Šta se dešava sa igračima odmah kada se završi baletska predstava, padne zavesa, a oni nestanu iza nje. Odgovor ima umetnički fotograf Nemanja Maraš, koji je uhvatio baš njihove emocije baš u trenutku posle kraja i sve to spakovao u monografiju Apres
Najbolje fotografije jesu one spontane, nastale u trenucima kad biva uhvaćen neki poseban pokret, izraz lica, emocija. Fotografije su često dokument jednog vremena, stanja duha, pravi psihološki portret. Upravo psihološka studija fotografisanog trenutka bila je lajtmotiv za nastajanje monografije portreta igrača iz sveta baleta i umetničke igre pod nazivom Apres umetničkog fotografa i profesora na Institutu za umetničku igru Nemanje Maraša. Autor je postavio set iza scene, pozadinu sa crnim zidom, i tako uhvatio nesvesne izraze koji otkrivaju osećanja umetnika. Euforija, a odmah potom i iznenađenje zbog objektiva iznedrili su iskrena osećanja fotografisanih ličnosti odmah posle odigrane predstave. Ovom monografijom i samostalnom izložbom Maraš obeležava deset godina rada.
Naziv monografije Apres je veoma sugestivan – koje se sve emocije mogu uhvatiti objektivom neposredno posle predstave?
Želeo sam da igračima prepustim da to pokažu, a publici da prepozna. Nisam želeo da ja budem taj koji analizira, već samo posrednik, medijum između emocije igrača i posmatrača.
Koje su se sve ličnosti našle u knjizi i šta je bilo presudno?
Igrači koji su fotografisani za Apres najaktuelniji su umetnici domaće i svetske plesne scene. Izbor je zavisio od trenutnog igračkog repertoara u Beogradu i gostovanja svetskih umetnika.
Pokret je glavno izražajno sredstvo u umetničkoj igri. Da li se objektivom može dočarati intenzitet fizičkog napora i emotivne erupcije?
Postoji više načina da se pokret zabeleži i prikaže – umetnički ili dokumentarno. Moj pristup je najnekonvencionalniji i možda ne najbolji za studiju pokreta i napora, ali se, kada se zagledate na velikom formatu, tajna portretisanog može prepoznati u detaljima. Odaće ga poneka kapljica znoja, crvenilo na koži ili izražena vena.
Sve se dešava jako brzo, poluautomatizovano, rekao bih čak da je skoro sve prepušteno trenutku. Namerno je korišćen skoro identičan ambijenti, što je moguće bezličniji, kako bi trenutak i emocija igrača došli do punog izražaja
Vaše fotografije jesu često i reakcija na apsurdno ponašanje čoveka u modernom društvu. Opomena ili edukativni pristup?
Kao i svaki umetnik, kao i svaki čovek, u svojoj okolini primećujem stvari koje mi smetaju… U ovom poslu se stvari koje smetaju često pretoče u teme radova. Kao modni fotograf, što mi je godinama bilo glavno zanimanje, susretao sam se sa brojnim zahtevima da se izmeni lični opis. Jedno je kad je to u službi umetničkog izraza ili stava koji se iskazuje, a drugo kad postane oboljenje savremenog društva. Potreba za promenom ličnog opisa i nezadovoljstvo sobom postali su naša svakodnevica. Otuda u mojim radovima postoji sve više istraživanja na temu portreta nesvesnog i pokušaja da se zabeleži najiskrenija maska koju čovek može da ponudi, kao što sam opisao u okviru projekta Buđenje.
Vi ste i profesor na Institutu za umetničku igru. Kako doživljavate nove generacije igrača i njihovu budućnost?
Svaka generacija sa sobom nosi nešto novo, makar nov senzibilitet. I važno je i dobro što, najzad, postoji mesto kao što je Institut za umetničku igru, gde mladi igrači imaju priliku da se susretnu sa raznim vidovima umetnosti i različitim razmišljanjima. Sve to im može samo pomoći da taj svoj senzibilitet uobliče i što bolje prezentuju.
Koliko su društvene mreže važne za ovu vrstu umetnosti i na koji način?
One su postale osnova svake komunikacije – od privatne do poslovne, uključujući onu u marketinške svrhe. Danas se sve više stvari odvija putem socijalnih mreža, koje su postale neminovnost. Verujem da je internet tek na početku, zapravo da smo mi tek na početku, te da još uvek ne umemo da ga koristimo u meri u kojoj nam je dato.
U mojim radovima postoji sve više istraživanja na temu portreta nesvesnog i pokušaja da se zabeleži najiskrenija maska koju čovek može da ponudi
Twitter ili Instagram, i zbog čega?
Instagram je trenutno najaktuelnija socijalna mreža. Budući da je baziran na komunikaciji vizuelnim sadržajem, tu se zaista pronalazim. Twitter sam aktivno koristio kad mu je bilo vreme, ali nisam nikada bio dovoljno ciničan da bih postao popularan.
Da li Beograd prati ritam velikih evropskih kulturnih centara i da li nešto nedostaje?
Kao što je već svima dobro poznato, nedostaju nam muzeji. Toliko.
Ko su vaši uzori u svetu fotografije, a ko vam je omiljen modni fotograf?
Kada sam počinjao, postojali su fotografi koji su mi se dopadali i za koje bih mogao reći da su mi bili uzori, ali to se odavno promenilo. Nikoga ne favorizujem, ali se trudim da pratim rad kako onih eminentnih, tako i manje poznatih fotografa u svetu i kod nas.
Ko vam je bio najinspirativniji za fotografisanje, a koga biste voleli da fotkate i u kom ambijentu?
Sam proces je bio vrlo specifičan, kao što sam opisao u knjizi koja izlazi u okviru izložbe. Igrač seda ispred objektiva odmah nakon predstave, ja pravim par snimaka uz minimalno korekcija i uticaja na igrače i – to je to. Sve se dešava jako brzo, poluautomatizovano, rekao bih čak da je skoro sve prepušteno trenutku. Namerno je korišćen skoro identičan ambijenti, što je moguće bezličniji kako bi trenutak i emocija igrača došli do punog izražaja.
