previše turistički. Osim što je stvarno jeftino, čak i ako su cene povišene za turiste, nisam siguran da bih ga ponovo posetio. Jednostavno, nije mi kliknulo u Aziji.

Iskustvo polarne svetlosti je zaista vanzemaljsko! Sve se pretvori u staru rusku bajku i odjednom ste u zemlji čuda

Uskoro ćemo videti i film sa nekih putovanja?
Evo, kao što spomenuh, spremamo se za jedrenje do Kanarskih ostrva, a onda pravimo pauzu dok ne sredimo sve materijale koje imamo. Tu spada i nekoliko video-klipova koji su već u montaži. Jedan je sa jedrenja, a drugi sa našeg puta po Južnoj Americi. Iako još ne mogu da preciziram datum, najkasnije bi jedan od njih trebalo da bude objavljen do kraja godine.

Ukoliko neko želi da postane traveler, daj nam brzo neku destinaciju kao prvi korak – za razbijanje straha.
Otvorite mapu, obeležite krug od 500 km i krenite sa našim teaser pristupom. Lokalna okolina će vam drastično smanjiti nivo stresa zbog nepoznavanja tehničkih detalja neke strane zemlje, a siguran sam da ima dosta mesta koja nikad niste obišli. Čak i u vašem rodnom gradu! Probajte da kampujete, ili da nađete dobar deal za prenoćište direktno na lokaciji. Improvizujte i probajte. Naučite iz grešaka i zapamtite koje ste radnje stalno ponavljali, a onda nađite bolji pristup. Budite spremni na to da prvih nekoliko puta možete osećati nelagodnost, pa i strah zbog neizvesnosti, ali brzo se čovek navikne na promenu i onda čin putovanja postaje druga priroda!

Kao jednu, možda ne tako popularnu destinaciju, izabrao bih Portugal. Predivna obala, izvrsna hrana, gostoljubiv narod i svi pričaju dobar engleski, a cene pristupačne! Istražite!

The post Marko Kecman: Zavrteli smo globus i sad osvajamo nivoe u našoj travel igrici appeared first on 42 magazin.

Kad stigne leto i temperature kao u tropima, svi razmišljajmo o peščanim plažama, udobnim ležaljkama i vodi, u svakoj njenoj formi – za plivanje, plutanje, prskanje, potapanje, ronjenje, skakanje – bitno je samo da asocira na morske nijanse i da je ispod vas umesto betona pesak. E ta atmosfera dalekih egzotičnih destinacija poslednjih godina verno je preneta i u mnoge evropske gradove, tako da su urbane plaže postale zaštitni znak nekih evropskih gradova daleko od mora. Predstavljamo vam pet top gradova koji su od reka u samom centru napravili svoje Kopakabane.

Pariz
Na vrhu ove liste nalazi se Grad svetlosti u kojem je još 2002. pokrenut projekat Paris Plages. Do sada je na obale Sene nasuto 5.000 tona peska, a osim što su na njemu postavljene ležaljke i nikli barovi, napravljeni su i tereni za odbojku na pesku, tako da je doživljaj potpun. Poseban deo pariske plaže namenjen je porodicama sa decom, Berges de la Seine osmišljen je u eko-urbanom stilu sa dečjim igralištem i vodenim atrakcijama. Uz mnogobrojne barove i restorane na vodi, nedavno je otvoren i luksuzni plutajući hotel Off Paris Seine, a radi se i na izgradnji tri bazena u oblasti Basin de la Villete, u koje će biti uloženo milion i po evra. Posle odluke da se uz obale Sene zabrani saobraćaj, zagađenje je smanjeno za četvrtinu, a dobra vest je i to da je voda ove reke bakteriološki čista, toliko da će se njome puniti bazeni, a biće dozvoljeno i kupanje u Seni. Pariska plaža zvanično se otvara 18. jula, sezona kupanja traje do 21. avgusta, a u tom periodu i do 1.000 ljudi utočište od vrelog gradskog asfalta pronaći će u plavo-zelenim oazama u srcu grada.

Voda u Seni je bakteriološki čista, toliko da se njome pune bazeni kraj reke, a dozvoljeno je i kupanje u reci

Berlin
Zahvaljujući mnogobrojnim barovima duž reke Špre u samom centru Berlina, ovaj nemački grad poznat je kao nabolji u svetu za letnja opuštanja. The Strandbar Mitte Bar epicentar je zabave, gde se na pesku ispod palmi tokom dana leškari na ležaljkama uz picu i pivo, a uveče se održavaju časovi plesa, filmske projekcije i DJ žurke. Za ljubitelje rege muzike tu je family friendly afričko-karipski bar YAAM, a za one koji više uživaju u privatnoj atmosferi nudi se mogućnost iznajmljivanja splavova na kojima se može prirediti sopstveni barbecue party.

Beč
Još jedan grad u našem okruženju koji i te kako koristi draži Dunava jeste glavni grad Austrije. Ako ste nekada leti prelazili bečke mostove, mogli ste da zapazite velike plutajuće bazene naslonjene na splavove-restorane, gde žurke u kupaćim kostimima počinju već tokom dana, a traju do duboko u noć. Ipak, pravi „morski“ doživljaj možete sebi priuštiti na Danube Islandu, rečnom ostrvu dugom 21 kilometar, na kojem su smeštene peščane plaže, travnate površine i kamenite uvalice sa mnogobrojnim bistroima i restoranima. Provod je garantovan za sve generacije. Većina turista tokom letnjih meseci šoping u centru radije menja za kuliranje u nekoj od ovih oaza.

Pravi „morski“ doživljaj čeka vas u Beču na rečnom ostrvu na Dunavu. Dugo je 21 kilometar, a na njemu su peščane plaže, travnate površine i kamenite uvalice

Amsterdam
Priča se da je Amsterdam Roast naj kul urbana plaža u ovom delu sveta. Smeštena je u blizini industrijske zone ispunjene brodovima koji čekaju remont, posuta je peskom, a opremljena je mnogobrojnim retro ležaljkama i umetničkim delima od recikliranog otpada. Poznata je i po velikoj pijaci na kojoj se mogu naći mnoge vintidž stvari, a ljubitelji sedme umetnosti ovde najviše vole da provedu veče na otvorenoj filmskoj projekciji. Naravno, uz hektolitre piva, travu i još neka sitna zadovoljstva koja su samo ovde dozvoljena.

Varšava
I Varšava je, možda neočekivano, na listi gradova koje obavezno treba posetiti zbog provoda na gradskoj rečnoj plaži. Orijentir je most Poniatowski i prostor ispod njega. Prostor je popločan drvenim daskama na kojima se nalaze neki od najpoznatijih chic barova i klubova. Tokom dana ovde se organizuju turniri u badmintonu, odbojci na pesku, te frizbi avanture, a noći su rezervisane za žurke. Sreda je tradicionalno namenjena ljubiteljima filmske umetnosti.

The post Top 5 urbanih plaža: More je tamo gde su sunce, ležaljka i pesak – na reci appeared first on 42 magazin.