17.11.2020.

Slikarka Milica Vučković: U svet književnosti ušla sam nepozvana, pisanje mi je bilo nužno zlo

Zoran Preradović
Dalibor Stanković i privatna arhiva

Ona je likovna umetnica, tatu majstor, drži kafić, a najveći broj ljudi upoznao ju je preko njenih literarnih dela. Smatra da su ljudi skloni osudama i primoravaju te da se koncizno izjasniš šta si, i da se držiš tog jednog identiteta

Milica Vučković

Slikarka po obrazovanju, spisateljica koja je, kako sama kaže, u svet knjževnosti ušla nepozvana, Milica Vučković nerado govori šta joj je u ovom trenutku primarna vokacija jer bi to podrazumevalo i izjašnjavanje koju od pomenutih stvari radi bolje. Činjenica je da joj je pisanje donelo veće prepoznavanje.
Taj fenomen u intevjuu za 42 magazin objašnjava ogromnom razlikom u produkciji i zastupljenosti između likovne i književne scene.

„Likovna scena je potpuno degradirana i u strogo mejnstrim tokovima nema mesta za nekoga sa strane, nekoga ko nema bogate roditelje, leđa, galerijske kontakte. Generalno je manje sklona da nešto prepozna, a više da održava svoje elitističke krugove, govorim i o kadrovima profesora na fakultetima. To ne znači da nema dobrih umetnika i nekoliko manjih dobrih i važnih galerija. To što nemam prepoznavanje u takvim krugovima jeste možda do toga što nemam ni ambiciju da imam i da ’proizvodim’ nešto što mi je naloženo. Ili možda ne slikam dovoljno dobro. Postoji to i na književnoj sceni, ali čini mi se da tu ima mesta za sve jer ima puno izdavačkih kuća, mnogo konkursa i nagrada, nagrada za prve rukopise, i što i dalje ima te neke stare i relevantne garde. Takođe, makar za dve književne nagrade čuo je i onaj ko ne čita, dok za likovne nagrade nisu čuli čak ni oni koje vole slikarstvo (osim slikara). Pretpostavljam da je to zbog činjenice što više ljudi prati književnost, bliže im je, tiče ih se, dok se slikarstvo tretira kao usputno dobro ili dekor.“

Istovremeno, spremate i doktorat na Fakultetu primenjenih umetnosti. Razmišljate li o akademskoj karijeri?
Ranije mi je to izgledalo odbojno, ali nakon višemesečne prakse u osnovnim i srednjim školama, mogu da kažem da mi je rad sa decom baš zanimljiv. To su mali, ali ipak neki kontinenti slobode. Postaje mi sve prijemčivija mogućnost da radim na fakultetu, nekada, u daljoj budućnosti. Nije mi to preokupacija, ali svakako je jedan od razloga zašto privodim kraju rad na doktoratu, radi, eto, eventualne akreditacije za zaposlenje.

Vi ste neko kome je blisko klasično slikarstvo, ali konceptualna umetnost je dominantna i sve više se okreće ka digitalnom izrazu. Kako vidite svoju budućnost u takvoj konstelaciji stvari?
Sve je već odavno digitalno i konceptualno. To što mi kaskamo, to je druga stvar. Čini mi se da se u umetnosti smenjuju trendovi. Kada neki vodeći umetnici poput Džefa Kunsa ili Dejmijena Hirsta naduva aluminijumski balon i kaže da je slikarstvo umrlo, svi će to ponavljati, naročito profesori na našim mučenim fakultetima. A onda će sledeće godine Hirst da nešto naslika jer mu je dosadilo da vivisecira krave, pa će slikarstvo ponovo biti trend. Nikada slikarstvo neće nestati, ništa neće potpuno nestati, sve se smenjuje. Kao što danas imamo gomilu PDF knjiga, Kindl i ostalo, ali ljudi i dalje kupuju štampane knjige, jer još nisu toliko otuđeni i žele prisnost sa delom. Mislim da će to tako biti dok god nas veštačka inteligencija ne zameni potpuno, dokle god čovek gaji i poslednju emociju. Što se same konceptuale tiče, mislim da je to , makar kod nas, beg više klase od klasičnog slikarstva jer je klasično slikarstvo dostupno svima, a teoretsko znanje nije dostupno svima zato što iziskuje vreme i posvećenost, godine rada, više obrazovanje. To su sada jedine preostale pozicije moći koje viša klasa ima. Oni nešto izjašu, prevaziđu i prepuste to srednjoj i nižoj klasi. Konceptuala je njihovo utočište jer je masama nedostupna, zato su prezreli slikarstvo, jer ih podseća na to da ipak nisu ni posebni ni bogomdani. Ja, ipak, volim slikarstvo, bilo ili ne bilo ono u trendu.

Sa 25 godina života i skoro deset godina staža žestokog alkoholizma već sam se skidala sa alkohola. Tada sam otkrila puno žena koje imaju isti problem… Od doktora i psihologa saznala sam da su žene koje se nađu u alkoholizmu mnogo gori alkoholičari od muškaraca…

Zbirku priča Roj objavili ste 2014, tri godine kasnije dobili ste prvu nagradu na regionalnom konkursu Biber za priču Jedu ljudi i bez nogu, a prošle godine je za izdavačku kuću Lom izašao roman Boldvin. Otkud slikarka u književnosti?
Potičem iz porodice koja je srednja radnička klasa i u kojoj se nije mnogo čitalo tokom mog odrastanja. Školovani smo devedesetih i početkom dvehiljaditih, kada je trebalo učiti za školu i zaposliti se, uhlebiti se, bez mnogo prostora za hobije i književnost. Aktivno sam počela da čitam tek pred kraj srednje škole, i da u književnosti nalazim rasterećenje, pa i slobodu da nešto piskaram. Da osmlislim sebi realnost bolju od one koju sam živela. Nisam se osmelila da nešto objavim, osećala sam se nepozvano. Što bi sad ti nešto pisao kad nisi pisac? Ljudi su isključivi. Evo recimo – većinu života sam zarađivala radeći u kafani i kada sam počela da tetoviram, dobila sam posao u jednom važnom studiju, ali su me ljudi iz tog studija stalno kudili i govorili da ne mogu da radim u kafiću i da tetoviram jer se to kosi jedno s drugim. Navodno kvarim renome studija ako me neko vidi za šankom da perem čaše. Dala sam otkaz i bavila se samo tetoviranjem narednih sedam godina. Kada sam završila studije, dobijala sam packe od profesora, kakav sam sad ja to slikar kada se bavim tetoviranjem, moram da se bavim samo slikarstvom. Nije me bilo sramota da pitam jednog profesora – izvinjavam se, a od čega vi živite, od slikarstva? Odgovor je bio, pa dobro, moji roditelji imaju neke nekretnine… O tome vam pričam. Ljudi su skloni osudama i primoravanju da se koncizno izjasniš šta si, i da se držiš tog jednog identiteta. Sad bi trebalo neko da mi kaže – kakva si ti to književnica, a baviš se slikarstvom, ne može ni to.
Kad sam počela da pišem, društvene mreže su bile u povoju. Pisala sam kratke priče i objavljivala ih na Facebooku i onda su to neki ljudi videli i pitali da li bih to izdala. Tako je i nastala zbirka Roj. Zapravo sam tek tada spoznala šta znači iskorak u javni prostor iako je zbirka objavljena za malu izdavačku kuću i u malom broju primeraka. Reakcija značajnog broja ljudi je bila pozitivna i to me je ohrabrilo da i dalje pišem. Ko kaže da mu takvo ohrabrenje ne znači ništa, laže. Nastavila sam da pišem i kačim to onlajn. Istovremeno, završila sam studije i krenula da izlažem redovno i mogu reći da sam čak i stekla neku svoju publiku, prosto imala sam neki socijalni kapital u domenu slikarstva i onda mi je bilo prilično lako da im plasiram i svoje pisanje. Kad sam dobila nagradu na konkursu Biber, to je imalo refleksije, dobila sam podršku s nekih viših instanci za koje mislim da imaju kredibilitet. To me je ohrabrilo. Tako je sve krenulo.

Milica Vučković

Nakon toga se pojavio roman Boldvin, koji je definitivno skrenuo pažnju književne javnosti na vaš rad…
Ovo što ću sad reći nužno zvuči kao patetika, ali pisanje tog romana je za mene stvarno bilo nužno zlo. Bila sam u čudnom i teškom životnom periodu, rekla bih tranzitivnom. Radila sam na više strana, kafane i alkohol su mnogo uticali na moj život. Pisanje tog romana bio je jedini beg od svega toga – da posle posla ne odem u kafanu i ne traćim više svoj život. Umesto toga odlazila sam kući da pišem i u tom rukopisu sam imala svoj mali svet. Bilo mi je zanimljivije šta se dešava u rukopisu negoli šta se dešava napolju. U književni svet sam ušla nepozvana, bez kucanja i bez puno razmišljanja i tek sad me hvata panika od mogućih posledica. Sada više kalkulišem s tim kako će to što pišem da utiče na ljude, teme kojima se bavim, problemi sa kojima se razračunavam, bojim se da se ne potkrade neki loš poučak. Volela bih da moja književnosti može da pomogne nekim ljudima kao što je meni pomogla nečija druga književnost.

Nažalost, gladni na ulice izlaze danas sa trobojkama i bedževima predsednika, boreći se za njega ne za sebe. Svakako, u životu ne bih izlazila s ovima koji izlaze već godinama, ne bih ni sa ovima iz kruga dvojke, ni sa onima koji na mek laptopu pišu plan i program današnjeg revolucionarnog sastanka

Sa čime ste se razračunavali u Boldvinu?
Na nekom najpovršnijem nivou mi je bilo bitno da obradim temu alkoholizma kod žena. U literaturi srećemo sve te silne boeme prepune inspiracije i litara ruma, alkoholizam je uvek nekako vezivan za muškarce. U savremenom dobu žene su primorane da vode borbe na hiljadu frontova. Neke žene ne mogu sve te uloge da iznesu, nemaju podršku porodice ili partnera i jednostavno bivaju rastrzane. I sama sam se obrela u alkoholizmu i zanimalo me je da analiziram zašto je to tako? Zato je Boldvin isprepletan s tim delovima odrastanja i delovima savremenog toka. Najviše me nervira kada ljudi o sebi pričaju kao čvrstom, nepromenljivom entitetu. Moraću da priznam deo genetike, ali više verujem da nas određuju društvene i socijalne okolnosti. Moja porodica je živela na egzistencijalnom rubu, očevi su svi izbegli iz Like. To je ono što se na mene odrazilo. Nisam se takva rodila, ali sva ta nemaština je uticala da počnem jako mlada da radim, da se borim. Gde tako mlad možeš da radiš nego u kafani. Kako možeš da radiš? Tako što pijući podnosiš stvari koje idu uz kafanu. Nepodnošljivo je i fizički naporno raditi do šest ujutru i ustajati u osam da bi se stiglo na fakultet. Tako sam završila ugrožvajući sopstveno zdravlje i to sa 25 godina života i skoro deset godina staža žestokog alkoholizma sam se već skidala sa alkohola. Kada sam počela da se bavim time, otkrila sam puno žena koje imaju isti problem. Pričajući s doktorima i psiholozima koji rade po klinikama za odvikavanje saznala sam da su žene koje se nađu u alkoholizmu mnogo gori alkoholičari od muškaraca i da postoji neverovatan fenomen da žene mogu da popiju više od bilo kog muškarca. Upoznala sam gomilu majki, advokatica, stomatologa, sudija, arhitekata, jednom rečju, uspešnih žena – tih nekih figura moderne žene koje navodno sve stižu i mogu, koje su ogrezle u alkoholizam. One su duboko depresivne i duboko nezadovoljne. Naročito žene koje su naterane da preuzmu mušku ulogu, svejedno da li je to korporacija, nasleđeni biznis ili rad u kafiću. I tako smo došli do toga da se žensko dokazivanje i pozicioniranje  u patrijarhalnom društvu izjednačilo sa alkoholisanjem. Dakle, bavila sam se time kako se na pogrešan način traži sopstvena pozicija u muškom društvu. I sama sam radila uvek u muškim kolektivima i stvarno je teško ne biti mobingovan, sveden, omalovažen… Zaparvo moraš da budeš muška žena, a to znači ortak, frajer, mangup, brat koja puši i pije. Vremenom to postaje način života i sve odlazi dođavola. Jer this is a man’s world.

Mi smo svoj identitet izgradili na iglenim nogama, mitovima, i ubedili sebe da smo levica ili desnica, Jugosloveni ili nacionalisti. Mi prosto nismo ništa od toga, mi smo međugeneracija između dva ničega

Rekli ste da vam se nije jednostavno odrediti u profesionalnom smislu, ali svejedno pisac ili slikarka, to podrazumeva određeni odnos prema društvu, ponekad i angažman. Pripadate generaciji čiji su roditelji pre dvadeset godina obmanuti. Kakav je vaš odnos prema društvu i politici?
Moja generacija je i dalje generacija s lošim svetonazorima i sa lošim instancama. Tek sada kada sam upoznala generaciju koja je gotovo čitavu deceniju mlađa i od mene, krenula sam da mislim o svojoj generaciji na sasvim drugi način. Kod tih mlađih vidim iskorak koji mi nismo napravili. Svoju generaciju smatram potpuno poltronskom.

Zašto?
Mi smo generacija koja je rođena polovinom ili krajem osamdesetih godina i svi smo i dalje bili dojeni pričom o ratovima iz devedesetih, a niko pored rata nije prošao. Moj otac je vojno lice i živeli smo s izbeglicama, ali ja o tom ratu ne znam ništa. Ja ni o Jugoslaviji ne znam ništa jer se ona suštinski raspala i pre mog rođenja. Uprkos tome, mi smo prepričavali i raspredali te priče koje smo čuli. Mi smo svoj identitet izgradili na tim iglenim nogama, mitovima, i ubedili sebe da smo levica ili desnica, Jugosloveni ili nacionalisti. Mi prosto nismo ništa od toga, mi smo međugeneracija između dva ničega. Čini mi se da ovi mladi ljudi sada uopšte ne odrastaju određeni tim stvarima. To su neka deca kapitalizma i interneta i za njih takve granice ne postoje. Oni odrastaju nezainteresovani za politiku, imaju neke svoje svetonazore i svoje borbe.

Nezainteresovan za pomene, revolucije…
Budući da su sve „naše“ revolucije propale, možda oni izmisle neke druge. Mi smo pokušavali da jedne iste principe koji su zastareli primenimo na sasvim novo vreme, to je nemoguće. Kada čujem veličanje i pozivanje na peti oktobar, smuči mi se. Novom vremenu je potrebna nova revolucija, drugačija. Da li je to dezerterstvo ili je to IT revolucija, revolucija obrazovanja, svesti, ili je na koncu uopšte neće biti jer su nove generacije neka najgluplja amorfna masa kojom će tek neko maniplulisati, zaista nemam pojma. Svakako, sada mi se čini da je sve bolje od ovoga što moja generacija radi, naša polja borbe su smešna, mi smo neki ratnici na društvenim mrežama, imači mišljenja bez ikakvog  rešenja i ideje, romantičarski se vozimo na idejama prošlog veka i mislimo da smo nešto razumeli. Ako smo jednu stvar dobro uradili, onda je to što nismo zatrovali mlađe generacije kao što su nas zatrovali stariji. Nismo ih zatrovali pričama o ratovima devedesetih i tome kako je kilavi ekv najbolji bend sa ovih prostora. Oni imaju neki svoj sluh, u najširem smislu.

Šta je to što bi vas moglo da izvede na ulicu?
Glad. Kada bi na ulicu izašli zaista gladni ljudi, izašla bih sa njima. Nažalost, gladni na ulice izlaze danas sa trobojkama i bedževima predsednika, boreći se za njega ne za sebe. Svakako, u životu ne bih izlazila s ovima koji izlaze već godinama, ne bih ni sa ovima iz kruga dvojke, ni sa onima koji na mek laptopu pišu plan i program današnjeg revolucionarnog sastanka. Stalno govorimo da ne može gore, ali čini mi se da će jednom zaista taj trenutak doći. Biće i gore. Suludo je koliko smo anestezirani i otupeli na ovo što nam se dešava i svaka čast onome ko vodi tu igricu, taj softver. Svakodnevno gledamo nemaštinu, nemire, ratove koji se vode krijumice, to mora da pukne. Uvek se ovde živelo bedno, ali sada se živi sa sve manje dostojanstva. Ranije su okupatori vešali ljude na Trgu republike, a danas je sistem toliko snažan da je primorao ljude da se vešaju sami kod kuće, da niko ne prlja ruke. Želim da verujem da se nećemo baš svi sami i gladni obesiti u svojim kućama.

Pripremate novu knjigu, rukopis je skoro gotov. Sa čim se sada obračunavate?
Načelno, knjiga govori o međuljudskim patološkim odnosima. Konkretno, radi se o patološkim emotivnim vezama. Smatram da je ta tema izuzetno važna jer ovo vreme obiluje zlostavljanjem i nasiljem. Takođe, u svojoj okolini koju smatram normalnom, kada se priča o temama nasilja i zlostavljanja, naiđem neretko na onaj argument koji se izvlači iz najmanjeg džepa, onaj čuveni – „to se meni nikad ne bi desilo“. Moj pokušaj je da upravo ukažem na to kako može svakome da se desi, svakome ko ima trunku empatije i emotivnog kapaciteta. Taj „to se meni nikada ne bi desilo“ argument je onaj zbog kojeg okrećemo glavu na sva „sitna“ zlostavljanja, a onda se čudimo i zgražavamo kada čovek ubije ženu i dete u centru za socijalni rad. Razgovarala sam sa mnogo ljudi koji su završili u patološkim zlostavljačkim odnosima i sa nekoliko psihologa koji imaju klijente koji su kroz to prošli. Imam, nažalost, i oko sebe nekoliko bliskih osoba koje su imale to iskustvo, kao i deo sopstvenog. Jako je važno rasvetliti te kompleksne sisteme manipulacije kako bi se na vreme reagovalo. Takve stvari se ne dešavaju preko noći, takvi mehanizmi su suptilni i polako „kuvaju“ žrtvu. A dok se žrtva kuva, ljudi okreću glavu, prećutkuju, teše je. Zlostavljački odnosi su, naravno, obostrani, ali su žene u patrijarhalnom društvu posebno dobro naučene i istrenirane da trpe. Ćuti i trpi. Sramota je, ili možda i nije tako strašno kao što misliš, srediće se to i tako dalje. To su moralni poučci koju su nama ženama nasleđe, deo folklora. Imam i prijatelje muškarce koje su žene zlostavljale, ni to ne treba zanemariti, to je tek šah-mat pozicija, mada ne bih da pričam o zlostavljanim muškarcima jer su u ogromnoj manjini. Ideja je bila da svoju junakinju koja je supesnažna, autonomna žena potpuno degradiram i da taj sistem manipulacije osvetlim i pokažem kako je moguće da se to desi svakome. Smatram da bi možda taj roman mogao da pomogne i pruži sagovornika ljudima koji se u takvim odnosima nalaze, jer je značajno da o svojim traumama mogu s nekim da pričaju, da znaju da nisu sami i jedini koji to proživljavaju, i da naposletku uspeju da se iz takvih odnosa izbave.

Pomenuli ste da se bavite i tetoviranjem. Kako ste ušli u to i da li je tetoviranje zanat ili umetnost?
Tetoviranje je zanat, i svaki zanat je umetnost. Čovek koji vari auspuh je svojevrsni umetnik. I keramičar i stolar su umetnici. U tom smislu je tetoviranje umetnost, ali ne dalje od toga. O tetoviranju me zaista mrzi da govorim.

Milica Vučković

Da li ste to ušli iz egzistencijalnih razloga?
Ne, meni se to dopadalo. Kada sam bila mlađa, moja ekipa je bila „rokenrol“ i to je bilo obeležje jedne ideologije i bilo mi je privlačno. Sećam se Slobe iz Žarkova, čuvenog tatu umetnika, tada u to vreme jednog od trojice najboljih u Beogradu, išla sam kod njega da gledam i učim. Razumem ljude koji to ne vole, koji to nikada ne bi radili. Ne vidim u tetoviranju nikakav drugi smisao osim ličnog afiniteta.

Ima puno izdavačkih kuća, mnogo konkursa i nagrada, nagrada za prve rukopise, a makar za dve književne nagrade čuo je i onaj ko ne čita, dok za likovne nagrade nisu čuli čak ni oni koje vole slikarstvo (osim slikara). Pretpostavljam da je to zbog činjenice što više ljudi prati književnost, bliže im je, tiče ih se, dok se slikarstvo tretira kao usputno dobro ili dekor

Kao neko ko ima ozbiljan kafanski socijalni kapital, kako se snalazite sada kao vlasnica kafea?
Mislim da sam ortak u toj priči i da sa zaposlenima imam korektan odnos, možda bolje pitajte njih kakva sam vlasnica. Dugo sam radila u kafanama, kod puno različitih gazda i mogu da kažem da je jedino prema nama radnicima fer bio Peca, vlasnik Idiota. Od njega sam naučila kako se biva fer gazda. On je isto rastao kao ugostitelj i kada prođeš tim putem, jasno ti je da niko neće za dnevnicu od 1.200 dinara ceo dan stajati na nogama, služiti pijane goste i prati čaše i pepeljare, nadajući se bakšišu. Najgore su gazde oni koji se oslanjaju na tvoj bakšiš. Kada dođe neki novi radnik, ja ga naučim da krade. Ne smeju da kradu goste, ali kafanu smeju, umereno, tako da svi budemo zadovoljni. To su mladi ljudi kojima prija i naš koncept – u Vjernom psu organizujemo književne večeri, izložbe, razne događaje… Znam koliko sam i sama stekla kontakata u kafani, upoznala ljudi koji su mi bili važni za posao. S obzirom na to da u Vjernom psu rade uglavnom studenti, umetnici, alternativci, čini mi se da i njima neka poznanstva koja kod nas steknu mogu biti korisna. Nije mi teško da vodim svoj kafe zato što je lokal mali, nekako ispod radara i uopšte ne pretendujem da on bude mašina za pravljenje para. Nikada ne bih držala veliki kafić i nikada ne bih volela da tu sede ljudi koji puše tompuse i ostavljaju po 100 evra za veče. Takvi nam ne trebaju, takve smo oterali. Dolazi neki fini, skroman svet koji želi da razgovara, druži se i sluša dobru muziku. Nikad dalje od toga ne bih išla. Čovek ne treba da bude alav, to je valjda suština.