Za vas nekolicinu koji, nekim slučajem, niste čuli za gospodina Leea Ranalda – evo kratkog uvoda: on je muzičar, vizuelni umetnik, pisac i producent, a najpoznatiji je po svojoj 30-godišnjoj karijeri gitariste i vokala u bendu Sonic Youth.
Smatram ogromnom čašću što mi se ukazala prilika da ovom sjajnom umetniku postavim nekoliko pitanja, ako se on umetnikom uopšte može nazvati s obzirom na to da briljira na brojnim karijernim poljima. Ranaldo producira sjajne komercijalne, ali i inovativne solo materijale još od 1987, ubraja se u najbolje gitariste svih vremena, piše poeziju i izvodi sjajne performanse sa svojom ženom Leahom Singer.
Upravo jedan takav performans bio je povod ovog razgovora, budući da će domaća publika biti u prilici da ga vidi u subotu 22. aprila u Jugoslovenskoj kinoteci, a u okviru Festivala Resonate. Ukoliko ste pre svega fan njegove muzike, ekipa pomenutog festivala pobrinula se i za to – pa je za petak 21. april u Domu omladine Beograda zakazana i Ranaldova svirka, kojoj će prethoditi nastupi benda VVhile i Anne von Houswolff.
Dugo radite kao muzičar i producent. Imate li osećaj da se i dalje morate dokazivati u okviru muzičke industrije?
Nikada nisam osećaj da moram nešto da dokazujem i pokazujem muzičkoj industriji. Bilo sa bendom Sonic Youth ili na solo nastupima, jedinu potrebu koju sam imao jeste da se dokažem samom sebi. Zapravo, Sonic Youth je uvek funkcionisao van te – muzičke industrije. Čak i kada smo izdavali za velike labele nismo se brinuli za želje širokih narodnih masa, povećanje prodaje ili popularnosti, već upravo suprotno – potrebe underground sene. Danas radim sam i koncentrišem se na pisanje tekstova i stvaranje eksperimentalne muzike – segmenta koji, takođe, industriji nije previše interesantan.
Tokom godina bili ste full-time član nekolicine bendova, a pored toga ste sarađivali s drugim umetnicima na njihovim albumima i pisali muziku za filmove. Da li biste rekli da ste profesionalno nemirni?
Ne, ne baš nemiran – posebno zbog toga što sam, eto, već 30 godina najviše posvećen jednom projektu. Više se osećam kao istraživač ili pripovedač o vremenu koje sam živeo. Jedini bend kom sam zaista bio posvećen jeste Sonic Youth, a pored toga imam dva lična projekta – Text of Light (bend osnovan 1999. s idejom da pravi improvizovanu muziku za filmove Stana Brakhaga i drugih naslova američke Cinema Avante Garde 50-ih i 60-ih) i Glacial (bend u kom svira sa Davidom Watsonom i Tony Buckom, prim. aut.), kao i nekolicinu manjih projekata. A da, tu je i moj solo bend. Ovakve stvari iziskuju najviše energije. Sve ostalo što sam radio ne može da se poredi s „bendovskim“ poslom.
Već 30 godina pisanje pesama je za mene kolaborativni proces – tekstove za pesme benda Sonic Youth pisali smo svi zajedno.
Kako ste pisali pesme pre 30 godina, a kako to radite danas?
Već 30 godina pisanje pesama je za mene kolaborativni proces – tekstove za pesme benda Sonic Youth pisali smo svi zajedno. Baš retko se dešavalo da neko donese kompletiranu pesmu, uvek smo ih razrađivali, dopunjavali i isprobavali dok nismo došli do trenutka kada smo baš svi bili zadovoljni. Sada, kada radim sam, proces se umnogome razlikuje, ali čini mi se da zbog toga rastem kao autor.
Vi ste umetnik, muzičar i pišete knjige. Da li smatrate da vam je uspeh u muzici pomogao da se ustoličite kao vizuelni umetnik i pisac ili je zapravo bilo obrnuto? Šta je, od ove tri sfere, bila vaša prva ljubav?
Otkad sam bio klinac zanimalo me je sve – i muzika, i vizuelne umetnosti, i literatura. I nekako sam uspeo da radim u svim tim oblastima, ponekad paralelno, ponekad se fokusiram na samo jednu od njih. Cilj jednog umetnika jeste u tome da uzme medij kao alatku – bilo da je to boja, zvuk ili reč – i transformiše je. Ne radi se toliko o samom mediju, već o poruci – ona može biti ista bez obzira na to čime je prenosiš. Mene posebno inspiriše taj dijalog između različitih disciplina, pa tako ponekad reči završe na crtežima ili inspirišu neki performans, pesmu…
Ko je uticao na vas – bilo da pričamo o Leeu Ranaldu muzičaru ili Leeu Ranaldu vizuelnom umetniku.
Kada pričamo o muzici, uvek sam gravitirao ka velikim bendovima – The Beatles, The Dead, CSNY, s druge strane cenim kantautore kao što su Joni Mitchell, Leonard Cohen, Chan Marshall, Bill Callahan… oni mi prvi padaju na pamet. Njihove ploče pričaju lične priče, pa te, logično, dodirnu na neki intimniji način. Oduvek sam želeo da napravim nešto tako, mislim da imam to u sebi. Za moj alternativni gitarski štimung zasluženi su John Fahey i Leo Kotke, Jorma Kaokonen, David Crosby, Joni, Neil Young ili Stephen Stills, Keith Richards, Reverend Gary Davis, Tom Verlaine… Oh, zamalo da zaboravim – Stockhausen, John Cage, Varese, Pendericki, Schoenberg… Što se tiče vizuelnih umetnika, izdvojio bih Roberta Smithsona – mislioca, pisca i vizuelizatora. Takođe. Matisse mi je konstantna inspiracija.
Radite s Leahom Singer, koja je ilustratorka i – vaša žena. Ta vrsta kolaboracije je svačiji san, ali u isto vreme i noćna mora. Kako vas dvoje funkcionišete?
Kada smo se upoznali, već smo bili artisti, i ona i ja, pa smo momentalno udružili snage jer bilo nam je jasno da možemo samo da pomognemo jedno drugom. Od tada smo zajedno nastupali tokom brojnih performansa, zatim – radili knjige. Još od devedesetih, eto to mu dođe skoro 20 godina. Pre nekih četiri, pet godina imao sam ideju da sviram gitaru, ali da ona ne bude u kontaktu s mojim telom – kako bih dobio čistiji zvuk. Leah mi je pomogla da tu ideju ostvarim, a to je onda postao naš zajednički performans. Zvuk je zaista odličan, plus je izgledalo kul, tako da smo tu ideju razvijali. Uostalom, ako dođete na Resonate, imaćete priliku da vidite o čemu pričam – upravo taj performans ću izvesti. Delimo interesovanja, pogotovo kada je reč o filmu. Volimo eksperimentalni bioskop, pogotovo američke avangardne filmove iz četrdesetih godina. To je dosta uticalo na moju poeziju. Eto, generalno nam dobro ide, a i lepo je putovati sa ženom, ići na turneje. U našem slučaju integracija posla i ljubavi sjajno funkcioniše.
Cilj jednog umetnika jeste u tome da uzme medij kao alatku – bilo da je to boja, zvuk ili reč – i transformiše je, da šalje jedinstvenu poruku
Omiljena gitara na kojoj ste svirali?
Sada više sviram na akustičnim gitarama pošto pišem muziku solo. Nedavno sam kupio dve koje je napravio Michael Gurian sedamdesetih godina, a koji je bio jedan od začetnika ere boutique gitara – ručno rađenih modela koji su i dalje veoma aktuelni. Kada sam bio u bendu Sonic Youth, sakupljao sam najrazličitije električne gitare. Nedavno sam u OVOM intervjuu pričao baš o tome.
Recite mi, sećate li se kad ste bili u Beogradu prvi put i svirali na Echo festivalu (2003)? Da li znate da ste nastupali na Velikom ratnom ostrvu – prirodnom rezervatu i otprilike jedinom mestu u Beogradu gde je zabranjeno građenje objekata.
Naravno da se sećam puta u Beograd – sećam se da je padala kiša, pa smo morali da odložimo nastup za sledeći dan, što nam je malo poremetilo planove, ali je ispala sjajna avantura! Brodićem smo dolazili do ostrva, a sećam se i nekih plutajućih vojnih mostova koje smo morali da prelazimo. Ovog puta imam plan da istražim grad malo bolje!
Šta radi Iggy Pop?
Nemam pojma! Poslednji put sam ga sreo prošle godine, producirao sam muziku za HBO seriju Vynil, pa smo zajedno napravili obradu psihodelične pesme I Dig Your Mind. Iggy je pokidao!