Svako žensko kom sam objavila da imam pacova u kući tešilo me je scenom iz serije Seks i grad u kojoj istog takvog glodara ruski baletan ubije tiganjem u Kerinoj kuhinji, na radnoj ploči.
Kod nas nije bilo tako.
Agonija je trajala punih 15 dana. Pošto su momci iz agencije za deratizaciju pobacali otrov i pošto sam ja postavila lepak na razna mesta po stanu, i pošto smo na kraju isprskali celu malu sobu nekim pregadnim otrovom, ubio ga je naš novi najbolji drug Savo, beogradski Krajišnik iz Molerove. Metlom, kineskom metlom ga je ubio. Na parketu iz Titovog vremena, par puta hoblovanom u vremenskom rasponu od tad nekad pa do danas.
Dakle… u trenutku kada nam nad glavama visi pretnja da će roboti svakog trenutka preuzeti naše dragocene poslove, i dok se brinemo koja će zanimanja prva da nestanu sa spiska pojedinačne ljudske zarade, multimajstori postaju sve traženiji
Prilično dug i komotan boravak ovog pacova u prostoru u kome živimo, spavamo i jedemo razjašnjen je činjenicom da je mudro skladištio gomilice pseće hrane ispod različitih ormana. Pa da, što bi bio lud da jede otrov. Savo (njegov dokrajčitelj) inače u životu radi nešto što bi se ranije zvalo haus majstor, plus održava bašte: i ukrasne i „jestive“, i plus povremeno i gradi cele kuće… to sve frilensuje, to oko bašta i gajbi – njegov „glavni“ posao je da održava neki od lanaca kladionica. Veoma je uspešan u svom poslu, to sam procenila poređenjem: kao i bilo koji novobeogradski japi, Savo ima osam propuštenih poziva tokom deset minuta ćaskanja sa mnom (da, ja povremeno ćaskam i sa nbgd japi ekipom).
Dakle… u trenutku kada nam nad glavama visi pretnja da će roboti svakog trenutka preuzeti naše dragocene poslove, i dok se brinemo koja će zanimanja prva da nestanu sa spiska pojedinačne ljudske zarade, multimajstori postaju sve traženiji.
Par dana kasnije (od nemilog, šifra „pacov“, događaja) pričao mi je i Drago, još jedan novi drugar koji radi istu vrstu posla, da su baš traženi i da posao dobro ide. Drago održava trafike. Eto, sada više u imeniku nemam sto naređanih majstora kao što na primer još uvek imam doktore, to – za deo po deo. Fino.
Pacov je bio mrtav već par dana, a mene nikako nije puštala napetost i sumnja da ih je možda ipak bilo više i da se i dalje slobodno kreću po našem „dvoru“.
‒ Ma jok. To je bio taj jedan – kaže moja drugarica, deluje jako sigurna u to što govori, potpuno neosnovano sigurna.
‒ Kažu žene, Barišnjikov je ubio Kerinog pacova u seriji, pa to kao moju pacovsko- vračarsku epizodu diže na nivo Menhetna – šušti vetar u bašti kafića, ja je gledam i očekujem da me uteši.
‒ On bi ubio pacova i u realnom životu – srče ona limunadu sa kurkumom i čija semenkama
‒ Odakle ti to?
‒ Znam, osetila sam mu energiju.
‒ Šta pričaš, kad si ga videla?
‒ Sad kad je bio na Festivalu igre, imala sam plan A, B, C i D, i D je upalio. Pratila sam ga od Narodnog do Ekcelsiora.
‒ Zašto si pobogu to radila sa tvojih sto pedeset godina?
‒ Da mu osetim energiju.
‒ I kakva je?
‒ Ubio bi pacova tiganjem.
Šta sam sve saznala:
- Kad idu kroz cevi, pacovi grebu, a kad su u zidu, čuje se tapa-tapa nožicama…
- Ozbiljno se pljačkaju trafike po gradu, prodavačice prestrašene, u novinama nema ništa o tome.
- Ako ne odstoje – čija semenke nemaju nikakvog efekta.
- Barišnjikov je sitan čovek, deluje umorno.