Prva asocijacija na vitraž jesu mračne, gotičke katedrale i biblijska, srednjovekovna tematika.
Međutim, nakon par vekova pauze, staklo se vraća u savremenu arhitekturu i enterijere, kao materijal kojim se izražava moderna umetnička vizija, zanatsko umeće i naglašava ekskluzivitet prostora.
Izabrali smo nekoliko umetnika koji su kombinovali upravo tu modernu umetničku viziju s pomalo zastarelom tehnikom i tako kreirali vitražne elemente koji prostor čine magičnim.
Vuk Ćuk, Na Gazimestanu, Narodni muzej u Kruševcu, 2017.
Mladi umetnik Vuk Ćuk nedavno je realizovao jedan lep projekat za Narodni muzej u Kruševcu – a to je dizajn i izrada vitraža velikog formata na temu Kosovske bitke. Vitraž se zove Na Gazimestanu, veličine je oko osam puta pet metara i izrađen po umetnikovoj idejnoj skici koju je nacrtao u jednom somborskom studiju. Rezultat je više nego zanimljiv jer je umetnik, koji inače ne slika istorijske motive, uradio nešto u tom kontekstu, a ne odstupajući od svog stila.
Marianne Peretti, svod na katedrali Brazilije, 1989.
Katedrala Brazilije, glavnog grada Brazila, zaista je moderno zdanje za bogoobožavanje. Kada je spomenete u svetu arhitekture – prvo će vam reći da ju je projektovao arhitekta Oscar Niemeyer, koji je za ovaj poduhvat višestruko nagrađivan. Ipak, manje ljudi zna da je francusko-brazilska umetnica Marianne Peretti dizajnirala i oslikala monumentalne vitraže koji su, zapravo, najupečatljiviji deo zdanja. Ona je valovite oblike u plavim i zelenim tonovima crtala ručno i u razmeri 1:1, pa je potom te skice postavljala na zidove – kako bi se njena vizija ostvarila u potpunosti i bez greške.
Marc Chagall, Američki prozori, Umetnički institut u Čikagu, 1977.
U slavu religijske slobode i različitosti, Marc Chagall posvetio je monumentalne vitraže Američki prozori gradu Čikagu 1977. godine, gde se i danas nalaze – u njihovom Umetničkom institutu. Chagall je inače poznat po tome što je kreirao vitraže za mnoge katedrale u Nemačkoj, Švajcarskoj ili Velikoj Britaniji, a Američke prozore posvetio je američkom društvu i ideji američkog sna – mestu na kom apsolutno svako može ostvariti životne želje.
Henri Matisse, Božićna noć, 1952.
U momentu kada je ovaj vitraž naručen umetniku, a pred novogodišnje praznike 1952. godine, Matisse je imao 83 godine, preživeo ozbiljnu operaciju i bio vezan za kolica. Zbog toga je, umesto da učestvuje u izradi, napravio detaljnu kolažnu maketu koja je poslata zanatlijama na realizaciju ideje. Kada je projekat završen, Alfred H. Barr Jr, tadašnji direktor MOMA, uporedio je Matisseov ogromni vitraž s nastupom najboljeg simfonijskog orkestra.
Sigmar Polke, prozori za cirišku katedralu Grossmünster, 2009.
Dvanaest prozora koje je Polke uradio za katedralu Grossmünster u Cirihu zapravo nisu vitraži, već mozaik izrađen od stakla koje je bojeno u tehnici vitraža. Dizajn je apstraktan i predstavlja scene iz Starog zaveta. Polke je svoju umetničku karijeru s fokusom na farbanje stakla započeo 1959. godine, a prozore na katedrali Grossmünster završio je godinu dana pre smrti.
Eduard Kracman, Mudrost, Pravda, Moć, Gradska kuća u Zrenjaninu, 1902.
Na glavnim spiralnim stepenicama Gradske kuće u Zrenjaninu nalaze se tri predivna vitraža koja predstavljaju Mudrost, Pravdu i Moć (u originalu na mađarskom: Bölcsesség, Igazság, Hatalom). Potpisuje ih Eduard Kracman, najpoznatiji mađarski umetnik i vitražista, koji je izradio predivna dela za mnoge evropske katedrale, gradske kuće i veća zdanja, a najviše u Beču i Pragu. Za više informacija o vitražu u Zrenjaninu, značenju pojedinačnih simbola i rekonstrukciji kliknite OVDE.