Sara Radojković je dramaturškinja po struci, ali se oduvek trudila da pisanje usavršava u što više žanrova, pravaca i formata. Kaže da je, što se pisane reči tiče, ona jedan pravi multipraktik – radila je u brojnim redakcijama kao novinarka, u agencijama kao kopirajterka, pisala je za pozorište i film, zanima se za pisanje scenarija za VR i igrice, a mi smo je pozvali da nam priča o njenoj najnovijoj knjizi baš sjajne poezije – Vežbanka za strah.

Sonja je po struci arhitekta, ali je svi znaju kao ilustratorku. Živi u Parizu, ali s vremena na vreme svrati u rodni Novi Sad ili Beograd kako bi ispromovisala neki svež, genijalan i vizuelno bogat ilustratorski projekat. U jednoj od takvih akcija uspela sam i da je uhvatim – zajedno sa Sarom, ona je koautorka pomenute knjige Vežbanka za strah. Dok nas je Sara omađijala rečima, Sonja je to uradila svojim sada već prepoznatljivim ilustratorskim stilom.

Saro, kažeš da si multipraktik kada je o pisanju reč. Kako takva karijera izgleda?
S jedne strane je uzbudljivo, ali, s druge strane, nisam sigurna da je to najbolja poslovna strategija (smeh). Čini mi se da živimo u vremenu poslovnih niša i da ljudi koji se opredele za usavršavanje u jednom smeru brže dolaze do uspeha. Uspeli su da se profilišu i postanu prepoznatljivi. Ne znam koliko ja mogu da budem prepoznatljiva kao multipraktik (smeh).

Sonja, ti, takođe, radiš dosta raznovrsnih projekata.
Jeste, ja sam ilustratorka, čini mi se da ljudi najpre prepoznaju mape gradova koje sam radila, ali sam i dizajnerka brendiga ili vizuelnih identiteta, pozivnica za venčanja, radim sa dosta različitih klijenata… Držim radionice…To je do osobe, čini mi se. Neko prosto hoće da koordinira različite stvari, neko ne. I to je sve u redu.

Meni je totalno okej da se još uvek pronalazim u raznim poslovima

Nedavno sam dobila ponudu da uredim jedan Instagram profil, što se meni dopalo. Tako da odjednom postajem i neka vrsta content kreatorke. Uzbudljivo!

Kada je reč o Vežbanci za strah, čini mi se da vas je tu spojila crta zajedničkog interesovanja za ženska pitanja. Saro, ti si pisala o problemima s kojima se kao žene susrećemo u današnjem društvu, dok je Sonja imala nekoliko projekata na slične teme. Meni je omiljen Kakva ženska, knjiga koja govori o ženama iz 19. i 20. veka koje su na našem području ostavile istorijski trag.
Sara: Da nije bilo knjige Kakva ženska, verovatno ne bih bila upoznata sa Sonjinim radom. Upravo tako sam je otkrila i napisala članak o njoj. Kada sam razmišljala o objavljivanju knjige poezije i crtežima koji tu poeziju prate, pomislila sam kako bi bilo dobro da te dve stvari budu u konrtapunktu. I setila sam se Sonje, kao devojke koja se bavi nekim ozbiljnim pitanjima, ali na jedan lep, drugačiji i krajnje prijemčiv način. To mi se baš dopada.
Sonja: Kažu mi često da je to što radim „ženskasto“. Ne znam da li je to zaista tako, ali nemam problem sa tim. Za mene je to jedan lični stil izražavanja, a percipiranje istog ostavljam svima ostalima. Otvorena sam za konstruktivne komentare (smeh).

View this post on Instagram

morning faves

A post shared by Dunja Jovanović (@third_girl) on Feb 10, 2019 at 12:03am PST

Važbanka za strah je prepuna divnih ilustracija. Kako ste izabrale onu za koricu?
Sara: Na koricama se nalazi ilustracija ogledala, što je vrlo sugestivno. Brzo smo se oko toga dogovorile, prosto – smisleno je, a ne naročito proračunato. Iako imam iskustva u advertajzingu, za potrebe ovog projekta vodila sam se isključivo intimnim osećajem.

Pa da, ova zbirka poezije treba da nađe svoje kupce, a ne da ih namami.
Sonja: Za sve one koje imaju hrabrosti da se suoče sa svojim strahovima. Iako, eto, kažem da moje ilustracije opisuju kao ženskaste, ja bih volela da je poruka koju one prenose univerzalna i razumljiva baš svima.
Sara: Naravno, ovu vrstu stvaralaštva ne treba opterećivati rodnim pitanjima.

Saro, kako izgleda baviti se poezijom u Srbiji? Danilo Lučić, urednik Kontrast izdavaštva, rekao nam je da je izdavanje poezije danas antikapitalistčki čin.
Zaista Kontrast ima taj altruistički momenat, gde niko što se objavljivanja poezije tiče ne računa na profit.

To je pre svega stav, da ulažu u poetsku scenu i ne dozvoljavaju joj da nestane

Iako se te knjige ne prodaju u ogromnim tiražima. Danas nije teško objaviti bilo šta – svako može biti samizdat. Prvu zbirku poezije koju sam napisala sama sam objavila. Naravno, ona je prepuna stvari koje danas ne bih sebi oprostila, ali eto – tada sam poželela da imam knjigu i zaradila sam dovoljno da sam mogla sebi to da priuštim. Te knjige sam besplatno podelila, nisam ih prodavala i zarađivala na njima. Naravno, s Vežbankom za strah je potpuno druga priča. Tu je uložen ozbiljan rad, i spisateljski i urednički, kriterijumi i ciljevi bili su mnogo viši.

Pitam to zato što je, iako se to na promociji vaše knjige nije videlo, publika koja u Srbiji posvećeno čita poeziju – veoma uska.
Sonja: To je tačno. Evo, polazim od sebe. Volim da čitam, nije mi važan žanr, a naročito volim ilustrovane knjige, što je sasvim logično. Ipak, teško pristupam poeziji. Kada sam dobila priliku da sa Sarom radim na ovoj knjizi, morala sam da se suočim sa njom, a u tom suočavanju sam je i zavolela. Rekla bih da je poezija, pre svega, veoma lična. Ipak, mislim da se ovde poezija najpre vezuje za neka prošla vremena, pogrešno je koncipiramo, uglavnom ne znamo kakva je zapravo savremena poezija.
Sara: Poezijom sam počela da se bavim nakon jedne književne radionice, na kojoj sam upoznala mnoge ljude koji pasionirano pišu pesme. Iako dramaturgija i književnost nisu sasvim bliske oblasti, mene su oni zadivili svojom željom da uopšte formiraju poetsku scenu, a kasnije je održavaju živom i rade na njenom rastu i razvoju. I uspevaju. Danas za npr. pesnika Marka Tomaša možemo da kažemo da je neka vrsta zvezde, kao i za pesnikinju Milenu Marković. Tu je i Ognjenka Lakićević… Dakle, publike ima, samo joj se treba obratiti na jasan i razumljiv način.

Sara Radojković i Sonja Bajić na promociji knjige “Vežbaka za strah”

Kakav je fidbek vaša knjiga zasada dobila?
Sara: Pozitivan, baš. Najviše od te ekipe pasioniranih pesnika koju sam malo pre spomenula, što mi je posebno drago. Rekli su da je – sve na svom mestu. Taj komentar mi se posebno dopada. A super mi je i što mi je par ljudi reklo da sam ih prevarila – da su ih korice navele na nešto lagano, kao da će unutra naći pop pesmice za relaksaciju, a da su ih pesme onda sasvim neočekivano raznele. A to smo baš i očekivale – da spojimo tu neku pop prijemčivu formu, jednostavne reči, uglavnom kratke pesme, divne nežne pametne ilsutracije i da cela stvar onda polako krene da se otvara u hiljadu nevidljivih slojeva. Na prvi pogled mala slatka knjižica iz koje neočekivano samo grune neka sila.

Primetila sam da je dosta slikana i deljena na društvenim mrežama, što je dosta važno.
Sara: Verovatno je to zbog ilustracija. Moja poezija nije previše hermetična, ali nije baš najkomunikativnija, barem ne u onoj meri u kojoj je to, na primer, ona koju piše Rupi Kaur. Sa njenom svakom pesmom može da se poistoveti skoro svaki čovek, moje su jednostavne, direktne i otvorene ali nekada malo teže. Na par njih baš svi odreaguju i one su se najviše i vrtele po mrežama, ali nije baš da će svaki čovek, kao na Rupi, klimnuti glavom i usvojiti je kao mudru izreku. Eventualno onaj mnogofejvovani citat na Kontrastovom instagramu „Danas te boli ono što će sutra biti plodna zemlja“. Milim da u životu nisam imala 3k fejva kada bi se sve moje objave sjedinile ikad.

View this post on Instagram

U galeriji Polet, 9. februara održaće se promocija interaktivne ilustrovane zbirke poezije „Vežbanka za strah“. A kako se po mišlljenju pesnikinje Sare Radojković strah prevazilazi? ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ „Iskrenošću i suočavanjem. Zvuči mnogo jednostavnije i lakše nego što jeste. Prosto, u prirodi straha je da pritiska, ali u prirodi ljudi je da budu slobodni. Zato je mnogo lakše suočiti se sa strahom kada u sebi imamo jasan oslobađajući osećaj koji struji našim bićem a javlja se kada se lišimo tako teškog tereta kakav je strah. Ljudi su danas skoro pa navikli da žive u strahu, adaptirali su se na strah kao što se u gradovima adaptiramo na zagađen vazduh. Taj strah najčešće nastaje onda kada poverujemo u to da smo kao pojedinci nemoćni i da smo u milosti i nemilosti nekih drugih ma ko oni bili – sudbina, vlast, partner. Istina je naravno sasvim drugačija, mi smo jedini vladari naših bića. Samo je i sama istina ponekad zastrašujuća pa postoje razni razlozi zbog kojih biramo da od nje okrenemo glavu.” ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ Zbirka “Vežbanka za strah” u prodaji će se naći od 8. ferbuara, Više informacija uskoro na www.kontrastizdavastvo.rs #vrednoprice #kontrast_knjige #kontrast_izdavastvo #vežbankazastrah #sararadojković #sonjabajić

A post shared by Kontrast izdavaštvo (@kontrast_izdavastvo) on Jan 30, 2019 at 5:55am PST

Sonja: Dobila sam fidbek od nekih ljudi koji čitaju poeziju i rekla bih da ih je emotivno probudila, a to je upravo ono što se i meni dogodilo kada sam počela da sarađujem sa Sarom na zbirci. Presek poezije i crteža doprinosi dopadljivosti knjige nadam se, pa će i oni koji nisu preterano zainteresovani za poeziju možda eto uživati u ilustracijama. Uglavnom, to je jedna mala knjiga koja zaista puno toga nudi.
Sara: Mi smo poželele da ta knjiga postane nečiji lični predmet – da je čitaju, da po njoj zapisuju svoje misli, crtaju, dopunjuju je, boje, menjaju i prilagođavaju sebi. Poezija jeste ličan, intiman čin i jako mi je zanimljivo na koji način će je razni i različiti ljudi doživeti.
Sonja: Kada mi je Sara dala rukopis, moram priznati da sam se automatski povezala sa njim. Pročitala sam ga čak tri puta pre nego što sam počela da ilustrujem. Kada sam osvestila način na koji se čitaju i razumeju pesme, kada sam ih doživela, poželela sam da napravim crteže koji će raditi istu stvar – biti različito percipirani od svakog ko ih posmatra.

I, naravno, dajem vetar u leđa svima onima koji žele da docrtaju, oboje, izbrišu nešto sa svake strane u knjizi

Saro, na koju pesmu si dobila najviše komentara?
Sara: Na Prosto rečeno, jer je tačna a prosto rečena, očigledno(smeh) Ali i na pesmu San o prečici. Tu pričam o nekoj vrsti samoubistva, zamišljenom samoubistvu i odmoru od života. Moja majka je to vrlo emotivno doživela. Svako ko oseti težinu te pesme pozvan je da se iskali na knjizi, da je ižvrlja, dopiše, pocepa… Meni je prijalo da neku frustraciju iskalim kroz pesmu, sigurna sam da će i drugima prijati da se oslobode svojih upravo kroz našu knjigu. Mračne misli su najtoksičnija stvar na svetu i nikome ih ne želim, ali hajde da od njih pravimo barem lepu poeziju.
Sonja: Ona je neka vrsta dnevnika, a znate šta se sa dnevnikom radi – uništava se (smeh)!

The post Sara Radojković i Sonja Bajić: Vežbanka za strah je slatka knjižica iz koje neočekivano grune sila appeared first on 42 magazin.

Murali koji emituju jedan talas smirujuće energije i bude sve one tanane emocije. Tako mi percipiramo Artezove radove koji se nalaze na zgradama širom sveta – od Brazila do Indije. Njegovi počeci krenuli su crtanjem grafiti slova, a zatim i crtanjem karaktera i ilustracija na zidovima manjeg formata. Svi ovi koraci ishodovali su oslikavanjem fasada velikih razmera. Nedavno je imao samostalnu izložbu u Torinu, kao i realizaciju jednog od njemu najvećih izazova do sada – murala Soñando con San Borondónu Santa Kruz de La Palmi u Španiji, dimenzija 450 metara kvadratnih.

Reci nam nešto više o tvom poslednjem muralu.
Soñando con San Borondónje mural inspirisan legendom o San Borondonu, misterioznom ostrvu u Kanarskom arhipelagu, koje se pojavljuje i nestaje na leđima kita. Legenda mi je bila veoma inspirativna i veoma brzo sam pronašao pristup koji mi je dozvolio da se stilski uklopim i da na svoj način ispričam priču o misterioznom ostrvu. Najveći izazov na ovom zidu je nastao zbog kratkog trajanja projekta, pet dana, i platforme za visinske radove koja nije bila na motorni pogon već sam morao da je ručno spuštam i podižem na visinu od 20 metara (jedan sat gore, jedan sat dole). Na sreću, vremenski uslovi bili su na mojoj strani, tako da sam uspeo da završim crtanje u predviđenom roku!

Gradovi su zapravo poligon za interakciju između ljudi, a murali su odličan način da se sa ljudima stupi u kontakt!

Prevashodno oslikavaš motive ljudi i prirode. Koja je simbolika te simbioze?
Elemente prirode sam uključio u svoj rad pre svega iz želje da na svoj način doprinesem ozelenjavanju urbanog prostora i da doprinesem stvaranju atmosfere koja meni lično najviše leži, tj. okruženja u kom je priroda dominantna. Što se tiče motiva ljudi, oni su prilično zahvalni kada želite da na slici ispričate neku priču, a ja se trudim da za sobom ostavim radove koji će moći da uspostave dijalog sa posmatračem.

S obzirom na to da si studirao arhitekturu, da li je ona uticala na tvoj umetnički izraz i, ako jeste, na koji način?
Studije arhitekture su najviše uticale na moj odnos prema prostoru i potrebu da svaki rad uklopim u postojeći ambijent. Takođe su mi pružile puno tehničkog znanja koje mi veoma znači, pogotovu kada se radi o produkcijskom delu koji obavezno prati projekte oslikavanja fasada velikih razmera.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Sarađivao si sa različitim street artistima. Kakva su ti iskustva tih kolaboracija?
Kolaboracije su odličan način da odstupite od svog stila, napravite kompromis i isprobate nešto novo. Takođe su jedan od najboljih načina da steknete prijatelje i naučite da komunicirate sa ljudima koje ne poznajete. Mislim da su mi kolaboracije sa umetnicima pomogle da kasnije lakše komuniciram sa organizatorima različitih projekata i da nađem zajednički jezik potreban kako bi projekat bio sproveden u delo.

Mislim da se scena ulične umetnosti u Srbiji polako ali sigurno razvija. Nažalost, deo scene koji se tiče galerijskog izlaganja još uvek ne postoji ili je toliko zanemarljivo mali da ne može ni da se uporedi sa Evropom

A iskustva slikanja u različitim zemljama?
Svaka zemlja sa sobom nosi neko novo iskustvo. Ta iskustva su u 99 odsto slučajeva vezana za ljude i to mi je posebno interesantno. Gradovi su zapravo poligon za interakciju između ljudi, a murali su odličan način da se sa ljudima stupi u kontakt!

Lokacija iz snova za oslikavanje murala?
Severni pol.

Čime se baviš u slobodno vreme?
Slobodno vreme najčešće koristim za druženje sa prijateljima, šetanje moje bokserke Iune, čitanje knjiga i odmaranje. Volim i da kuvam, tako da se ponekad upustim i u tu vrstu rekreacije.

Položaj srpske street art scene u odnosu na region i Evropu?
Mislim da se scena ulične umetnosti u Srbiji polako ali sigurno razvija. Nažalost, deo scene koji se tiče galerijskog izlaganja još uvek ne postoji ili je toliko zanemarljivo mali da ne može ni da se uporedi sa Evropom. Nadam se da će kultura kupovanja umetničkih dela i taj vid podrške uličnim umetnicima u narednim godinama uzeti maha.

U kojoj meri murali i street art doprinose zajednici u kojoj su nastali i razvoju urbane estetike?
Uticaj murala na stvaranje vizuelnog identiteta grada može da bude ogroman, naravno ukoliko odgovorne institucije prepoznaju potencijal i usmere kreativni naboj umetnika u pravom smeru. Bez podrške institucija oslikavanje murala postaje prilično komplikovano, barem kada se radi o većim gradovima.

Elemente prirode sam uključio u svoj rad pre svega iz želje da na svoj način doprinesem ozelenjavanju urbanog prostora i da doprinesem stvaranju atmosfere koja meni lično najviše leži, tj okruženja u kom je priroda dominantna

Da li smatraš da street art predstavlja konstantno izlaženje iz zone komfora?
Mislim da izlaženje iz zone komfora varira od umetnika do umetnika. Neki ljudi su manje, a neki više spremni na pravljenje kompromisa, pa samim tim i na izlazak iz poznatih okvira. Ja se trudim da nikada u potpunosti ne budem ušuškan i da i pored svog truda i rada uvek pronađem novi i zanimljiv pristup pričanju priče na zidovima.

Budući projekti?
Ovog leta me očekuje puno zanimljivih projekata, pretežno u Evropi – Albanija, Austrija, Turska, Hrvatska i Norveška su samo neke od zemalja u kojima ću u narednih par meseci ostaviti trag!

The post Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem appeared first on 42 magazin.

Dok tražimo obližnju vodu u gradu i pravimo letnje planove u glavi, već zamišljamo nerealne slike pustih ostrva sa tirkiznom vodom gde se čuju samo talasi. A sada je vreme da odemo korak dalje jer zašto biste se ustručavali kad maštate. Dakle, pošto se u mašti može svašta, zašto ne biste sagradili i kuća na steni odmah pored belog peska kojim ljudsko stopalo ne prolazi, gde samo vi možete da koračate bosi po svom novom domu koji može da izgleda recimo ovako.Uputstvo za upotrebu galerije: ove fotografije primenjujte kao vođenu meditaciju ako vam ponestane lepo mesto kojeg u sekundi treba da se setite.Ako se pitate gde je geografski locirano ovo područje, predlažemo da targetirate i zumirate ostrva Terks i Kejkos, koja predstavljaju produžetak bahamskog lanca na jugu u Atlantskom okeanu, istočno od Kube, nedaleko od Bahama. Ona su pod upravom Ujedinjenog Kraljevstva iako su na prekomorskoj teritoriji koja pripada Severnoj Americi. Kada ste ih locirali i zumirali na mapi, vreme je da uđete i zavirite u kuću.

Prednost ove lokacije jeste što se na moru mogu videti samo ribari koji u prolazu nude svoj dnevni ulov i to je sve, pa iako nisu na pustom ostrvu, osećaj je vrlo sličan ili identičan

Projekat potpisuju Rick Joy Architects, a idejno rešenje nastalo je sa idejom da porodici stvori idealno mesto za beg iz grada, maksimalno opuštanje i tišinu koju jedino prekida vetar kome se raduju jer se odlično kombinuje sa tropskim suncem.
Već na samom prilazu stiče se utisak da je ovaj građevinski kompleks organski srastao sa reljefom obale, pa deluje kao njen sastavni deo. Svetla fasadna nijansa u boji ljuske belog jajeta iliti belog peska koji je specifičan za ovo mesto komplementarna je tirkiznoj vodi, pa se međusobno intenzivno naglašavaju i jednako dolaze do izražaja.Arhitekti su se vodili kolorističkim smernicama lokacije, pa su fasadne zidove, vrata i stolariju od mahagonija, kao i zelenilo, prilagodili tako da se međusobno nadopunjuju i kako bi bili u savršenoj homogenoj harmoniji kao da oduvek pripadaju ovde. Zamisao je bila da se sagradi kuća koja ostavlja utisak kao da je nastavak njenog prirodnog okruženja.

[See image gallery at 42magazin.rs]
Plan kuće je vrlo jednostavan – u fokusu je ogromna terasa koja zapravo razdvaja, ali istovremeno povezuje spavaće sobe i privatni deo kuće na zapadu sa dnevnim boravkom, kuhinjom i trpezarijom na istočnoj strani.
Odmah ispred kuće je plitki bazen lociran između peska i pomenute terase i kao takav on okeansku vodu čini još bližom unutrašnjem prostoru koji je namenjen odmoru i relaksaciji.Cela kuća sačinjena je od ovakvih slika jer to je ključna funkcija građevine – da se oni koji u borave hedonistički relaksiraju i uživaju jednako kao u prirodi, samo je osećaj sigurnosti kakav nudi krov nad glavom umesto ležaljke i suncobrana ovde vrlo naglašen. Odavno je zadatak arhitekture da, osim što treba da osigura funkcionalan i lep prostor, obezbedi i željenu emociju, odnosno da odgovori na zahteve stanara i izazove raspoloženje i unapred targetiranu emociju koju dati prostor treba da obezbedi. Dakle, arhitektonska forma koja treba da prati funkciju sada treba da isprati i ispuni očekivani emocionalni zahtev, što bi negde bilo bliže umetničkom nego arhitektonskom delu, ali možda smo, a možda i nismo, zaboravili da je arhitektura vrsta umetnosti, pa je to sasvim u redu.

Svetla fasadna nijansa u boji ljuske belog jajeta iliti belog peska koji je specifičan za ovo mesto komplementarna je tirkiznoj vodi, pa se međusobno intenzivno naglašavaju

Kako bi bila autentična, ovu građevinu sazidali su lokalni zidari, ali korišćeni su i lokalni materijali, pa su pesak i ostali agregati iz neposredne okoline. Na taj način smanjena je na minimum potreba za uvozom građevinskog materijala. U tom duhu svesti o resursima, arhitekti su postavili cisternu za sakupljanje kišnice odmah ispod glavne terase.Pažljivo pozicionirani prozori daju tačno koliko treba sunčeve svetlosti spavaćim sobama, pa je prijatna atmosfera i u njima obezbeđena.Prednost ove lokacije jeste što se na moru mogu videti samo ribari koji u prolazu nude svoj dnevni ulov i to je sve, pa iako nisu na pustom ostrvu, osećaj je vrlo sličan ili identičan. Kada smo pitali arhitekte šta misle o svom projektu, odgovorili su da je ovo čist primer građevine koja izgleda kao da je prirodno procvetala na ovom tlu, a mi ćemo se složiti sa njima.

Dizajn: Rick Joy Architects
Foto: Joe Fletcher Photography

The post Arhitektonski hedonizam na ostrvu appeared first on 42 magazin.

Ovaj projekat nije zahtevan, ni komplikovan za izvođenje, baš naprotiv! Većina nas ovo može da realizuje u svom prostoru i to sa malo ulaganja, no minimalistički pristup u dizajnu, ali ni korišćenju prostora i načinu razmišljanja još uvek nije tako popularan kod nas. Ako pomislite da je ovo potencijalno vaš lični i samo vaš stan za odmor u koji možete da pobegnete kad god to poželite i provedete nekoliko sati relaksirajući se uz muziku i dobru kupku ili šoljicu čaja i knjigu… sada zamislite šta taj prostor treba da ima od nameštaja…

Arhitektonski tim Hiroyuki Ogawa Architects nedavno je renovirao prostor malih dimenzija u betonskoj zgradi u Tokiju, kako bi stvorio apartman iliti garsonjeru od samo 34 kvadratna metara koja se može podeliti kliznim drvenim panelima.

Ideja od koje je arhitekta krenuo u kreiranju ovog višenamenskog stana jeste da stvori prostor moji omogućava da se maksimalno opusti um i telo onog ko u njemu boravi

Ovaj stan smešten je u rezidencijalnom delu Tokija između Šibuja i Daikanjama, a simpatičan mini-prostor podeljen je na dva segmenta pomoću kliznih panela koji osim funkcionalne imaju i estetsku primenu, pa je drvo sa cik-cak paternom motiv koji dominira prostorom.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Na jednoj strani nalazi se veliki dnevni prostor sa visokim plafonom koji se po potrebi može koristiti kao dnevni boravak, trpezarija ili spavaća soba. Na drugoj strani nalaze se kupatilo, kuhinja i toalet, odnosno polovina velikog kupatila, koja može biti delimično ili potpuno odvojena od glavnog prostora pomoću kliznih panela jer se ne moraju svi otvoriti odjednom, već parcijalno.

‒ Kada se ove dve prostorije povežu, tada se stan može koristiti za aktivnosti kao što je čitanje, uživanje u filmu ili šolji čaja, pa se garsonjera pretvara u prostor dnevnog kupatila – objašnjava nam arhitekta.
Iznad kupatila i kuhinje nalazi se prostor u kupolastiom delu plafona koji se koristi kao potkrovlje, a dva velika staklena prozora stana omogućavaju dotok prirodne svetlosti koja obasjava kako glavni prostor, tako i celo kupatilo.

Neutralna paleta boja kao što su bež-bela i svetle nijanse vizuelno ostavljaju utisak većeg prostora, pa je još u idejnoj fazi projekta odlučeno o tome kada je reč o nameštaju i zidovima, dok su za pod odabrane keramičke obloge kroz ceo prostor koje ostavljaju utisak jedinstva.
Osnovna ideja od koje je arhitekta krenuo u kreiranju ovog višenamenskog stana jeste da stvori prostor moji omogućava da se maksimalno opusti um i telo onog ko u njemu boravi, a to nam potvrđuje i sam Hiroyuki Ogawa koji stoji iza idejnog rešenja.

Dizajn: Hiroyuki Ogawa Architects Inc :Hiroyuki Ogawa, Erika Okamoto
Fotografije: Kaku Ohtaki

The post Minimalizam u mini-izdanju appeared first on 42 magazin.

Na severnoj strani ostrva Vlilend u Holandiji sagrađeno je oko 200 vikend-kuća u periodu između tridesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Većina kuća je naravno privatno vlasništvo i sve su sagrađene po slobodnom nahođenu jer je bilo prostora za takav izbor. No, onda su se stvari promenile i propisima je zabranjena izgradnju novih objekata.

Dakle, šta je do tada napravljeno – to je sve što ostaje, nema dodavanja jer tako novi zakon nalaže. Lokalna politika usmerena je na održavanje postojećeg prirodnog stanja ove oblasti, pa su kuće na njemu zamišljene kao mali objekti u otvorenom pejzažu i bez ograde oko privatnih nekretnina.

I dok se trećina kuće ne vidi spolja, prizemlje ostaje prilično otvoreno jer je taj prostor okružen staklenim prozorima i pruža panoramski pogled na okolni pejzaž

Planovi zoniranja ne pružaju stvarne mogućnosti za proširenje postojećih kuća, tako ni oni koji već imaju nekretninu nemaju opciju da je uvećavaju. Međutim, deo tih kuća ne zadovoljava trenutne zahteve, pa je tako rušenje i izgradnja novih objekata najracionalnija opcija. I to je bila i sudbina ove kuće koja je sagrađena 70-ih godina, a srušena 2016.

Pre nekoliko meseci na ovom mestu nastala je nova, komforna i moderna vikend-kuća namenjena velikoj porodici, njihovim prijateljima i rođacima. Iako se nalazi na vrhu peščane dine, kuća se stapa sa okruženjem i pruža neverovatan pogled na holandsko ostrvo Vlilend.

Dovoljno je da samo bacite pogled na ovo mesto i pretpostavite da su vlasnici od arhitekata naručili malu, slatku kuću, no nije bilo tako, naprotiv. Njihov zahtev bio je da kuća primarno bude prostrana i praktična, a ne na prvom mestu lepa, kako bi mogla da odgovori njihovim potrebama. Shodno tome projektni zadatak postavljen je kao kuća za odmor u kojoj su pejzaž, enterijer i eksterijer optimalno povezani.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Glavna karakteristika objekta koja skreće pažnju na prvi pogled jeste visok krov. Ovaj neujednačen krov uklapa se po formi sa okolinom, a kolorit je odabran na osnovu vremenskih uslova koje diktira klima ostrva.

Ako zavirite ispod krova, tu su tri nivoa: u potkrovlju i podrumu nalaze se spavaće sobe i kupatila, dok je između njih prostran dnevni boravak i natkrivena terasa.

Kao deo podruma koji zalazi u peščane dine je i prekriven spoljni prostor sa ulazom. Dnevno svetlo stiže do spavaćih soba upravo preko ovog prostora, dok za prolaznike podrumski prostor ostaje potpuno skriven. I dok se trećina kuće ne vidi spolja, prizemlje ostaje prilično otvoreno jer je taj prostor okružen staklenim prozorima i pruža panoramski pogled na okolni pejzaž.

Nakon što je završena izgradnja kuće, kako arhitekte kažu, vreme je za finalni deo projekta, a to je proces kada vremenski uslovi uspostavljaju neprekidnu vezu između kuće i pejzaža i tek tada novi i tek postavljeni materijali dobijaju svoju pravu verziju, dok kuća vizuelno postaje deo prirodnog okruženja, a ne neki objekat koji odskače.

Dizajn: Borren Staalenhoef Architecten BV bna
Fotografije: Pieter Kers

The post Jedna od 200 kuća na ostrvu Vlilend appeared first on 42 magazin.

Kada vam se u rukama nađe Twiga Paterrn Bazaar jastuk, torbica, neseser ili šolja, jasno je da je reč o kvalitetno izrađenom proizvodu, ali takvih ima, pa ima, kod raznih proizvođača velikih i malih, serijskih i unikatnih. No, to se ovde podrazumeva, a kreativna rešenja i bazarska atmosfera jeste ono što nas zadržava da Luciju pitamo kako je zamislila da radi njen online orijentalni bazar, šta krije Twiga, šta je najvažnija stvar kojom morate dokorisati dom…

Twiga Paterrn Bazaar nastao je 2014. godine, šta si radila godinama pre nego što si osnovala brend?
U dva navrata bavila sam se dizajnerskim i dizajnersko-menadžerskim poslom u velikim firmama. Jednom je u pitanju bila moda, a drugi put home decor. Bilo je tu puno free lance poslova gde sam miksovala razne oblasti dizajna. Wind surfovala. Čitala. Poprilično putovala. Popunjavala privatnu biografiju svakakvim događajima, emocijama, učenjem….

Jedna od najvećih prednosti vođenja sopstvenog posla za mene je sloboda buđenja po svojoj volji. Sad ustanem kad se naspavam i na miru popijem kafu

Kako si zamišljala svoj brend dok se ideja samo krčkala u glavi?
Kao brend kućne dekoracije i aksesoara prepoznatljiv po dizajnu i upotrebi paterna, odnosno desena. Nešto što ljudi kupuju jer se momentalno zaljube, i posle dugo upotrebljavaju i nose jer su u tome prepoznali neku svoju ličnu priču ili interesovanje. Zato mi je vrlo bitan kvalitet, jastuku za koji ste se emotivno vezali ne sme da se pokvari zip ili rašije šav, torbi ne smeju da se iskrzaju drške…

Kako je tekao proces od ideje do realizacije?
Prvobitna ideja bila je da se bavim prodajom samih paterna industrijama koje ih koriste (tapete, posteljine, materijal za knjižare, moda, home decor…). Ovaj deo poslovanja bio je vezan isključivo za inostranstvo. Planirala sam da uđem i u prodaju proizvoda sa mojim paternima, ali dosta kasnije. Ja sam strejtašica, napravila sam detaljan biznis plan kad šta treba da se desi… Da bih prodavala paterne, pravila sam u Photoshopu makete kako bi oni izgledali na proizvodima. Makete su izgleda bile vrlo realne, zbunila sam publiku koja je pomislila da su to proizvodi. Pojavilo se dosta interesovanja i pitanja gde i kako proizvodi mogu da se kupe… Posle dosta premišljanja, jer sam drugačije planirala, ušla sam i u proizvodnju i prodaju. Proces pronalaženja proizvođača i izvođača bio je dosta mukotrpan. Optuživana sam za perfekcionizam, nemoguće zahteve, rigoroznost oko rokova. Sve je istina (smeh)! To je u našoj sredini ljudima baš teško da prihvate. No, beskompromisno se držim insistiranja na kvalitetu do najsitnijih detalja. Sve je to malo naporno i zahteva priličnu meru upornosti i tvrdoglavosti. I, ovo je lep deo, isplati se!

Šta se krije iza naziva Twiga Paterrn Bazaar?
Da krenem od kraja . Moja ljubav prema atmosferi orijentalnih bazara. Jasna dizajnerska orijentacija na jednostavne linije proizvoda, gde je glavni akcenat na paternu-šari. A Twiga je žirafa na svahiliju, cela stvar je vezana za šalu/dragu uspomenu iz studentskih dana.

Jako se trudim da u svoj dom u fizičkom i duhovnom smislu unesem ono što želim da bude tu, i što želim sama da dobijam u njemu

„Don’t be rational, use your Twiga madly and passionately! Have a glass of wine!“ je ono što je mene magnetski privuklo da otkrijem šta se krije iza Twiga etikete. Kako nastaje jedan tvoj proizvod uz koji ide ova poruka?
Baš mi je drago da ti se dopalo, ta rečenica dosta dobro izražava filozofiju iza Twige.
Proizvodi su u početku nastajali tako što od paterna koje dizajniram odaberem one koji su mi najdraži, izražavaju neku priču ili simboliku koja mi je bitna. Vodim računa o tome da koloritno pratim trendove. Zatim patern implementiram na ceo asortiman proizvoda koje nudim. Uradim dizajn i dam u proizvodnju. Kontrolišem sam proces proizvodnje u smislu kvaliteta i roka izrade. Kada napravim lager proizvoda, postavljam ih na sajt i u radnje gde se prodaju Twiga proizvodi. Radim promociju na mrežama.
U poslednje vreme početak procesa se malo promenio. Osim o paternu razmišljam u startu o tome šta bi kupac Twiga proizvoda želeo da ima. To je dobra filozofija, mislim da se njom Ikea, na primer, dosta služi. Na taj način u proizvod upakujem svoju estetiku, ali i ono što, na osnovu dosadašnjeg poznavanja svojih kupaca, mislim da bi želeli.

Izgleda kao da ti svoj posao konzumiraš sa strašću, da li sam u pravu?
O da, apsolutno si u pravu i drago mi je ako se to vidi. Jako verujem u strast, u svemu. Sve što se radi sa strašću i posvećeno mora da valja. Malo se plašim ljudi koji svoj posao rade bez strasti, šarma i duhovitosti.

Kažu da čovek koji radi posao koji voli zapravo ne radi nijedan dan, kako ti gledaš na svoj posao danas?
Mislim da preterano romantizovanje nije sasvim dobra stvar, a ima ga puno danas. Ima dana kad sam potpuno zanesena radom, mogla bih dan i noć… to je uglavnom kada dizajniram. Veliko mi je uzbuđenje kada prvi put vidim odštampan patern ili napravljen finalni proizvod. Ponekad hoću da odlepim zbog grešaka u proizvodnji, nedovoljne profesionalnosti izvođača. Ume da mi bude naporna supervizija i koordinacija dizajna, proizvodnje, marketinga i prodaje. Začas me odobrovolje pozitivne reakcije kupaca, kada  ljudi izdvoje koji momenat svog vremena da pošalju komentar, poruku ili mejl da izraze svoje oduševljenje i zadovoljstvo.

„Don’t be rational, use your Twiga madly and passionately! Have a glass of wine!“

Tvoji dani prolaze vrlo dinamično jer posao zahteva različite angažmane, kako izgleda tvoj radni dan po izboru?
Jedna od najvećih prednosti vođenja sopstvenog posla za mene jeste sloboda buđenja po svojoj volji. Godinama sam ustajala rano zbog odlaska na posao, nikad se nisam navikla i uvek sam to mrzela. Sad ustanem kad se naspavam i na miru popijem kafu. Važni su mi organizacija i lep planer, svake nedelje pravim plan za sledeću sedmicu. Onda redom krećem da se bavim obavezama za taj dan. Obično pre podne završim posao oko društvenih mreža, a posle miksujem sve moguće vrste poslova vezanih za dizajn, proizvodnju, slanje robe… Trudim se da imam koliko-toliko fiksno radno vreme, jer mi odgovara ujednačen dnevni ritam, ali to je fleksibilno… nekad je posla manje, nekad radim i noću – obično kad dizajniram ili je frka oko roka.

Osim aksesoara za kuću, koji iz kolekcije u kolekciju širi svoj asortiman, uvela si i modne aksesoare kao deo ponude – otkud iskorak na to tržište?
Paterni, koji su okosnica mog dizajna mogu se primeniti na veoma širok asortiman. Uvek imam gomilu ideja, ali svaki novi proizvod zahteva dosta vremena, tako da tempo širenja asortimana moram da prilagodim tome. Brend je dosta vezan za određenu estetiku, atmosferu i način života. Namenjen je ljudima kojima je stalo da su okruženi lepim i pomalo posebnim stvarima. Tako da se tu uklapaju home decor, ali i aksesoari kao što su maske za telefon, notesi, torbe. Torbe su pored jastuka sada najprodavaniji proizvod.

Većina brendova nudi samo proizvode, dok je tvoja ideja da kroz blog sekciju i tekstove približiš ljudima šta te je inspirisalo za njihovo stvaranje i kako najbolje mogu da ih ukope u svoje domove. Da li na to gledaš kao na kreativno uputstvo za upotrebu ili drugačije?
To je u stvari moj način kreiranja bazarske atmosfere. Jako mi se dopada, posebno na bazarima u Turskoj i Indiji, taj duh šarmantnog cenkanja, razmene informacija i priča. Volim da popijem kafu sa prodavcem dok se, više fore radi, cenkam oko prekrivača ili tepiha. U Twigi ne postoji opcija cenakanja, mada sam razmatrala tu ideju J, no bilo bi organizaciono komplikovano. Ali pokušavam da kreiram to dodatno uživanje, razmenu informacija. Trudim se da dam ljudima neke nove ideje, ispričam zanimljive priče, a volim da čujem i njihove reakcije, stavove, interesovanja.

Jako verujem u strast, u svemu. Sve što se radi sa strašću i posvećeno mora da valja. Malo se plašim ljudi koji svoj posao rade bez strasti, šarma i duhovitosti

Kako nastaje zajednički projekat iDeco između tebe i Mare?
E to je priča kao iz motivacionih knjiga (smeh). Mara i ja smo godinama radile zajedno. Prošle smo kroz razne faze rada u velikoj firmi, od trnja do zvezda. Obe smo jako entuzijastične i emotivne, i teško nam pada kada ne vidimo svrhu svog rada, a bilo je i takvih momenata. Tada smo čitale knjige pozitivne filozofije (čemu se Marin muž i dalje smeje, ali nas je radilo) i razmišljale u fazonu: ok, ovo nam se ne sviđa, ajde da napravimo nešto u šta verujemo i što nam se sviđa. I napravismo prvo sopstvene brendove, a onda se u nekom momentu vratismo na ideju pravljenja online škole. Ja sam završavala engleske kurseve tog tipa za patern dizajn i zaljubljena sam u tu vrstu samoedukacije. Nismo bile sasvim sigurne kako će ta priča proći kod nas, da li ljudi imaju dovoljno želje za takvom vrstom rada na sebi i provođenja vremena, i da li imaju dovoljno novca za ulaganje u te stvari. No, odlučismo se i ne pogrešismo, naprotiv!

Online škole su trend koji još nije zaživeo kod nas, kakve su reakcije?
Očekivale smo da će neke reakcije sigurno biti, jer su oba brenda, i Marin (Marina enterijernica) i moj, već bila poznata na tržištu i imala vernu publiku, a i tema je vrlo zanimljiva. Zatekla nas je ipak količina interesovanja i pozitivnih reakcija. Već na prvom kursu imale smo značajno više studenata od onoga što smo planirale u najoptimističnijoj prognozi. Ljudi su prepoznali potpuno iskren i otvoren pristup, stekli su poverenje jer smo se trudile da im vrlo jasno predstavimo šta da očekuju i šta će dobiti za svoj novac. Takođe smo vodile računa da cene budu u skladu sa mogućnostima na našem tržištu. Posebno nas čine radosnim i ponosnim jako pozitivne reakcije, komentari i zadovoljstvo studenata koji su završili kurseve.

Optuživana sam za perfekcionizam, nemoguće zahteve, rigoroznost oko rokova. Sve je istina. To je u našoj sredini ljudima baš teško da prihvate

Osim osnovnog kursa imale ste i kurs novogodišnje dekoracije, šta je tvoj omiljeni dekorativni element u vreme praznika?
Volim sitne dekoracije na neočekivanim mestima u kući, na primer u kupatilu. Obožavam lampice. Godinama nisam umela da rešim problem koji sam imala jer mi je žao da kupujem isečeno stablo (mada neuporedivo miriše), a nikako ne mogu da prihvatim veštačke jelke. Sada donosimo iz šume par većih grana koje stavljam u veliku vazu koja stoji na podu i dekorišem ih kao jelku. Baš volim to rešenje, i taj mali ritual odlaska u šumu po grane.

iDeco je platforma koja ostavlja prostora da se neprestano usavršava i širi, kakvi su vam dalji planovi?
Jao, Maru i mene ako ostaviš zajedno na pola sata – eto planova i biznis ideja za sledećih sto godina. Ložimo se baš na celu priču i ideja imamo napretek. Ali mislim da su strategija i realno širenje biznisa vrlo važna stvar, pa se trudimo da se obuzdamo J i sve radimo vrlo planski i promišljeno. Biće novih kurseva, novih formata kurseva, širenja na nova tržišta, a u planu su i neke sasvim nove stvari, o kojima ne bih još dok ne budemo sasvim sigurne u realizaciju.

Bez čega kuća nije dom?
Nije mi teško da izreknem opšte mesto pošto verujem u njega . Bez ljubavi, to je mislim univerzalna stvar. A što se mene lično tiče, još i bez smeha i veselja, i što lepših predmeta i interesantnih rešenja koja odražavaju lični stil (drvim dosta o tome na iDeco kursevima J). Jako se trudim da u svoj dom u fizičkom i duhovnom smislu unesem ono što želim da bude tu, i što želim sama da dobijam u njem

The post Lucija Adamović: Kuća nije dom bez ljubavi, lepih predmeta i interesantnih rešenja appeared first on 42 magazin.

U potrazi za velikim prozorima, koji omogućavaju dotok prirodnog svetla, zelenila koje odmara oči i prirodnih materijala u prijatnom prostoru nailazimo na ove fotografije. Ono što iznenađuje jeste to da već po sledećoj fotografiji shvatamo da nije reč o vikendici koja se nalazi u prirodi daleko od gradske gužve, već da je reč o zgradi. Ona se nalazi Argentini, u Buenos Ajresu, u naselju Palermo, a ima čak 1.500 kvadratnih metara.

Njene dimenzije omogućavaju da bude naseljena velikim brojem ljudi bez prostornog i komfornog kompromisa. Cilj arhitekata iz KG Arquitectura u ovom projektu je da omoguće što više unutrašnjeg prostora, a da to ne utiče na estetski i funkcionalni segment idejnog rešenja.

U ovom tipskom planu smeštaja nalaze se su tri fleksibilne jedinice. Oba studija i jedna spavaća soba su u zadnjem delu zgrade i okrenuti ka centru bloka, dok jedinica koja gleda na ulicu može biti sa jednom ili dve spavaće sobe, prema zahtevima korisnika.

Na drugom i trećem spratu smeštena su dva dupleksa, svaki sa velikim privatnim otvorenim prostorom. Na vrhu zgrade je stan na tri nivoa sa terasom, dok se odmah pored nalazi otvoreni prostor za rekreaciju, zajednički za sve stanare zgrade.

Ono što iznenađuje jeste to da već po sledećoj fotografiji shvatamo da nije reč o vikendici koja se nalazi u prirodi daleko od gradske gužve, već da je reč o zgradi

Kada je reč o fasadi, ovde su arhitekte koristile velike betonske ploče kako bi prikazali različitu organizaciju prostora.

Arhitektonski studio dizajnirao je detalje unutar enterijera, uključujući vrata koja su rađena po meri baš za ovaj prostor, sve metalne elemente, kao i ventilaciju. Prilikom izbora  materijala studio KG Arquitectura odlučio se za drvo unutar prostora, pa ono ostaje tema kroz čitav projekat. Ono nije samo korišćeno u enterijeru već su i eksterijerski elementi obloženi drvetom, pa su tako i parking mesta obogaćena ovim prirodnim materijalom.

Dizajn enterijera na petom spratu prilagođen je okruženju. Vrhovi drveća koje se nalazi ispred dosežu do ovog sprata, a tu su najgušće grane, što ovom stanu daje posebnu privilegiju kao što je pogled, ali i regulacija temperature i privatnost. Kada ste ovde budite, ne sumnjamo da zaboravljate da živite u gradu.

Dizajn: KG Arquitectura
Arhitekte: Alan Griscan, Ariel Kitay and Nicolas Kitay
Fotografije: Albino Garcia

The post Zgrada sa efektom vikendice appeared first on 42 magazin.

Pablo Picasso je rekao: „Svako dete je umetnik. Problem je kako da deca ostanu umetnici kada odrastu.“ Ali kada isti koncept želite da primenite na arhitekturu, treba vam pomoć inženjera da dom ne bi bio od plastelina.

Pokušao sam da se držim koncepta sve vreme kako ne bi izgubio poentu, a to je značilo da je početna tačka srodna završenoj građevini, koja nije znatno promenila oblik u odnosu na dečji crtež

Portugalski arhitekta Filipe Saravia poželeo je dom za sebe i svoju porodicu, ali on nije poželeo neku kuću već esencijalno značenje koje ovaj objekat predstavlja svakom od nas bez obzira na uzrast. Zato se poslužio dečjim crtežima umesto svojim skicama. On je želeo dom u svom najsirovijem obliku, naravno uz nadogradnju ideje koja zadovoljava estetske i funkcionalne kriterijume ovog veka.

Kuća je izgrađena na pravougaonoj osnovi, a razlika u vizini najviše i najniže tačke je 4,5 metara.

„Kada smo zatražili od dece širom sveta da nacrtaju kuću, svi su nam dali jednostavnu predstavu koja se sastoji od pet linija, pravougaonika i dva kvadrata. Pentagon sačinjen od pet linija predstavlja zidove i krov“, objasnio je arhitekta Filipe Saravia.

Ovaj arhetip uglavnom je dobro proporcionalan sa balansiranim dimenzijama, sa kojima se svi identifikujemo.

Koristeći ovaj jednostavan geometrijski oblik kao početnu tačku arhitekta je razvukao petougaonu formu u prostoru i obojio je prefabrikovanim crnim betonskim panelima kako bi objekat stopio sa prirodnim pejzažom koji ga okružuje.

„Pokušao sam da se držim koncepta sve vreme kako tokom razvoja ne bi izgubio poentu, a to je značilo da je početna tačka srodna završenoj građevini, koja nije znatno promenila oblik u odnosu na dečji crtež“, kaže Saravia.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Upotreba prefabrikovanih panela standardizovanih dimenzija pomogla je stvaranju ritma na fasadi i krovu kuće, a osim vizuelne funkcije, tu je i ekonomična jer je to istovremeno smanjilo troškove održavanja (struje).

„Bez obzira na kulturu, arhitektonske reference mesta na kojima se neki objekat nalazi, ovaj projekat pokazuje da sve kuće imaju karakteristike koje prepoznaje svako od nas“, objašnjava Filipe.

„Ovo je kuća za mene i moju porodicu, nastala je u nameri da zadovolji naše funkcionalne potrebe, ali i da istovremeno odgovori mojim arhitektonskim zahtevima koji su deo mog formalnog zanimanja, ali i mašte. Rezultat je forma koja prikazuje moj individualan doživljaj porodičnog doma“, kaže arhitekta.

Svi smatramo da je kuća sklonište koje nas štiti od sveta koji nas okružuje, to je naše sigurno utočište i naš sopstveni svet – to je jedna od definicija doma. No, nije svaka kuća dom, ali nesporno je da njemu svi težimo, neke arhitekte kroz formu koja simbolizuje dom, neki ljudi kroz članove porodice, dok još tragaju za pravim oblikom koji će u trodimenzionalnom svetu realizovati njihovu viziju doma.

Dizajn: Filipe Saravia Arquitectos
Fotografije: Joao Morgado

The post Porodična kuća po dečjem crtežu appeared first on 42 magazin.

Nakon ovog članka zavirivaćete u sve skrivene ćoškove našeg grada jer mi upravo to radimo, a evo i zbog koga.
Fernando Abellanas je samouki dizajner koji je napravio kolibu ispod mosta u Valensiji, u Španiji. Kolibu definišu jedna ili dve prostorije za boravak i uživanje u prirodi, a njegova je pa… vrlo specifična. On je koristio betonsku infrastrukturu mosta, koja mu je poslužila kao krov i zidovi za studio, iliti garsonjeru.
Abellanas dizajnira rasvetna tela i nameštaj pod imenom Lebrel, a njegov poslednji projekat jeste koliba od metalne konstrukcije napravljena u roku od dve nedelje.

Iako nema naviku da govori o preciznim lokacijama na kojima se nalaze njegove „kolibe“ širom grada, kaže da preferira neugledna mesta koja njegovom intervencijom postaju nešto novo i drugačije.

„Nekako me veoma privlače ovakva mesta, pa ponekad intervenišem na njima. Iako moji projekti veoma zavise od uslova koje nalažu takve lokacije“, kaže Fernando.

„Ovo deluje kao lična intervencija, a cilj mi je da dodam vrednost ovakvim mestima. Istovremeno želim da ponovo oživim kolibe kao objekte, iako je ovo potpuno rekonstruisana slika njihove osnovne primene. Ideja je ostati izolovan, ali u isto vreme blizu svoje prave kuće, tu u gradu“, objašnjava Fernando.

Ova struktura koncipirana je tako da se na betonske šine oslanjaju točkovi koji dozvoljavaju da mini-prostor bude mobilan i da se pomera kako vam odgovara. Konstrukcija od metala i drveta na ovaj način može kotrljanjem da se pomera, pa da se postavi uz stub koji postaje jedan od četiri zida.

Studio je dizajniran kao urbana kabina za one koji žele da se opuste u gradu uz paradoks da su bukvalno ispod gužve i buke – ispod mosta. Na ovaj način može nastati i kancelarijski prostor, malo neobičan, ali, ko zna, možda podstiče na rad. Ukoliko se doda lampa i dušek, može da posluži i za noćenje. A postoji mogućnost da se učini kao da kampujete ili da ste u karton cityju… ko zna.

Ono što je sigurno, a što naglašava dizajner, jeste da ovakvih mesta u gradu ima pregršt, to su objekti u kojima ljudi mogu da se nasele i budu u centru zbivanja, a da niko ni ne baci pogled ka njima, da budu potpuno nevidljivi. On je probao, pa verujemo da je tako.

„Otkrivajući, istražujući i analizirajući ovakva mesta, shvatio sam da se kod svih javlja osećaj izolacije, mira i spokoja i, ono što je čudno, sigurnosti, što automatski podseća i vraća na detinjstvo kada smo se krili igrajući se žmurke ili pronalazili skrovište ispod stola dok nam je gužva u kući“, priča dizajner.

Dizajn: Fernando Abellanas
Foto i video: Jose Manuel Pedrajas

The post Skrovište u centru grada appeared first on 42 magazin.

Ovo nije vikend-kuća, nije ni hotel s bazenom, a ni bazen nije tu zbog njega samog. Ovo dom nastao u skladu sa prirodnim okruženjem poluostrva na kome se nalazi, a fotografije i video svedoče da je zadatak uspešno obavljen.

Rezultat je ugodan ambijent koji se iz unutrašnjosti doma širi i kada izlazite ka otvorenom delu kuće, ali kada je napuštate prati vas osećaj nenametljive objedinjenosoti

Kada su vlasnici kuće odabrali mesto na kom žele da nastane njihova kuća, zahtev arhitektama bio je da njihova četiri zida (u ovom slučaju malo više) budu logičan nastavak lokacije na kojoj se nalaze, i obrnuto, da se jednostavno jedno na drugo nadovezuju. Zato je tu bazen – jer jezera okružuju kuću, zato je boja zidova siva – jer stene okružuju kuću, zato je mnogo drveta – jer drvo je simbol ovog poluostrva, dok je prirodno svetlo simbol čitavog Meksika.

Arhitektonski pristup ovom projektu je prići što bliže prirodi pomoću njenih sopstvenih elemenata, samo preuređenih. Casa Chaaltun potvrda je uspešno obavljenog zadatka jer ona evocira i interpretira prirodni i kulturni kontrast meksičkog poluostrva Jukatan i to naglašavanjem zajedničke upotrebe prirodnih materijala ove lokacije.

Kako bi se sve objedinilo, bilo je neophodno najpre podeliti prostor na tri segmenta: privatni, socijalni i uslužni. Četiri sekcije povezane su dugom osovinom, što je zapravo kičma projekta. Jedna je okrenuta ka jugu, jedna ka zapadu i one rešavaju privatnost, dok istovremeno zaklanjaju unutrašnjost, a druga dva dela okrenuta su ka severoistoku.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Fasada je rešena na dva načina – prvi čine čvrsti materijali, dok drugi deo čine mermerne rešetke koje stvaraju difuzno svetlo unutar prostora koji okružuju.

Fasada od mermernih rešetaka bila je veliki dizajnerski izazov, ali konačno rešenje vredno je uloženog truda jer baš ono celoj kući daje identitet. Ovaj sistem formiran je od čak 486 vertikalnih komada, a svaki objedinjuje dve mermerne ploče osigurane od čeličnog okvira. Kada je veče i ima mesečine, ona se odbija od mermera i obasjava susedni komad, a tako se stvara prirodno noćno difuzno osvetljenje.

Poluostrvo Juktan poznato je po svojim specifičnim pejzažima, koji uključuju bogato drveće sa ogromnim krošnjama i prirodna jezera kristalne vode neverovatnih tirkiznih nijansi zbog krečnjačkog dna. Upravo zbog ovakvog okruženja bazen je bio nezaobilazni element projekta.

Za odabir materijala vodilja je bilo prirodno okruženje kuće, pa su različite stene i kamen nametnuti kao nezaobilazan element u enterijeru, kao i drvo, i to ne samo u nameštaju već i u detaljima izvođačkih radova. Rezultat je ugodan ambijent koji se iz unutrašnjosti doma širi i kada izlazite ka otvorenom delu kuće, ali kada je napuštate prati vas osećaj nenametljive objedinjenosoti. Projekat je jednostavno spoj granica i to po funkcijama prostorija – kuhinja-bar-bazen-bašta, a onda i vizuelno.

Dizajn: Tescala
Fotogragije: Leo Espinosa

The post Copy-paste = priroda – enterijer appeared first on 42 magazin.