Kada ste arhitekta koji stoji iza ogromnih projekata, onda vaš novi dom ne sme da bude jednostavan zadatak, zato je fabrika cementa kao polazna tačka bila prava polazna tačka, a rezultat je dom, studio i zelena oaza u kojoj arhitekta stvara nov životni ritam
Priča iza fotografija koju vidite počinje ovako. Jednog lepog dana 1973. godine nedaleko od Barselone Ricardo Bofill otkrio je fabriku cementa, zapravo čitav industrijski kompleks sa preko 30 silosa, ogromnim prostorijama sa mašinama i podzemnim tunelima. Istog trenutka odlučio je da će to biti njegov temelj njegovog novog projekta – a kog, nije bio siguran, možda novi poslovni prostor njegove firme Taller de Arquitectura.
Rezultat transformisane cementare jeste ovo što i slike govore – potpuno promenjen opis nekadašnje fabrike koja zauvek ostavlja utisak nedovršenog posla
Napuštena fabrika sa segmentima u potpunim ruševinama oduševila ga je i želeo je da je ima u svojim rukama iliti pod nogama, a ako se pitate zašto, evo odgovora. Ukoliko govorimo o ljubavi na prvi pogled, njega su u startu privukle nadrealne paradoksalne stepenice koje ne vode nikuda, ali i drugi ogromni prostori koji nemaju nikakvu svrhu, vrlo neobičnih dimenzija, a koji su, kako arhitekta kaže, magični zbog svoje disproporcije. Zbog svih komponenti koje ostavljaju snažan utisak na pravi pogled, u glavi arhitekte odmah se javila slika rekonstrukcije koja će vratiti brutalnu lepotu objektu. Arhitektonski pristup nosio je princip vajara – graditi prostor kao umetničko delo. Proces rekonstrukcije trajao je dve godine od trenutka kada je otpočeo.
‒ Danas ja živim i radim ovde bolje nego bilo gde drugde. Ovo je jedino mesto gde mogu da se koncentrišem i povežem sve svoje ideje na potpuno apstraktan način. Ponekad imam utisak da živim u policijskoj stanici, u zatvorenom univerzumu koji me štiti od spoljašnjosti i svakodnevice. Ovde je savršeno mesto za rad jer život odmiče u sekvencama, gde se ne vidi velika razlika između rada i lenčarenja – govori Ricardo o svom novom domu.
Period rekonstruisanja nije bio nimalo jednostavan, zahtevao je preciznost i upornost.
‒ Najpre su dolazili hameri, borili smo se sa cementnim silosima dok nismo došli do faze zelenila koje je sastavni deo projekta, a poslednja faza bila je dati funkcionalnost dobijenim prostorima i osmisliti kako će nova struktura prostora unutar fabrike biti korišćena ubuduće – govori arhitekta.
Ovo je jedino mesto gde mogu da se koncentrišem i povežem sve svoje ideje na potpuno apstraktan način. Ponekad imam utisak da živim u policijskoj stanici, u zatvorenom univerzumu koji me štiti od spoljašnjosti i svakodnevice
Osim arhitektonskog tima, za enterijerske radove zaslužne su zanatlije iz Katalonije. Rezultat transformisane cementare jeste ovo što i slike govore – potpuno promenjen opis nekadašnje fabrike koja zauvek ostavlja utisak nedovršenog posla.
Kada je reč o poslu, kod arhitekata je kancelarija studio, pa je kao takav obavezan deo ovog projekat. Ako se pitate zašto obavezan, odgovor leži u Ricardu – on je klijent, idejni tvorac i realizator projekta. A ako su mere po njemu, onda metar pokazuje njegove dimenzije i potrebe – a to su dom, arhitektonski studio i zelena oaza.
Krećemo od studija. Pored njegovog samostalnog radnog prostora s plafonima visokim četiri metra nalazi se i studio za kreativni tim kompanije na čijem je čelu Ricardo, a on je pozicioniran na mestu silosa, i to na četiri nivoa koja povezuje spiralno stepenište. Ako se pitate kakav bi nameštaj bio adekvatan za ovaj office – odgovor je dizajnreski, sa potpisom RBTA, uz najvažniju stavku – vintage Thonet stolice. Za slučaj da imate arhitektonski ili dizajnerski biro, bilo bi zgodno da imate i galerijski prostor gde vaši radovi iliti portfolio mogu da budu transparentni, što ni ovde ne nedostaje budući da je galerijski prostor ogroman, a nalazi se ispod zemlje, u pomenutim tunelima s početka.
Da je fabrika više od toga, govori i podatak da je katedrala sastavni deo ovog industrijskog kompleksa, a da njeno postojanje arhitekta nije ignorisao već iskoristio sav njen zaboravljeni potencijal, govori rezultat: konferenc i izložbeni prostor sa plafonima visokim deset metara. Tzv. industrijal estetika u spiritualnom ambijentu kojoj je trebalo dodati poneki dizajnerski komad kao što je sto za konferenc (iliti salu za sastanke) od čelika i drveta, kožna sofa koja možda zvuči čudno u ovoj konstelaciji, ali kada pogledate rezultat na fotografijama – evidentno je da radi jer utisak koji ostavlja je sve samo ne čudan već, naprotiv, nenametljivo snažan.
I red je da malo izađemo ispred jer, osim pomenutih faza projekta, veoma važan segment je zelenilo koje ne možemo nazvati baštom – taj termin umanjuje njen značaj. Masline, palme, eukaliptusi i mimoze su samo neke od biljaka, a one koje su se sjedinile s ovim nesvakidašnjim mestom u arhitektonskom smislu jesu puzavice kao dekorativni segment fasada.
Tako dolazimo do dela projekta koji nazivamo domom. Više spratove fabrike Ricardo Bofill preuredio je u rezidenciju jer, kako i sam kaže, fabrika je magično mesto sa čudnom atmosferom, a to su savršeni uslovi da programira život sačinjen od rituala koji će biti potpuno kontrastni njegovom turbulentnom načinu života van ovog mesta.
Arhitektonski pristup nosio je princip vajara – graditi prostor kao umetničko delo
Ogromnu prostoriju od cementa transformisao je u dnevnu sobu sa lučnim prozorima – domaćinski, monumentalno, brutalno i konceptualno jesu reči kojima ovu prostoriju arhitekta opisuje.
Kuhinja koja se nastavlja na dnevnu sobu nalazi se u prizemlju, gde formira savršen jedinstveni prostor za porodična okupljanja. Na spratu iznad nalazi se soba u marokanskom stilu, a ovaj epitet nosi zbog završne obrade zidova u roze boji. Malo privatnija atmosfera dnevnog boravka rezultat je pregrađenog prostora, koji je u ovom slučaju manje megalomanski, a više intiman. Pored trpezarijskoj stola, koji je dizajnirao njegov studio, u sobi se nalazi nezaobilazna kožna sofa, dok su sve stolice i hoklice redizajnirana verzija modela Antonija Gaudija. Ako tražite tačku fokusa ovog prostora, ne treba vam više od sekunde – najdominantniji segment u sobi je kamin.
Fabrika je magično mesto sa čudnom atmosferom, a to su savršeni uslovi da se programira život sačinjen od rituala koji će biti potpuno kontrastni turbulentnom načinu života arhitekte van ovog mesta
Da se ovakav projekat ne viđa baš često, svedoče fotografije, ali i osećaj da na prvu loptu niste sigurni koja je njegova osnovna namena, da li je to hotel zbog svoje veličine, galerijski prostor ili muzejska postavka… No, ono u šta jeste sigurni to je da vas magnetski privlači da saznate šta se krije iza fotografija i kako je realizovan – od prve zamisli koja je, vratimo se na početak priče, počela 1973. kada je Ricardo slučajno naišao na staru cementaru.
Dizajn: Ricardo Bofill
Fotografije: Ricardo Bofill, Richard Powers