Napunili ste 40. I? Kako podnosite mamurluk? Koliko puta mesečno izlazite u grad? Da li ste upoznali sve lekare specijaliste u vašem domu zdravlja? Suočavate se sa razvučenom kožom, šlaufom i svakom novom borom? Privlače vas mlađe osobe? Osećate kao da vam sledi sunovrat nakon pikova na svim životnim poljima? Tako počinje niz pitanja kao nepogrešivih simptoma krize srednjeg doba, a u stvari – niste ni svesni u kakvoj ste prednosti
Životni ciklus svake osobe sastoji se od mnoštva prekretnica koje nazivamo „životnim krizama“ i koje nastanu onda kada nam se smeši trenutak promene. Polazak na faks, selidba od kuće – kriza, početak zajedničkog života sa partnerom – kriza, venčanje – kriza, rađanje deteta – kriza, dete kreće u vrtić – nova kriza, i tako dalje. U psihologiji porodice to nazivamo „životnim ciklusom porodice“, a slična terminologija koristi se i u drugim oblastima, poput životnog ciklusa kompanije, tako da je prva i najteža lekcija da razumemo da je sve deo ciklusa koji kao takav ima svoj početak i svoj kraj. Krize su neminovni deo razvoja i koliko god nam donosile neprijatnost, krize su ujedno i šansa da promenimo ono što dotad nije bilo dobro ili da podignemo na sledeći nivo nešto što je bilo zadovoljavajuće. Krize nas uče onoj Heraklitovoj da je „samo promena stalna“ i da je vreme da steknemo neke nove veštine.
Krize su neminovni deo razvoja i koliko god nam donele neprijatnost, one su ujedno i šansa da promenimo ono što nije bilo dobro ili da podignemo na sledeći nivo ono što je bilo solidno
Postoje stvari koje radimo u dvadesetim, tridesetim i četrdesetim, i nekako se zna šta koje godine donose ili bi barem trebalo da donesu. Tako znamo i da postoji nešto što se naziva „krizom srednjeg doba“ i obično nastaje na prelasku iz tridesetih u četrdesete, ali se uvek nadamo da će nas zaobići i da je rezervisana samo za neostvarene ljude i pretežno za nezrele muškarce. Jer šta vama nedostaje zbog čega biste imali krizu? Imate dobar posao, roditelji su još uvek funkcionalni, i dalje ste dovoljno vitalni da izlazite, deca su taman stasala da dobijete svoju slobodu nazad… Dakle, u čemu je problem?
Ogledalo je prvi podsetnik da su promene nastale, nekad bukvalno preko noći, kao da je moguće ostariti odjednom
Najpre bi bilo dobro da naučimo da identifikujemo problem i da uopšte shvatimo da nam je kriza pokucala na vrata. Ogledalo je prvi podsetnik da su promene nastale. I to nekad bukvalno preko noći, kao da je moguće ostariti odjednom. Sve češća potreba za promenom, nalet nove energije koja traži više izlazaka, više interakcije, više pokreta. Otkrivanje sporta kao kanala za stres i vraćanje u dobru kondiciju, promene u ishrani, želja da malo više brinemo o sebi. Uživanje u mlađem društvu, uz pokušaj da pratimo energiju istim intenzitetom, što nekada postane i otužno. Iznenadno otkrivanje privlačnosti kod dosta mlađih osoba, iako vam je to nekad bilo nezamislivo. Želja da uradite stvari koje nikad ranije niste, sa dozom rizika i izazova koji možda i prevazilazi vaše trenutne mogućnosti. Počinjete da razmišljate o smrti, sa dozom hipohondrije koja vas odjednom upoznaje sa svim lekarima u domu zdravlja. Muči vas smisao svega, vašeg života, dosadašnjih odluka, pravca i ciljeva, šta nas još čeka osim pada? Jer je ta čuvena četrdeseta neka vrsta polovine ili vrhunca, od koje očekujemo samo spuštanje.
Ta čuvena četrdeseta je neka vrsta polovine ili vrhunca, od koje očekujemo samo spuštanje
Međutim, i to je danas drugačije nego ranije. Sa pomeranjem odluka da postanemo roditelji ili zasnujemo zajednicu, sa sve zahtevnijim karijerama, menja se i period života u kome doživljavamo vrhunac. Ali kao da se teže adaptiramo na tu vrstu promene, pa nam i dalje broj 40 znači da prelazimo na „drugu stranu“. Činjenica je da su danas ljudi u pedesetoj godini i dalje vrlo vitalni, radno sposobni i linija je i dalje uzlazna. Tako da nam, recimo, uteha može biti da krizu možemo da odložimo na neko vreme. Ali pošto nas svakako čeka, jedna od važnih karakteristika prelomne faze jeste žaljenje za propuštenim i potreba da se to nadoknadi. Kao da do 40 ili 50 godina donosimo odluke zbog drugih, a onda nam kriza služi kao podsetnik da je vreme da donesemo odluke za nas same. Tu dolazimo do pozitivnog aspekta krize, pomaže nam da se kad-tad okrenemo ka sebi i sopstvenim potrebama. Ono što nas uplaši jesu suočavanje i evaluacija postignutog do tada, i to može dovesti do dva ishoda: jedan je uviđanje potrebe za promenom i prihvatanje da smo radili najbolje što smo umeli, iako nije valjalo, a drugi je osećanje zahvalnosti prema svemu što smo do tada postigli. Pomaže i razumevanje da ne možemo juriti vreme niti ići unazad, ali da možemo znatno kvalitetnije proživeti ono što nas čeka u budućnosti. Prihvatanje da se sistem vrednosti neminovno menja i da svako doba donese određeni kvalitet, ovog puta zrelost i razumevanje.
Ne možemo juriti vreme niti ići unazad, ali možemo znatno kvalitetnije proživeti ono što nas čeka u budućnosti
Da bi nam i kriza srednjeg doba bila dobro iskorišćena šansa, moramo dobro iskoristiti njen potencijal. Ne, nije u redu da imamo aferu ili nove tehnološke igračke da bismo se osetili mlađima. Zapravo uopšte nije poenta da se osetimo mlađima, već da počnemo da uživamo u onome što nam zrelost donosi. U stvarnoj slobodi koju donosi preuzimanje odgovornosti, u smanjenju straha kao direktnoj posledici sazrevanja. U tome da možda ne možemo da podnesemo mamurluk kao nekada, ali da možemo da osetimo mir za kojim smo kao mlađi stalno tragali, često izmoreni od anksioznosti i straha od budućnosti. Da možemo da postavimo sebi potpuno nove ciljeve koji idu izvan osnovnih egzistencijalnih, koji su malo više samo za nas. Da možemo ponovo da se posvetimo vezi u kojoj smo ili da pronađemo nešto novo što nam više odgovara. Da se podsetimo da je linija i dalje uzlazna i da može nastaviti da ide nagore dokle god biramo to, pa čak i kada nam neke funkcije oslabe. I da pokušamo da ostavimo iza sebe stare slike vrednosti koje forsiraju mladost kao kvalitet (iako je to jedan kratak period našeg života) i da osetimo radost zrelosti u kojoj nam je sve manje važno šta neko drugi misli, a sve bitnije kvalitetno vreme sa sobom i ljudima koje volimo. Tada možemo da prigrlimo našu krizu srednjeg doba kao odmor od očekivanja i početak stvarnog življenja.