Idealan muškarac je zgodan, duhovit, veran, pažljiv, saosećajan, brižan otac, nežan muž pun razumevanja, strpljiv, tolerantan, zaštitnik i hranitelj porodice. Spreman je da redovno farba kosu, nije mu stran multitasking, kuvanje se podrazumeva, dok su mu, razume se, prioriteti zarađivanje novca i dobar izgled.
Dajte, ljudi, ne zajebavajte, pa to nije ni Bred Pit!
Sve nešto ovih dana razmišljam kako bi izgledao epitaf ovdašnjem muškarcu, a mnogo je indikatora da je u savremenom svetu ono što smo nekada podrazumevali pod tim pojmom nepovratno pokopano. Da probamo, recimo, ovako – rodbini i prijateljima stavljamo na znanje da smo posle duge i neizlečive agonije, od izliva svakodnevice na svest i posebno ego, izgubili još jedan muški primerak.
Nek mu je laka integracija u sve što ga je snašlo.
Ljudi, nije zajebancija, pre samo pola veka Džejms Braun je pevao kako je „ovo svet muškaraca“, deceniju kasnije Tina Tarner objasnila nam je kako i koliko je ženama teško u muškom svetu. Danas bi se sa kvalifikacijom da je ovo muški svet teško složile i žene, osim radikalnih feministkinja, što nikako ne znači da su one u nešto boljem položaju. Jednostavno, imamo tu „privilegiju“ da živimo u svetu u kome je, pa skoro svima, frustrirajuće teško.
I da se razumemo, nije ovakav poredak stvari specifičan samo za Srbiju, samo je ovde decenijska tranzicija učinila da tradicionalna uloga muškarca kao stuba porodice postane predmet sprdnje, čak i samim muškarcima. Ta metamorfoza se belodano vidi ako se pogleda „evolucija“ muškog roda, koja je oštro podelila uloge na kontroverzne biznismene, priznate i poznate krimose, tranzicione gubitnike i spavače.
Frapantno zvuči podatak da je glavni uzrok smrti muškaraca u dobi od 12 do 60 godina samoubistvo, a da je u 2000. godini suicid bio uzrok svakog 36. smrtnog slučaja muškarca
U prvoj grupaciji su oni koji su diskretno koketirali s kriminalom – političkim ili pravim, dođe mu skoro isto, na vreme ubacili pokradeni novac u legalne tokove, otvorili privatne firme, obukli preskupa i preuska odela, tvoreći novu elitu spremni da budu lice za sve zadnjice. U zavisnosti od toga ko je na vlasti.
Druga grupacija podrazumeva one koji nisu završili na grobljima, a u suštini su romantizovana, surovija i sirovija verzija alfa mužjaka koji rade posao za gazdu na vlasti, redovno u teretani podižu granicu Y hromozoma, neretko pretuku ženu – čisto zarad podsećanja na patrijarhat, nose sve što je u trendu makar im to stajalo ko svinji sedlo i voze najnovije modele džipova. Zanimljiva je ta stvar sa džipovima. Sve mi se nešto čini da mu to dođe kao neka vrsta zamene za nekadašnje traktore koji su na selu bili znak da se radi o dobrom domaćinu.
O tranzicionim gubitnicima znamo sve, to su ovi što su potpuno nepripremljeni banuli u „tuđi vek“.
U Srbiji je decenijska tranzicija učinila da tradicionalna uloga muškarca kao stuba porodice postane predmet sprdnje, čak i samim muškarcima
Što se spavača tiče, najčešće su to muškarci s nekakvim poslovima, razume se, nedovoljnim za elementarnu egzistenciju, pa ih njihovo stanje svesti lagano stavlja u poziciju viška. Svejedno, tehnološkog ili bilo kog drugog. Sa samarom one svakodnevice koju ne može da podnese.
Većina muškaraca se svakog jutra budi s pitanjem kako da obezbedi elementarnu egzistenciju i na počinak odlazi sa saznanjem da ga u dugom vremenskom period čeka ista borba, nesiguran u sopstvene vrednosti, ranjiv, emocionalno kastriran i zapitan koja je njegova uloga u današnjem emancipovanom svetu. O svemu tome ne govori jer stereotip o snažnom muškarcu ne trpi „plačipičke“. Otuda ne treba da čude rezultati jednog kliničkog istraživanja koji pokazuju da takvo produženo stanje ima niz katastrofalnih implikacija. Muškarci se u takvim situacijama najčešće ponašaju agresivno i oko 90 odsto nasilnih dela počine upravo oni, ali su isto tako žrtve te agresije u 70 odsto slučajeva upravo muškarci. Frapantno zvuči podatak da je glavni uzrok smrti muškaraca u dobi od 12 do 60 godina samoubistvo, a da je u 2000. godini suicid bio uzrok svakog 36. smrtnog slučaja muškarca. „Jači pol“ se manje obrazuje, a ako bi se pomenuti trendovi nastavili do polovine ovog veka, mladići gotovo da uopšte više ne bi pohađali univerzitete, svesni da diploma i znanje nisu garancija pristojnog života.
Svaljivati krivicu za takvo stanje na feminizam, koji je žene u velikoj meri približio poziciji muškaraca, ne samo da ne bi bilo fer nego ne bi bilo ni tačno. To što žena može da bude finansijski nezavisna, popravlja stvari po kući ili konačno plati nekog ko to ume da uradi jeste ispravljanje iskonske, viševekovne nepravde, ali šta onda ostaje muškarcima koji su postali zamenjiva radna snaga neoliberalnog kapitalizma, a njihova pozicija u društvu je do te mere izmenjena da je i sam pojam muškosti doveden u pitanje. Ako ćemo biti do kraja pošteni – ima nečeg komičnog u čitavoj toj situaciji – stvaranjem pokreta metrosekusalaca, kvazihipstera ili spornoseksualaca, mi smo njima uzeli kozmetiku, helanke, lak za nokte, salone za depilaciju, a one nama nezavisnost, odlučnost da se donose odluke, lukrativne poslove donedavno rezervisane samo za jači pol.
Potencijalno, nekakav muški pokret ne može i ne sme da bude reakcija protiv ženskog pokreta. On je ona polovina koja nedostaje ženskom pokretu. Bit muškog pokreta leži u izlasku iz samoizolacije i oslobađanju emocionalne otvorenosti koja neće biti tumačena kao slabost
Šta je u datoj situaciji rešenje, posebno ako se ima u vidu da je krajnji rezultat mnogih anketa koje su širom sveta popunjavale žene različitih godina, statusa i stepena obrazovanja, ukazuje da je idealan muškarac – zgodan, duhovit, veran, pažljiv, saosećajan, brižan otac, nežan muž pun razumevanja, strpljiv, tolerantan – zaštitnik i hranitelj porodice. Studija doktorke Lize de Bruin pokazuje da čak i finansijski nezavisne žene s visokim prihodima priželjkuju partnera koji je ekonomski snažniji. Nismo u ovoj anketi saznali da li je savremeni muškarac spreman da redovno farba kosu, da li mu je stran multitasking, kuvanje se podrazumeva, dok su mu, razume se, prioriteti zarađivanje novca i dobar izgled.
Dajte, ljudi, ne zajebavajte, pa to nije ni Bred Pit.
Potencijalno, nekakav muški pokret ne može i ne sme da bude reakcija protiv ženskog pokreta. On je ona polovina koja nedostaje ženskom pokretu. Bit muškog pokreta leži u izlasku iz samoizolacije i oslobađanju emocionalne otvorenosti koja neće biti tumačena kao slabost. Budimo pošteni, borili smo se za prava etničkih, seksualnih manjina, ženski ponos, jedino se od muškaraca očekivalo da pođu od stida. Zbog neispunjenih očekivanja patrijarhalne porodice, neuklopljenosti u zadate društvene okvire, nemogućnosti da ispuni sva silna očekivanja iz one pomenute ankete…
Ako ćemo biti do kraja pošteni – ima nečeg komičnog u čitavoj toj situaciji – stvaranjem pokreta metrosekusalaca, kvazihipstera ili spornoseksualaca, mi smo njima uzeli kozmetiku, helanke, lak za nokte, salone za depilaciju, a one nama nezavisnost, odlučnost da se donose odluke, lukrativne poslove donedavno rezervisane samo za jači pol
Samo što su ankete i statistika, makar i uglavnom pouzdana, jedna stvar, a sudar s realnošću nešto sasvim drugo. Zato je definisanje ili, ako hoćete, redefinisanje uloge muškarca jalova rabota. Potraga za novim načinima da se pojam muškosti oblikuje ili makar opiše neće popraviti stvari. Naprotiv, ponovo će nametnuti stereotipe, ma kako ih u današnjim vremenima krstili.
Naposletku, u svetu nejasnih vrednosti i modela za identifikaciju kao jedini ispravan put deluje reafirmacija muške individualnosti, kao ogledala naših stavova, postupaka, svesnog odabira onih s kojima smo prijatelji i neprijatelji, prava na izbor. Ma šta o tome kazivale ankete i poplave novoustanovljenih društvenih stereotipa.