51. Bitef startovao je sa svojim obimnim i zanimljivim programima.
Na ovogodišnjoj Polifoniji, koja je svake godine redovni prateći program, zaintrigirala nas je produkcija Stanice, Servisa za savremeni ples, pod nazivom Scarpe, koreografkinje Jovane Rakić.
Kako bismo pripremljeni otišli na gledanje i doživljavanje, razgovarali smo sa Marijanom Cvetković, damom koja je menadžerka Stanice od njenog osnivanja, a koja nas je upoznala sa svim segmentima rada ove organizacije.
Kako i kada ste ušli u svet savremenog plesa?
Godine 2005. nova, nadolazeća generacija umetnika počela je da radi na stvaranju infrastrukture za savremeni ples koja, osim na nivou pojedinačnih malih inicijativa, nije postojala u našoj zemlji. Savremeni ples bio je mlada oblast u polju savremene umetnosti, te nije postojao nikakav institucionalni okvir kroz koji be se ta oblast razvijala sistematično i dugoročno. Da bi se obezbedio nekakav organizacioni okvir kroz koji će moći da se razvijaju nove inicijative i pokreću novi programi, osnovana je Stanica – Servis za savremeni ples. Tada sam se ja pridružila toj inicijativi kao producentkinja. Paralelno sa stvaranjem organizacije radilo se sa velikom strašću na stvaranju regionalne, balkanske platforme za savremeni ples koja je nazvana Nomad Dance Academy. To je bio i prvi projekat u koji sam se uključila i u kome sam i danas. Ono što je u tom trenutku za mene bilo neodoljivo jeste strast ljudi koji su u tom polju radili i želeli da za sebe i nove generacije stvore bolje uslove, a da se pri tome aktivno i kritički odnose prema sopstvenom radu i prema svim izazovima koji postoje u nestabilnim i, često, ekstremno nasilnim kontekstima kakvi postoje u našim zemljama.
Šta znači biti plesna aktivistkinja u Srbiji? Koliko mesta mi pravimo za nove plesne tendencije?
Biti plesna aktivistkinja za mene znači boriti se za poboljšanje uslova rada u čitavom polju savremenog plesa, a ne samo za svoje lične interese ili interese manje grupe prijatelja. To znači biti proaktivan u zagovaranju principa saradnje, ravnopravnosti, prava na rad u sopstvenom profesionalnom polju, boriti se protiv komercijalizacije i elitizacije savremene umetnosti, ali i stalno propitivati ustaljene načine produkcije, komunikacije, saradnje (umesto nekritičkog ponavljanja načina rada koji su stvoreni u nekim drugačijim kontekstima).
Stanica se izdvaja od drugih plesnih organizacija po mnogo čemu – imate zanimljive međunardne programe, radite sa decom i tinejdžerima… Odakle dolaze ljudi koji sačinjavaju Stanicu i kako se finansirate?
Stanicu su osnovali umetnici i njihovi saradnici koji nisu imali nikakvu strukturu oko sebe, instituciju ili organizaciju koja bi radila na razvoju oblasti savremenog sveta. Od osnivanja 2006. godine, Stanica je sebi stavila u zadatak da se bavi svim pitanjima i oblastima koje su važne da bi se jedno umetničko polje razvijalo – od obrazovanja i kulturnih politika do produkcije umetničkih radova, obezbeđivanja prostora za rad, međunarodne saradnje, promocije, teorijskog i kritičkog promišljanja, transdisciplinarnih povezivanja i tako dalje. Iz potrebe da se sve to pokrije, a u ograničenim uslovima rada (što znači uz nepostojanje neke stabilne podrške za organizaciju), pokušavali smo da razvijemo svoje resurse kroz saradnju sa velikim brojem različitih partnera i tu je naš najveći kapital: ljudi, partnerstva i mreže. Tako je proširen prostor za naše umetnike koji su, preko Staničinih partnerskih projekata i saradnji, dobili značajne prilike da se obrazuju, razvijaju, da stvaraju nove radove, putuju na rezidencijalne programe, upoznaju međunarodnu scenu, posećuju razne plesne institucije i festivale… Na primer, samo 2017. godine Stanica je obezbedila stipendije za osam umetnika i teoretičara na devet različitih programa u Parizu, Temišvaru, Štutgartu, Sofiji, Berlinu i Beču u vrednosti od 18.000 evra. Sve su to pokrili naši razni partneri koji veruju u važnost našeg rada i podržavaju naše napore da ulažemo u razvoj sopstvene scene. Za jednu malu organizaciju to je veliki uspeh. Stanica svoje programe finansira kroz projektne grantove u Srbiji i inostranstvu. Ona nema novac da se izdržava, pa se kroz te projekte pokrivaju neki osnovni troškovi. Kada nema grantova – nema ni organizacije.
Samo ove godine Stanica je obezbedila stipendije za osam umetnika i teoretičara na devet različitih programa u Parizu, Temišvaru, Štutgartu, Sofiji, Berlinu i Beču u vrednosti od 18.000 evra
Hajde malo da pričamo o programima za decu koje sam spomenula.
Program za decu i njihove učitelje i učiteljice započeli smo 2013. Generator je nastao iz namere da se dalje razvija i promoviše praksa rada plesnih predstava za bebe i malu decu koju je davno ovde ustanovila Dalija Aćin Thelander, jedna od osnivačica Stanice. Tim programom hteli smo da podelimo svoje uverenje da je znanje koje se stvara u polju plesa – znanje o telu, komunikaciji među ljudima, odnosu pokreta i unutrašnjeg sveta deteta i čoveka, izražavanju kroz pokret i slično – dragoceno u radu sa decom. Jedna od aktivnosti tog programa namenjena je obrazovanju predškolskih vaspitača i vaspitačica za korišćenje plesa i pozorišta u svakodnevnom radu sa decom. Tako se sva ta znanja iz plesnog polja prenose u polje obrazovanja i ranog razvoja dece, ali se i deca uče da prepoznaju i koriste svoje urođene potrebe da se izraze pokretom, plesom, igrom – sa drugima.
A šta čeka tinejdžere?
Ove godine pripremamo i program radionica za tinejdžere kojima želimo da ih povežemo sa poljem savremenog plesa koji se, inače, nigde ne može naći u školskim programima (kao ni druge oblasti savremene umetnosti). Ovakvi programi nisu samo važni na nivou informisanja mladih o tome šta je sve savremena umetnost, već i zato što omogućavaju tinejdžerima dublje razumevanje sveta koji ih okružuje i u koji su oni duboko zaronjeni, ali bez ikakve podrške da razumeju mnoge oblike pojavnosti tog sveta (jer se u školi o njima nikada ne govori). Zato je savremena umetnost za njih važna – kao podsticaj za razmišljanje i razumevanje savremenog vremena i njegovih raznih pojavnosti.
Smešteni ste u Kulturnom centru Magacin, u Kraljevića Marka.
Srećna okolnost je što imamo kancelariju u Kulturnom centru Magacin, kao i jednu plesnu salu koja je otvorena i besplatna za sve plesne umetnike, projekte, inicijative… i kao takva jedina je u gradu. Magacin smo dobili od Grada Beograda 2007. godine zahvaljujući inicijativi koja se zvala Druga scena; nju su pokrenuli Stanica i čitav niz drugih organizacija i pojedinaca kako bi se konačno u Beogradu obezbedio prostor za rad nezavisnih organizacija. Nažalost, Grad Beograd do danas nije regulisao status tog kulturnog centra iako je on u svojih 10 godina omogućio rad hiljada umetnika, aktivista, studenata, istraživača i raznih drugih ljudi koji su u tom prostoru organizovali manje i veće skupove, izložbe, radionice, konferencije, akcije svih vrsta, stvarajući tako jedan izuzetno vredan segment umetičke scene Beograda. Magacin je važan i zato što je, bez sredstava i minimalnih uslova za rad, iznalazio načine samooroganizovanja kroz otvorenost, dostupnost i solidarnost sa veoma različitim grupama ljudi.
Svake godine organizujete Kondenz – festival savremenog plesa i performansa, koji će se ove godine održati od 20. do 25. oktobra. Na njemu pre svega predstavljate domaće umetnike. Da li ste lansirali nečiju karijeru?
Kondenz festival ove godine organizujemo 10. put. On je stvoren da bi se u Beogradu otvorio prostor na kojem bi domaća publika i domaći umetnici mogli videti aktuelne i eksperimentalne načine rada i umetničke proizvodnje na međunarodnoj plesnoj sceni. Međutim, to je bio i način i da se domaći umetnici sa svojim radovima kontekstualizuju i stupe u dijalog sa tom međunarodnom scenom. Sa druge strane, veliki broj naših umetnika ovde nema mogućnost da svoj rad predstavi većem broju gledalaca – oni često svoj rad mnogo više prikazuju u inostranstvu nego u svojoj zemlji. Kondenz je, kao festival, mnogo vidljiviji publici i medijima, pa ga zato koristimo i kao sredstvo promocije domaćih umetnika i njihovih projekata. Dakle, trudimo se da festival svaki put ima i domaće produkcije nastale u prethodnih godinu dana i strane produkcije kojima želimo da pokažemo šta su sve savremeni ples i koreografija. Upravo time naglašavamo koliko je važno imati plesni centar u ovako velikom gradu kao što je Beograd. Bez takvog prostora umetnici ne mogu da prikažu svoj rad većem broju ljudi, strani umetnici, kada dolaze, nemaju gde se predstave, publika ne može da produbi svoje iskustvo i znanje o savremenom plesu – jer nema mesta gde bi mogla da vidi plesne predstave, čuje predavanja, učestvuje na radionicama, odvede dete na plesnu predstavu (osim za vreme festivala)… Zato se mi zalažemo za uspostavljanje centra u kome će se savremeni ples razvijati sistemski i prikazivati redovno različitim vrstama i uzrastima publike.
Magacin kao kulturni centar važan je i zato što je, bez sredstava i minimalnih uslova za rad, iznalazio načine samooroganizovanja kroz otvorenost, dostupnost i solidarnost sa veoma različitim grupama ljudi
Šta bi bio, po vašem mišljenju, najuspešniji projekat koji je Stanica realizovala?
Teško bi bilo izdvojiti neki projekat kao najuspešniji… Mi smo u prethodnih 12 godina napravili stotine velikih projekata i manjih programa. Ali sve to zajedno imalo je jedan cilj: da se scena savremenog plesa u Srbiji u jednom svom segmentu – onom eksperimentalnom, koji razvija nove umetničke prakse, drugačije načine organizovanja, edukacije i saradnje – konstituiše kao poseban, politički osvešćen i društveno angažovan segment savremene umetnosti. Smatram da je najveći uspeh to što smo, uprkos teškim uslovima, uspeli da uspostavimo svoj specifičan način rada koji je prepoznat i u domaćem i u međunarodnom kontekstu.
Organizujete predstavu na ovogodišnjem Bitefu?
Na ovogodišnjoj Bitef Polifoniji, koja je redovni prateći program Bitef festivala, Stanica prikazuje svoju poslednju produkciju Scrape koreografkinje Jovane Rakić. Osim toga, naš član i saradnik, koreograf Igor Koruga član je žirija ovogodišnjeg Bitefa, nakon što je prošle godine u glavnom programu tog festivala predstavio predstavu Samo moje, koju je radio u saradnji sa kreografkinjom Anom Dubljević, a u produkciji Stanice.
Osim što promovišete domaće autore, vi takođe dovodite neke važne evropske koreografe i planirate plesne premijere. Takve stvari neophodne su domaćoj publici, ali mene zanima koliko ulažete u marketing? Na koje načine dolazite do ljudi i predstavljate im sjajne stvari koje radite?
Na moju veliku žalost, danas vlada princip da ako ste u mainstream medijima, onda i postojite; ako vas tu nema, nema vas nigde. Stanica je, kao organizacija koja ima odgovornost prema umetnicima i publici, svesna ovog represivnog pravila. Ali, usled ograničenih mogućnosti koje imamo i želje da više uložimo u umetnike koji se bore za opstanak i pravo na rad, uvek smo birali da svoje resurse ulažemo u njih, a manje u PR i marketing. Isto tako, smatrali smo da nam je prva ciljna grupa mlađa publika koja mnogo više prati i koristi društvene mreže, pa smo uglavnom usmereni na komunikaciju putem društvenih mreža. To, naravno, nije dovoljno niti ispunjava sve one funkcije koje su nam važne, ali kada se okrenemo velikim i mainstream medijima, vidimo da njih uglavnom zanimaju bombastični događaji, poznata imena i mogućnosti za skandal…. Kritičkih priloga je malo, pravih polemičkih još manje… Uz to, treba dodati i činjenicu da u Beogradu, kao ni u Srbiji, ne postoji nijedan prostor za savremeni ples, što je velika prepreka za negovanje publike… Stanica, kao i svi drugi akteri na plesnoj sceni, lutaju od mesta do mesta po Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima i zavise od volje direktora raznih pozorišta i kulturnih centara da prikažu i ugoste neki plesni program – obrazovni, umetnički, istraživački, debatni… Tako publika ne može da prati savremeni ples i više se zainteresuje za njega.
Uvek smo birali da svoje resurse ulažemo u njih, a manje u PR i marketing. Isto tako smatrali smo da nam je prva ciljna grupa mlađa publika koja mnogo više prati i koristi društvene mreže, pa smo uglavnom usmereni na komunikaciju putem društvenih mreža
Da li domaća publika voli i razume savremeni ples ili je i dalje više vezana za klasiku?
Ovo pitanje pokazuje svu kompleksnost situacije u kojoj je savremena umetnost u konzervativnom sistemu kulture kakav je naš. Naš odnos prema umetnosti u velikoj meri je usmeren obrazovnim, školskim programima i programima koje nam nude renomirane institucije kulture (javna pozorišta, muzeji, galerije…), a onda dodatno izbrušen medijima i načinom na koji mediji kažu šta je to umetnost i kultura. U slučaju plesa, kao što sam već rekla, školski programi ga i ne spominju, a institucije nam prikazuju samo balet i neke oblike, sada već prevaziđenog, modernog plesa. Mediji, sa svoje strane, najveći prostor daju spektaklima, lakim, zabavnim i popularnim plesnim sadržajima ili festivalskim programima koji imaju novca da plate svoje prisustvo u medijima. Tako se stvara privid da je samo klasični ples prava umetnost ili da je samo spektakl vredan pažnje (i „svakog dinara“ koji se da za skupu ulaznicu). Dakle, ako nemate priliku da se susretnete sa savremenim plesom neposredno, kroz predstavu, radionicu ili razgovor sa umetnicima, nećete znati šta je to tačno… i delovaće vam daleko, nerazgovetno, nepristupačno… Moje iskustvo pokazuje da svaki neposredni susret svih mogućih vrsta publike uvek donosi obogaćujuću razmenu između umetnika i publike. To nije uvek ljubav na prvi pogled, ali uvek jeste podstrek za razmišljanje, slobodnu razmenu osećanja i mišljenja, pomeranje perspektive i želja da se tom iskustvu izloži ponovo. Zato je važno da imamo ne samo plesni centar koji će kontinuirano raditi na komunikaciji sa ljudima i provociranju te slobodne razmene već i koreografske i plesne programe u pozorištima, dečjim pozorištima, kulturnim centrima, u medijima i školama.
Na jesen planirate veliku konferenciju na temu položaja savremenog plesa na Balkanu. Recite nam nešto o tome?
Skup koji se zove Nomad Dance Advocates jeste inicijativa naše regionalne mreže Nomad Dance Academy (koja postoji od 2005). On se održava povremeno u raznim zemljama Balkana u kojima je potrebno javno i glasno zatražiti drugačiji pristup savremenom plesu od ministarstva kulture, gradskih kulturnih vlasti i drugih koji odlučuju o tome kako će se ovo polje razvijati u okviru ukupnog sistema kutlure. Upravo zbog problema u komunikaciji sa tim instancama, a u kontekstu pripreme nove kutlurne strategije za narednih 10 godina, rešili smo da pozovemo brojne kolege i partnere iz regiona, Evrope i SAD da nas podrže u našem zahtevu koji glasi: Napravite prostor za ples! Time želimo da kažemo da je sve ono što nezavisna plesna scena radi godinama u Beogradu i Novom Sadu značajno doprinelo razvoju savremene umetnosti u našoj zemlji i da ta uloga treba da se ogleda u sistemu kulture (sa odgovarajućim javnim prostorom, podrškom, učešćem u kreiranju politika i slično). Taj skup, dakle, stvara sredinu u kojoj donosioci odluka imaju priliku da svet savremenog plesa upoznaju na neposredan način, kroz iskustvo, i tako bolje razumeju koje su potrebe, problemi, ali i mogućnosti koje se mogu iskoristiti u drugim oblastima. Skup se održava 20. i 21. oktobra u Magacinu kao uvod u 10. Kondenz festival, a gosti su nam makedonski ministar kulture, predstavnici ministarstava kulture Slovenije, Hrvatske, Bugarske, Makedonije, Francuske, Švedske, Austrije, predstavnici plesnih centara širom Evrope i SAD i mnogo umetnika sa svih strana.
Koliko je domaća scena udaljena od svetske. Da li je uopšte udaljena?
Savremeni svet je policentričan uprkos nastojanjima starih, zapadnih centara, da očuvaju svoju dominaciju. U savremenoj umetnosti najveće su tendencije da se propitaju te tradicionalne pozicije i da se pokaže koliko je važno zadržati kritički i samokritički odnos prema svakom pojedinačnom kontekstu, što onda proizvodi samoemancipujuće umetničke prakse; kao takve, one bivaju prepoznate u međunarodnom kontekstu kao relevantne i kao primeri iz kojih svi mogu da uče. Takvim pristupom u našoj sredini, načinom rada i proizvodnje koji iz toga proističe, domaća plesna scena je u mnogim segmentima vrlo relevantna za evropski kontekst savremenog plesa. I mnogo je više cenjena u inostranstvu nego kod kuće, gde dominiraju tradicionalni, autoprovincijalizujući i samoograničavajući mehanizmi rada i prateće kulturne politike.
Da li ples menja sve(s)t?
Savremeni ples koji uzima u obzir i misao koja prethodi pokretu i sledi mu, prostor i odnose koje telo u pokretu stvara, društvenost koju proizvodi, političnost svakog tela i strukturalne tenzije koje tela mogu proizvesti – može i mora doprinositi promeni svesti.