Mladi beogradski režiser Goran Nikolić, sa kojim smo već razgovarali o filmovima koje pravi, preporučio nam je filmove koje voli da gleda leti… i uopšte ostvarenja koja imaju neke veze sa godišnjim dobom koje nas polako napušta
Note: ovo nije klasična lista letnjih filmova
Kao što Goran navodi, mnogo filmova mu je palo na pamet pri pomisli na pojam letnji film – kao što su filmovi koji se ciljano izbacuju na leto, jer je leto, pored zime, udarna sezona za bioskope. Njegovo prvo upoznavanje sa filmom, na velika vrata, preko bioskopskog platna, bilo je upravo za vreme leta i u pitanju je bilo kemp remek-delo Betman Forever.
Potom sam počeo da otkrivam da se najveći kontingent visokobudžetnih i spektakularnih filmova ispostavljao na leto svake godine. A kad si dete, taj nivo eskapizma je veći od života, ističe Goran
„A kod nas filmova za leto bilo je više nego u Americi jer su mnogi filmovi kasnili u rasponu od par meseci do par godina, i ta činjenica da ja mogu svaki drugi dan da gledam poneki grandiozni spektakl u meni je izazivala orgazmične talase sreće. Onda su tu filmovi čija se radnja odvija za vreme leta. Kao i filmovi prikazani na leto neke godine čija se radnja odvija za vreme leta. A tu su i filmovi koji niti su svetlost dana videli na leto, niti se odvijaju leti, ali bi njihov stav, atmosfera, senzacionalistički karakter i komercijalna vrednost mnoge naveli da pomisle da su ti filmovi letnji blokbasteri (Space Jam, Mars Attacks!, Anaconda, Matrix…)“, rekao nam je Goran.
FILMOVI KOJI SU IZAŠLI NA LETO
Slenderman (2018), režija Sylvain White
Šalim se.
Spider-Man 2 (2004), režija Sam Raimi
Ova scena je u Srbiji poznatija po leskovačkoj parodiji nego po samom filmu
Svi koji me poznaju ili su ikada pričali sa mnom o blokbasterima znaju da mislim da je ovaj film najbolje režiran razbijač blagajni prethodne decenije. A kako vreme odmiče – i uopšte u 21. veku. Da, dobro ste me čuli, nolanovci. Ovo je prvoklasan primer drugog dela visokobudžetne trilogije u nastanku, gde je reditelju dozvoljeno da ostavi svoj autorski pečat, nakon što je prvi ’bezbedni’ deo ostvario profit. I ne da ga je ostavio. Ludilo i energija reditelja Evil Dead trilogije evidentni su na filmskoj traci u svakoj drugoj sceni. Jurnjava po zgradama, operacija nad Doktor Oktopodom, gađanje automobilima, pomahnitali voz, finale na doku – prepun je set-pieces za pamćenje. Film bi bio remek-delo komercijalnog filma da nas mutava faca Tobija Megvajera ne izbacuje iz takta svaki put kad ne nosi masku i navodi na pomisao da negde tamo verovatno postoji neko kome bismo mnogo više verovali u toj ulozi. Neko sa mnogo više duha i mangupluka. Čitaj – TOM HOLAND.
Batman and Robin (1998), režija Joel Schumacher / The Dark Knight (2008), režija Christopher Nolan
Ovu fotografiju Krisa O’Donela verovatno čuva samo njegova baka i nadam se da je dementna
O, da, pravim TU blasfemiju. Stavljam nazive ova dva filma zajedno, jedan do drugog. Filma koji je sahranio najvećeg fiktivnog heroja strip supkulture i filma koji ga je definitivno vratio iz mrtvih (ne računam Batman Begins, koji mu je prethodio, samo zato što je, i posle tog filma, bilo dosta ljudi koji su mislili da je taj film slučajnost i da je previše dobar za takvu vrstu filma). Danas, sa ove vremenske distance, kada je franšiza spasena (ali sa nesigurnom budućnošću, doduše), mogu da kažem da mi oba filma pružaju jednako zadovoljstvo. Svaki na svoj način.
A za Mračnog viteza, kao i druge letnje klasike, poput Skarfejsa, Armagedona ili Power Rangers: The Movie, nema se šta mnogo reći od onoga što su već rekli i mnogo umniji od mene. Poslednji veliki game-changer komercijalnog filma, posle kog je Holivud pomislio da je za ozbiljno shvatanje stripovskog univerzuma i dramsku težinu priče dovoljno da likovi pričaju dubokim glasom, da budu mentalno-duhovno oštećeni (al’ isključivo kroz dijalog i naraciju to da saznamo) i da fotografija filma bude podeksponirana skoro do nivoa nevidljivosti.
Mračni vitez predstavlja poslednji veliki game-changer komercijalnog filma, posle kog je Holivud pomislio da je za ozbiljno shvatanje stripovskog univerzuma i dramsku težinu priče dovoljno da likovi pričaju dubokim glasom, da budu mentalno-duhovno oštećeni (al’ isključivo kroz dijalog i naraciju to da saznamo) i da fotografija filma bude podeksponirana skoro do nivoa nevidljivosti
Najbolji kadar filma za sve vas što vam je najbolji kadar onaj kad Džoker izbacuje glavu ko ker iz pandurskih kola
Jedino mi malo smeta što Džoker nije pobedio na kraju u celoj onoj gunguli sa brodovima i bombama jer bi to još više zaokružilo film kao Empire Strikes Back Nolanove trilogije. Al’ teško da bi on i tim scenarista znali da uverljivo Betmenu vrate motivaciju za treći deo posle toga. Verovatno mu je bilo već muka od franšize Betmen, kao što to biva sa rediteljima posle drugog dela, gde daju najbolje od sebe, a pod ugovorom su na tri filma.
Hard Target (1993), režija John Woo
Film koji je bio pristojan blokbaster u svoje vreme i koji predstavlja prvi Vuov izlet u Ameriku danas pomalo zaboravljen, a, opet, ne znam ni za jednu glavu koja gotivi akcijaše, a da ga ne odgleda do kraja kad naleti na njega na jednom od hiljadu Pinkovih kanala. A sad malo da ga približim i vama ostalima. Ovo je film u kojem se jako eksploatiše Van Damova kosa vezana u rep, kako u real timeu, tako i slow-mo ruhu. I gde, takođe, isti taj Van Dam odgrize zvečku zvečarki najnonšalantnije moguće. Ja i dan-danas ne znam kako to nije postalo GIF dosad. I surfuje na motoru u punoj brzini. Prema automobilu punom kriminalaca. I puca u isto vreme. Sa namerom da se zakuca u njih. Takođe, u poslednjoj tučnjavi, odradi najepskiji high kick svoje karijere. Naravno da je u to sve uključena i sočna eksplozija, molim lepo. I na kraju, da ne zapostavim antagoniste – čelo (i žila na njemu) Lensa Henriksena je maltene lik za sebe. Ako vas ovo nije ubedilo da ispravite istorijsku nepravdu, pogledate ovaj film i spasete ga od zaborava, onda vi ne znate da se zezate i dosadni ste ljudi verovatno.
FILMOVI ČIJA SE RADNJA ODVIJA LETI
Kalvarija (1996), režija Zvonimir Maycug
Najbolje što bih mogao da sažmem ovaj film kad bi me neko pitao na šta liči ili koja je to vrsta filma, rekao bih ovo – Tomi Vajzo odlazi u Hrvatsku i snima svoj Brokeback Mountain, ali sa religijskim podtekstom i mnoštvom likova i podzapleta od kojih zaboli glava ako pokušate da ih pratite, čak iako niste pod dejstvom nekih psihoaktivnih supstanci prilikom gledanja. Porno-reditelj Zvonimir Maycug odlučuje da snimi prvi igrani umetnički film u svom životu i to izgleda tačno onako kako zvuči. Reditelj prvog hrvatskog porno-filma Oaza se svim silama upinje da pobegne od promišljanja i bavljenja filmom kako je to činio baveći se pornografijom.
Najbolje što bih mogao da sažmem Kalvariju kad bi me neko pitao na šta liči ili koja je to vrsta filma, rekao bih ovo – Tomi Vajzo odlazi u Hrvatsku i snima svoj Brokeback Mountain, ali sa religijskim podtekstom i mnoštvom likova i podzapleta od kojih zaboli glava ako pokušate da ih pratite, čak iako niste pod dejstvom nekih psihoaktivnih supstanci prilikom gledanja
Što se više upinje, to mu katastrofalnije ide. Neverovatno je koliko je on iskreno i svim srcem u to uleteo, u tu dramu, bavljenje simbolima, sve te likove i njihove interakcije, i previsok budžet za neke stvari koje se dešavaju u kadru a koje se kose sa time kako je vizuelni identitet jeftin. I vas, gledaoci koji imate afinitete prema so bad it’s good filmovima, boleće svaki deo tela posle gledanja, ali će vam biti drago. A vi, kolege filmski radnici, koji se borite sa svakim korakom postavljanja prvog filma na noge, pogledajte ovaj film, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da biste videli da je i ovde, na prostoru bivše Jugoslavije, moguće snimiti film, uz puno volje i vere u sebe, a biti apsolutno nekompetentan (što, nažalost, nije promaklo selektoru tadašnjeg Pulskog festivala, a šuška se i da su odbili film zbog Zvonkove porno-prošlosti. Eh, ta elita…).
The Texas Chainsaw Massacre (1974), režija Tobe Hooper
https://www.youtube.com/watch?v=Vs3981DoINw
Ovaj film je kao rijalitiji u Srbiji – sve je već rečeno. I zbog toga ću samo da grunem ovde neke svoje emotivno-vizuelne impresije. Mislim da bi bio savršen za izmeštanje u neko srpsko selo, ali Zoki Radmilović je mrtav, tako da ne znam ko bi mogao umesto njega da glumi najstarijeg brata od ove trojice ludaka iz filma. Leto nikad grozničavije nije bilo na filmu. Scenografija kuće užasa je najrealnije predvorje pakla horor-istorije. Svako ubistvo fizički osetiš. Svaka potera u drugoj polovini odiše nepodnošljivom tenzijom. A onda kad film, u poslednjoj trećini , obrne igricu i, sa Leatherfaceom, koji obučen kao američka domaćica, dočekuje braću sa ulovom, pa film počinje da igra na tankoj liniji između demonske satire na prosečnu američku porodicu i strave tako guste da se može seći nožem. I ne pogine do kraja u toj nameri, kroz najkošmarniju scenu večere svih vremena, već te zakuca sa furioznim finalom i šlagom na toj torti u vidu Leatherfaceovog plesa sa testerom koji je najlepša scena plesa na filmu posle valcera Krisa Kristofersona i Izabel Iper u Vratima raja Majkla Ćimina.
Dečak iz Junkovca (1995), režija Dejan Zečević
U ovom momentu ne mogu da se setim boljeg studentskog filma. A ni boljeg Zekinog (I Mala noćna muzika i prve dve trećine Neprijatelja nisu ni blizu). Film koji počinje kao detektivska priča o potrazi za nestalim Radomirom Belaćevićem, samoproklamovanim čovekom od mnoštva talenata, da bi dobio iznenadni obrt negde pred kraj prve trećine i, da tako kažem, bez spojlovanja, potpuno promenio i žanr, i tempo, i fokus. I postao fascinantna studija karaktera, kako glavnog junaka, tako i svih ljudi koji bi voleli da dobiju svojih pet minuta slave – starih, mladih, autsajdera, mangupa i nekih izuzetno živopisnih frikova. A Dejan im svima pristupa sa ljubavlju i razumevanjem. Naravno, u centru zbivanja je svakako primarna figura – Radomir Belaćević, jedna od najbolje skrivanih tajni Beograda – i kao što sam kaže, najbolji auto-električar Beograda, izumitelj, najbrži pisac na svetu (Hitler zamislio pobedu, Ustajem iz groba, Super pandur i mnogi drugi egzotični petparački naslovi), plejboj, makro, preduzetnik, zavodnik, idol Milića od Mačve, čovek koji je tužio Srđana Karanovića za plagiranje scenarija (nije pobedio, al’ se nije pokolebao), šoumen, plivač, producent, bekrija, dramaturg, reditelj, glumac… A u filmu od sat i po vremena, koliko god da postoji volje, ne može se sve to ni dotaći, pa je Zekin fokus, kao čoveka filma, prirodno prešao na Radomirovu tadašnju preokupaciju – film (i to ljubavnim pod nazivom Konobarica). Mislim da bi making-of filma poput Kalvarije izgledao kao druga polovina ovog filma. Dokumentarni srpski ekvivalent filmu Ed Vud Tima Bartona.
Mali uvid u svet neobuzdanog Radomira:
FILMOVI KOJI SU IZAŠLI NA LETO I RADNJA IM SE ODVIJA LETI
Kids (1995), režija Larry Clark
Film koji od prve sekunde pokazuje da nema nameru da okoliša sa svojim nefiltriranim prikazom besne, napaljene, do otupljenja hedonizmu sklone, apatične i izgubljene njujorške omladine, niže i srednje klase, sredinom devedesetih. I, u nekom širem spektru, ne nužno samo njujorške. I, što je još tragičnije, ne samo tog vremena, kako godine pokazuju.
Kids je film koji od prve sekunde pokazuje da nema nameru da okoliša sa svojim nefiltriranim prikazom besne, napaljene, do otupljenja hedonizmu sklone, apatične i izgubljene njujorške omladine, niže i srednje klase, sredinom devedesetih
Ovo je film koji je, svojevremeno, svim roditeljima koji bi ga odgledali bio veći Fredi Kruger nego onaj iz Strave u Ulici brestova. Ovo je prvi film i reditelju, i scenaristi, i svima koji su igrali u njemu, i njihova netaknuta debitantska energija puca iz svakog kadra na vas. Od početne, nimalo holivudske scene seksa dvoje bubuljičavih tinejdžera do, verovatno, najtužnije ikada scene saznanja lika da ima sidu, što je sve deo prve trećine filma, imate dovoljno vremena da zaključite da će ovaj film biti tinejdžersko putovanje u srce tame. Želim da verujem da je ovaj film nekim roditeljima bio crvena lampica da se više pozabave svojom decom. I da postoje klinci kojima je promenio život, ovo je film te snage.
Prigodan saundtrek:
Summer of Sam (1999), režija Spike Lee
Jedan od retkih momenata u filmu koji ne odiše duhovnim mrakom
Mračniji brat blizanac filma Do the Right Thing. Oba su smeštena u Bronks, oba se dešavaju leti, i u oba se koriste nacionalne i rasne netrpeljivosti za građenje drame i tenzije – samo je vremenski i istorijski kontekst drugačiji. Ovde imamo leto 1977. – premijeru Star Warsa, vrhunac seksualne revolucije i disko-supkulture, i, za ovaj film najbitnije – leto čoveka koji se predstavlja kao Sem i seje leševe žena i zaljubljenih parova. Paranoja koja se širi po Bronksu kao posledica ubistava počinje sve više da utiče na živote i odnose dva para koje pratimo tokom filma – novonastalog pankera Ričija i promiskuitetne Rubi – naivnih, slepo optimističnih i ludo zaljubljenih, s jedne strane, i razvratnog Vinija i verne mu i smerne Dijone – površnih, jednokratno strastvenih i duboko nesrećnih, s druge strane. Vini, pod pritiskom lokalnih džabalebaroša, zadrtih Italo-Amerikanaca, sve više počinje da misli da je njegov prijatelj, Riči, možda Sem, samo zato što ga okolina ubeđuje da je dovoljno to što izgleda drugačije, da bude obeležen kao nepoželjan. Od tog momenta, Spajk Li počinje da odmotava klupko anksioznosti u nama gledaocima, shvatamo da je eskalacija u krvi neminovna. Samo postoji strepnja oko toga do koje će mere to otići i da li će, i koliko, posledice biti nepopravljive.
Piranha 3D (2010), režija Alexandre Aja
Za 3D money-shotove letećih i plutajućih polnih i ostalih organa moraćete već da odgledate film
Bilo bi očiglednije da sam izabrao Ajkulu, kuma svih letnjih horora. Malo manje, ali, takođe, očekivano – originalnu Piranu, vremenom pregaženu sprdačinu na račun Ajkule. I preporučujem oba, svakako, ali moj izbor trenutno pada na maltene-parodiju Pirane – Piranu 3D, koji je sumanutiji od oba filma, a i mislim da mora postojati ultimativni skorašnji ševa šora šega neopterećujuć letnji film na listi. I dan-danas mi je nejasno kako ovaj film, usred 3D groznice posle onog nesrećnog Avatara, nije došao do naših bioskopa, nego tamo neki My Bloody Valentine 3D? Pa, zar je psiho sa pijukom veća 3D senzacija od gomile predimenzioniranih pirana, probuđenih iz praistorijskog sna (da, to je taj tip filma), koje hrle da se zaslade gomilom mladih i razuzdanih tinejdžera na prolećnom raspustu, a naročito njihovim seksualnim ekstremitetima? U tim momentima 3D slasher koncept svakako pokazuje svoje prave boje i dostiže vrhunac kako senzacionalistički, tako i kao parodija na samog sebe. Ovo je prvoklasna B-movie eksploatacija čiji tvorac apsolutno zna šta radi, mnogo se dobro zabavlja i sve nas ubacuje na svoju skupu žurku od filma, da udovoljimo svojim najnižim porivima. Što nekad, kad se dobro upakuje kao ovde, nije nimalo loša stvar.