Svaki put kada nam u goste dođe umetnik iz Srbije, ne možemo a da se ne dotaknemo pitanja gotovo nepostojećeg tržišta umetničkih dela.
Da bi umetnik u Srbiji opstao – mora da zavisi od fondacija ili komercijalnih projekata koji, neretko, postavljaju radne uslove i utiču na artistički izraz. Ukoliko ovaj princip rada ne odgovara, umetnik je primoran da slike prodaje napolju, gde postoji interesovanje za radove mlađih i savremenih slikara. Opcija broj tri bi bila – da se bavi slikarstvom iz hobija, a zarađuje na neki drugi način. Ako je situacija takva, kako onda slikarska scena preživljava u Srbiji i kojim putem ide?
Na ovo pitanje odgovor je dao Goran Dragaš, priznati slikar i jedan od osnivača umetničke asocijacije i galerije Prototip, pomoću koje pokušava da pomogne umetničkoj sceni u Srbiji i ukaže na neophodne korake za razvijanje tržišne strategije kod nas.
S kolegama ste pre nekoliko godina otvorili Galeriju Prototip kao prvu vanistitucionalnu kulturno-umetničku inicijativu na Novom Beogradu. Danas se tu nalazi i Galerija Navigator, dakle publike ima i umetnost se širi. Da li ćete pokušavati sa sličnim projektima na drugim opštinama? Fali li galerija po čitavom gradu?
Galerija nedostaje u svim gradskim opštinama. Čak i u samom centru Beograda nema dovoljno galerija da bi se mogao meriti sa ostalim evropskim gradovima. Nažalost, ovo je još uvek neprofitna delatnost i to je najveći problem kada pokušavate da nađete adekvatan prostor. Osim izložbenih prostora, umetnici imaju problem i sa radnim prostorom, nedostatak ateljea predstavlja veliki problem za mnoge umetnike, a posebno umetnike mlađe generacije. Utoliko je problem kompleksniji i zahteva jednu ozbiljnu strategiju. Mi kao asocijacija radimo na tome da nađemo još adekvatnih prostora, bilo da je reč o galerijskom ili radnom prostoru i nadam se da će lokalne samouprave i Uprava grada Beograda u budućnosti imati više sluha za ovaj problem.
Galerija nedostaje u svim gradskim opštinama. Čak i u samom centru Beograda nema dovoljno galerija da bi se mogao meriti sa ostalim evropskim gradovima
Kakva je savremena umetnička scena u Srbiji? Ima li tržišta? Da li je održiva ili i ona mora da se preseli negde van naših granica?
Savremena umetnička scena u Srbiji je raznovrsna i mislim da je veoma kvalitetna. Poseduje mnogo originalnih pristupa najširem spektru tema kojima se bavi savremena umetnost u svetu. Nažalost, tržište je veoma malo. Posebno za umetnike mlađe generacije. To nije pitanje novca i nemaštine, što se često koristi kao obrazloženje, već je posledica nemanja jasne strategije razvoja tržišta savremene umetnosti. Tu pre svega mislim na kolekcije. Tržište umetnosti je nešto što se stvara i neguje. Uči se, kao i sve ostalo što se uči u životu. Umetnici su uglavnom orijentisani na institucije i Ministarstvo, a tu je sve manje sredstava. Upravo iz tog razloga sve više se okrećemo prema inostranim tržištima, a participacija na njima postepeno vas tera da se i fizički preselite u inostranstvo, što svakako nije dobro za opstanak naše scene. Mi se trudimo da dovodimo strane umetnike ovde, kroz rezidencijalne boravke i na taj način prenosimo tržišna iskustva u ovu sredinu kako bismo što više ljudi zadržali ovde i omogućili im da stvaraju i žive od svog rada.
Čini mi se da vas ljudi najviše prepoznaju po izložbi Rukrajze. Hoćete li da nam ispričate malo o kući Matijasa i Marike Fet, koja je bila inspiracija za vaš rad?
Sama kuća, koja više gotovo i da ne postoji jer je propala pod zubom vremena, bila je jedna paradigma koja je povezala prošlost i sadašnjost. Dok sam boravio u toj kući, čitao sam roman Herte Müller koja je opisivala posleratnu sudbinu podunavskih Nemaca. Čitajući njene romane shvatio sam da je upravo sudbina podunavskih Nemaca idealna da se opiše jedan apsurd koji se, nažalost, ciklično ponavlja na ovim prostorima i koji nas je sve negde dotakao u poslednjim ratovima, posredno ili neposredno. Mislim da je ta namera prepoznata i upravo zbog toga je izložba bila dobro prihvaćena.
Nažalost, tržište je veoma malo. To nije pitanje novca i nemaštine, što se često koristi kao obrazloženje, već je posledica nemanja jasne strategije razvoja tržišta savremene umetnosti
Vaši radovi se nalaze u kolekciji Muzeja grada Beograda, Telenor kolekciji, Benetton kolekciji i brojnim privatnim kolekcijama, ali i u okviru online galerije Art-a-Porter. Smatrate li da će ova „brza“ umetnost doći do šireg kruga ljudi?
Svaka opcija u kojoj će umetnost biti predstavljena i vidljiva što širem krugu ljudi pomoći će da napravimo ambijent za stvaranje potencijalnog tržišta koje je, kao što sam već rekao, veoma slabo i gotovo nevidljivo. Ovo je upravo i najbolja opcija da se kako-tako pomogne umetnicima, ali i pojedincima koji ne žele instant rešenja koja im se nude po tržnim centrima.
Umetnici su uglavnom orijentisani na institucije i Ministarstvo, a tu je sve manje sredstava. Upravo iz tog razloga sve više se okrećemo prema inostranim tržištima, a participacija na njima postepeno vas tera da se i fizički preselite u inostranstvo, što svakako nije dobro za opstanak naše scene
Na čemu trenutno radite, samostalno ili u okviru Galerije Prototip, svejedno?
Umetnička asocijacija Prototip je upravo nastupila na Lucca Art Fairu, sajmu umetnosti koji se po drugi put održava u renesansnom gradu Luka u Italiji. Tamo su uz mene izlagala i dva italijanska umetnika Sara Ciuffetta i Luca de Angelis. Sa njima smo počeli saradnju u Beogradu, tokom njihovog rezidencijalnog boravka koji je realizovan u saradnji naše asocijacije i Pemio Combata iz Livorna. Trenutno sa grupom umetnika spremam izložbu Unutrašnje migracije, koja će se realizovati u Galeriji Dado na Cetinju, kao i u Galeriji Pola u Puli. Ovaj projekat koji je okupio umetnike iz regiona idejno su osmislili Selman Trtovac i Vladimir Frelih, a radimo na njemu već dve godine i nadam se da će uskoro imati i svoju beogradsku premijeru.
