Bili smo na kafi sa Lazarom Bodrožom, kreatorom prvog srpskog naučnofantastičnog filma Ederlezi Rising, osnivačem dizajn studija Metaklinika i čovekom koji odiše sveopštom kreativnom pokretačkom energijom 
Ederlezi Rising je SF melodrama koja prati misiju astronauta Milutina na Alfa Kentauri multinacionalne korporacije Ederlezi, kome tokom leta društvo pravi ženski android Nimani – isprogramirana da ispunjava sve njegove želje. Ovaj film osvojio je Beogradskog pobednika na prošlogodišnjem FEST-u, ali i mnogobrojne internacionalne nagrade, te predstavlja svojevrsni iskorak u srpskoj kinematografiji iz mnogo razloga. Režiju potpisuje Lazar Bodroža, kome je ovo prvi veći režiserski poduhvat, u ulozi ženskog androida našla se američka porno-glumica srpskog porekla Džesika Stojadinović Stoya. Just to name a few. Film će sredinom marta imati realise u Americi, i to sa Lionsgateom, a nakon toga i u državama Evrope. Sa režiserom Lazarom Bodrožom pričali smo o svim detaljima filma, radu njegovog dizajn studija Metaklinika, ali i studentskim danima.
Odakle je potekla ideja za snimanje Ederlezi Rising?
Ideja je nastala spontano, scenarista Dimitrije Vojnov i ja smo sedeli i razmišljali šta je to što bismo radili zajedno. On se dosetio priče Zorana Neškovića Predveče se nikako ne može, koja je napisana godine mog rođenja, 1983, i koja je objavljena nekoliko godina kasnije. Objavljivana je u antologijama jugoslovenskog SF-a, dok je Zoran u međuvremenu objavio dve ili tri priče – tako da priča na kojoj se zasniva Ederlezi Rising predstavlja raritet. Kada smo ušli u razradu projekta, prvo smo morali da dođemo do pisca i s obzirom na to da je bilo teško da dođemo do njegovog kontakta, razmišljali smo da damo oglas u novine kako bismo ga pronašli (smeh). Na kraju smo ipak preko ličnih prijatelja uspeli da dođemo do Zorana, koji je postao veliki prijatelj projekta.
Metaklinika ima određeni jezik koji je diferenciran od ustaljenog advertajzinga kod nas i pripada jednoj globalnoj sceni tih malih dizajn studija kojih nema previše
Zašto baš Stoya? Da li ste želeli da srušite određene tabue, s obzirom na njenu primarnu profesiju?
Imali smo tu ulogu androida kome se kalibriše karakter i koja je tu, barem na početku filma, zbog zadovoljstva glavnog lika – astronauta, a Stoya se time, u izvesnoj meri, i bavi u životu, kao porno-glumica ona je tu zbog zadovoljstva svih nas. Na konceptualnom nivou to je bila super ideja, a paralelno sa tim ona je jako zanimljiva javna ličnost – aktivista, intelektualac, kolumnista je The New York Timesa, The Guardiana. Iako je u startu delovalo kao eksploatatorska ideja, angažovati porno-glumicu da glumi ulogu seks-robota, što nije bio slučaj u finalnom proizvodu. Kada se sagleda šira slika, ona je svoju ulogu napravila potpuno školski, po Stanislavskom, iako se u početku činilo da je bila kocka da uzmemo nju za ulogu, budući da nismo znali kako glumi u dramskoj formi. Na kastingu smo videli da je izuzetno talentovana, to je bilo blago iznenađujuće jer smo mislili da ćemo morati tretirati njen lik iz kontre, mistifikovano. Na kraju se ispostavilo da je ona jedan od najjačih aspekata filma, čak i u tom najfundamentalnijem glumačkom smislu.
Da li se može praviti paralela priče iz filma sa današnjim svetom? I u jednom političko-ekonomskom kontekstu, odnosno distopijskom, i u smislu lične, emotivne priče?
Ederlezi Rising jeste distopijski film, koji u sebi poseduje određenu dozu političnosti, koja je na nivou easter eggsa, malih signala u scenariju; u smislu socijalističkog, distopijskog okruženja, retro futurizma. Najveći broj tih ideoloških pitanja, pogotovo iz festivalskog ugla, zasnivao se na toj melodramskoj radnji filma, ali i na tom rodnom pitanju. Ono je aktuelno više nego ikad i to je i najzanimljiviji aspekt filma u socijalnom smislu, koji smo se dotakli. Mislim da je to nešto što izaziva najveću debatu, pogotovo na Zapadu – s jedne strane zato što film i govori o toj temi, a s druge strane zato što se ljudi u velikoj meri plaše teme odnosa između polova.
Zašto bi se plašili?
U filmu postoji scena silovanja, koja je poput scena te vrste u francuskom i jugoslovenskom filmu, gde je to više jedan dramski momenat u kom postoji otklon i osuda, ali nije nešto što je okosnica priče. Imate nešto što je funkcija unutar jednog poimanja muške fantazije, dok je npr. publika sa Zapada imala vrlo stegnut odnos prema tome šta se htelo reći tim scenama. Najzanimljivija stvar je što se ljudima kojima se film sviđa njega etiketiraju kao feministički film, a ljudima kojima se ne sviđa tretiraju ga kao mačoistički. I to sve samo pokazuje koliko je lako nešto smestiti u određeni koš. Sve vreme smo imali svest o ovim temama, ali je nama bila ideja da ispričamo priču koja je SF priča, ali koja će biti priča o bizarnom muško-ženskom odnosu u jednom metaprostoru, u nečemu što u stvari ne postoji, a to je svemirski brod koji putuje godinama. Festivalska publika insistira na toj političnosti, tako da smo često imali rasprave na pomenutu temu posle filma. Bilo je zanimljivo kako ljudi reaguju na film, u odnosu na teritoriju i kulturu gde se film prikazuje, jer smo film prikazivali manje-više svuda u Evropi, Južnoj Americi i Rusiji, i potpuno su bile drugačije reakcije.
Nama je ideja bila da ispričamo priču koja je SF priča, ali koja će biti priča o bizarnom muško-ženskom odnosu u jednom metaprostoru, u nečemu što u stvari ne postoji, a to je svemirski brod koji putuje godinama
Kakve su bile reakcije?
U Rusiji su ljudi dosta reagovali na humor i mislim da je to zbog sovjetskog iskustva. Kada Rusi pogledaju niskobudžetni SF, oni očekuju kritiku sistema i komediju, jer oni su imali SF komedije osamdesetih koje su kritikovale socijalistički sistem. U Rusiji smo dobili nagradu mladog žirija na Tarkovski festu i reagovali su na te comic realif momente. Dok, recimo, kad smo bili u Varšavi, ljudi tamo bili su impresionirani tehničkim aspektima i budžetom, to ih je jako interesovalo, kako smo mi to uopšte uspeli da izvedemo, a iz tako jedne male zemlje dolazimo. Bilo im je zanimljivo kako smo mi napravili jedan globalni proizvod. U Španiji smo takođe imali sjajne reakcije publike, dok smo u Briselu na internacionalnoj premijeri imali dosta kritika da je film mačoistički. Sve je to lepo jer počneš kritike da gledaš kao vrstu statistike i ne opterećuješ se previše (smeh).
Da li su tvoje dosadašnje dizajnersko iskustvo i karijera uticali na film, na vizuelni identitet filma? Ako je tako, da li te je to kočilo ili ti je predstavljalo svojevrsni plus?
Mislim da mi je to što imam studio, iskustvo komunikacije sa ljudima i što nisam izolovani umetnik koji radi za sebe najviše značilo. Razumevanje vizuelnosti mi je pomoglo da napravimo vizuelno ekspresivan film na ovaj način. Nama je u početku to i bila ideja jer prosto dolazimo iz pasivne kinematografske pozicije u kontekstu nekog iole značajnog izvoza filmova. Znali smo – da bismo privukli pažnju publike, moramo napraviti nešto što će biti izrazito vizuelno ekspresivno. Na kraju dana mislim da sam se najviše namučio sa tim vizuelnim stvarima, efektima. Rada sa glumcima sam se najviše i plašio jer nisam imao toliko prilika da radim, a na kraju mi je to išlo relativno kontrolisano i glatko.
Razumevanje vizuelnosti mi je pomoglo da napravimo vizuelno ekspresivan film na ovaj način
Da li bi onda istakao određenu razliku između režijskog iskustva u odnosu na vođenje dizajn studija?
Zapravo, iskustvo je vrlo slično, pošto postoji taj adrenalinski momenat kada se film snima, a što je u našem slučaju bilo dvadeset dana. I taj period je zaista jedno zanimljivo, da kažem, psihofizičko iskustvo, kad si maksimalno koncentrisan i uključena su ti sva čula. Sve ostale faze filma – pretprodukcija, postprodukcija, kao i plasman filma jesu gotovo identični sa radom u dizajn studiju jer prosto komuniciraš sa ljudima, sediš ispred kompjutera i mučiš se. Tako je to svuda, nema nam spasa (smeh).
Distribuciju filma u Americi radiće poznata kuća Lionsgate od sredine marta. To predstavlja velik uspeh.
U smislu distribucije najveći uspeh filma predstavlja upravo pomenut ugovor sa kućom Lionsgate, u kontekstu američke distribucije jednog srpskog filma. Ali to je zanimljiva činjenica, pričali smo sa stručnim ljudima koji su došli do tog zaključka, poslednji srpski film koji je imao tako velikog distributera u Americi bio je film Rane, ako ne računamo Kusturicu koji je van svih kategorija i konkurencije.
Inače, film za fracusku teritoriju ide pod etiketom Amazon Prime, što me posebno uzbuđuje, da čujem film sa francuskom nah sinhronizacijom, mislim da će to biti čista erotika (smeh).
Godine 2013. Metaklinika producirala je izložbu Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969–1980. Sećam se da je u lifletu izložbe predstavljena vremenska linija najbitnijih događaja u pomenutom rasponu i među njima je bila i godina kada je Milton Fridman dobio Nobelovu nagradu za ekonomske nauke. Ta činjenica mi je zanimljiva iz razloga što umetnici ovde retko „slave“ ili ističu libertarijanske ličnosti.
Ja sam kao i svaki Srbin prvog u mesecu kapitalista, a pred kraj meseca sam socijalista, kada je manji priliv novca (smeh). Kod mene to ne funkcioniše baš od prvog do prvog, ali ono što želim da kažem je to da svi mi pomislimo, kada se pojavi neki novac, kako to nije loše, kako ipak mi funkcionišemo u nekom sistemu, a kad nema novca, svima nam je stalo do socijalne pravde i tako u krug. Ja po prirodi stvari pripadam liberalnom tržištu, kao i većina ljudi koji su radili na filmu Ederlezi Rising, kao i ljudi koji su u advertajzingu ili u tim nekim bočnim linijama advertajzinga, kao što je moj studio. Tu smo gde smo, nemam preteran ideološki odnos ili otklon, prosto imam svest o tome, jer na kraju dana svi funkcionišemo po tim aršinima.
Na kastingu smo videli da je Stoya izuzetno talentovana, to je bilo blago iznenađujuće jer smo mislili da ćemo morati tretirati njen lik iz kontre, mistifikovano. Na kraju se ispostavilo da je ona jedan od najjačih aspekata filma, čak i u tom najfundamentalnijem glumačkom smislu
Moj utisak je da se Metaklinika, kao studio, diferencirao u odnosu na tržište kao dizajn studio koji i komercijalne projekte radi beskompromisno. Koliko je izazovno istrajati i rasti na taj način?
Nenad Trifunović i ja smo pokrenuli Metakliniku kako bismo se bavili dizajnom iz ličnih afiniteta. U svemu tome smo jer imamo određeni izraz u dizajnu, i ne samo grafičkom dizajnu. Konstantno proširujemo naše polje delatnosti i to nam je prirodno. Postojimo 11 godina i brojimo desetoro ljudi i svi mi imamo određeni jezik koji je u tom smislu diferenciran od ustaljenog advertajzinga kod nas i pripada jednoj globalnoj sceni tih malih dizajn studija kojih nema previše. U svakoj zemlji ima nekoliko ovakvih studija, eventualno ih ima malo više u skandinavskim zemljama i Švajcarskoj. Sve više funkcionišemo na globalnom tržištu, što je i logičan nastavak, logičan progres našeg rada, tako da je to nešto što je zdrava struktura i prosto imamo određenu specifičnost koju ljudi prepoznaju.
Projektom Side Effects podržali ste domaću dizajn scenu.
Side Effects funkcioniše kao online shop, online kolekcija koju najviše kurira moj kolega Nenad Trifunović uz pomoć Marka Radenkovića iz Nove Iskre. To je naš mali fetiš koji je nastao iz potrebe, jer smo u jednom momentu svi počeli da živimo samostalno u određenim stambenim prostorima i svi smo poželeli da stavimo nešto na zid. Tada imaš ogroman gap između postera koje možeš da kupiš u Ikei i nekog arta koji košta najmanje par stotina evra, čak i kod nas. Iz tog razloga došli smo do middle grounda, nečeg što može da se isproducira i može da se kupi, a ipak ima taj efekat visoke umetnosti. Desilo se prosto iz naše želje da stavimo nešto na zidove.
Kako bi prokomentarisao domaću/regionalnu dizajnersku scenu, scenu kreativne industrije?
Mi generalno imamo odlične pojedince u svim oblastima, ali mislim da teško možemo reći da imamo scenu u bilo kojoj oblasti. Smatram da je termin scena, pokret ili neka vrsta samobornosti stvar prošlih vremena jer sada funkcionišemo u tom nekom nepreglednom moru informacija. Postoji veliki broj fenomenalnih individualaca koji rade sjajne stvari i koji se nadovezuju. Nekad čak mogu da nađem jaču paralelu sa gomilom naših ljudi koji su odavde, koji pripadaju globalnim scenama, a koji su opet relativno izolovani. Mislim da se mi ovde generacijski prepoznajemo i nekako se prepoznajemo i privatno, intimno, ali mislim da je scena već potpuno globalna stvar. Npr. postoje ilustratori koji žive u Beogradu, a funkcionišu na globalnoj sceni i u tom smislu se u potpunosti gubi momenat lokalnog ili etničkog.
Priča Predveče se nikako ne može, na kojoj se zasniva Ederlezi Rising, predstavlja raritet
Da li će se Internacionalni laserski samit jeftine grafike ponovo realizovati?
Samit je održan prošle godine, nakon par godina pauze. Mi smo u stvari jako rano počeli komunikaciju Samita, manipulisali smo momentom da je poslednji da bismo izazvali emotional blackmail kod gostiju i učesnika. S druge strane, moguće je da je bio poslednji, videćemo, nikad se ne zna (smeh). Laserski samit postao je institucija koja nas je nadmašila i mislim da smo stvorili monstruma s kojim ne znamo šta ćemo tačno da radimo (smeh).
Da li je Oktobarfest (Kosmoplovci) tvoj prvi režiserki korak? Inače, u mom društvu vas i dalje citiramo (smeh).
Web serija Oktobarfest je u suštini bila kolektivni kapric nas trojice koji smo to radili i mislim da mi je to bila jedna od najboljih stvari u kojima sam učestvovao i koje sam pravio u životu. I sad kad gledaš te epizode osećaš tu ogromnu energiju, iako i dalje nisam dokučio o čemu se tačno radi u toj seriji (smeh).
Najimpresivnija izložba koju si posetio?
Na filmskom festivalu u SITGES-u sam pogledao skromnu ali veoma impresivnu izložbu Mil Gritos En La Noche o heroinama horor-filmova sedamdesetih godina prošlog veka, jednom od najznačajnijih i najuticajnijih perioda u istoriji žanrovskog filma.
Preporuka za film, knjigu, album.
Film:
Što se tiče filmova, preskočiću sve očigledne preporuke, pošto se nalazimo u fazi Oskara, kad preporuke postaju zamorne… Preporučio bih jedan mali, skrajnut i krajnje potcenjen SF film koji je Netflix pustio pre mesec, dva, a koji doživeo masovnu sahranu od kritike. U pitanju je film koji se zove IO sa Margaret Qualley u glavnoj ulozi, mali distopijski SF, praktično duodrama, snimana na divnoj lokaciji u Francuskoj, sa neodoljivim izgledom evropskog filma.
Knjiga:
Trenutno završavam Lavirint smrti Filipa K. Dika (Znak Sagite) i Kreležine dnevničke zapise Zagreb 1942. (Sandorf). Obe knjige govore o životu u izmeštenoj stvarnosti.
Album:
Bio bih neiskren kad ne bih po ko zna koji put istakao album Culture ll od Migosa.