Lepota je misteriozna, ali uhvatljiva. Ona je i ono otkriveno i ono što se skriva. I priroda i šminka, Umetnost izvođenja ličnog i nesavršenog preformansa
Maska lepoti inače nije potrebna, osim kada raskrinkava dvoličnost
Lepote nikad dosta. One klasične i one koja napušta okvire uobičajenog. A mi stalno tražimo baš tu, lepotu u koju se treba zagledati i do koje treba stići.
Postoji toliko traktata, citata, stereotipa i fraza o lepoti. Prva dva nose autorsku subjektivnost, a drugi par lepotu nekako čini gordom i nadmenom.
Svako doba ima svoj ideal lepote, ali i niše iz kojih ona sebe sagledava i sebi oduzima mogućnost da skrene u enciklopedijsko savršenstvo i fizičku formulu. U formu i uniformu.
A mi smo tražili lepotu koja se igra, koja sebe negirajući potvrđuje. Takva nam lepota skreće pogled.
Marlene Dietrich rušila je stereotipe lepote svog vremena
Aristotel je lepotu video u skladu, harmoniji, Sokrat ju je nazvao tiranijom kratkog veka, Konfučije je mislio da sve ima svoju lepotu, ali da je svako ne vidi, Gete je smatrao da lepota obuzdava svaku srdžbu, a, kako je pisao Andrić, vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja – u tome leži njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž. Sa Ivom smo najbliskiji.
Draž lepog, nekako, probija iz nesavršenstva, iz umetničke make-up igre, iz performansa i nekonvencionalnog pristupa pojavnosti. Iz pokušaja otkrivanja i skrivanja. Iz dubine.
Nekad je lepota pretrpana lejerima, zatrpana plastikom, zavarana okom posmatrača, uvezana žicom…. A na ovim fotografijama deluje razigrano, slobodno.
