Kada je pre tri i po godine Ana otkrila hrono kuhinju – dogodio se bum, kao da dotad za hrono niko nije čuo iako je izmišljen pre 30 godina. No jedne stvari se pre nje niko nije dosetio – da iz šume informacija otkloni šum nejasnoća i kontradiktornosti, da ih prevede na jezik svima razumljiv. Zvuči jednostavno – kao i sve velike ideje
Ona je novinarka, food blogerka i pasionirani kulinar. Ljubav prema kuvanju pretočila je u hranu, hranu u reči, a reči uredno složila na web, pa onda i na papir. Blog Moja hrono kuhinja dobio je svoja 2D izdanja u pet knjiga, a u trodimenzionalnoj varijanti njena gastro idejna rešenja svakoga dana iznova oživljavaju u restoranu Lonče. Ana Ćubela već tri godine svojim kreacijama kuraži mnoge koji žele da se oslobode onih dosadnih kilograma, a mi smo se setili da isto toliko vodi jedan od najposećenijih domaćih food blogova.
Ana, prošle su tri godine otkako si pokrenula blog Moja hrono kuhinja.
Tačno tri godine – blog je pokrenut 30. septembra 2014, a ja sam u hrono priči bila četiri-pet meseci pre toga. Sa hrono ishranom krenula sam u maju, bila je sreda. Obično se kreće od ponedeljka, a ja sam rekla krećem odmah, sad, idem negde…. Već u julu napravila sam FB stranu kako bih na jednom mestu imala malu zbirku mojih slika i kombinacija. Ljudi su to prepoznali kao nešto novo, bilo im je zanimljivo, recimo, da na dijeti ne moraju da jedu bezukusnu i neprivlačnu hranu. Ali ljudi takav odnos imaju prema dijetalnim jelima zbog nedostatka ideja. Bukvalno preko noći, za 24 sata, imala sam 4.000 fanova. Odmah posle odmora počela sam da pravim blog Moja hrono kuhinja.
I šta kaže online statistika sada?
Za ove tri godine preko četiri miliona različitih ljudi bilo je na blogu. Žao mi je što na vreme nisam videla kada je bila 10-milionita poseta, sada je to skoro 11 miliona poseta ukupno, mislim da je to sad već negde 35 miliona otvorenih strana – to je broj koliko je zapravo tekstova pročitano, što su ozbiljne brojke za personalni blog u zemlji Srbiji. U prvoj godini ušli smo u 50 najboljih sajtova kod nas, a te godine gostovala sam na konferenciji za domene kao pokretač jednog od sajtova koji obećavaju.
Ljudi su me naterali da izvučem maksimum iz sebe kao što sam ja neke od njih naterala da izvuku svoj maksimum
A za sve je kriva zapravo dijeta.
Čak nije toliko ni dijeta. Tražila sam rešenje koje će me izvući iz bedaka. Doduše, bila sam, da citiram sestru, „ko međed“ i uspela sam da smršam 15 kila pre nego što sam otkrila hrono, ali imala sam problem sa oticanjem, čim pojedem nešto, imala sam osećaj da se gojim. Intuicija mi je govorila da nešto moram da promenim. Nikad se nisam hranila užasno nezdravo, osim kad sam radila po 15 sati, pa uveče naručim picu ili pojedem bilo šta jer sam i mentalno, i emotivno, i fizički prazna. Ali oduvek sam volela da kuvam, bavila sam se i povrćem i žitaricama, i mesom i ribom… I uvrtela sam sebi u glavu da moram da nađem ishranu za sebe. Mesecima sam lutala po zanimljivim food sajtovima, blogovima, visila sam na kompu, čitala zanimljive knjige… i ništa popularno mi se nije dopalo. Slučajno sam naletela na drugaricu koju nisam prepoznala, smršala je 30 kila ko od šale, ona mi je objasnila ukratko, poslala materijale i tada je počelo moje putovanje.
I zarazila si offline i online ljude koji su želeli da se reše nekog tereta.
Počelo je kao razbibriga, a onda sam, u skladu sa svojom prirodom, tome pristupila kao doktorskoj disertaciji. Pritom, sve je bilo veoma komplikovano napisano, jedno se s drugim nije slagalo, u jednom priručniku piše jedno, u drugom drugo, na internetu treće. Papazjanija raznih, čak kontradiktornih informacija. Što je bilo komplikovanije, više me je interesovalo da uđem u suštinu problema. E kada sam sve sažvakala i samlela u svojoj glavi, ustala sam na poslu i značajno rekla: „Od danas sam na hrono!“ Posle mesec dana svi su počeli da dolaze i da pitaju šta i kako, „hoću i ja da smršam“.
Umesto da krenem ka penziji, ja sam se popela na vrtešku i vrtim se. To je stvarno poklon od univerzuma
Šta je suština hrono ishrane, za neupućene?
Suština je da nema komplikacija. Moraju da se izbace šećeri iz ishrane, da se smanje klasični ugljeni hidrati i skrob koji se jedu samo za doručak, da se poveća količina proteina, smanji alkohol i unos soli kroz industrijske proizvode, da se izbace loša ulja. Svi koji su prošli kroz hrono, ostali ili odustali, izbacili su šećer, so i loša industrijska ulja, i prešli na neku prirodnu hranu. To ih je sredilo.
I počeli da gledaju na sat?
(Smeh) Ma ne. Strašno me nervira kad neko kaže, o tome sam i pisala, „jao moraš da robuješ, moraš da gledaš na sat“ – pa ne moraš! Ako neko doručkuje u osam i treba da prođe pet-šest sati do ručka, zna da treba da jede između jedan i tri.
Kad je i inače vreme ručku.
Da, kad je čovek prirodno gladan ako je ranije doručkovao. Ako je doručkovao oko devet, deset, ručaće oko tri-četiri. To su normalne stvari. Jedino što ljudi ne treba sebi da dozvole, što smo svi ponekad radili, jeste da ne jedu po 12 sati. Retko ko jede na tri sata, pa sad mora da produži na pet. Većina ima problem jer ne jede po 12 sati i zatrpava se uveče. Preskočiš doručak, preskočiš ručak, onda se zatrpaš grickalicama, glupostima, uveče nemaš snage ništa da spremiš i onda okreneš picu, umesto obične ljute uzmeš porodičnu ljutu, i kad se obeznaniš, čupaš sebi kosu.
Dakle, pravo vreme da se počne sa hrono ishranom jeste danas.
Da danas, i uopšte ne mora da se krene od doručka, može od ručka, npr. od nekog dobrog i kvalitetnog mesa i povrća, pa vidiš šta bi moglo za večeru, onda za doručak, neki super hleb, pita ili mafini… I počelo je. Čovek od toga mora sebi da napravi zabavu. Jasno je da dijabetičari moraju strogo da vode računa o ishrani, ali neko ko još nema hronične tegobe promenom ishrane kupuje izlaznu kartu iz potencijalno loše zdravstvene priče, a usput može da oslobodi maštu kreirajući lični jelovnik. Nema merenja, nema računanja, izbor i mogućnosti su neograničene, jedino čega se odričeš jeste nezdrava hrana.
Spojila si ljubav prema pisanju, medijima, ljubav prema kuvanju…
…. i ljubav prema jedenju (smeh). I sve u trenutku kad sam bila zatrpana na poslu, pa sam paralelno uređivala veliki portal, blog, kuvala i slikala.
I svakoj temi posvetila si se maksimalno, objašnjavaš sve do detalja – zašto je dobra spelta, šta je stevija, šta saharoza… Sve o svakoj namirnici koju koristiš…
Postoji zaista milion tema, i to nije ništa novo, nema tople vode. Ima lenjih ljudi i ljudi koji žele čarobnu tabletu za mršavljenje.
Ili žvaku.
I to ne samo da bi smršali. Hoće žvaku ili tabletu i odmah – kola, pare i stan, sve bi da reše. Zapravo ovo je oblast u koju moraš da uđeš i da je istražiš, ali, nažalost, malo ljudi se razume u biotehnologiju hrane i biohemijske procese u organizmu, sve je napisano stručno i komplikovano, a ja sam zahvaljujući novinarstvu naučila da čitam komplikovane stvari, gde mogu da se raspitam ako nešto ne znam, da nađem nekog ko stvarno zna i ko će mi biti kontrolna tačka. Odeš na prava istraživanja u medicinskom časopisu, pitaš stručnjake da li si razumeo… Generalno, ljudi nemaju vremena za istraživanje. Onda sam se pojavila ja koja znam da pišem razumljivim jezikom, upakovala sam sve normalnim jednostavnim rečnikom i ljudima je odjednom sve bilo jasno. E tu se krije tajna mog uspeha – jednostavnost, neposrednost i to što mi ni dan-danas nije teško da sednem i sve potanko nekome objasnim. A pritom sve radim zato što to volim i u tome uživam.
Uredno si odgovarala na sva pitanja, davala savete i delila sve ono što si saznala. Imaš armiju sledbenica, putuješ, družiš se sa hrono početnicima i veteranima. Osećaš li zadovoljstvo kad vidiš da si uspela nekog da pokreneš na promenu?
Ljudi su mi prilazili na ulici i zahvaljivali mi se jer im je hrono ishrana pomogla i da smršaju 20‒30 kilograma i da srede zdravstvene probleme. Prilazile su mi mlade devojke da mi se zahvale jer su zahvaljujući mom blogu prvi put nešto u životu skuvale ili ispekle… Mnogo mi znači kad shvatim da je puno porodica u kojima je bar jedan član čuo za moju hrono kuhinju, kupio moju knjigu, svratio na moj blog, gledao me na TV ili je sa mnom povezan na društvenim mrežama. Ipak, to može i da umori. Zadovoljstvo mi je da odgovorim na smislena pitanja, ali kako raste popularnost, tako raste i broj ljudi koji te hejtuju i kojima si odvratan zato što si uspeo a oni nisu, uz razne grozne epitete. No, takvih ljudi je, na sreću, manje. Ipak, teško je oguglati na neprijatne komentare.
Još jedna lepa strana priče jeste i to što nisam samo ja pomogla ljudima, pomogli su i oni meni jer da me nije toliko ljudi pratilo, da me nisu ispitivali, tražili da pokrenem blog, objavim knjigu… Ljudi su me naterali da izvučem maksimum iz sebe kao što sam ja neke od njih naterala da izvuku svoj maksimum.
Ljubav prema kuvanju i radoznalost meterijalizovala si u pet kuvara koje si objavila opet u ove tri godine – Hrono kuhinja, Hrono start, Hrono peciva, Hrono brza kuhinja, Hrono slatkiši.
Prva mi je uletela u vreme kad je blog dostigao svoj pik, dnevno sam imala i po 30.000 poseta, što je stvarno mnogo, tada sam dobila ponudu da objavim prvi kuvar, da smislim koncept jelovnika za jedan restoran, a sve vreme radila sam kao online homepage editor Blica, koji nije mali sajt. Tada mi je oslepeo pas, ne znam kako sam izdržala, ali se sve to nekako razrešilo.
Otišla si iz novinarstva i započela novu, kulinarsku životnu priču.
Posle 20 godina u novinarstvu poželela sam da probam nešto drugo, da budem svoj gazda, da radim za sebe, sama sam sebi otvorila priliku i pomislila da su male šanse da propadne.
Prva knjiga Hrono kuhinja dugo je bila bestseler.
Da, iz Vulkana su mi javili da je izašlo 14. izdanje pre dva meseca, možda se pojavi i 15, evo ide Sajam knjiga. Ostali kuvari ne mogu da mu priđu čak ni kad se zbroje, ali ne zato što su lošiji, naprotiv, u njih sam uložila i više vremena, imaju više recepata… Ali prvi kuvar je bio nešto što su ljudi priželjkivali, a nisu znali da će se desiti. Kad se pojavio, masovno su ga kupovali, hteli su da imaju u rukama nešto moje zato što smo mesecima zajedno prolazili i kroz muku i kroz dobre stvari. Zezali smo se, razmenjivali recepte, bodrili se, obaveštavali se… I kuvar su doživeli i kao nešto njihovo, što on i jeste.
Tajna mog uspeha su jednostavnost, neposrednost i to što mi ni dan-danas nije teško da sednem i sve potanko nekome objasnim
Ipak, on ima tvoj pečat.
Ja sam u kuvar unela svoje iskustvo, emociju i lični momenat. I, prema rečima mnogih, uspela da nešto savršeno objasnim. Jasnoća je prodala kuvar. On fantastično izgleda, sve fotografije rađene se u mojoj kući, gde smo fotograf Dalibor Danilović, kolega kog znam 20 godina, i ja napravili mini-studio. Nijedna slika nije retuširana, hrana nije bojena, dorađivana… Bukvalno, kako ja završim jelo, iznesem ga pred njega, on ga slika, ja počinjem novo jelo, on završi, ja iznosim sledeće… Prirodne fotografije domaće hrane.
Tvoj posvećeni istraživački pristup ovoj ishrani doveo te je do dr Alana Delaboa, čoveka koji je izmislio hrono ishranu pre 30 godina.
Da, bio mi je gost, sreli smo se nekoliko puta i od njega sam dobila potvrdu da ono što radim i čemu sam se posvetila i te kako ima smisla.
Da li se i danas pridržavaš svega što propagiraš?
To je diskutabilno. Ako govorimo o čuvenoj restrikciji, idealnoj za mršavljenje, kada morate da se pridržavate strogih pravila, tad sam bila vojnik jer tako mora da bi se promenile navike. I za oko mesec moguće je odvići se od starih navika. A kad vam hrono ishrana postane deo života, onda svako odstupanje potvrđuje pravilo. Nisam se apsolutno ničeg odrekla, osim margarina i viršli. Pojedem maminu tortu sa šećerom i puterom, kad mi prorade hormoni, naručim picu, jednom godišnje popijem koka-kolu. Čovek zaista može sebi da dâ oduška, može da pojede čips ako je na putu pa nema ništa drugo. Jedino što meni nedostaje u životu jeste krompir – on nije zabranjen, ali bih se brzo na njega navukla i to moram da držim pod kontrolom.
Hrono nije put u ortoreksiju.
Pa može ako si blesav. Hrono je sistem, toliko obroka, optimalno sati između obroka, šta jesti ranije, šta kasnije. Mogu ja da postanem i opsednuta, pa da jedem samo čia semenke, ali to je krajnost.
Je l’ ulazak u ugostiteljstvo u paketu novih prilika?
Pa nije baš ugostiteljstvo. Naučila sam kako se vodi restoran, kako se radi, nabavka, kuvari, pomoćni kuvari, konobari, ali to nije moj biznis. U biti, moj posao je pisanje, blogovanje, mediji, sve ostalo su usputne stvari. Naučila sam i to da je glupo da odbiješ priliku da nešto probaš.
E kada sam sve sažvakala i samlela u svojoj glavi, ustala sam na poslu i značajno rekla: „Od danas sam na hrono!“
Znam da si veliki borac za prava životinja.
Ja sam prvo bila pokrenula forum sa svojim prijateljima kučkarima, mislim da još radi, njime se bave ljudi sa kojima sam ga pokrenula. Obožavam pse, imam dva psa, oni su važan deo mog života, ali i velika obaveza. Skandalozno je ono što se životinjama, kao uostalom i ljudima, dešava kod nas, i uvek sam vodila mnoge bitke za njih kroz medije u kojima sam radila.
Ana, šta još voliš?
Volim i da putujem, ali ne mogu uvek zbog pasa, stariji mi je slep i bolestan. Zaljubila sam se i u ronjenje, bila sam aktivna dve godine, žao mi je što sam to zapostavila. Nekad sam bila party animal, volela bih opet, al’ ne znam kako tome da se vratim. Volim da budem tamo gde me put nanese i ne volim da odbijam prilike u životu.
A fiskultura?
Mislim da posle 40. kod ljudi nastupa strah od starenja i gubljenja vitalnosti, pa nam zvoni u glavi, odrasli smo, a nismo ni primetili. Uskoro ulazim u petu deceniju, ali, žao mi je, ne prihvatam starenje. Krenula sam na vežbanje i zbog stresa i nekih zdravstvenih problema, počela sam intenzivno, preforsirala se, pa sad idem na umerene treninge i uživam.
Slučajno sam naletela na drugaricu koju nisam prepoznala, smršala je 30 kila ko od šale, ona mi je objasnila ukratko, poslala materijale i tada je počelo moje putovanje
Čime ćeš nas ti uskoro iznenaditi?
Sad sam u fazi istraživanja i prikupljanja podataka za nešto čime bih se malo izmakla iz osnovne priče, a opet ostala u onome što volim i što znam da radim, a to je hrana. Recimo da je na papiru jedna jako dobra ideja.
Za kraj, reci mi da li još uvek ne veruješ da je ovo tvoj život?
Poslednje tri godine bile su jako interesantne i privatno i poslovno, i izazovi, i minusi, i plusevi. Paket svega – bitno je da se u životu nešto dešava. Na pragu četrdesete, s karijerom, putovanjima, ispunjenim životom, dobila sam od univerzuma priliku da zavrtim još jedan krug. Umesto da krenem ka penziji, ja sam se popela na vrtešku i vrtim se. To je stvarno poklon.