Slikarka po obrazovanju, spisateljica koja je, kako sama kaže, u svet knjževnosti ušla nepozvana, Milica Vučković nerado govori šta joj je u ovom trenutku primarna vokacija jer bi to podrazumevalo i izjašnjavanje koju od pomenutih stvari radi bolje. Činjenica je da joj je pisanje donelo veće prepoznavanje.
Taj fenomen u intevjuu za 42 magazin objašnjava ogromnom razlikom u produkciji i zastupljenosti između likovne i književne scene.

View this post on Instagram

A post shared by Milica Vuckovic (@vuckovic.milica)

„Likovna scena je potpuno degradirana i u strogo mejnstrim tokovima nema mesta za nekoga sa strane, nekoga ko nema bogate roditelje, leđa, galerijske kontakte. Generalno je manje sklona da nešto prepozna, a više da održava svoje elitističke krugove, govorim i o kadrovima profesora na fakultetima. To ne znači da nema dobrih umetnika i nekoliko manjih dobrih i važnih galerija. To što nemam prepoznavanje u takvim krugovima jeste možda do toga što nemam ni ambiciju da imam i da ’proizvodim’ nešto što mi je naloženo. Ili možda ne slikam dovoljno dobro. Postoji to i na književnoj sceni, ali čini mi se da tu ima mesta za sve jer ima puno izdavačkih kuća, mnogo konkursa i nagrada, nagrada za prve rukopise, i što i dalje ima te neke stare i relevantne garde. Takođe, makar za dve književne nagrade čuo je i onaj ko ne čita, dok za likovne nagrade nisu čuli čak ni oni koje vole slikarstvo (osim slikara). Pretpostavljam da je to zbog činjenice što više ljudi prati književnost, bliže im je, tiče ih se, dok se slikarstvo tretira kao usputno dobro ili dekor.“

Istovremeno, spremate i doktorat na Fakultetu primenjenih umetnosti. Razmišljate li o akademskoj karijeri?
Ranije mi je to izgledalo odbojno, ali nakon višemesečne prakse u osnovnim i srednjim školama, mogu da kažem da mi je rad sa decom baš zanimljiv. To su mali, ali ipak neki kontinenti slobode. Postaje mi sve prijemčivija mogućnost da radim na fakultetu, nekada, u daljoj budućnosti. Nije mi to preokupacija, ali svakako je jedan od razloga zašto privodim kraju rad na doktoratu, radi, eto, eventualne akreditacije za zaposlenje.

Vi ste neko kome je blisko klasično slikarstvo, ali konceptualna umetnost je dominantna i sve više se okreće ka digitalnom izrazu. Kako vidite svoju budućnost u takvoj konstelaciji stvari?
Sve je već odavno digitalno i konceptualno. To što mi kaskamo, to je druga stvar. Čini mi se da se u umetnosti smenjuju trendovi. Kada neki vodeći umetnici poput Džefa Kunsa ili Dejmijena Hirsta naduva aluminijumski balon i kaže da je slikarstvo umrlo, svi će to ponavljati, naročito profesori na našim mučenim fakultetima. A onda će sledeće godine Hirst da nešto naslika jer mu je dosadilo da vivisecira krave, pa će slikarstvo ponovo biti trend. Nikada slikarstvo neće nestati, ništa neće potpuno nestati, sve se smenjuje. Kao što danas imamo gomilu PDF knjiga, Kindl i ostalo, ali ljudi i dalje kupuju štampane knjige, jer još nisu toliko otuđeni i žele prisnost sa delom. Mislim da će to tako biti dok god nas veštačka inteligencija ne zameni potpuno, dokle god čovek gaji i poslednju emociju. Što se same konceptuale tiče, mislim da je to , makar kod nas, beg više klase od klasičnog slikarstva jer je klasično slikarstvo dostupno svima, a teoretsko znanje nije dostupno svima zato što iziskuje vreme i posvećenost, godine rada, više obrazovanje. To su sada jedine preostale pozicije moći koje viša klasa ima. Oni nešto izjašu, prevaziđu i prepuste to srednjoj i nižoj klasi. Konceptuala je njihovo utočište jer je masama nedostupna, zato su prezreli slikarstvo, jer ih podseća na to da ipak nisu ni posebni ni bogomdani. Ja, ipak, volim slikarstvo, bilo ili ne bilo ono u trendu.

Sa 25 godina života i skoro deset godina staža žestokog alkoholizma već sam se skidala sa alkohola. Tada sam otkrila puno žena koje imaju isti problem… Od doktora i psihologa saznala sam da su žene koje se nađu u alkoholizmu mnogo gori alkoholičari od muškaraca…

Zbirku priča Roj objavili ste 2014, tri godine kasnije dobili ste prvu nagradu na regionalnom konkursu Biber za priču Jedu ljudi i bez nogu, a prošle godine je za izdavačku kuću Lom izašao roman Boldvin. Otkud slikarka u književnosti?
Potičem iz porodice koja je srednja radnička klasa i u kojoj se nije mnogo čitalo tokom mog odrastanja. Školovani smo devedesetih i početkom dvehiljaditih, kada je trebalo učiti za školu i zaposliti se, uhlebiti se, bez mnogo prostora za hobije i književnost. Aktivno sam počela da čitam tek pred kraj srednje škole, i da u književnosti nalazim rasterećenje, pa i slobodu da nešto piskaram. Da osmlislim sebi realnost bolju od one koju sam živela. Nisam se osmelila da nešto objavim, osećala sam se nepozvano. Što bi sad ti nešto pisao kad nisi pisac? Ljudi su isključivi. Evo recimo – većinu života sam zarađivala radeći u kafani i kada sam počela da tetoviram, dobila sam posao u jednom važnom studiju, ali su me ljudi iz tog studija stalno kudili i govorili da ne mogu da radim u kafiću i da tetoviram jer se to kosi jedno s drugim. Navodno kvarim renome studija ako me neko vidi za šankom da perem čaše. Dala sam otkaz i bavila se samo tetoviranjem narednih sedam godina. Kada sam završila studije, dobijala sam packe od profesora, kakav sam sad ja to slikar kada se bavim tetoviranjem, moram da se bavim samo slikarstvom. Nije me bilo sramota da pitam jednog profesora – izvinjavam se, a od čega vi živite, od slikarstva? Odgovor je bio, pa dobro, moji roditelji imaju neke nekretnine… O tome vam pričam. Ljudi su skloni osudama i primoravanju da se koncizno izjasniš šta si, i da se držiš tog jednog identiteta. Sad bi trebalo neko da mi kaže – kakva si ti to književnica, a baviš se slikarstvom, ne može ni to.
Kad sam počela da pišem, društvene mreže su bile u povoju. Pisala sam kratke priče i objavljivala ih na Facebooku i onda su to neki ljudi videli i pitali da li bih to izdala. Tako je i nastala zbirka Roj. Zapravo sam tek tada spoznala šta znači iskorak u javni prostor iako je zbirka objavljena za malu izdavačku kuću i u malom broju primeraka. Reakcija značajnog broja ljudi je bila pozitivna i to me je ohrabrilo da i dalje pišem. Ko kaže da mu takvo ohrabrenje ne znači ništa, laže. Nastavila sam da pišem i kačim to onlajn. Istovremeno, završila sam studije i krenula da izlažem redovno i mogu reći da sam čak i stekla neku svoju publiku, prosto imala sam neki socijalni kapital u domenu slikarstva i onda mi je bilo prilično lako da im plasiram i svoje pisanje. Kad sam dobila nagradu na konkursu Biber, to je imalo refleksije, dobila sam podršku s nekih viših instanci za koje mislim da imaju kredibilitet. To me je ohrabrilo. Tako je sve krenulo.

Nakon toga se pojavio roman Boldvin, koji je definitivno skrenuo pažnju književne javnosti na vaš rad…
Ovo što ću sad reći nužno zvuči kao patetika, ali pisanje tog romana je za mene stvarno bilo nužno zlo. Bila sam u čudnom i teškom životnom periodu, rekla bih tranzitivnom. Radila sam na više strana, kafane i alkohol su mnogo uticali na moj život. Pisanje tog romana bio je jedini beg od svega toga – da posle posla ne odem u kafanu i ne traćim više svoj život. Umesto toga odlazila sam kući da pišem i u tom rukopisu sam imala svoj mali svet. Bilo mi je zanimljivije šta se dešava u rukopisu negoli šta se dešava napolju. U književni svet sam ušla nepozvana, bez kucanja i bez puno razmišljanja i tek sad me hvata panika od mogućih posledica. Sada više kalkulišem s tim kako će to što pišem da utiče na ljude, teme kojima se bavim, problemi sa kojima se razračunavam, bojim se da se ne potkrade neki loš poučak. Volela bih da moja književnosti može da pomogne nekim ljudima kao što je meni pomogla nečija druga književnost.

Nažalost, gladni na ulice izlaze danas sa trobojkama i bedževima predsednika, boreći se za njega ne za sebe. Svakako, u životu ne bih izlazila s ovima koji izlaze već godinama, ne bih ni sa ovima iz kruga dvojke, ni sa onima koji na mek laptopu pišu plan i program današnjeg revolucionarnog sastanka

Sa čime ste se razračunavali u Boldvinu?
Na nekom najpovršnijem nivou mi je bilo bitno da obradim temu alkoholizma kod žena. U literaturi srećemo sve te silne boeme prepune inspiracije i litara ruma, alkoholizam je uvek nekako vezivan za muškarce. U savremenom dobu žene su primorane da vode borbe na hiljadu frontova. Neke žene ne mogu sve te uloge da iznesu, nemaju podršku porodice ili partnera i jednostavno bivaju rastrzane. I sama sam se obrela u alkoholizmu i zanimalo me je da analiziram zašto je to tako? Zato je Boldvin isprepletan s tim delovima odrastanja i delovima savremenog toka. Najviše me nervira kada ljudi o sebi pričaju kao čvrstom, nepromenljivom entitetu. Moraću da priznam deo genetike, ali više verujem da nas određuju društvene i socijalne okolnosti. Moja porodica je živela na egzistencijalnom rubu, očevi su svi izbegli iz Like. To je ono što se na mene odrazilo. Nisam se takva rodila, ali sva ta nemaština je uticala da počnem jako mlada da radim, da se borim. Gde tako mlad možeš da radiš nego u kafani. Kako možeš da radiš? Tako što pijući podnosiš stvari koje idu uz kafanu. Nepodnošljivo je i fizički naporno raditi do šest ujutru i ustajati u osam da bi se stiglo na fakultet. Tako sam završila ugrožvajući sopstveno zdravlje i to sa 25 godina života i skoro deset godina staža žestokog alkoholizma sam se već skidala sa alkohola. Kada sam počela da se bavim time, otkrila sam puno žena koje imaju isti problem. Pričajući s doktorima i psiholozima koji rade po klinikama za odvikavanje saznala sam da su žene koje se nađu u alkoholizmu mnogo gori alkoholičari od muškaraca i da postoji neverovatan fenomen da žene mogu da popiju više od bilo kog muškarca. Upoznala sam gomilu majki, advokatica, stomatologa, sudija, arhitekata, jednom rečju, uspešnih žena – tih nekih figura moderne žene koje navodno sve stižu i mogu, koje su ogrezle u alkoholizam. One su duboko depresivne i duboko nezadovoljne. Naročito žene koje su naterane da preuzmu mušku ulogu, svejedno da li je to korporacija, nasleđeni biznis ili rad u kafiću. I tako smo došli do toga da se žensko dokazivanje i pozicioniranje  u patrijarhalnom društvu izjednačilo sa alkoholisanjem. Dakle, bavila sam se time kako se na pogrešan način traži sopstvena pozicija u muškom društvu. I sama sam radila uvek u muškim kolektivima i stvarno je teško ne biti mobingovan, sveden, omalovažen… Zaparvo moraš da budeš muška žena, a to znači ortak, frajer, mangup, brat koja puši i pije. Vremenom to postaje način života i sve odlazi dođavola. Jer this is a man’s world.

Mi smo svoj identitet izgradili na iglenim nogama, mitovima, i ubedili sebe da smo levica ili desnica, Jugosloveni ili nacionalisti. Mi prosto nismo ništa od toga, mi smo međugeneracija između dva ničega

Rekli ste da vam se nije jednostavno odrediti u profesionalnom smislu, ali svejedno pisac ili slikarka, to podrazumeva određeni odnos prema društvu, ponekad i angažman. Pripadate generaciji čiji su roditelji pre dvadeset godina obmanuti. Kakav je vaš odnos prema društvu i politici?
Moja generacija je i dalje generacija s lošim svetonazorima i sa lošim instancama. Tek sada kada sam upoznala generaciju koja je gotovo čitavu deceniju mlađa i od mene, krenula sam da mislim o svojoj generaciji na sasvim drugi način. Kod tih mlađih vidim iskorak koji mi nismo napravili. Svoju generaciju smatram potpuno poltronskom.

View this post on Instagram

A post shared by Milica Vuckovic (@vuckovic.milica)

Zašto?
Mi smo generacija koja je rođena polovinom ili krajem osamdesetih godina i svi smo i dalje bili dojeni pričom o ratovima iz devedesetih, a niko pored rata nije prošao. Moj otac je vojno lice i živeli smo s izbeglicama, ali ja o tom ratu ne znam ništa. Ja ni o Jugoslaviji ne znam ništa jer se ona suštinski raspala i pre mog rođenja. Uprkos tome, mi smo prepričavali i raspredali te priče koje smo čuli. Mi smo svoj identitet izgradili na tim iglenim nogama, mitovima, i ubedili sebe da smo levica ili desnica, Jugosloveni ili nacionalisti. Mi prosto nismo ništa od toga, mi smo međugeneracija između dva ničega. Čini mi se da ovi mladi ljudi sada uopšte ne odrastaju određeni tim stvarima. To su neka deca kapitalizma i interneta i za njih takve granice ne postoje. Oni odrastaju nezainteresovani za politiku, imaju neke svoje svetonazore i svoje borbe.

Nezainteresovan za pomene, revolucije…
Budući da su sve „naše“ revolucije propale, možda oni izmisle neke druge. Mi smo pokušavali da jedne iste principe koji su zastareli primenimo na sasvim novo vreme, to je nemoguće. Kada čujem veličanje i pozivanje na peti oktobar, smuči mi se. Novom vremenu je potrebna nova revolucija, drugačija. Da li je to dezerterstvo ili je to IT revolucija, revolucija obrazovanja, svesti, ili je na koncu uopšte neće biti jer su nove generacije neka najgluplja amorfna masa kojom će tek neko maniplulisati, zaista nemam pojma. Svakako, sada mi se čini da je sve bolje od ovoga što moja generacija radi, naša polja borbe su smešna, mi smo neki ratnici na društvenim mrežama, imači mišljenja bez ikakvog  rešenja i ideje, romantičarski se vozimo na idejama prošlog veka i mislimo da smo nešto razumeli. Ako smo jednu stvar dobro uradili, onda je to što nismo zatrovali mlađe generacije kao što su nas zatrovali stariji. Nismo ih zatrovali pričama o ratovima devedesetih i tome kako je kilavi ekv najbolji bend sa ovih prostora. Oni imaju neki svoj sluh, u najširem smislu.

Šta je to što bi vas moglo da izvede na ulicu?
Glad. Kada bi na ulicu izašli zaista gladni ljudi, izašla bih sa njima. Nažalost, gladni na ulice izlaze danas sa trobojkama i bedževima predsednika, boreći se za njega ne za sebe. Svakako, u životu ne bih izlazila s ovima koji izlaze već godinama, ne bih ni sa ovima iz kruga dvojke, ni sa onima koji na mek laptopu pišu plan i program današnjeg revolucionarnog sastanka. Stalno govorimo da ne može gore, ali čini mi se da će jednom zaista taj trenutak doći. Biće i gore. Suludo je koliko smo anestezirani i otupeli na ovo što nam se dešava i svaka čast onome ko vodi tu igricu, taj softver. Svakodnevno gledamo nemaštinu, nemire, ratove koji se vode krijumice, to mora da pukne. Uvek se ovde živelo bedno, ali sada se živi sa sve manje dostojanstva. Ranije su okupatori vešali ljude na Trgu republike, a danas je sistem toliko snažan da je primorao ljude da se vešaju sami kod kuće, da niko ne prlja ruke. Želim da verujem da se nećemo baš svi sami i gladni obesiti u svojim kućama.

Pripremate novu knjigu, rukopis je skoro gotov. Sa čim se sada obračunavate?
Načelno, knjiga govori o međuljudskim patološkim odnosima. Konkretno, radi se o patološkim emotivnim vezama. Smatram da je ta tema izuzetno važna jer ovo vreme obiluje zlostavljanjem i nasiljem. Takođe, u svojoj okolini koju smatram normalnom, kada se priča o temama nasilja i zlostavljanja, naiđem neretko na onaj argument koji se izvlači iz najmanjeg džepa, onaj čuveni – „to se meni nikad ne bi desilo“. Moj pokušaj je da upravo ukažem na to kako može svakome da se desi, svakome ko ima trunku empatije i emotivnog kapaciteta. Taj „to se meni nikada ne bi desilo“ argument je onaj zbog kojeg okrećemo glavu na sva „sitna“ zlostavljanja, a onda se čudimo i zgražavamo kada čovek ubije ženu i dete u centru za socijalni rad. Razgovarala sam sa mnogo ljudi koji su završili u patološkim zlostavljačkim odnosima i sa nekoliko psihologa koji imaju klijente koji su kroz to prošli. Imam, nažalost, i oko sebe nekoliko bliskih osoba koje su imale to iskustvo, kao i deo sopstvenog. Jako je važno rasvetliti te kompleksne sisteme manipulacije kako bi se na vreme reagovalo. Takve stvari se ne dešavaju preko noći, takvi mehanizmi su suptilni i polako „kuvaju“ žrtvu. A dok se žrtva kuva, ljudi okreću glavu, prećutkuju, teše je. Zlostavljački odnosi su, naravno, obostrani, ali su žene u patrijarhalnom društvu posebno dobro naučene i istrenirane da trpe. Ćuti i trpi. Sramota je, ili možda i nije tako strašno kao što misliš, srediće se to i tako dalje. To su moralni poučci koju su nama ženama nasleđe, deo folklora. Imam i prijatelje muškarce koje su žene zlostavljale, ni to ne treba zanemariti, to je tek šah-mat pozicija, mada ne bih da pričam o zlostavljanim muškarcima jer su u ogromnoj manjini. Ideja je bila da svoju junakinju koja je supesnažna, autonomna žena potpuno degradiram i da taj sistem manipulacije osvetlim i pokažem kako je moguće da se to desi svakome. Smatram da bi možda taj roman mogao da pomogne i pruži sagovornika ljudima koji se u takvim odnosima nalaze, jer je značajno da o svojim traumama mogu s nekim da pričaju, da znaju da nisu sami i jedini koji to proživljavaju, i da naposletku uspeju da se iz takvih odnosa izbave.

Pomenuli ste da se bavite i tetoviranjem. Kako ste ušli u to i da li je tetoviranje zanat ili umetnost?
Tetoviranje je zanat, i svaki zanat je umetnost. Čovek koji vari auspuh je svojevrsni umetnik. I keramičar i stolar su umetnici. U tom smislu je tetoviranje umetnost, ali ne dalje od toga. O tetoviranju me zaista mrzi da govorim.

Da li ste to ušli iz egzistencijalnih razloga?
Ne, meni se to dopadalo. Kada sam bila mlađa, moja ekipa je bila „rokenrol“ i to je bilo obeležje jedne ideologije i bilo mi je privlačno. Sećam se Slobe iz Žarkova, čuvenog tatu umetnika, tada u to vreme jednog od trojice najboljih u Beogradu, išla sam kod njega da gledam i učim. Razumem ljude koji to ne vole, koji to nikada ne bi radili. Ne vidim u tetoviranju nikakav drugi smisao osim ličnog afiniteta.

Ima puno izdavačkih kuća, mnogo konkursa i nagrada, nagrada za prve rukopise, a makar za dve književne nagrade čuo je i onaj ko ne čita, dok za likovne nagrade nisu čuli čak ni oni koje vole slikarstvo (osim slikara). Pretpostavljam da je to zbog činjenice što više ljudi prati književnost, bliže im je, tiče ih se, dok se slikarstvo tretira kao usputno dobro ili dekor

Kao neko ko ima ozbiljan kafanski socijalni kapital, kako se snalazite sada kao vlasnica kafea?
Mislim da sam ortak u toj priči i da sa zaposlenima imam korektan odnos, možda bolje pitajte njih kakva sam vlasnica. Dugo sam radila u kafanama, kod puno različitih gazda i mogu da kažem da je jedino prema nama radnicima fer bio Peca, vlasnik Idiota. Od njega sam naučila kako se biva fer gazda. On je isto rastao kao ugostitelj i kada prođeš tim putem, jasno ti je da niko neće za dnevnicu od 1.200 dinara ceo dan stajati na nogama, služiti pijane goste i prati čaše i pepeljare, nadajući se bakšišu. Najgore su gazde oni koji se oslanjaju na tvoj bakšiš. Kada dođe neki novi radnik, ja ga naučim da krade. Ne smeju da kradu goste, ali kafanu smeju, umereno, tako da svi budemo zadovoljni. To su mladi ljudi kojima prija i naš koncept – u Vjernom psu organizujemo književne večeri, izložbe, razne događaje… Znam koliko sam i sama stekla kontakata u kafani, upoznala ljudi koji su mi bili važni za posao. S obzirom na to da u Vjernom psu rade uglavnom studenti, umetnici, alternativci, čini mi se da i njima neka poznanstva koja kod nas steknu mogu biti korisna. Nije mi teško da vodim svoj kafe zato što je lokal mali, nekako ispod radara i uopšte ne pretendujem da on bude mašina za pravljenje para. Nikada ne bih držala veliki kafić i nikada ne bih volela da tu sede ljudi koji puše tompuse i ostavljaju po 100 evra za veče. Takvi nam ne trebaju, takve smo oterali. Dolazi neki fini, skroman svet koji želi da razgovara, druži se i sluša dobru muziku. Nikad dalje od toga ne bih išla. Čovek ne treba da bude alav, to je valjda suština.

The post Slikarka Milica Vučković: U svet književnosti ušla sam nepozvana, pisanje mi je bilo nužno zlo appeared first on 42 magazin.

„Ja sam neko ko nema šta da izgubi. Nemam roditelje, nisam u domu, nemam nikog… Imam vaspitačicu Emiliju Đurović s kojom razgovaram i to je sve. Hteo sam da kroz knjigu iskažem svoju patnju i mnoge slabe učinim jakima, iako sam i sam slabić. I nema tu filozofije. Od prve stranice uvodim čitaoca u život, pravo u srce i u glavu, glavni junak prosi na ulici… Mislim da sam neke stvari i ublažio, ali čini mi se da knjiga nikoga nije ostavila ravnodušnim. Trebao sam još jače da udarim sistem, ljude, njihovu okrutnost. I ja sam bio i bezobrazan i nadmen, ljut, prebijan sam i ja sam tukao druge, ponižavali su me i ja sam ponižavao. Bio sam grub i prema vaspitačima jer su oni bili grubi prema meni. Kada su rekli da nikada neću napisati knjigu, odgovorio sam da to više govori o njima. Danas ne kažu ništa, ne javljaju se, a sigurno su čuli za knjigu. Ali nisam ljut na njih, dobrota koja postoji u meni nikad nije nestala. To ne možeš tek tako da ubiješ.“

Ovako ispovest za 42magazin počinje devetnaestogodišnji Meti Kamberi, autor knjige Grad bola, koja je upravo ovih dana doživela treće izdanje. Prva dva su planula u rekordnom roku. I možda u svemu ne bi bilo ničeg čudnog da Meti nije naučio da piše tek sa 12 godina, kada je smešten u Dom za decu bez roditeljskog staranja. I da u knjizi na bolan način ne progovara o sopstvenom životu deteta koje je odrastalo na ulici.

Biću pisac, živim za to da svom detetu stavim knjigu u ruke, naučiću ga da bude pošteno, ali i da ga život neće maziti. I naučiću ga da poštuje ljude. I one sa ulice

„Krao sam, prosio, spavao na betonu, probao sam marihuanu… Bio sam izgubljen. Deca iz doma su poslušna, dobra deca, umeju da uzvrate ljubaznost i imaju stav. Naravno da ima onih koji su problematični i ja sam bio jedan od njih. Nisam jedini koji je preživljavao na ulici, a ulica je čudesna na mnogo načina. Vidim je kao mesto koje ćete išibati i mnogo puta staviti pred surova iskušenja. Ali ako si dovoljno snažan da to izdržiš, postaćeš duhovno jak. Razumećeš i ljude i decu… Ulica ima svoj kodeks – od oblačenja do ponašanja. Tu se prepoznajemo kad se pogledamo. Ako neko hoće da te zavrne, moraš biti brži i zavrnuti ti njega. Prijalo mi je što sam na ulici, voleo sam da prosim. I to sam dobro radio. A ljudi okreću glavu, ne zanima ih to što si bos, gladan, ostavljen, ponižen… Razumem ja i to. Lakše im je da okrenu glavu nego da razmišljaju o tome. Ne zameram nikom ništa, moje je srce veliko i praštam. Oslobađam krivice sve koji su me vređali i ponižavali. Najlakše je čoveka ubiti rečima, imati oštar jezik i povaditi mu sve organe. Teško je razumeti, saslušati i pomoći“, priča Kamberi.

Oca nikada nije upoznao, za majku koja ga je ostavila ima razumevanja.

„Život je težak i tu ne mogu ništa. Imao sam život koji nije dostojan deteta. Ne poznajem oca, nikada ga nisam video i ne zanima me ko je. I ne patim zbog toga. Majka mi živi u Nišu, preživljava od sakupljanja sekundarnih sirovina. Odem ja tamo, napunim joj frižider, ali to ne rešava stvari. Jednostavno, ona za bolje ne zna, prekasno je da nešto menja. Živela je u ciganmali, tamo se ne razgovara o manirima, o kulturi Roma, već samo kako da se preživi od danas do sutra. Nije ona kriva, nije dobila ništa od svojih roditelja. Ali opet, to nije opravdanje, ni ja nisam dobio ništa od svojih, pa se trudim da napravim nešto od sebe. Nema svako snage da nešto napravi od sebe. Nije lako, moraš da grešiš, da se izgubiš u tom miljeu ulice da bi se ponovo pronašao. Najiskrenije, majku i ne poznajem, ali je volim. Odem tamo zbog sebe, da meni bude lakše, da me ne grize savest. Ne pita me ni kako sam. Ali ne zameram, to je život. Takvi su nam putevi, a prošlost me vuče za rukav i ne da mi mira. Iskreno, pomogla mi je da prepoznam kakav roditelj ne treba biti, da nije bilo nje, ne bih napisao tu knjigu.“

Iskustvo sa hraniteljskim porodicama u kojima je boravio prilično je teško. Voleo bi, kaže, baš zbog toga da jednog dana postane socijalni radnik, iako mu pisanje ostaje prioritet.

„Žao mi je što socijalni radnici tek tako nekome prepuštaju decu. Ja sam živo biće, nisam predmet, a oni dete bace u neobrazovanu porodicu i upropaste ga. Emocionalno ga saseku. Zašto je tako teško osmogodišnjaku reći da će sve biti dobro, da se ne sekira, zašto je tako teško pomaziti ga? Nema tu filozofije – dodir, ljubav i pažnja. Detetu sa ulice je to potrebno. I malo razumevanja. I nisu oni krivi, već sistem koji im dodeljuje decu. Ali nisam ni ja kriv, nisam mogao da biram porodicu kojoj ću biti dodeljen. U hraniteljskim porodicama u kojima sam ja bio glavni motiv je novac. Neću da kažem da nema dobrih, i te kako ima plemenitih ljudi…“

Vrata drugačijeg sveta otvorila mu je vaspitačica Emilija Đurović. Bio je to slučajan susret ispred jedne kafane, za Metija, ispostaviće se, sudbinski.

„U romanu stoji da sam Emiliju upoznao ispred jedne kafane kada sam imao osam godina. To nije fikcija, već istina. Pomogla mi je puno. Veliki je trud uložen s obe strane. Ono što je ponudila meni ponudila je i drugima. Istina, otvorila mi je put, mogao sam i da ga ne prihvatim. Znači da je neki potencijal ipak čučao u meni. Naučila me bontonu, kako da se oblačim, kako da razmišljam, da čitam… I ona je od mene puno naučila. Pokazao sam joj da nemoguće ne postoji, da možeš sve… To je dvosmerna ulica.“

Nisam jedini koji je preživljavao na ulici, a ulica je čudesna na mnogo načina. Vidim je kao mesto koje ćete išibati i mnogo puta staviti pred surova iskušenja. Ali ako si dovoljno snažan da to izdržiš, postaćeš duhovno jak. Razumećeš i ljude i decu…

Meti, koji je sada književna senzacija, kaže da su sav taj nataloženi bol i tuga samo pukli i da je jednostavno počeo da piše. Želeo je, priča, da napravi nešto od svog života, da promeni nešto u društvu, da nekom pomogne, da nekog ohrabri. Svestan je da je iluzija misliti da će jedna knjiga promeniti stvari, ali siguran je da će neke ljude dotaći.

Marko Ivković Metal Artist: Umetnost sa buvljaka

„Krvario sam da napišem knjigu i drago mi je da još neko čita osim mojih prijatelja, a reakcije su zaista dobre. Shvatio sam da čovek može sve kada je bačen u arenu s lavovima, sam postavljaš granice i sam ih rušiš. Sva ta ljutnja, gnev, tuga, gnoj života koji se godinama sakupljao samo su pukli i počeo sam da pišem. Bio sam spreman da umrem za knjigu. Rođendan sam proveo pišući, a nisam imao ni za hleb. Bio sam gladan. Novu godinu sam prespavao, nisam imao u usta šta da stavim. Rekao sam sebi da me bog iskušava, da hoće da vidi koliko želim to. Žuljevitim rukama sam pisao knjigu. Pisao sam na pokvarenom kompjuteru, na telefonu, na građevini sam mešao malter i obrađivao teme u glavi… A radio sam da bih preživeo sve moguće fizičke poslove. Naučio sam da okopavam, da čuvam stoku, da radim na građevini. To su dobre stvari, ali način na koji sam ih naučio je težak.“

A da stvari budu dodatno teške, učinile su predrasude sa kojima se, budući da je Rom, susretao. Kaže da na određeni način predstavlja svoj narod, ali da voli sve ljude i nema religiju.

View this post on Instagram

#metikamberi #knjige

A post shared by Meti Kamberi (@metikamberi29) on Jun 2, 2020 at 9:48am PDT

„Mogu da se krstim i da klanjam, mogu da čitam Talmud, Bibliju ili Kuran… Čitav svet mi je na dlanu, kao i svakom normalnom čoveku. Velika je hrabrost prepoznati i u lošem čoveku nešto dobro“, kaže Meti.

Zahvalan je izdavačkoj kući Nova poetika na pomoći i činjenici da su u njegovom rukopisu prepoznali kvalitet, ali nije želeo da mu se knjiga prodaje po knjižarama. Dostupna je samo onlajn preko njegovog veb-sajta.

Hteo sam da kroz knjigu iskažem svoju patnju i mnoge slabe učinim jakima, iako sam i sam slabić. I nema tu filozofije. Od prve stranice uvodim čitaoca u život, pravo u srce i u glavu, glavni junak prosi na ulici…

„Knjižare uzimaju veliki procenat od prodaje, meni bi ostalo 100‒200 dinara od knjige. S druge strane, imam dobar marketing, ljudi su zainteresovani, dobro reaguju. Znate šta, zašto bi se neko bogatio na mojim bosim nogama? Nemam novca, živim od prodaje te knjige.“

U njegovih nepunih dvadeset godina života stalo je materijala za ko zna koliko romana, svakodnevnih ličnih drama, uspona i padova. Zadovoljan je kako se knjiga prodaje, veli i da je dobro primljen u intelektualnim krugovima. Ali ožiljci koje nosi preduboki su.

Heroj ulice: Andrej Josifovski Pijanista

„Ne uživam u svemu ovome, ne umem, život me je naučio da nema mnogo radosti. Ne mogu da budem srećan, takav sam. Biću zaista ispunjen kada budem imao porodicu, kada moje dete pročita ovu knjigu. Biću pisac, živim za to da svom detetu stavim knjigu u ruke, naučiću ga da bude pošteno, ali i da ga život neće maziti. I naučiću ga da poštuje ljude. I one sa ulice.“

The post Meti Kamberi, pisac sa ulice: Bio sam spreman da umrem, gladovao sam i pisao appeared first on 42 magazin.

Kada Džon Ridli, scenarista i dobitnik Oskara za sjajni film Dvanaest godina ropstva, u tekstu objavljenom u Los Angeles Timesu jednoznačno pledira da HBO privremeno sa svog repertoara skine klasik Prohujalo s vihorom, jedan od najgledanijih filmova 20. veka i dobitnika deset Oskara, zato što „odražava rasne i etničke predrasude i glorifikuje ropstvo i robovlasnički američki jug pre građanskog rata“, onda je sasvim smisleno postaviti nekoliko važnih pitanja. Najpre, da li ovakav Ridlijev stav implikuje da u budućnosti vrednost filmova nećemo određivati na osnovu umetničkih i estetskih kriterijuma, već ćemo istrgnutim iz istorijskog konteksta i vremena u kome su nastali klasicima suditi na osnovu političkih kriterijuma? Potom, kako da se to nakon zaista mučnog i, van svake sumnje, rasno motivisanog ubistva Džordža Flojda Ridli nije obrušio na ostvarenje Rađanje nacije Dejvida Grifita koje zaista eksplicitno veliča Kju kluks klan i Afromerikance prikazuje, blago rečeno, inferiornim. Odgovor je jednoznačan, Prohujalo s vihorom je jedno od najgledanijih ostvarenja u istoriji filma i njegov uticaj nemerljivo je veći od Grifitovog ostvarenja iz ere nemog filma.

Prohujalo s vihorom

I ništa nije sporno u stavu da Prohujalo s vihorom, snimljen 1939, jasno odražava rasne i etničke predrasude jer se, kako rekosmo, ne može posmatrati istrgnut izvan istorijske i društvene kontekstualizacije, ali za upit ostaje kako to da je crna glumica Heti Makdenijel dobila Oskara za ulogu u ovom remek-delu baš kao i bledolika Vivijen Li? Ili zašto nikome nije zasmetalo Oskarom nagrađeno ostvarenje iz 2018. Zelena knjiga Pitera Farelija, u kome izbacivač iz jednog noćnog  kluba (Vigo Mortensen), koji je prinuđen da prihvati posao vozača crnog džez pijaniste (Maharšala Ali, koji je dobio Oskara za sporednu ulogu u ovom filmu) ni najmanje nije oduševljen novim zanimanjem. Pride, izdavačka kuća džez pijaniste vozaču daje svojevrsni priručnik za restorane, prenoćišta i benzinske pumpe u kojima su Afroamerikanci dobrodošli.

Zelena knjiga

Sasvim je moguće da odgovor leži u jednom od najglupljih postulata liberalnog društva, tuposti političke korektnosti, koja postaje novi oblik totalitarizma. Interesantno je da se ovakva moralna žandarmerija pojavljuje u jeku zatvaranja granica, ksenofobije, sistemske netrpeljivosti prema migrantima i u momentima kada profašističke partije kao od šale ulaze u parlamente ili ih čak osvajaju u zemljama koje sebe nazivaju liberalnim demokratijama. A da stvar bude još gora, ovakvi stavovi ukidaju umetničkim ostvarenjima pravo da budu fikcija – mogućnost da ulepšavaju, preteruju, maštaju, promišljaju, na koncu, da budu i karikaturalni. Sledstveno tome, znači li to da bi trebalo zabraniti, recimo, remek-delo pisca Filipa K. Dika Čovek u visokom dvorcu, apokaliptičnu viziju čovečanstva u kojoj su pobednici Drugog svetskog rata nacisti, a po kojoj je snimljena vrlo dobra i komercijalna serija. Nije li Dikov roman dramatično upozorenje koliko istorija u svojim cikličnim ponavljanjima ume da bude zlokobna a ne veličanje nacista?

Antisemitizam je mračna evropska priča, živ i žilav, nalik američkom rasizmu. Razlika je u činjenici da je istorijsko sećanje svežije, pa je i tolerancija mnogo niža i mora se držati duboko u podsvesti javnosti. Zato Šindlerova lista Stivena Spilberga nakon gotovo trideset godina i dalje izgleda opominjuće

Gran Torino

Uzmemo li kao relevantnu definiciju Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasizma da je reč „o uverenju da osnov kao što je rasa, boja kože, jezik, vera nacionalna pripadnost ili etničko poreklo opravdava prezir prema određenoj osobi ili grupi ljudi, ili ideju o superiornosti određene osobe ili grupe ljudi“, neće biti teško zaključiti da rasizam, pa i onaj na filmu, nije samo specifikum Amerike. Možda možemo govoriti o tome da je Amerika glasnije kroz kinematografiju progovorila o ovim problemima jer su se sa ovakvim predrasudama sretali i drugi doseljenici od Azijata do Iraca. Monumentalni Istvudov Gran Torino jasno govori o netrpeljivosti ratnog veterana prema kulturi njegovih azijatskih komšija koja biva potisnuta univerzalnim principom pravde.

Cigareta – dinamit u temeljima njihovog sveta

Sve to, razume se, nikako ne znači amnestiju za ostale, posebno ne za Evropljane. Možda je razlika u tome što se odnos prema drugima i drugačijima na Starom kontinentu ne pokazuje uvek kroz odnos prema boji kože jer nema preteranog istorijskog iskustva u tom pogledu, ali Evropa boluje od endemskog šovinizma i mržnje prema Jevrejima. Antisemitizam je mračna evropska priča, živ i žilav, nalik američkom rasizmu. Razlika je u činjenici da je istorijsko sećanje svežije, pa je i tolerancija mnogo niža i mora se držati duboko u podsvesti javnosti. Zato Šindlerova lista Stivena Spilberga nakon gotovo trideset godina i dalje izgleda opominjuće, a Pijanista Romana Polanskog deo odgovornosti za pogrom nad Jevrejima u okupiranoj Varšavi svaljuje i na Poljake. Čudno je da niko od Evropljana koji sada likuju zbog situacije u Americi nije pomenuo filmove Leni Rifenštal koji otvoreno glorifikuju nacističku estetiku.

Pianist

Istina, evropska kinematografija se u novije vreme sa još nekoliko ostvarenja ubedljivo obračunava s problemom rasizma. To se pre svega odnosi na film Fatiha Akina Iz ništavila, u kome mlada Nemica ostaje bez supruga kurdskog porekla i sina, koji stradaju od neonacista. Dubina rasizma pokazana je kroz odnos nemačkog pravosuđa koje oslobađa ubice i pojedinca, Nemice koja pravdu uzima u sopstvene ruke. Zlatna palma i Zlatni globus više nego zasluženo otišli su u ruke Fatiha Akina i Dajane Kruger. Ništa manje pažnje ne zavređuje ni izvrsno francusko ostvarenje Bednici, u kome se autor Ladj Li obračunava sa sistemskim rasizmom. Kada govorimo o ostalima, ne treba zaboraviti ni australijski Romper Stomper, priču o teroru tamošnjih neonacista nad azijatskim doseljenicima, iako je reč o jednom od mnoštva klišeiziranih ostvarenja podžanra skinhed filmova. Jednostavno, beležimo ga kao ilustraciju činjenice da je rasizam prisutan na svim meridijanima.

Iz ništavila

Ukidaju li ovakvi stavovi umetničkim ostvarenjima pravo da budu fikcija – mogućnost da ulepšavaju, preteruju, maštaju, promišljaju, na koncu, da budu i karikaturalna?

Ali vratimo se Americi i dešavanjima od pre nekoliko godina. Naime, 2016. proslavljeni režiser Spajk Li i glumica Džejda Pinket Smit bojkotovali su dodelu Oskara zbog toga što među nominovanim dominiraju belci. Li je na Instagramu tada ostavio post da „ne može da podnese“ ovaj spektakl uručivanja nagrada koji je „beo kao sneg“, preneo je BBC. Robert Redford odgovorio je, jedva kontrolišući prezir, da ga zanimaju samo rezultati na platnu. Nema spora da je dinamika Holivuda prilagođena belima, uostalom, o tome svedoči i činjenica da je za više od 90 godina koliko se dodeljuje nagrada Američke filmske akademije tek nešto više od 30 crnaca dobilo prestižno priznanje. Nekoliko godina kasnije, Natali Portman negodovala je zato što je zanemaren rad žena reditelja. Na ovaj način i Li i Portmanova su u igru uveli kriterijum proporcionalnosti, što je po sebi problematično jer kvote i te kako umeju da zaobiđu kvalitet. A kvalitet su Oskarima po dva puta potvrdili Denzel Vošington i Forest Vitaker, baš kao i Morgan Frimen, Hale Beri, Semjuel Džekson… I da, šta ćemo sa produkcijom iz drugih krajeva sveta, poput Kine ili Bolivuda, koja se jedva vidi u Americi?

Naposletku, postavlja se pitanje da li bi neki filmovi danas uopšte mogli biti snimljeni? Ako se na listi za odstrel našao i Diznijev Dambo iz 1941. zato što u tom crtaću njegovi pomagači – vrane crne boje i govore slengom crnaca iz Harlema, odgovor nije teško naslutiti.

Da li u budućnosti vrednost filmova nećemo određivati na osnovu umetničkih i estetskih kriterijuma, već ćemo istrgnutim iz istorijskog konteksta i vremena u kome su nastali klasicima suditi na osnovu političkih kriterijuma?

Treba li uopšte dokazivati da je rasizam s one strane pameti, ali jedan nedavni događaj zaista je izgledao tragikomično. Naime, najveći švajcarski lanac supermarketa Migros uklonio je iz svojih trgovina slatkiš Mohrenkopf (Moor’s Head) zbog kritika da širi rasizam. Sumnje u rasističku pozadinu švajcarskog čokoladnog mančmeloua pokrenuo je anonimni korisnik Twittera koji je podstakao više rasprava o poreklu imena ovog slatkiša i odgovornosti kompanije koja vređa kupce prodavajući Mohrenkopf (Moor’s Head), koji se odnosi na heraldički prikaz glave, obično tamnopute osobe, iz profila.

Film Prohujalo s vihorom, snimljen 1939, jasno odražava rasne i etničke predrasude jer se ne može posmatrati istrgnut izvan istorijske i društvene kontekstualizacije

Sasvim je umesno upitati se da li neko zaista misli da će ovako bizarna odluka popraviti položaj Afroamerikanaca u Americi ili status u Holivudu. Može biti da je sve ovo rezultat griže savesti notorno liberalnih intelektualaca, ali takva postavka stvari znači da „različitost“ postaje svojevrsni imunitet. Svako drugačije mišljenje tada može biti proglašeno rasizmom, homofobijom, mizoginijom… Ili ćemo u skladu s novom normalnošću menjati pol, orijentaciju i identitet da bismo ostvarili bilo kakva prava.

Epitaf za muškarca

The post Film u doba etničkih sukoba: Kako je Dambo postao rasista appeared first on 42 magazin.

Čuvajte se. Vidimo se!!!

Izložba fotografija grupe Fotogank u Knez Mihailovoj – od 6. do 10. jula

Fotogank je grupa uspešnih i poznatih slovenačkih fotografa koji su u vreme vanrednog stanja usled epidemije COVID-19 i zatvorenih galerija i muzeja odlučili da naprave izložbu fotografija iz stana.
Fotografije od kojih je većina nastala za vreme pandemije projektuju se na fasadu zgrade kako bi omogućili ljubiteljima umetnosti i šetačima da uživaju u izložbi na otvorenom.
„Veliko mi je zadovoljstvo da u nastaloj situaciji možemo da pokušavamo da barem malo skrenemo pažnju sa globalnog problema pandemije. Kultura i posebno fotografija jeste naša borba za bolju budućnost nas svih i uspećemo!“, kaže Damjan Bergant, novoimenovani ambasador Republike Slovenije u Republici Srbiji.
Ambasada Republike Slovenije u Beogradu najavljuje da izložba Fotogank dolazi u Beograd i jako smo ponosni da bude predstavljena Beograđanima i svim ostalim ljubiteljima umetnosti. Autori radova na izložbi su: Asiana Jurca Avci, Luka Cjuha, Vanja Bučan ,Simon Chang, Jošt Dolinšek, Jošt Franko, Katja Goljat, Cirl Jazbec, Jurij Korenjak, Robert Marin, Jure Matičič, Dejan Mijović, Nik Erik Neubauer, Marisa Popovič, Boštjan Pucelj, Lucija Rosc, Matjaž Rušt, Klemen Skubic, Matjaž Tančič, Ana Zibelnik, Manja Zore i ekipa fotografa Fotosfera.
Izložba će biti projektovana iz prostorija Kulturnog centra Beograd na suprotnu stranu ulice, na fasadu bivše Robne kuće Beograd od 6. do 10. jula od 21 do 22 časa.

Radovi Aleksandra Deroka u Galeriji SANU – 6. jula

Od 6. jula u Galeriji SANU biće otvorena izložba radova akademika Aleksandra Deroka (1894–1988), naučnika, umetnika i pedagoga. On je 1984. poklonio Umetničkoj zbirci Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) 129 svojih dela – 19 slika i 110 crteža, skica, studija, od kojih će 107 dela biti predstavljena na izložbi u Galeriji SANU u 11 celina.

The Seventh Seal (Sedmi pečat) u bifeu Ventil – 6. jul

U bifeu Ventil u ponedeljak 6. jula na zidu vas očekuje projekcija filma Det sjunde inseglet (1957) – The Seventh Seal (Sedmi pečat) švedskog reditelja Ingmara Bergmana.
Srednjovekovni vitez izaziva Smrt na partiju šaha kako bi sačuvao svoj život.
Maestralno filmsko delo švedskog režisera počinje u 18 časova.

Filmovi pod zvezdama – Drive in na Adi – 8, 9. i 11. jul

Filmovi u Drive in bioskopu pod zvezdama na Adi Ciganliji počinju u 21 čas.

8. jul – Goli u sedlu (Easy Rider, 1969), režija Dennis Hopper, uloge: Peter Fonda, Dennis Hopper, Jack Nicholson…
9. jul – Parazit (Gisaengchung, 2019), režija Bong Joon-ho, uloge: Kang-ho Song, Sun-kyun Lee, Yeo-jeong Jo, Woo-sik…
11. jul – Odiseja u svemiru 2001( 2001: A Space Odyssey, 1968), režija Stanley Kubrick, uloge: Keir Dullea, Gary Lockwood, William Sylvester…

Otvaranje julskih izložbi u Kulturnom centru Beograda – 9. jul

Milomir Kovačević

U četvrtak 9. jula u tri galerije Kulturnog centra Beograda u 20 časova otvaraju se tri izložbe.

Jovanka Mladenović – STANIŠTE, slike i zidna instalacija, Likovna galerija, 9–30. jul
Na aktuelnoj postavci slika, zidnih crteža i slika-instalacija, svi radovi integrisani su u ambijent koji asocira na metaforično stanje realnog pejzaža u postkapitalističkom društvu. Svi radovi su rađeni u tehnici ulja i akrilika na platnu iako je za njenu umetničku praksu karakteristično višemedijsko izražavanje i poigravanje sa digitalno-analognom formom.
Neda Kovinić – ŠTA BISTE DALI ZA POSLEDNJEG SVICA?, video-instalacija i performans, Galerija Podroom, 9–30. jul
Plesni performans počinje u 20 sati ispred KCB-a u Knez Mihailovoj ulici. Video-instalacija obuhvata filmove nastale na osnovu plesnih izvođenja autorke u Beogradu, Berlinu, Malmeu, Kopenhagenu i Avinjonu koji tematizuju sopstveni proizvodni okvir – entuzijazam i participaciju – kao prevrtljive predznake našeg doba.
Milomir Kovačević – DOBRO DOŠLI NA GOLI OTOK, Galerija Artget, 11. jun – 30. jul
Fotografije Milomira Kovačevića Dobro došli na Goli otok imaju nešto što nije nimalo ironično kao naziv ove izložbe: poziv da konačno fizički, pomoću svetlosti i senki otkrijemo nešto što je u našim glavama samo pojam o paklu.
Molimo posetioce da se pridržavaju svih aktuelnih mera zaštite u skladu sa važećim propisima za okupljanje u zatvorenim i otvorenim prostorima i da prilikom posete nose zaštitne maske.
Galerije KCB otvorene su svakog dana od 12 do 20 časova, osim nedeljom, državnim i verskim praznicima.

Nipplepeople u Barutani – 10. jul

Elektropop duo Nipplepeople dugoočekivani beogradski koncert održaće ipak 10. jula (21 čas) u Barutani na Kalemegdanu! Koncert koji zbog celokupne situacije sa pandemijom do sada nije mogao biti održan u dvorani Amerikana Doma omladine, na kraju se premešta u Bartuanu, fantastičan prostor za održavanje letnjih koncerata na otvorenom u Beogradu.
Ulaznice kupljene za koncert Nipplepeople u DOB-u ostaju važeće i za novi datum u Barutani i nije ih potrebno menjati! A pušten je i dodatan kontingent ulaznica po postojećoj ceni od 1.200 dinara preko mreže www.tickets.rs.

Zvuci s reke sa Psetima i Gazorima u Kulturnom centru GRAD – 11. jul

Kolektiv United Sounds of Belgrave predstavlja vam još jedno druženje u bašti KC Grada, oazi nadomak Save, mestu bega od gradske vreve i vike, ovoga puta uz DJ set bendova св. Псета i Gazorpazorp.
Kroz rezidenturu pod nazivom Zvuci s reke sa … upoznajemo drugu stranu stvaralaca – muzičare, slikare, glumce, ilustratore ili pisce koji će se kroz svojevrstan odabir muzike prikazati u svetlu drugačijem od onog u kom ste navikli da ih vidite i čujete.
Druženje je zamišljeno u formatu matinea, kako biste ugrabili poslednje zrake zalazećeg sunca, zavalili se u ležaljku, pijuckali piće i opuštali se na muzičkim talasima naših gostiju. Svi su dobrodošli, dovedite kuce, mace, prijatelje i rođake, a mi ćemo se postarati da vas opustimo i izmamimo osmeh na lice!
od 17 do 23.30.
Podrška sceni 200 dinara.

Koncert na Zidiću: Džezbollah na Platou Milana Mladenovića – 11. jul

Na Platou Milana Mladenovića ispred Dom omladine Beograda 11. jula od 20 do 21 čas nastupa Džezbollah – petočlani free jazz punk sastav koji crpi inspiraciju i povlači paralelu između haotične svakodnevice na lokalu i kompleksne političke istorije Bliskog istoka i arapskog sveta generalno.

The post Gradski đir! Kalendar dešavanja za nedelju od 6. do 12. jula appeared first on 42 magazin.

Vidimo se

Ivanovo detinjstvo u bifeu Ventil – 29. jun

Projekcija na zidu Ива́ново де́тство (Ivan’s Childhood, 1962)
Ivanovo detinjstvo je prvi dugometražni film Andreja Tarkovskog,  jednog od najvećih režisera sovjetske i svetske kinematografije, poznatog po dugim kadrovima, predivnoj estetici, specifičnom poetičnom pričanju priče… Ivan je siroče čije su roditelji ubili nacisti i koji se pridružuje sovjetskoj vojsci i radi za njih kao izviđač. Ponedeljak od 18 sati, bife Ventil.

Beti Đorđević & Trio na Zidiću DOB – 30. jun

Dom omladine Beograda 30. juna od 20 časova na Platou Milana Mladenovića predstavlja koncert Beti Đorđević, vokalne dive naše muzičke scene. To će biti prilika da, uz najlepše džez standarde iz njenog bogatog repertoara, obeležimo Svetski dan džeza koji se slavi 30. aprila, ali koji je zbog pandemije koronavirusa širom sveta ove godine protekao bez koncertnih nastupa.

Beogradska letnja scena na Tašmajdanu – od 29. juna do 6. jula

Repertoar Beogradske pozorišne letnje scene na Tašmajdanu za ovu nedelju:
29. jun (21) | Pošteni provalnik – Pozorište Boško Buha
30. jun (18) | Ljubavna lektira – Omladinsko pozorište DADOV
30 .jun (21) | Seviljski berberin – Opera SNP Novi Sad
1. jul (18) | Pitam se pitam, koliko sam bitan – Pozorište Boško Buha
1. jul (21) | Prostor za revoluciju – Bitef teatar
2. jul (18) | Cvrčak i mrav – Teatar Dodir
2. jul (21) | Ajnštajnova izdaja – Teatar Vuk
3. jul (18) | Petar Pan – Una Saga Serbica
3. i 4. jul (21) | Art – Atelje 212
4. jul (18.00) | Tri praseta – Pozorište Pinokio
5. jul (18.00) | Šešir pun boja – Pozorište Pinokio
5. i 6. jul (21.00) | Lorencačo – Jugoslovensko dramsko pozorište.

Cene ulaznica za predstave na večernjoj sceni iznose 500, a za izvedbe na maloj sceni 250 dinara. Karte možete nabaviti na blagajnama pozorišta i Tašmajdana ili posredstvom Tickets.rs servisa.

Vetar sa zvezdane planine – Divna Vuksanović u Galeriji Artget KCB – 1. jul

Promocija knjige Vetar sa zvezdane planine Divne Vuksanović  u Galeriji Artget u sredu 1. jula u 19 sati.
Knjiga Vetar sa zvezdane planine namenjena je i deci i odraslima. Nadahnuta prirodom, ona ukazuje na put razvoja. Ispunjena je utiscima koje neobična planina ostavlja na dečju dušu: dok sedi na visokom boru, čudi se oblacima, čita zajedno sa zvezdama i vetrom. Ujedno, to je i knjiga o sreći koja se može naći u razgovoru sa samim sobom, pahuljama i potokom, a ponajviše u omamljujuće mirisnom polju jagoda. Priča o nedosanjanom, koje je nadohvat ruke…

Dan havajske kuhinje u Beogradskom marketu – 1. jul

Na današnju havajsku kuhinju uticale su mnoge kulture i doseljenici kroz istoriju tog ostrva. Neka jela su fuzija havajskih recepata sa japanskim, kineskim i portugalskim uticajima. Havajci su nova jela i ideje prilagođavali svojim namirnicama, stvarali su vlastite varijante, ali osnovne namirnice prehrane ostale su iste. Probajte grilovani ananas sa čili papričicom i medom, havajski suši s pirinčem, nori algama, mariniranom tunom u soja-ojster sosu, vrećice od pirinčanih kora, punjene gamborima, krem sirom, mladim lukom i paradajz dipom…
Sreda 1. jul od 18 časova. Rezervišite vaše mesto na 060/4466-039 ili putem naše FB i Instagram stranice.

Predstava UREDNIK na Dorćol Platzu – 1, 2. i 3. jul

Kada se sezona Post istina je laž već zahukta, na scenu ponovo izlazi ekipa naše najnovije predstave Urednik!
Drama o posledicama igranja istinom Koncept i režija: Vojkan ARSIĆ.
Igraju: Vladan Slavković, Tanja Petrović Živković, Jelena Rakočević, Darko Ivić, Miloš Lazarov, Mirjana Zeljković, Marko Panajotović, Maja Suša.
Cena karte je 1.000 dinara, za studente i srednjoškolce je 500 dinara, preko prodajne mreže Tickets i u Dorćol Platzu, a možete ih i rezervisati putem broja telefona 060/3008886 ili društvenih mreža. Više informacija na linku ovde.

Nusha & Lea Dobričić u Barutani – 3. jul

U petak 3. jula u Barutani nastupaju Nusha i Lea Dobričić.
Ulaznice u pretprodaji po ceni od 500 dinara.

MOON FEST 2020 Stara planina: Uspon na Midžor u noći punog meseca – 4. i 5. jul

Moom Fest 2020 Stara planina – Uspon na Midžor u noći punog meseca 4. i 5. jul 2020. Doživite zvezdano nebo na vrhovima Stare planine. Doživite uspon na Midžor u noći punog meseca. Doživite svitanje, jutro i buđenje planine, čiji predeli ostavljaju bez daha.
Subota 4. jul u 16.30 polazak iz Beograda, okо 23.30 dolazak na Staru planinu. Više na linku ovde.

Sana Garić Live u Klubu 20/44  – 4. jul

U subotu 4. jula od 21 čas Sana Garić organizuje koncertnu žurku povodom objave novog singla Deo sebe i najavljuje izdanje istoimenog EP-a! Koncert će biti održan na pontonu broda 20/44 uz podršku DJ Brke i benda KOIKOI. Spot za singl Deo sebe objavljen je u petak 26. juna na YouTube kanalu Sane Garić.
Ulaznica 500 dinara.

Izložba Tanjug javlja, rat je završen u Muzeju Jugoslavije – 5. jul

U okviru programa kojim obeležava 75 godina od kraja Drugog svetskog rata u Muzeju Jugoslavije se 5. jula otvara izložba Tanjug javlja, rat je završen u Muzeju 25. maj. Na dokumentarnim fotografijama velike istorijske vrednosti, koje će prvi put biti predstavljene javnosti, publika će moći da vidi kako je izgledala Jugoslavija neposredno pre i posle oslobođenja.
Izložba će biti otvorena do 30. septembra 2020.

The post Gradski đir! Kalendar dešavanja za nedelju od 29. juna do 5. jula appeared first on 42 magazin.

Vidimo se!!!

C19 / Radovi iz karantina u Galeriji FLU – 22. jun

Izložba studentskih radova nastalih u okviru online nastave na odseku Novi mediji na FLU, koja je organizovana tokom karantina uzrokovanog pandemijom koronavirusa otvara se u 19 sati.

Otvaranje Drive in bioskopa na Adi: Bilo jednom u Holivudu – 23. jun

Iako je u više navrata nepovoljna meteorološka situacija odložila otvaranje Drive in bioskopa na Adi Ciganliji, dugoočekivani bioskop na otvorenom počeće sa radom u utorak 23. juna u 21 čas. Kako je i prvobitno planirano, kao asocijacija na Holivud, bioskop će kada se upale prve nebeske zvezde, otvoriti Kventina Tarantina Bilo jednom u Holivudu, koji na veliko platno donosi priču iz doba vrhunca „hipi Holivuda“.
Od 23. juna do 23. jula filmske projekcije će biti besplatne, nakon toga dani rezervisani za besplatan film biće sreda, četvrtak, petak, subota i nedelja.
Rezervacija karata za Drive in vrši se preko sajta Kombank dvorane www.kombankdvorana.rs gde se može naći i ceo filmski repertoar.
Neophodno je da se rezervacija odštampa, a prostor će svake večeri za posetioce biti otvoren sat vremena pre početka filma, a rezervacija je neophodna.

Predstava Ekstremizam – Kako ja ovo sinu da objasnim na Dorćol Platzu – 23. jun

Ekipa predstave Ekstremizam – Kako je ovo sinu da objasnim ponovo izlazi na scenu u okviru nove sezone Reflektor teatra Postistina je laž! Nakon vanrednog stanja, uz poštovanje zaštitnih mera na javnim okupljanjima, ovaj pozorišni dokumentarac o ekstremizmu biće izveden 23. juna na sceni u dvorištu Dorćol Platza (Dobračina 59b)!
Reflektor teatar bavi se temom o kojoj mnogi ne žele da govore – ekstremizmom. Ispitujući kako do njega dolazi i koje su njegove posledice, predstava prikazuje i lične priče koautora i koautorki, ali i teorijski objašnjava ovu pojavu, koja se na našem podneblju lako razvija. Cilj predstave je upoznavanje sa problemom ekstremizma, te prihvatanje sopstvenih predrasuda i stereotipa.
Koncept i režija: Vojkan Arsić. Igraju: Dejan Maksimović, Ema Muratović, Jelena Simić i Rade Maričić. Izvedbeni tekst i dramaturgija: Filip Grujić.
Cena karte je 800, za studente i srednjoškolce je 400 dinara. Karte su dostupne preko prodajne mreže Tickets i u Dorćol Platzu. Više informacija na linku.

Festival francuskog filma u drive in i open air formatu! – od 24. do 27. juna

Festival francuskog filma, koji će biti održan u bioskopu na Adi od 24. do 27. juna, posebno će obradovati i one koji vole da uživaju u filmu pod vedrim nebom, ali van svojih automobila. Naime, tokom četiri dana festivala posetiocima će biti omogućeno da filmove takođe gledaju i u improvizovanim bioskopskim stolicama sa obaveznim razmakom, a ulaz je besplatan. Ukoliko pak dođe do kiše, projekcije francuskog filma sele se u Kombank dvoranu. Ulaz će biti slobodan, a maksimalan broj je 500 posetilaca.
Festival će u sredu 24. juna u 21 čas otvoriti francuska krimi-drama Noćna smena (Police) rediteljke An Fontejn, a koji je premijerno prikazan na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Berlinu.
Datalji vas čekaju na linku ovde.

ЏЕЗ СЕШ na Dorćol Platzu – 24. jun

Čekamo vas na trećem po redu ЏЕЗ СЕШ/u. Veče dobrog provoda u našoj dobro poznatoj bašti. U sredu 24. juna družimo se i uživamo, uz melodije za koje će biti zaduženi: The Ikigai Kolektiv. Čekamo vas na sada već provereno dobrom uživanju!

Vasil Hadžimanov bend – Musicology Barcaffe Sessions – 25. jun

Foto: Predrag Ilić

Vasil Hadžimanov Band nastupa 25. juna na letnjoj sceni kluba Bitefartcafe na Kalemegdanu, u okviru Muscology Barcaffe Sessions.
Ulaznice se mogu nabaviti na prodajnim mestima tickets.rs, kao i na istoimenom sajtu.

Promocija novog izdanja Piščevo putovanje Kristofera Voglera u Galeriji Artget KCB – 25. jun

Novo, kapitalno izdanje Filmskog centra Srbije, knjiga Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce Kristofera Voglera biće promovisano u četvrtak 25. juna u Galeriji Artget na prvom spratu Kulturnog centra Beograda, sa početkom u 19 časova. O ovom značajnom delu govoriće dramaturg i profesor Ana Lasić, scenarista, filmski reditelj i profesor Đorđe Milosavljević, direktor Filmskog centra Srbije Gordan Matić i urednik izdavačke delatnosti FCS-a Miroljub Stojanović.

Beogradska letnja scena na Tašmajdanu – 25. jun

Mjuzikl Mamma Mia Pozorišta na Terazijama 25. juna otvoriće pozorišnu scenu na Tašmajdanu, a 26. juna uslediće još jedno izvođenje ovog mjuzikla. Potom će se 27. i 28. juna igrati predstava Beogradskog dramskog pozorišta Trpele, a 29. juna predstava Pošteni provalnik pozorišta Boško Buha.
Za najmlađu publiku sve predstave igraće se od 18 sati, a najmlađi će moći da uživaju predstavi Brankov urnebes 28. juna.
Ulaznice kupuju na biletarnicama matičnih pozorišta uz jedinstvenu cenu 500 dinara za večernju scenu i 250 za dečiju. Ulaz za zdravstvene radnike je slobodan.
Više informacija na linku ovde.

Najintimniji petak: Dukat Stray Dogg uživo u Kvaki 22 – 26. jun

Svi su željni svirki posle nasilne pauze koje smo imali, ali se mora početi lagano i nežno, a Dukatove solo svirke su kao stvorene za to.
On je još pre pauze započeo niz intimnih svirki (BG, NS, ZG), u kojima osim što peva on i priča o pesmama koje je napisao. Svirke su predviđene za mali broj ljudi u intimnoj atmosferi, uz predviđene mere zaštite. U prodaji je svega 50 karata po ceni od 500 dinara, a mogu se rezervisati preko Facebook i Instagram profila Kvake 22 i Stray Dogga.

Kanda, Kodža i Nebojša u Beer Gardenu – 26. jun

Kanda, Kodža i Nebojša nastupiće 26. juna  na otvaranju festivala Beer Garden na Adi Ciganliji u Beogradu.

Victor Ruiz u Barutani – 26. jun

Brazilski tehno superstar Victor Ruiz, autentičan umetnik prepoznatljivog zvuka, debitovaće u beogradskom letnjem klubu Barutana u petak 26. juna.
Ulaznice po ceni od 890 i 1.390 dinara za VIP dostupne su na https://cooltix.rs.

Izložba I had a dream where I was hugging everyone u Galeriji O3ONE Art Space – 26. jun

Izložba I Had a Dream Where I Was Hugging Everyone Stefana Kneževića u Galeriji O3ONE Art Space nastaje kao reakcija na samoću i izolovanost u periodu izmeštenosti iz tokova života na koje smo navikli. Serija plakata koja sadrži tekst kao osnovni izraz umetničkog mišljenja, koristi retoriku konzumerizma, reklamnog jezika i brendiranog sadržaja da, kako suptilno, te i direktno komunicira autorovu želju za stvaranjem i produkcijom u vremenu društvene nestabilnosti. Univerzalnost radova se ogleda u trenutku (globalne) izolovanosti, gde slova, reči i slike postaju najdominantniji sadržaj koji razmenjujemo.

Massimo u klubu BitefArtCafe Summer Stage – 27. i 28. jun

Tradicionalan Massimov koncert ove godine održava se na nestandardan način i u nestandardnom terminu na Kalemegdanu 27. i 28. juna.
Vrata kluba se otvaraju u 20.30, a koncert počinje u 22. Broj rezervacija je ograničen, prodaja ulaznica na linku.

The post Gradski đir! Kalendar dešavanja za nedelju od 22. do 28. juna appeared first on 42 magazin.

Turnir koji je domaćoj publici dobro poznat pod imenom Red Bull Reign vraća se 2020. godine sa novim imenom: Red Bull Half Court. Dinamični 3×3 turnir koji propagira kulturu uličnog basketa kulminiraće krajem godine svetskom finalnom završnicom, gde će se timovi iz 22 zemlje takmičiti za titulu svetskog šampiona.

Turnir će uskoro najaviti nove partnere i nastaviti da raste globalno, a 2019. godina je dovoljno dobar pokazatelj kakav je uticaj dobre basketaške igre – više od 2.500 takmičara i takmičarki je kroz više od 650 ekipa učestvovalo na turniru Red Bull Reign kroz nacionalne šampionate, kako bi se domogli svetskog finala.

View this post on Instagram

A throwback to Turkey's beautiful court in Istanbul in 2018 @redbulltr . . . . . . . #turkey #throwback #thursday #basketballcourt #istanbul #worldwide #baller #streetball #büyuksehir #dunks #summer #sunshine #layup #street #redbull #redbullhalfcourt #halfcourt #challenge

A post shared by Red Bull Half Court (@redbullhalfcourt) on May 6, 2020 at 11:12pm PDT

Turnir slavi kulturu uličnog basketa kroz muziku, uličnu modu i umetnost

Osim po dobroj igri, ovaj turnir poznat je i po tome što slavi kulturu uličnog basketa kroz muziku, uličnu modu i umetnost, a domaće ljubitelje dobrog basketa će obradovati i informacija da se nakon godinu dana pauze ovaj popularni 3×3 turnir zvanično vraća u Beograd.

View this post on Instagram

Ovako to rade majstori @dusan.bulut i @dejan.majstorovic8 za Red Bull Half Court ⛹️ #dajetikrila #redbullhalfcourt #basket3x3 #novisad3x3 #3×3 #basketball #redbullathletes

A post shared by Red Bull Srbija (@redbullrs) on Mar 26, 2020 at 1:38pm PDT

Kanada će brani titulu u ženskoj konkurenciji, Estonija u muškoj, a sve detalje i nove informacije možeš pogledati na Instagram nalogu turnira. Na ovoj adresi čekaju te i basketaši Novog Sada, višestruki svetski šampioni u ekipnoj i reprezentativnoj konkurenciji – Dušan Domović Bulut, Dejan Majstorović i Marko Savić kao ponosni ambasadori turnira Red Bull Half Court.

Za nove informacije o turniru Red Bull Half Court pratite redbull.rs i Instagram nalog @redbullrs.

The post Red Bull Half Court: Svetsko finale turnira u uličnom basketu krajem 2020. appeared first on 42 magazin.

Za početak – da li ste se nekad zapitali koliko puta ste od ljudi iz vašeg okruženja čuli: „Ovo je za Felinija“ i pomislili šta time hoće da kažu? Da je nešto urnebesno, groteskno, karikaturalno… Ovaj kratki pojmovnik je tačan, ali nepotpuno opisuje ono što je Federiko Felini, jedan od najvećih režisera otkako su braća Limijer izmislila pokretne slike, zapravo radio. Tom popisu slobodno možete dodati – ekstravagantno, erotično, cirkuski prenaglašeno, dečje maštovito… I prilično sam siguran da njegovu veličinu i opus ni tada do kraja nećemo precizno definisati. Tako je sada – kada se obeležava vek od njegovog rođenja (20. januar 1920), a izvesno će tako biti i za narednih sto godina.

Federiko Felini i Marčelo Mastrojani

Formalno, Felinijev značaj možemo posmatrati kroz četiri Oskara za najbolji strani film (peti je stigao kao nagrada za životno delo), gomilu Palmi, Lavova i ostalih individualnih priznanja, ali ako se njegov opus sagleda u celini, pokazaće se da moderni film duguje ovom velikanu više nego što se može i pretpostaviti. Još neki giganti poput Martina Skorsezea i Džima Džarmuša nikada nisu krili da im je baš Felini uzor, a Sav taj džez Boba Fosa, predivni Sinema Paradizo Đuzepa Tornatorea ili Pad Džoela Šumahera duboko su zagledani u nasleđe velikog Italijana – posebno njegovo ostvarenje Sladak život iz 1960. godine. Štaviše, na primeru ovog filma možemo se osvedočiti da taj uticaj nadilazi sineastičke okvire i zadire duboko u društvene fenomene. Tako je, između ostalog, nastao i u masovnu upotrebu ušao izraz paparaci jer se u filmu pojavljuje fotograf pod imenom Paparaco. Italijani su mu se, između ostalog, odužili i tako što odeću sa rol-kragnom i danas zovu imenom filma Dolce Vita.

Felini nikada nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke

Bacajući pogled na Felinijevu biografiju, treba zabeležiti da je njegovo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine. Događaj koji će odrediti njegovu karijeru i život bio je preseljenje u Rim, gde je upisao pravni fakultet na koji nikada nije kročio, zarađujući tih dana za život crtanjem stripova, karikatura i pisanjem kratkih priča za novine. Vrata filma kroz koja je Felini s lakoćom prošao otvorio mu je još jedan velikan – Roberto Roselini, koji mu je poverio da bude saradnik na scenariju i asistent režije u njegovom filmu Rim, otvoren grad. Gotovo sve nakon toga za Felinija, režisera, bio je sladak život, čak i onda kada ga je kritika sekla na komade.

Marčelo Mastrojani i Anita Ekberg

A upravo to se dogodilo sa njegova prva dva filma – debitantskim Svetlosti varijetea, koji potpisuje zajedno sa Albertom Latudom, i prvim samostalnim ostvarenjem Beli šeik. Čudno je to sa Felinijem, ni tada, ni kasnije kada je postao svetski priznati režiser nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su one odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke. Tvoreći neformalnu trilogiju sa filmovima Ulica, Kabirijine noći i Sladak život, koji će mu obezbediti status filmskog kolosa, Felini nimalo ne haje za standardne filmske postupke, za uobičajenu naraciju, za uobičajenu građu predstavljenih događaja koja bi od filma načinila celinu… Ta ogromna, razuđena struktura baš tom veličinom i nepojamnom razbarušenošću postiže ono što je i danas ideal mnogih režisera – da uhvate balans bitnih i još više nebitnih događaja od kojih se sastoji život. I da, savršeno mu je jasno da su ovi mali događaji krucijalni, budući da važna dešavanja u životu nisu monumentalne stene oštrih ivica, već se svaki od njih utapa u moru nebitnih, koji ga ublažavaju, deformišu i na koncu oblikuju. Jer posle svakog kratkotrajnog vrhunca, orgazma, dolazi dugački antiklimaks, a posle glamurozne i burne noći sledi jutro s glavoboljom i mučninom. Ma naposletku, sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma.

Inače, snimanje ovih antologijski kadrova trajalo je neuobičajeno dugo. Lepa Nordijka je bez pogovora i problema podnosila sate u hladnoj vodi, ali Mastrojani je ispod odela nosio ronilačku opremu. Kako ni to nije pomoglo da se navikne na hladnu vodu, prema Felinijevom svedočenju, glumac je ispio flašu votke i odvalio se od života. Kao što rekosmo, posle žurke dolazi glavobolja.

Felinijevo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo je čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine

Na vrhuncu slave, sa tri sjajno pozicionirana filma, Felini pravi zaokret i svoj rad uvodi ideje Karla Gustava Junga. Njegov uticaj snažno je prisutan u ostvarenjima Đulijeta i duhovi, Satirikon i veličanstvenom filmu Osam i po, u kome Mastrojani donosi ulogu režisera Gvida, koji je u potrazi za izgubljenom inspiracijom. Sam Felini će kasnije ispričati da se u tom periodu života upravo tako osećao i da je Gvido zapravo njegov alter ego. Možda mu i možemo poverovati na reč, izuzev što ga demantuje jedna „sitnica“. Baš ured kreativne krize – za Osam i po dobija trećeg Oskara. Jungove seminalne ideje o animi i animusu, kao i arhetipovi i kolektivno nesvesno obeležiće ovaj ciklus njegovog stvaralaštva.

Čekajući Irca: Dobri duh loših momaka – Martin Skorseze

Nije, razume se, uputno raspravljati o ukusima, ali svakako najvoljeniji, možda i najnežniji Felinijev film Amarkord (Sećam se) definitivno će ga postaviti među besmrtnike.

I to ne zato što mu je doneo i četvrtog Oskara, to je već prešlo u rutinu, već zato što je reč o fantazmagoriji i nostalgičnoj priči o odrastanju u malom selu na obali mora tridesetih godina prošlog veka. Kroz urnebesno humorne i isto toliko poetične epizode iz života stanovnika sela, Felini nam dočarava mučninu bitisanja u vreme već vladajućeg fašizma i njegovog saputnika klerikalizma, obračunavajući se usput s malograđanštinom, ljubomorom na tuđi uspeh, ali i ne zaboravljajući magiju života. Zato se Federiko toliko dramatično razlikovao od svojih uglavnom mračnih kolega. Maštom dečaka kroz čitavu karijeru slavio je život, bio je otelotvorenje najlepših fantazija, nadilazeći normirane okvire filma.

Sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma

To što mu je Holivud nekoliko puta položio crveni tepih pred noge, pozivajući ga da snima u Americi, geniju ništa nije značilo. Odbio je svaki put, ostajući dosledan Rimu i Riminiju kao prvim i jedinim ishodištima svoje inspiracije.

Za kraj – Felini je dugo za života bio popularniji od svojih filmova, glumaca koji su u njima igrali, čak popularniji i od sebe kao režisera. Jer čak iako nikada niste pogledali nijedan njegov film, sigurno ste čuli njegovo ime. I u nekoj urnebesnoj ili apsurdnoj situaciji ćete reći: „Ovo je za Felinija.“

The post Felinijev vek: U slavu slatkog života appeared first on 42 magazin.

Kada je oktobra 2016. godine Švedska akademija odlučila da Nobelovu nagradu za književnost dodeli Bobu Dilanu, bio je to najpouzdaniji znak finalne kanonizacije rokenrola unutar mejnstrim kulture, ali i znak za početak ozbiljnih rasprava o potezu koji je podelio elitu i s jedne i s druge strane limba. Naime, Nobel za Dilana bio je previše subverzivan i iz ugla književnih i rokenrol fanatika. Za prve je činjenica da je nagradu dobio jedan „tamburaš“ bila znak devalvacije i svetogrđa u jasno omeđenim i definisanim estetskim i žanrovskim granicama, dok je za druge Dilanovo krunisanje bio definitivni dokaz da rokenrol inkorporiran u elitne tokove definitvno gubi snagu pobune. Pošto smo potrošili boga, žene, rat, ostalo je još da potrošimo i rokenrol, moglo se tada čuti negodovanje pravovernih rokera.

S druge strane, na ovom mestu treba se podsetiti reči Branka Vukojevića, jednog od najznačajnijih jugoslovenskih rok novinara, koji je pre više od tri decenije napisao: „Da li je rokenrol umetnost, danas je još samo dilema gluvih.“ A upravo je Dilan kao rok ikona proširio simboličko polje književnosti jer Nobela nije dobio za nekakvu ukoričenu umetnost, već za onu otpevanu. Opet, vraćajući se još unatrag, lako ćemo pronaći tragove simbioze ekspresionizima, impresionista, književnosti, slikarstva i muzike, pa sve tako do početka 20. veka, kada ovaj pažljivo skrivani flert postaje strasni i višeslojni ljubavni odnos. A kada smo već kod ovog odnosa, nije teško primetiti da svako književno delo u sebi ima muzike, ritma naracije, ubrzanja i usporavanja koji nas vode ka logici teksta. Knjiga se, na koncu, sećamo po njenom tonu, zvuku i ritmu, tek usputno, kako vreme prolazi, sećajući se likova, pa i same radnje.

Potpuno novu dimenziju simbiozi rokenrola i književnosti dao legendarni Branimir Džoni Štulić svojom numerom Filigranski pločnici. U stihu „ponekad i osjetim, na vrhovima prstiju, grobnica za Borisa, čovječe“ Štulić nepogrešivo prepoznaje tragiku i tamu koja je pratila legendarno delo Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, zbog koga je veliki pisac bio optužen za plagijat i koji će nakon toga zauvek napustiti zemlju

Ali vratimo se činjenici da je mnogo pre Dilanovog krunisanja u Stokholmu, rokenrol odavno izgubio oreol subverzivnog i supkulturnog i da ga je njegova ideološka komponenta, koja je najčešće za narativ imala pobunu, smestila u mnogo širi društveni kontekst, dimenzionirajući je kao sveprihvaćeni kulturni obrazac.

Genije fobije: Zašto volimo Stivena Kinga?

Rokenrol je inspiraciju najčešće pronalazio u poeziji, ređe u prozi, ali dešavalo se da i poznati romani budu deo pesama ili čak čitavih albuma. Tibetanska knjiga mrtvih uticala je na psihodelični zvuk Pink Floyda, koji će postati zaštitni znak benda manje-više kroz čitavu karijeru. A osnivač ovog sastava Sid Baret, neurotični genije koji će se zbog ličnih problema povući u ilegalu nakon što je potpisao prva dva albuma koji spadaju u remek-dela rokenrola, snimio je Džojsovu pesmu Golden Hair iz Kamerne muzike. I do danas je Baretova izvedba ostala jedno od najpotresnijih čitanja Džojsove poezije. Još jedan fascinantni omaž srešćemo u pesmi Orkanski visovi, za koju je Kejt Buš inspiraciju pronašla u istoimenom romanu Emili Bronte. Još impresivnije zvuči podatak da Buš nije čitala knjigu, već je najpre odgledala televizijsku adaptaciju Orkanskih visova i u tih pet minuta dočarala suštinu romana bolje od bilo kakve klasične kritičke interpretacije. Za samo mesec dana, tada 19-godišnja britanska kantautokra zasela je na prvo mesto top lista i preko noći postala globalni fenomen.

Rokenrol je inspiraciju najčešće pronalazio u poeziji, ređe u prozi, ali dešavalo se da i poznati romani budu deo pesama ili čak čitavih albuma

Teško je samo i pobrojati prožimanja roka i književnosti, ali mora biti da su čuveni Oldus Haksli i legendarni Džim Morison bili u dosluhu čim je ovaj drugi ime svojoj grupi The Doors dao po naslovu Hakslijevog romana Vrata percepcije (The Doors of Perception), dok je Džeger planetarni hit Simhaty for the Devil napisao nakon čitanja Majstora i Margarite Mihaila Bulgakova. Istovremeno, mama panka, Peti Smit, inspiraciju je pronalazila u mladom ruskom pesniku, anarhisti Vladimiru Majakovskom,  lider legendarnog The Clash, Džo Stramer fasciniran francuskim pesnikom Arturom Remboom komponovao je Gheto Defandant, a jedna od najupečatljivijih veza književnosti i rokenrola viđena je u pesmi White Rabbit sastava Jafferson Airplane, u kojoj su jasno vidljivi motivi legendarnog dela Luisa Kerola Alisa u zemlji čuda.

Ali „pozajmice“ iz književnosti nisu specifikum samo stranih rok autora. Branko Miljković, ukleti pesnik jugoslovenskog komunizma, bio je inspiracija grupama najrazličitijih žanrovskih odrednica. Tako će Goran Bregović u svojoj poslednjoj posveti umirućoj državi Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo iskoristio stih iz Miljkovićeve pesme Poeziju će svi pisati, koja proročki poručuje da „ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“. Zabranjeno pušenje će nas podsetiti da smo ostali sužnji parafrazirajući stih iz iste Miljkovićeve pesme da „sloboda očigledno nije umela da peva“, a Partibrejkers su u generacijsku himnu Hoću da znam involvirali Miljkovićev stih Tamo gde je bilo srce stajaće sunce.

Da li je priča o Klubu 27 samo mit ili ipak nije?

I daleko od toga da je Miljković bio jedini primer fuzije rokera i pesnika. Vrisak generacije u postpank maniru obradio je pesmu Pijanstvo Vladislava Petkovića Disa, jednog od velikana srpske poezije 20. veka, podsećajući nas na univerzalnu istinu o otuđenom pojedincu.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje.

Ceo jedan život, i njime se kreće.

Uzvik ga prolama: Neće biti bolje,

Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.

Ali sasvim izvesno je da je potpuno novu dimenziju simbiozi rokenrola i književnosti dao legendarni Branimir Džoni Štulić svojom numerom Filigranski pločnici na istoimenom albumu. U stihu „ponekad i osjetim, na vrhovima prstiju, grobnica za Borisa, čovječe“ Štulić nepogrešivo prepoznaje tragiku i tamu koja je pratila legendarno delo Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, zbog koga je veliki pisac bio optužen za plagijat i koji će nakon toga zauvek napustiti zemlju.

Vraćajući se unazad, lako ćemo pronaći tragove simbioze ekspresionizima, impresionista, književnosti, slikarstva i muzike, pa sve tako do početka 20. veka, kada ovaj pažljivo skrivani flert postaje strasni i višeslojni ljubavni odnos

Ostaće, naposletku, i posle Dilanovog Nobela brojna pitanja – da li su stihovi na pločama, recimo Leonarda Koena ili Dejvida Bouvija, samo pop muzika ili pevana poezija na isti način na koji poezijom smatramo i stihove Volta Vitmena ili Alana Ginzberga ili je pak reč o tome da poezija samo kada je okružena distorziranim rifovima, lupom bubnjeva i reskim zvucima gitare dobija onaj potencijal koji danas više ne može da ima u standardnom književnom formatu? Nije malo onih koji će se složiti da je mnogo jednostavnije prepustiti se onome čemu smo odavno prepušteni – ritmu sopstvenih bića, ličnoj ritam sekciji srca, zapaljivom rifu života s kojim je rokenrol davno izjednačen.

Pa makar ga nikad i ne nazivali književnošću.

The post Književnost i rokenrol: Pisani rifovi naših života appeared first on 42 magazin.

Vidimo se!!!

Film Tomazo – upravo u bioskopima

Tomazo je priča o američkom umetniku koji živi u Rimu sa svojom mlađom suprugom, Evropljankom Niki i njihovom trogodišnjom ćerkom Didi. Tomazo se bori da pomiri svoje nove početke s burnom prošlošću koja ga prati.
Reditelj i scenarista Abel Ferara postavlja pitanje da li ostareli i namučeni reditelj može da pronađe sreću u ulozi supruga i oca. Pitanje muči i glavnog junaka Tomaza, koga Ferara predstavlja s nežnošću i razumevanjem, a Vilem Defo ga igra brilijantno i otvoreno.

Milli2nd: 5 priča – audio-vizuelna izložba u KC Gradu – 17. februar

U ponedeljak 17. februara u 20 sati u Gradskoj galeriji KC Grada biće otvorena audio-vizuelna izložba Pet priča mladog autora koji stvara pod umetničkim pseudonimom Milli2nd.
Pet priča, koje su promenile autora kao umetnika i njegov pogled na svet, prikazane su kroz pet instrumenata koji će dati audio i vizuelni feedback posetiocu, a kako je izložba interaktivna, tako će posetioci biti direktno povezani sa radom.
Izložba će biti otvorena svakodnevno do 23. februara od 14 do 20 časova.

Sala srpskog filma u Kombank dvorani – od 17. februara

U Kombank dvorani svečano je predstavljena Sala srpskog filma, koja će, kao kulturni poduhvat nastao u saradnji Filmskog centra Srbije i Kombank dvorane, biti namenjena celodnevnom prikazivanju isključivo nekomercijalnih srpskih filmova i filmova srpskih koprodukcija. Publiku u startu očekuje bogat filmski program, pa će se tokom prve dve nedelje na repertoaru naći filmovi: Zaposlena, Nebeska tema,  Enderlezi rajzing, Šavovi, Dovlatov, kao i Slučaj Makavejev. Cena ulaznica biće simbolična – 300 dinara.

Terapija kičom – grupna izložba u Galeriji Polet –18. februar

Grupna izložba pod nazivom Terapija kičom biće otvorena 18. februara u 19 sati u Galeriji Polet.
Terapija kičom je koncept modne dizajnerke Lenke Ilić koji se ostvaruje kroz različite umetničke medije. Na izložbi će učestvovati 20 izlagača koji će svojim radovima (crtež, fotografija, ilustracija, kolaž, modni dizajn, skulptura i instalacija) problematizovati pojam kiča, odnosno estetiku nesvakidašnjeg i potencijalno ružnog ili šokantnog, a sa ciljem da se ukaže na kič kao na vrstu igre u kojoj menjamo svoju naviku i potrebu za uklapanjem  koja opterećuje i zatvara.
Više informacija na linku ovde.

Atelje promena u Božidarcu – 18. februar

U galeriji Centra za obrazovanje i kulturu Božidarac u utorak 18. februara od 16 časova biće održano predavanje Zašto sam na radionici promena?, drugo u nizu predavanja u okviru programa Atelje promena. Želja predavača je da vam pomogne u razvijanju mape ličnih veština, a predavanja su namenjena seniorskim i srednjim generacijama sa ciljem unapređenja kvaliteta svakodnevnog života.
Predavanje vodi Radmila Urošević, više od dvadeset godina se bavi sociologijom i kulturom starenja. Učešće je besplatno.

Upoznajte Rafaela nakon 500 godina – 19. februar

U sredu 19. februara u 19 časova obeležava se 500 godina od smrti Rafaela Santija (1483‒1520), jednog od trojice najznačajnijih predstavnika visoke renesanse u Italiji. Slikao je Bogorodicu, portrete i freske u sobama u Vatikanu. Predavač je profesor istorije umetnosti Jasna Joksimović
Božidarac organizuje niz predavanja u okviru ciklusa Svetska i srpska umetnost.

Izložba Petnica: Kora u nauku u Galeriji nauke i tehnike SANU – 19. februar

Istraživačka stanica Petnica preko 35 godina usmereno razvija svoj specifičan pristup naučnom obrazovanju mladih. Naročito prepoznatljiv oblik njene aktivnosti je rad sa zainteresovanim srednjoškolcima. Na ovoj izložbi biće predstavljeno više od 80 istraživačkih radova učesnika obrazovnih programa Istraživačke stanice Petnica tokom 2019. godine, koji su učestvovali na godišnjoj konferenciji Korak u nauku u IS Petnica.

Otvaranje februarskih izložbi u Kulturnom centru Beograda – 20. februar

Otvaranje februarskih izložbi u Kulturnom centru Beograda zakazano je za četvrtak 20. februar u 19 sati.
STEFAN ĐORĐEVIĆ l BOŠKO ĐORĐEVIĆ – DNEVNIK O MAMI, Galerija ARTGET, 20. 2 – 26. 3.
Dnevnik o mami je priča o Negrici Neci Đorđević, ispričana fotografijama njenih sinova Stefana i Boška. Godine 2017. Neci je po drugi put ustanovljen kancer, od kojeg se samostalno izlečila 15 godina ranije, koristeći alternativne metode lečenja. Ostaje pri odluci da se leči sama i seli se u mali dom na jezeru u potrazi za isceljenjem. Ovo je priča o svakodnevnoj borbi i poslednjim trenucima. O ljubavi i želji za životom. Biti prisutan, biti tu.
VESNA GOLUBOVIĆ – ODAKLE I KUDA, LIKOVNA GALERIJA, 20. 2 – 26. 3.
Odakle i kuda naziv je najnovije izložbe umetnice Vesne Golubović koja će biti predstavljena u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda i Galeriji B2, a koju čini ambijentalna instalacija i najnoviji slikarski radovi.
JAEL SERLIN – BEZ JEDRENA, Galerija Podroom, 20. 2 – 26. 3.
Razgovor sa umetnicom – Jael Serlin (razgovor će biti na engleskom jeziku)
U srcu izložbe je putovanje ka sebi i ka spoljnom svetu. Protok sećanja i zaboravljenih mesta. Jael Serlin u svojim radovima koristi različita sredstva kako bi opisala čežnju za sećanjima obavijenim zaboravom, na izgubljene korene jevrejske zajednice koja je nekada naseljavala grad Jedrene na severozapadu Turske. Galerije KCB otvorene su svakog dana od 12 do 20, osim nedeljom, državnim i verskim praznicima.

Sajam turizma na Beogradskom sajmu – 20. februar

Sajam turizma je jedna od najuspešnijih manifestacija u zemlji i regionu. Samo turizam sa toliko šarma spaja biznis i zadovoljstvo, samo putovanja imaju neodoljivu privlačnost za sve ljude na planeti. Napravite za sebe najbolji izbor za putovanja po first minute ponudama, a proverite kakva je turistička ponuda Srbije.

Zajednička čitaonica #9: Revolucija u KROKODILOVOM Centru – 20. februar

Revolucija je, kaže Ema Goldman, misao pretočena u akciju. Ona, naravno, nije samo to. Revolucija je misao pretvorena u akciju, koja je dalje usmerena u temeljni preokret postojećih odnosa te uspostavu vladavine, neretko diktature, novih društvenih slojeva, klasa i vrednosti, a pre svega onih koji sebe proglašavaju njihovom avangardom. Zajednička čitaonica #9: Revolucija. Učestvuju: Maja Solar i Filip Balunović. Razgovor vodi: Igor Štiks. Izbor revolucionarne poezije raznih autora scenski uobličava i izvodi DAH teatar. KROKODILov Centar za savremenu književnost. Ulaz slobodan.

Mladi na društvenim mrežama u Domu omladine Beograda – 19. februar

U Domu omladine Beograda i tokom 2020. nastavlja se ciklus tribina Mladi i demokratija, u okviru kojeg ćemo se baviti različitim temama u vezi sa razvojem demokratije i demokratskih ideja među mladim ljudima. Prva tribina baviće se mladima iz ugla društvenih mreža.
Primetna je sve veća aktivnost mladih na društvenim mrežama, koje im često služe kao glavno sredstvo komunikacije i razmene informacija.

Dan turske kuhinje u Beogradskom marketu – 20. februar

Beogradski market vas ovog četvrtka poziva na Dan turske kuhinje.
Većina nas je imala priliku da proba bar neki specijalitet koji nam dolazi iz ove zemlje. Njihova hrana predstavlja fuziju zapadne Evrope, Bliskog istoka, centra Azije, Mediterana i Balkana. Prefinjena je, ukusna i često pikantna i začinjena.

Jan Fabr u Beogradu – od 21. februara do 5. aprila

Gostovanje Jana Fabra u Beogradu februara 2020. objedinjeno je otvaranjem izložbe Praznik malih prijatelja u Narodnom muzeju u Beogradu, izvođenjem monodrame Noćni pisac u Narodnom pozorištu i objavljivanjem Fabrove treće knjige Noćni dnevnik 1992‒1998.
Jan Fabr uživa međunarodni ugled jednog od najinovativnijih i najsvestranijih ličnosti savremene umetničke scene. Tražeći i uspostavljajući veze između različitih disciplina, otvara nove puteve i mogućnosti interpretacija u oblastima vizuelnih umetnosti, pozorišta i književnosti. Radovi Jana Fabra izlagani su na najznačajnijim međunarodnim izložbama i u muzejima, kao što su Venecijansko bijenale, Dokumenta u Kaselu, Bijenale u Sao Paulu, Luvr, Ermitaž.
Izložba Praznik malih prijatelja biće otvorena 21. februara u 19 u Narodnom muzeju u Beogradu, u Velikoj galeriji, drugi sprat, a moći ćete da je pogledate do 5. aprila 2020. Izložba, čiji je kustos Joana De Vos, bavi se temama koje su fascinirale Fabra kao mladog vizuelnog umetnika. Proučavajući svet insekata, počeo je da stvara sopstveni mitski univerzum usredsređen na život i smrt, lepotu i užas, krhkost i nasilje, smrtnost i večnost, krajnosti koje važno mesto imaju i u Fabrovoj pozorišnoj umetnosti.

Izložba Praznik malih prijatelja je ključna za razumevanje ne samo savremenog vizuelnog stvaralaštva Jana Fabra, već i njegovog pozorišnog i literarnog opusa.
Monodrama Noćni pisac u režiji Jana Fabra, a u izvođenju Slobodana Beštića, biće izvedena 22. februara u 20 sati na Sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta u Beogradu, realizuje se na inicijativu Kulturnog centra Beograda, a u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu i pozorišnom trupom Trublejn iz Antverpena.
U ediciji KCB Sam(a) svoj pokret biće objavljena treća knjiga Noćni dnevnik 1992-1998 u prevodu Jelice Novaković Lopušine i ponovljena izdanja prethodno objavljenih knjiga Noćni dnevnik 1978-1984 i Noćni dnevnik 1985-1991.

Danilo Kiš i/ili Bašta, pepeo u Narodnoj biblioteci Srbije – 21. februar

Pozivamo vas da u petak 21. februara, u 19 sati dođete u Atrijum Narodne biblioteke Srbije na program povodom rođendana Danila Kiša pod naslovom Danilo Kiš i/ili Bašta, pepeo.
U razgovoru učestvuju: Tamara Krstić, Irena Javorski, Aleksandar Mandić i Gojko Božović.
Među mnogim povodima za razgovor o Danilu Kišu u ovoj prilici nameću se dve godišnjice iz piščevog života i literature, naime, navršava se 85 godina od rođenja Danila Kiša i 55 godina od prvog objavljivanja romana Bašta, pepeo.
Ulaz je slobodan!

Disco Funk žurka feat. Vasil Hadžimanov  u klubu Soul Society – 22. februar

U klubu Soul Society 22. februara u ulozi disco jockeya će se naći naš proslavljeni i vrsni muzičar Vasil Hadžimanov zajedno sa domaćinom večeri Mikom Aćimovićem, takođe poznatim muzičarem, kompozitorom, dirigentom, ali i članom bendova Đorđe Miljenović, Sunshine, Marčelo. Muzika koju će nam pripremiti ovaj muzički dvojac kao B2B DJs je svakako ona koja je obeležila njihov muzički put i uticala na njihov autorski rad.
Ulaz: 300 dinara. Vrata kluba se otvaraju u 22, rezervacije važe do 22.30.

Predstava Kosa u Kombank dvorani – 22. februar

Predstava Kosa nastala na čuvenom, istoimenom brodvejskom mjuziklu i kultnom filmu Miloša Formana, u izvedbi glumaca Pozorišta mladih i Novosadskog pozorišta, kao i studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu, biće odigrana premijerno 22. februara u Kombank dvorani.
Predstava koja je prvi put izvedena decembra 2019. u novosadskom Pozorištu mladih u režiji mađarskog reditelja Petera Telihalija, snažna je i emotivna priča o mladim ljudima koji tragaju za promenom i slobodom.
Predstavu je koreografski uobličio Peter Kovač Geržon, a veliki broj glumaca na sceni će uživo pratiti orkestar pod vođstvom Davida Klema.
Projekat je realizovan u koprodukciji Pozorišta mladih, Novosadskog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture Novi Sad, a pod pokroviteljstvom Ambasade SAD i Grada Novog Sada.

The post Gradski đir! Kalendar dešavanja za nedelju od 17. do 23. februara appeared first on 42 magazin.