Korta Maltezea upoznao sam sedamdesetih godina prošlog veka, čini mi se, u Politikinom Zabavniku. Bio je to slučajan susret dvojice usamljenika – školarca prisiljenog da čitav letnji raspust guli u crnogorskoj kasabi i avanturiste, nomada, čoveka bez korena i veza osim onih koje je sam stvorio. Nismo se tada najbolje razumeli.
Nedorastao ovoj literaturi u slikama, malo jesam ili ništa nisam shvatao. Svejedno, zapamtio sam ga i vraćao mu se u različitim životnim situacijama i različitim uzrastima. Stvari su s godinama bivale jasnije, mada se ni danas ne usuđujem da kažem da sam sve dokučio. U svakom slučaju, zbližili smo se. Mogu reći da mi je postao i prijatelj, nisam siguran da li i on mene tako doživljava. Možda pre kao poznanika jer mnogi su pokušali da mu budu prijatelji.
Poslednji put sreli smo se nedavno. Početkom ove godine setio sam se da je tačno pola veka od kada je Hugo Prat Korta upoznao sa ostatkom sveta u albumu Balada o slanom moru. Pročitao sam ponovo priču u kojoj se Malteze upliće u opasnu avanturu sa krijumčarima i piratima na Tihom okeanu. I dok je Prat Korta smestio u prve godine 20. veka, očigledno smatrajući da čovek njegovih osobina ne pripada ni toj 1967. godini kada je album objavljen, meni je na pamet pala suluda ideja da mog poznanika prošetam kroz prve decenije 21. veka. Učinilo mi se zanimljivim kako bi se ovaj setni maneken epohe u kojoj elektricitet prekida doba senki, gusar koji u mreži meridijana traga za legendama, snašao u digitalnoj eri, kako bi se poneo u deideologizovanom svetu omeđenom tehnologijom i rigidnim ekonomskim principima, kako bi sačuvao privatnost u vremenu u kome se dobrovoljno i pred svima razgolićujemo kako nas ne bi gledali kao čudake i uvrnute spodobe koje odbijaju da žive u skladu s epohom.
Negde iz prikrajka posmatrao bi Kastrovu sahranu i zakleo bih se da je neko primetio visoku figuru i odsjaj minđuše sa reklame za kafu kako zamiče iza stabala bolivijske prašume, tamo gde je tačno pre 50 godina ubijen Če Gevara…
Gledao me je podozrivo dok sam na brzinu pokušavao da mu objasnim da za čoveka njegovog kova sklonog misticizmu, okultnom i oniričkom nije teško prekoračiti granice vremena i prostora. Odbio je dim iz dugačke cigarete i svojim ćutanjem pustio da osetim težinu trenutka. Nekako smo se dogovorili oko telefona, toga je bilo i u njegovo vreme, samo što se nije nosio po džepovima. Izbor je pao na staru Nokiju 5110 kojoj baterija najduže traje, a i otporna je na udarce. Oko melodije zvona nije bilo rasprave. Hendlova Passacaglia bila je dovoljno melanholična, ali i prikladno teatralna za njegov karakter. Sa Facebook profilom išlo je mnogo teže. Potpuno strano mu je bilo da sa bilo kim deli svoja poznanstva i susrete sa Džekom Londonom, Ernestom Hemingvejem, Hermanom Heseom ili Bučom Kasidijem… Još manje da ih prepričava. „Uostalom, ko želi može sve da vidi u brljotinama onog Prata“, prosiktao mi je u uvo. Pomislio sam s kim bi danas mogao da druguje – Koeljo, Den Braun, Ju Nesbe, Haruki Murakami – teško… Hoesini ili Stiven King – možda. Bob Dilan i Kventin Tarntino – sasvim sigurno. Oko Twittera je bilo tek neznatno lakše. Utoliko što je prostor naizgled omeđen jer Korto je čovek koji cicijaški troši reči. Odlučio je da profilna slika bude francuski pesnik Artur Rembo, a zatim mi izdiktirao post: „Bez misli, bez reči, pozvan od daljina, s dušom, od ljubavi silne opijenom, na put ću da pođem, poput Ciganina, kroz prirodu – srećan kao s nekom ženom…“ „Biće dovoljno“, kaže. Instagram mu se učinio najzanimljivijim. Tu bi mogao da okači sliku dva meseca u Veneciji koji se mogu videti samo jednom u godini dana, keltskog boga Oberona, vrelinu Etiopije i studen Sibira, čarobnjaka Merlina i trenutak pogibije Crvenog barona. Jedini uslov je da to bude pod lažnim imenom. „Može Raspućin, znaš ga. I ta bitanga je videla mnogo toga“, kaže i zlobno se isceri pri pomisli na svog partnera i neprijatelja, slučajnog saučesnika u mnogim avanturama i sapatnika u pokušajima da se obogate.
Šta bi danas uradio sin britanskog mornara i Ciganke sa Gibraltara koji je u detinjstvu očevom britvom urezao liniju sreće na svom dlanu, određujući tako sudbinu kao stvar izbora. Lako mu je da skenira situaciju, uostalom prošao je kroz Prvi svetski rat, revolucije i prevrate, Španski građanski rat, gde je poslednji put viđen i gde mu se gubi svaki trag… Pretpostavljam da bi u Siriji držao stranu jedino civilima i ukradenom barkom izbegle preko Mediterana prebacivao u Evropu. U Ukrajini bi se svakako umešao, gde god da su upleteni Rusi, mora biti neka prelepa i, razume se, luda grofica kojoj je od svega još samo ostala titula. Siguran sam da bi, iako formalno britanski podanik, bojkotovao referendum o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije. Mislim da svu tu gungulu uopšte ne bi ni smatrao važnom jer je u potpunosti operisan od nacionalnih, ideoloških i religioznih trabunjanja.
Sa Facebook profilom išlo je mnogo teže. Potpuno strano mu je bilo da sa bilo kim deli svoja poznanstva i susrete sa Džekom Londonom, Ernestom Hemingvejom, Hermanom Heseom ili Bučom Kasidijem…
Ali isto tako sam uveren da bi se upleo u neku revoluciju koja bi razbila bezočnost socijalne nejednakosti. Verovatno i opljačkao nekog milijardera ili ga prisilio da sve svoje bogatstvo ostavi afričkim plemenima. Ne isključujem ni da bi se u tom smislu priključio kakvom anarhističkom pokretu. Negde iz prikrajka posmatrao bi Kastrovu sahranu i zakleo bih se da je neko primetio visoku figuru i odsjaj minđuše sa reklame za kafu kako zamiče iza stabala bolivijske prašume, tamo gde je tačno pre 50 godina ubijen Če Gevara…
„Vreme je“, prene me iz razmišljanja poznati glas. „Znaš, tvoj svet nije moj.“ Htedoh da mu kažem da ovo nije ničiji svet, ali sam stigao da vidim tek toliko kako široki peševi mornarskog kaputa zamiču za ugao.
Pomislim da je i svog tvorca Huga Prata napustio naprasito i bez reči. „Korto Malteze će otići, jer u svetu u kome je sve elektronika, u kome je sve proračunato i mehanizovano, nema mesta za tipa kakav je on. Korto ne prihvata ovakav svet i život. Korto voli da odlazi, poželeće da ode i treba da ga pustimo da ode, jer on je prijatelj, i ako ne bude želeo da ostane sa nama, biće to zato što ima dobre razloge da ode“, objasnio je jednom Prat. Valjda ga je on jedini do kraja razumeo i poznavao.