Tabloidi su napokon dobili dva konkretna zanimanja za bombastične naslovne strane.

Spaljivaće se na lomači čovek, a mi ćemo bosi i štrokavi stajati u masi, gladni ali uzbuđeni, gledajući kako se ubica bori u areni srpskog pravosuđa sa mitskom bićem pravde.

Šta bi bilo, na primer, samo na primer, da je cela priča izašla pod naslovom:

„Krenulo je klanje po stanovima“.

Jer ako je čovek ubio čoveka zbog 20.000 evra u kešu, onda to tô znači.

Onda to znači, pazi kad menjaš pare da bi na primer platio porez, jer možda te neko prati, da te opauči, bilo kako.

Onda su pijace veoma opasno i nesigurno mesto, jer tu ne primaju kartice, a tvoj keš tog dana je nečiji fiks. Nečiji dugić kod zelenaša, nečija flaša votke ili rakije, šta ko pije.

Onda su banke dobile na besplatnoj reklami jer je kartica sa pinom tvoj čarobni nevidljivi plašt koji će ti možda spasiti život, a čije održavanje plaćaš mesečno, doživotno sa svim pogodnostima da si u njenoj službi.

Pozicija iz koje krećem u ovu priču nije prosuditeljska, time zaista verujem da će se baviti advokati i sudije. Ja se inače trudim, kao i većina mojih sunarodnika, da živim u sopstvenom mehuru i da me ne dotiču ovakve priče, ali, nažalost, još davnih devedesetih godina prošlog veka, dok sam trošila noći po klubovima a Bosna plivala u krvi, naučila sam svoju lekciju – sve što se dešava drugim ljudima, sve što misliš da je daleko od tebe, stići će te.

Sve te se tiče.

Kada je onaj čovek iz Velike Ivanče pobio pola sela a komšije pričale da je bio baš fin samo što je povremeno tukao ženu mokrim kanapom… mi iz kruga dvojke smo se malo čudili šta je sa tim ljudima, i kako su uopšte mogli da komuniciraju na dnevnoj osnovi sa nekim ko natapa kanap vodom da bi njime tukao svoju ženu… ok-ok… možda je to neki retro primitivno-meditativan srpski običaj, to natapanje kanapa, za koji ne znamo jer živimo u razvijenom emancipovanom društvu, pa to možda i nije bio baš pokazatelj da će ih jednog jutra sve skokati. Ali generalno, šta se nas to tiče, kad u našoj okolini niko ni nema tako debeli zgodni kanap u kući. Kod nas se žene biju pesnicama, imaju te firmirane velike naočare za sunce. U tom smislu stvarno smo odmakli od čudnih rituala, pre batinanja. Šta se desi u kući, ostane u kući, mi znamo šta je intima…

Nije bilo puno priče o tom slučaju kod nas. Lako je odbrati stranu kada ne poznaješ počinioca, a ni žrtve. Bilo je daleko.

Ova dvojica, ta dva drugara, jesu likovi koje smo svakodnevno viđali u ulici kako zajedno piju kafu. Dva velika muškarca od po dva metra. Staklar je nasledio radnju od oca koji je umro rano, dok je staklar još bio dečak, a pekar je iznajmljivao lokal preko puta ulice. Pili su kafu u poslastičarnici, koja se nekada, davnih osamdesetih, interno zvala „kod trovača“ jer je bilo neko trovanje još davnije od mog sećanja. Vodili su je Albanci, koje su komšije oduvek zvale „Šiptari“ i oni su se pokupili i otišli devedesetih, logično, i zaista ne znam ništa o njima. Ovi novi ljudi sa svojom poslastičarnicom su samo mesto na kome se ovo drugarstvo viđalo svakog jutra, popodneva, večeri…

Za razliku od tabloidnih naslova, koje sam pratila prvi put posle puno godina, jer da, sada je ubistvo stiglo do mog praga, mi u kraju smo potpuno zbunjeni ovim događajem. I ne možemo lako da bacimo kamen.

Po kraju se na primer priča da su bili jezivo pijani tog dana, da je došlo do svađe, da je staklar gurnuo pekara i da se ovaj nabo na neki ram ili staklo… možda baš moj ram, tvoj ram, komšija?… jer da, mi smo svi uglavnom preramljivali nasleđena ulja na platnu i fotografije dece kod njega. Kao što smo voleli vruće pogačice kod pekara, tj. vlasnika pekare.

Kod nas u kraju ima raznih psiholoških profila, i nije baš da ne bismo umeli da prepoznamo psihopatu, ali ovaj čovek, taj staklar u taj ram nekako baš teško može da stane.

Osećanje da imaš potrebu da odbraniš ubicu je prilično uzdrmalo sve stanovnike našeg kvarta. Ali za početak, tom čoveku se nije sudilo, niko nije čuo njegovu priču, pa ako je kriv, naravno, treba da odsluži svoju kaznu, ako nije… kako god. Dve porodice su unakažene, te noći u toj radnji obojica su umrli.
Tragedija se dogodila. Prava, starinska, tragedija sa velikim „t“.

Pričao nam je drugar iz Kanade da je pratio suđenje O Džeju Simpsonu i da se iz nedelje u nedelju vozio od „ubica, majku mu njegovu“ do „jadan čovek šta ga je zadesilo“.

Gledajući tuđe nesreće zaboravljamo sopstvene probleme, a to je ozbiljno oružje kojima nas vojnici vlasti drže mirne. Planetarno.

Sve što se dešava tamo negde jednoga dana napraviće čireve na našoj koži.

O tome treba da mislimo.

I da, ovih dana, dok hodate prokopanim okićenim gradom, zaobilazite pijace. One su definitivno opasno mesto

The post Kolumna: UBISTVO U KRAJU appeared first on 42 magazin.

Njega stalno sa svih strana spopadaju ideje i reči, kako one koje će tek završiti u knjizi ili reklami, tako i one koje u reklamama žive. Pisac i stručnjak za oglašavanje, filozof i kopirajter koji uvek traži i pronalazi nov ugao iz kog posmatra stvari, učitelj koji drugima daje smernice kako da lomeći um ne slome vrat, povremeno scenarista, radijski voditelj na službenom putu, trenutno posvećen kvantnoj fizici…
Slavoljub Stanković napisao je četiri romana, The Box, Split, Prvaci sveta, Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga, i delo o životu u nama i životu oko nas Knjiga utisaka; slovi za jednog od najboljih pisaca mlađe srednje generacije, a neprekidno piše, piše, piše…
Možda novu knjigu?
Kao veliki ljubitelj košarke u svom poslednjem romanu Prvaci sveta (2014) podsetio nas je kako su ljudi nekad u SFRJ pratili finala zlatne košarkaše reprezentacije, pa smo se zapitali kako je on pre mesec dana doživeo eks-Ju finale na Evropskom prvenstvu.

Zamalo da budemo prvaci Evrope. Nekad smo bili prvaci sveta, to je i naziv tvog poslednjeg romana. Sa kim si gledao utakmicu, da li si se nervirao i da li si navijao?
Utakmice sam gledao u radnoj sobi sa Šarencem i Sedlačekom. Dakle, sam Tokom prenosa vračam, bajem, zračim… Imam dve košarkašice u kući, moram da se krijem, da ne vide koliko mi to sve znači. Kad je Kuzmić promašio bacanja, to je bilo to. Ugasio sam TV i poslao čestitke Slovencima koje znam.

Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava

Dve mikropriče o tome kako se gledala, a potom i slavila, ova finalna utakmica u Beogradu (Srbiji) i Ljubljani (Sloveniji)?
Tri mejla pre utakmice. Iz Ljubljane: „Šteta što nisu i Hrvati završili s medaljom, Slaboljube, zar ne? No, kot mi rečemo: kdor zna, pač zna!” Iz Beograda: „Oni bi sišli sa postolja.“ Iz Zagreba: „Dobro je, jednom će susjedu svakako krepati krava.“

Da li si pogledao film 250 stepenica o zlatnoj košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije iz ’85? Ko je baštinik eks-Ju košarke?
Imao sam mesto u drugom redu, ali nisam stigao na projekciju zbog sveopštih predizbornih radova po beogradskim ulicama. Tu se nalazi i odgovor na drugo pitanje – političari. Vešto koriste svaki javni događaj, bila to medalja ili ubistvo. Što se košarke tiče, jasno je da su naši treneri najbolje nastavili ideju.

Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje?

Tvoje knjige (Split, Prvaci sveta) vezane su za region i imale su izdavača i u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji, a inače puno sarađuješ sa ljudima diljem eks-Ju. Da li si potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku? Dominiraju nostalgija, nacionalizam, a za normalno ljudi moraju da se bore peticijama i deklaracijama. Ko se ovde ne razume?
Valjda jesam, ne sećam se više. To je poligon na kome razuman čovek nema šta da traži. Nemamo iste interese. Politika deli, umetnost spaja.

Kada će tvoj četvrti roman? Šta je tvoja nova tema? Stižeš li da pišeš budući da si angažovan na mnogo frontova? Ništa skoro nisi objavio, a svuda te ima.
Misliš, peti? Četvrti je roman u stihu za decu Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga.

Ups! Da, peti!
Trenutno pišem reklame, držim predavanja i gostujem po festivalima. I mene zanima kad će taj moj sledeći roman.

Šta misliš o tzv. piščevoj krizi kreativnosti?
Kriza se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu.

Voliš da se izražavaš u stihu. Odgovori nam u rimi – jesi li ti epski ili lirski čovek?
Ja sam slovoljub. Stih ili proza, od tog me pitanja hvata nervoza.

Najbolja knjiga svih vremena?
Nije još napisana.

Ti si i stručnjak za oglašavanje, kreativni direktor u velikoj kompaniji i veoma angažovan kopirajter, a sve popularniji je kurs za kopirajtere ili kreativno pisanje koji vodiš u Filmskoj školi PREDITOR. Šta je to kopirajting? I kako to ide sa tim učenicima, kojih je sve više? Kako prepoznaješ talente?
Kopirajting je primenjeno pisanje. Kreativna komunikacija koja pomaže prodaji. Pozicioniranje u svesti potrošača. Pokretanje na akciju. Filozofija nebitnih stvari. I tako dalje. Moji učenici su moje mlađe kolege, nežni, krhki, hrabri i maštoviti ljudi. Trudim se da oni prepoznaju svoje talente, moje je da ih inspirišem da što više pišu.

Mnogi čuveni pisci, Džejms Džojs, F. Skot Ficdžerald, Salaman Ruždi, Don DeLilo, Frederik Begbede, Džordž Orvel, Duško Radović, Momo Kapor, Duško Kovačević, Ivan Tokin, Ana Rodić, Marko Vidojković…, radili su, tj. rade kao kopirajteri. Ima li danas književnosti u kopirajtingu ili, možda, kopirajtinga u književnosti?
Dobro je kada se reklama pretvori u umetnost. Obrnuto nije dobro.

Ko je stariji, Slavoljub pisac ili Slavoljub kopirajter?
Pisac. Ali obojica slušaju filozofa.

Čime počinje svako pisanje?
Čitanjem. Kako napisanog, tako i onoga između redova. Čitanjem lica, postupaka, događaja, duha vremena…

Gde je advertajzing danas? Šta je reper za dobru i uspešnu reklamu, čujem da ljudi stalno govore „jao, na šta ovo liči“? Kriza kreacije, zakoni ekonomije, nešto drugo, šta?
Advertajzing je jedna od najrazvijenijih oblasti naše stvarnosti. Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje? Zar ovaj intervju nije i neka vrsta reklame? Teško je razdvojiti pojavnost od suštine, šta tu uopšte nije promocija… I u vezi sa tim, ako govorimo o krizi kreacije, ona je, paradoksalno, u hiperkreaciji. Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava.

Ko je majstor, uslovno rečeno, ove manipulacije?
Onaj ko ume da razume.

Najbolja reklama/kopirajter svih vremena?
Zanatski gledano, nažalost, Gebels.

Tvoj najuspešniji slogan ili hedlajn? Na šta si ponosan?
Ko u Beogradu živi, taj Beograd i stvara.

Klijent ili potrošač?
Potrošač je jedini klijent.

Daj nam hedlajn za oglas za Slavoljuba pisca.
„Taj diše da piše“. A za knjige, recimo, „Smejaćete se – do suza.“

Kakve veze imaju košarka, književnost i kopirajting osim što sve tri reči počinju na „k“?
Sva tri pojma su zasnovana na igri – loptom, rečima ili idejama. Da parafraziram Andrića, u igri je lepota. Zlobnici bi rekli, Ivo je voleo žensku košarku, zato.

Na Radiju Laguna vodiš emisiju Pisci biraju u kojoj tvoje kolege pisci biraju muziku. I ne pričate gotovo uopšte, a ti si inače glagoljiv, kao i pisci inače. Šta znači tuturtutu?
Tutu. Naziv albuma i numere Milesa Davisa. Planirao sam da celu emisiju vodim nemuštim jezikom, ali ukinuti smo pre nego što sam skroz odlepio. Koncept emisije je, inače, izbor muzike pisaca iz celog regiona. Trajemo sedam godina. Trenutno smo na službenom putu.

Politika deli, umetnost spaja

Šta ljudi mogu da puste dok čitaju ovaj intervju sa tobom?
Upravo se završila Bojana Vunturišević Kese etikete. Evo, ide pesma Nisam dobro Đorđa Miljenovića. „Koga bole ku*ac, šta se meni dešava…“

Jesi li kao filozof spoznao nešto novo o životu?
Ništa na šta me već nisu upozorili. To me jedino iznova iznenađuje.

Tvoj prvi roman The Box ekranizovan je po tvom scenariju. Gde može da se nađe i pogleda? Pišeš li neki nov scenario?  Šta gledaš?
Vimeo. Daću vam šifru Filmski scenario me trenutno ne zanima kao forma izražavanja. Gledam YouTube, neke serijale tipa Na rubu znanosti, sve u vezi sa kvantnom fizikom… Pokušavam da razumem kako biti na više mesta u isto vreme.

Kriza kreativnosti se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu

Nego, da li te nekad zovu Slavimire (Slavimir Stojanović Futro sa kojim Slavoljub stalno sarađuje, prim. aut,)?
Normalno. Mešaju me sa tim lepotanom.

Ima li novih utisaka za Knjigu?
Samo pritisaka.

Ko nam kreira, dizajnira stvarnost?
Političari. Ali mislim da je sudbina jedini pravi kreator.

Sa kim igraš basket?
Društvo sa posla. Nešto mi se rasula ona ekipa sa Kojom, koncertne obaveze nas ubiše.

Imaš li ti neko pitanje za sebe na koje bi odgovor podelio sa nama?
Radije bih sa vama podelio neku veliku lovu.

Slavoljube, hvala najlepše!

The post Slavoljub Stanković: Svako pisanje počinje čitanjem appeared first on 42 magazin.

Kod nas nije bilo tako.

Agonija je trajala punih 15 dana. Pošto su momci iz agencije za deratizaciju pobacali otrov i pošto sam ja postavila lepak na razna mesta po stanu, i pošto smo na kraju isprskali celu malu sobu nekim pregadnim otrovom, ubio ga je naš novi najbolji drug Savo, beogradski Krajišnik iz Molerove. Metlom, kineskom metlom ga je ubio. Na parketu iz Titovog vremena, par puta hoblovanom u vremenskom rasponu od tad nekad pa do danas.

Dakle… u trenutku kada nam nad glavama visi pretnja da će roboti svakog trenutka preuzeti naše dragocene poslove, i dok se brinemo koja će zanimanja prva da nestanu sa spiska pojedinačne ljudske zarade, multimajstori postaju sve traženiji

Prilično dug i komotan boravak ovog pacova u prostoru u kome živimo, spavamo i jedemo razjašnjen je činjenicom da je mudro skladištio gomilice pseće hrane ispod različitih ormana. Pa da, što bi bio lud da jede otrov. Savo (njegov dokrajčitelj) inače u životu radi nešto što bi se ranije zvalo haus majstor, plus održava bašte: i ukrasne i „jestive“, i plus povremeno i gradi cele kuće… to sve frilensuje, to oko bašta i gajbi – njegov „glavni“ posao je da održava neki od lanaca kladionica. Veoma je uspešan u svom poslu, to sam procenila poređenjem: kao i bilo koji novobeogradski japi, Savo ima osam propuštenih poziva tokom deset minuta ćaskanja sa mnom (da, ja povremeno ćaskam i sa nbgd japi ekipom).

Dakle… u trenutku kada nam nad glavama visi pretnja da će roboti svakog trenutka preuzeti naše dragocene poslove, i dok se brinemo koja će zanimanja prva da nestanu sa spiska pojedinačne ljudske zarade, multimajstori postaju sve traženiji.

Par dana kasnije (od nemilog, šifra „pacov“, događaja) pričao mi je i Drago, još jedan novi drugar koji radi istu vrstu posla, da su baš traženi i da posao dobro ide. Drago održava trafike. Eto, sada više u imeniku nemam sto naređanih majstora kao što na primer još uvek imam doktore, to – za deo po deo. Fino.

Pacov je bio mrtav već par dana, a mene nikako nije puštala napetost i sumnja da ih je možda ipak bilo više i da se i dalje slobodno kreću po našem „dvoru“.

‒ Ma jok. To je bio taj jedan – kaže moja drugarica, deluje jako sigurna u to što govori, potpuno neosnovano sigurna.
‒ Kažu žene, Barišnjikov je ubio Kerinog pacova u seriji, pa to kao moju pacovsko- vračarsku epizodu diže na nivo Menhetna – šušti vetar u bašti kafića, ja je gledam i očekujem da me uteši.
‒ On bi ubio pacova i u realnom životu – srče ona limunadu sa kurkumom i čija semenkama
‒ Odakle ti to?
‒ Znam, osetila sam mu energiju.
‒ Šta pričaš, kad si ga videla?
‒ Sad kad je bio na Festivalu igre, imala sam plan A, B, C i D, i D je upalio. Pratila sam ga od Narodnog do Ekcelsiora.
‒ Zašto si pobogu to radila sa tvojih sto pedeset godina?
‒ Da mu osetim energiju.
‒ I kakva je?
‒ Ubio bi pacova tiganjem.

Šta sam sve saznala:

• Kad idu kroz cevi, pacovi grebu, a kad su u zidu, čuje se tapa-tapa nožicama…
• Ozbiljno se pljačkaju trafike po gradu, prodavačice prestrašene, u novinama nema ništa o tome.
• Ako ne odstoje – čija semenke nemaju nikakvog efekta.
• Barišnjikov je sitan čovek, deluje umorno.

The post ANA RODIĆ: Asfalt – visoki plus appeared first on 42 magazin.

https://youtu.be/UiQLtMaJLvs

Otkad sam frilenserka ili saradnica po projektu, kako ko više voli da zove tu vrstu rada, leto je loše doba za moj doprinos kućnom budžetu. Da napomenem, nas je dvoje zarađivača, tako da imamo tu klackalicu, nije da se kuka, al’ nije ni da je kul… pa kao razmišljam: Ta „srednja klasa“ kojoj pripadam postoji, a u stvari nekako ni ne postoji, nego kao da se pravi da postoji. Znam dosta o tome, o našoj kasti, a trenutno me baš zanima šta je dovelo do toga da mi koji živimo „između“ lažemo o novcu koji imamo/nemamo?

Šta je dovelo do toga da mi koji živimo „između“ lažemo o novcu koji imamo/nemamo?

Odjednom je kao mnogo teško pričati javno o tome koliko se zarađuje. Ako se neko i istrči, šta god da kaže, odmah je neki napad, neka frka. Ako kaže da je siromašan, odmah sramota – što se grebe da je jadan, kad nije. Ako kaže da super zarađuje, zna se šta to znači: u talu je sa nekim odvratnim svetom pa niko od „čistih srednjeklasaša“ neće da se druži sa njim/njom.

Možda je to posledica onog što, kad se zapošljavaš, potpisuješ da ne smeš da pričaš o svojoj plati. Zašto?! To što se tvoj rad više ili manje vrednuje od rada tvojih kolega, zašto je to nešto što se krije? U 21. veku, usred svih unutrašnjih izvrtanja, ok je da pokažeš celom svetu svoju ženu u toplesu (bez bradavica, naravno), ok je da kucaš i objaviš velikim slovima bilo koju blamantnu nebulozu koja ti prođe kroz glavu, ok je da pokazuješ neurednu štrokavu gajbu i čarape, loš ukus… al’ baš samo nije ok da kažeš za koliko para radiš? Koliko si naplatio posao. Što, hoće neko da te opljačka kad čuje koliko si mnogo uzeo? Ili da te ismeje jer si mogao duplo toliko? To opšte ćutanje dovodi do toga da nemamo reper i da je srednja klasa jedan rastegljivi pojam koji znači baš svašta.

U 21. veku ok je da kažeš sve, samo baš nije ok da kažeš za koliko para radiš, koliko si naplatio posao

A na primer, cenkanje je isto dobra zabava za ćaskanje. Kako se ti preceniš, a neko hoće da te kupi za što manje para sa što više tvog vremena, pa se ti ne daš, pa smisliš za ispod koliko ne bi, pa oduvaš ili baš moraš da pristaneš jer imaš bebu na putu ili stan pod kreditom. Ili si dobila/o nepristojnu ponudu, pa ne veruješ zašto bi te toliko platili, pa baš odrično cokneš na celu stvar jer ti se u tom trenutku kao može, pa se posle kaješ… ili ne… ili prihvatiš… pa se posle kaješ… ili ne…

Ili frilensuješ pa radiš za ispod cene jer ti treba što više šljake, ili zavališ cenu jer nećeš da radiš bilo šta.

U svakom slučaju, i ovog leta gledamo/gledaćemo fotke iz skupih smeštaja sa raznih destinacija od onih koji inače pričaju da nemaju para i da su u velikoj drami, a njih će napadati oni koji nisu dobacili do mora uopšte, ali što ne znači da na primer ove dve kategorije ljudi ne zarađuju isto. Biće tu kupaćih kojima neće moći da se dokaže poreklo – da li su sa AliExpressa ili iz butika, ali koga briga dok svi delujemo kao milion dolara komadići.

Srednja klasa je kul, a kulnes je uvek začinjen foliranjem, bar malecko

U celoj ovoj pometnji sa lovom, sipanjem iz šupljeg u prazno, štekovanjem i trošenjem preko utvrđenog budžeta meni je, da budem jasna: i dalje drago da se mi smatramo srednjom klasom i da smo zajedno, pa makar i ovim lažima. Srednja klasa je kul, a kulnes je uvek začinjen foliranjem, bar malecko, pa kao… Mada… bilo bi strava da krenemo glasno da izbacujemo cifre, plate, pare po projektima, koliko trošimo po prodavnicama i pijacama… ne sad kao neki pokret ili masovka, nego, onako, usput uz kafu, na „ručkićima“, na sitno, i „na“ duhovito, onako kako inače i preživljavamo paket… čisto da prođuskamo sistem. Ako ni zbog čega drugog, zezanja radi.

I ovog leta gledamo/gledaćemo fotke iz skupih smeštaja sa raznih destinacija od onih koji inače pričaju da nemaju para i da su u velikoj drami

… pa se setimo: kako ko… panka, komunizma, razvesele se svojim starim idejama nekadašnji anarhisti, pa se svađamo međusobno, ukrštamo stavove, šta god. Samo da ne ćutimo zombirano dok krckamo mrvice za koje prodajemo znanje, vreme i slobodu.

PLUS PREPORUKA: Hidden Brain Episode 65: Tunnel Vision

The post LETNJI BLUZ appeared first on 42 magazin.

Šta vam je asocijacija kada vam kažem lektira? Verovatno kao i većini – književna dela pre trideset godina uvrštena u nastavni program osnovnih i srednjih škola, često nerazumljivog jezika i sadržaja novim generacijama. Zato im ne drže pažnju. A činjenica da nešto morate pročitati – iz perspektive adolescenta – stvara otpor. Ništa se nije promenilo ni danas, osim podatka da samo šest odsto školaraca čita programom predviđena književna dela, uz opasku da je novim generacijama taj jezik još nerazumljiviji, a radnja daleka i još dosadnija. Da bi srednjoškolcima olakšao život, glumac Ivan Jevtović, sa svojim kolegama, osmislio je Pozorište lektira Vladimir Jevtović. Kroz igru i glumu, uz razgovor i sugestije učenika, ali i profesora, na repertoaru su dela predviđena za ovogodišnju srednjoškolsku lektiru.

Ceo grad bruji o ovom vašem projektu.
Zahvalan sam na tome što grad bruji, ali zaista je tako. Ideja je da dugoročno i polako uspostavimo ceo projekat i posle godinu dana imaćemo pravu reakciju, a ispostavilo se da su se najoptimističnije pretpostavke obistinile, a to je da je ovaj projekat potreban ovom gradu i zemlji. Prvog marta odigrana je predstava Romeo i Julija u mojoj režiji i time je zvanično otvoreno Pozorište lektira Vladimir Jevtović u Božidarcu. Sa kolegama Milenom Nikolić, glumicom, i Dejanom Jajčaninom, glumcem, napravio sam plan da na svake tri nedelje izađe nova predstava. Posle druge premijere Jazavac pred sudom Petra Kočića, pripremamo Geteovog Fausta, 12. aprila je premijera i odmah posle prvomajskih praznika ide Narodni poslanik Branislava Nušića. To su dela lektire iz četiri srednjoškolske godine, a od septembra pripremićemo i nove predstave. Do kraja godine trebalo bi da ih bude osam, a od sledeće godine uvodimo (što mi je sugerisano od profesora srpskog jezika) i lektiru za uzrast od petog do osmog razreda. Postojao je prazan prostor u percepciji publike uzrasta od 11 godina, tako da ovim pozorištem upotpunjujemo i taj prazan prostor.

Sigurna sam da su vam roditelji veoma zahvalni, a kakva je bila reakcija dece?
Genijalna. U stvari, stalno razmišljam o njima. Koncept ovog pozorišta nastao je iz jednog drugog projekta koji sam realizovao sa Milenom i Dejanom pod nazivom Zato što te se plašim po tekstu Dunje Petrović, u mojoj režiji, a koja se bavi vršnjačkim nasiljem. Tada smo sa profesorom Žarkom Trebješaninom i Ratkom Božovićem išli diljem Srbije i odigrali smo stotinak puta ovu predstavu u školama, kulturnim centrima i pozorištima i taj prototip koji smo ustanovili po mojoj zamisli učitali smo u novi projekat. Ta ideja, odnosno to što se događalo da đaci posle odgledane predstave izađu bogatiji, odnosno sigurniji u sebe, bila je omamljujuća inspiracija da problem obrazovanja, odnosno mali procenat klinaca koji čitaju lektiru, a to je nekih šest procenata, probamo da ispravimo. Upravo da sve te knjige koje oni moraju da pročitaju i koje su im mrske, jer se žale da postoje odavno i da nije menjan spisak lektire ko zna otkad, kao i da su u pitanju neke prašnjave knjige koje stoje u bibliotekama ili na policama, sada na nov način oživimo. A učenici više nisu samo nemi posmatrači kao u drugim pozorištima jer im pružamo tu dodatnu dimenziju tako što ih kroz ovaj naš koncept potpuno uvlačimo u priču. Time oni imaju direktnu mogućnost da komuniciraju sa likovima, što smo postigli u ove dve predstave, tako da imate fantastičan trenutak da se klinci, bez obzira na to da li sede u prvom ili zadnjem redu, potpuno aktiviraju, i ono što je posebno važno, daju rediteljske instrukcije, nešto što bi oni voleli da se po njihovoj zamisli ostvari. Tako se vraćaju knjizi, učestvuju u analizi i nadamo se da time ostavljaju novi utisak pred profesorima. Ono što je bilo isto vrlo prijatno i zgodno kao zamisao, i to se već ostvaruje, da su profesori rekli da će u toku posmatranja predstave i tog razgovora kasnije i tih instrukcija u perspektivi ocenjivati učenike i da će imati mogućnost da u pozorištu poprave ocenu sa četiri na pet, ili da, ako su bili nezainteresovani, odjedanput im to bude kao neka dimenzija koja ih aktivirala i time su dokazali da imaju svest kao što svako dete ima, to može da im bude stimulans.

Nedavno je naša kolumnistkinja Ana Rodić veoma slikovito opisala sa koliko je muke svom sinu približila narodnu pesmu o Banović Strahinji. Da li ste možda razmišljali da i narodnu poeziju uvrstite u repertoar?
Odlično, pohvaljujem koleginicu i moram da pročitam njenu kolumnu, i to se upravo nadovezuje na to kako mi radimo. Pošto smo svi akademski glumci, pravimo adaptaciju tog dela poštujući pisca, istorijske okolnosti, ali se trudimo da ga potpuno približimo deci da bude prihvatljivo i shvatljivo. Poezija je definitivno zapostavljena, a to je takvo bogatstvo, i što se tiče epike i lirike, i to je materijal sa kojim ćemo se sigurno susresti. Imamo odlične dramaturge i siguran sam da će se tu naći i Banović Strahinja, Marko Kraljević kao i junaci iz pretkosovskog i kosovskog ciklusa. Naš jezik je naša moć. Kad čuvamo jezik, čuvamo i nacionalni identitet.

Mi kao da imamo provincijsku fudbalsku utakmicu, gde se stalno menjaju dresovi i u kojoj se pojavljuju, nažalost, i neki ljudi iz kulture, koji zarad nekih kratkoročnih interesa ulaze u prljavu igru zvanu politika

Činjenica je da neka druga, vanškolska literatura uvek više intrigira. Da li ste razmišljali da utičete na to da se lektira proširi onim delima koja su deci bliža.
Mene je uvek intrigiralo šta sve kroz dramu može da se učini, kao i pitanje subverzije u pozorištu, ne u nekom negativnom smislu, već u kreativnom smislu. Pozorište lektira posle ovih šest predstava pokazuje da će verovatno biti usvojeno u okviru institucije kao seminar za sve profesore srpskog koji su zainteresovani, a onda ćemo svi zajedno uticati na Zavod za unapređenje nastave da upotpunimo lektiru. I to će biti naša mala misija da utičemo na izbor novih dela. Recimo, kada bih mogao sada da biram, to bi verovatno bio ceo opus Hermana Hesea, Stepski vuk, Demijan, što su već deca pomenula što u pozorištu, ali i na Univerzitetu Singidunum, gde predajem, Hari Poter, ali i domaći pisci, recimo Uroš Petrović, naš fantastičan pisac, Ljubivoje Ršumović… Marko Vidojković, što da ne. Ideja je da se aktivira mašta i uspostave kriterijumi i razvije polemičan duh, da se oni uključe u debatu. Iskreno se nadam da će i u programskom smislu to biti lančana reakcija i da će profesori uneti neke inicijative u škole.

Mene je uvek intrigiralo šta sve kroz dramu može da se učini, kao i pitanje subverzije u pozorištu, ne u nekom negativnom smislu, već u kreativnom smislu

Osim što imate edukativnu misiju, na čemu  trenutno radite?
Ja sam u ansamblu Ateljea 212, iz Pozorišta Boško Buha prešao sam posle angažovanja na Kosi. Taj prelaz mislim da je bio u pravom trenutku. Pre nešto više od mesec dana bila je premijera predstave Magično popodne, u režiji Ane Gligorović, po tekstu Volfganga Bauera, to je veoma interesantan tekst koji je rađen devedesetih u Bitef teatru. Anina ideja je bila da likovi budu dobi između 35 i 45 godina, priča o generaciji koja je otporaška, o generaciji koja je od ’91, pa ’96, od vremena studentskih protesta, u očekivanju da se nešto desi. Priča iz Nemačke je uvedena u naš kontekst i okolnosti u kojima živimo, koliko je ta generacija posle 25 godina onemogućena da uspostavi neke vitalne esencijalne stvari zbog niza društveno-istorijskih okolnosti. Ova predstava igra se veoma uspešno i izaziva empatičnu reakciju crnohumornim efektom. Ako bih publiku mogao da uporedim sa suncokretima, postoje oni suncokreti koji se ispravljaju pošto smo mi sunce koje pulsira i pušta te ideje, misli, rečenice koje oni hoće da čuju i, naravno, kao i u svakoj predstavi, to je uzbudljivo. Neki suncokreti se okreću ka suncu, neki to ne prihvataju ili prihvataju na drugi način. To je uzbudljiva interakcija. Pre toga sam radio Mrešćenje šarana, Tramvaj zvani želja igram u Zvezdara teatru i bavim se školom u okviru Singidunuma, gde sam vanredni profesor. Vodim drugu godinu sa divnim mladim ljudima, sa kojim upravo završavam prvi deo godišnjeg ispita, pripremamo Nušićeve scene. Interesantno je da je Nušić uvek inspirativan, pogotovo u ovom periodu izbora. Taj čovek kao da je još tu. On je najbolje pročitao naš mentalitet, naše tegobe i manjkavosti koje izazivaju tragikomične efekte.

Politika i pozorište, odnosno glumci, neizostavno se prepliću. Kako gledate na poslednju podelu među umetnicima i njihovo svrstavanje na dva suprotna politička pola?
Neću da pominjem imena, ali će biti vrlo jasno o čemu se radi. U jednom sistemu koji nije dovoljno ozbiljan, po mom mišljenju, od ’90. godine naovamo, već 27 godina mi nemamo osnovne oblike državnosti, ni suvereniteta, ni integriteta institucija. Iz moje percepcije, možda grešim, možda će me neko ubediti drugačije, već 27 godina ovo je jedan slabo kontrolisani haos, u kome svi mi prolazimo različita loša iskustva i izazove u kojima moramo da se sudimo, ubeđujemo, borimo da stalno iz entuzijazma, iz potrebe da činimo, a ne da budemo parkirani i inertni. Nekako se odvija milion paralelnih aktivnosti. Ali pitanje političke perfidnosti, odnosno kontinuiranog presvlačenja dresova u političkom sistemu, koji je toliko loš, gde parlamentarna demokratija u Srbiji od prvih parlamentarnih izbora devedesetih nikada stvarno nije zavladala u ozbiljnom obliku koji smo očekivali. Svi smo mislili da će generaciji otporaša biti potrebna samo neka godina, da, ako već ne znaju, prepišu i nauče od ozbiljnih zemalja i shvate koje je odgovorno ponašanje političara. Umesto toga, mi kao da imamo provincijsku fudbalsku utakmicu gde se stalno menjaju dresovi i u kojoj se pojavljuju, nažalost, i neki ljudi iz kulture, koji zarad nekih kratkoročnih interesa ulaze u prljavu igru zvanu politika. Ti ljudi prave prekršaj na nivou crvenog kartona i davno su morali zbog zdravog kriterijuma da se povuku, da budu dostojanstveni ili da se bar sete šta ta reč znači. Loša namera nikada se ne završi kako treba.

Da li to publika prašta?
Publika, ako ne izađe iz pozorišta s katarzom, a katarza je pročišćenje, bez obzira da li je u pitanju komedija, tragedija, politički komad u kojem će se naše duše iščistiti i doći do prave i istinite spoznaje, onda mnogo idemo u pogrešnom smeru. To je svakodnevna borba, u kojoj mi iz svih pozorišta stalno polemišemo.

The post IVAN JEVTOVIĆ: Ako neće klinci lektiri, onda će lektira klincima appeared first on 42 magazin.