Anarhizam i umetnost nikada nisu bili stranci, pogotovo kada govorimo o vizuelnim umetnostima, muzici i literaturi. Ovo prijateljstvo postoji još od začetka samog anarhizma kao političkog koncepta, od tekstova koje je pisao Pierre-Joseph Proudhon o francsukom slikaru Gustaveu Courbetu, a traje i danas u različitim oblicima.
U ovom tekstu fokus smo stavili na spoj anarhizma i arta u urbanim sredinama koje je zaposedao napuštene zgrade, širio se, metastazirao i dobio kultni status među ne samo umetnicima, već svim komšijama, sugrađanima, pa i u regionima.
BIGZ, Beograd
O zgradi Grafičkog preduzeća BIGZ u mnogim tekstovima govori se kao o svojevrsnoj „džungli od betona“, a i mi smo ovaj tekst nazvali upravo ovako – kao omaž omiljenom, nekonvencionalnom eks-umetničkom zdanju u Beogradu.
Devedesetih je nekadašnji gigant Beogradsko izdavačko-grafički zavod počeo da se gasi, a ova zgrada, biser moderne arhitekture Kraljevine Jugoslavije, da se pretvara u teskobnu, tmurnu i praznu ljušturu na kojoj se sve više vide tragovi zapuštenosti i nemara. Iako ne posluje, većinski vlasnik zgrade ostaje Grafičko preduzeće BIGZ, koje je iz ekonomskih razloga počinje da izdaje prostorije za male pare. Razni umetnici počeli su da rentaju prostor, pa je ova zgrada spontano postala najveća i najprometnija umetnička kolonija u gradu, gde su se preko dana crtali murali, miksale trake i čuli rifovi gitare, dok su uveče radili klubovi – Jazz bar Čekaonica i rok meka Zmajevo gnezdo. Na nekom od spratova bio je i trens klub, tako da je bilo za svakoga ponešto, a sve na jednom mestu.
Oko 2010. godine kompanija MPC postaje vlasnik Grafičara, i od tada se priča da će zgrada biti pretvorena u hotel. To se nije dogodilo još uvek, ali su rente povećane do te mere da nezavisni umetnici nisu mogli da priušte boravak u kancelarijama, pa su polako počeli da napuštaju BIGZ. Ova zgrada, koja je dve decenije bila puna života, sada je skoro sasvim prazna.
O zgradi
Zgrada BIGZ-a izgrađena je kao državna štamparija između 1934. i 1941. godine po projektu arhitekte Dragiše Brašovana u obliku ćiriličnog slova P, nalik na štamparsku mašinu. Proglašena je za kulturno dobro 1992. i nalazi se pod zaštitom gradskog Zavoda za zaštitu spomenika.
Jugooceanija, Kotor
Poput BIGZ-a, upravna zgrada Jugooceanije – ugašene državne brodarske kompanije, bila je zakatančena, ali pre nekog vremena otvorena je i data umetnicima na korišćenje. Sa ciljem podizanja nivoa nezavisne kuturne scene, ali i nivoa kulturne svesti među građanima Crne Gore uopšte, ovaj projekat oživljavanja Jugooceanije pokrenuo je ruski galerista i menadžer u kulturi – Marat Geljman. Čitava zgrada pretvorena je u pretežno slikarske ateljee, koje su umetnici besplatno iznajmljivali i u njima radili, stvarali svakodnevno, a u isto vreme otvarali svoja vrata posetiocima, svim ljudima koji su zainteresovani da nešto vide, popričaju ili pazare.
Danas je zgrada u vlasništvu Turčina Nila Emilfarba, koji ima nameru da tu napravi hotel, ali odlučio je da ona još neko vreme bude data umetnicima na korišćenje, s tim što će uskoro početi da im naplaćuje rentu.
O zgradi
Upravna zgrada Jugooceanije u Kotoru jedan je od najznačajnijih primera moderne arhitekture iz druge polovine 20. veka. Iako još nije zvanično zaštićena kao kulturno dobro, ona zbog građevinskih vrednosti koje poseduje i značaja koji ima – zaslužuje taj status.
LX Factory, Lisabon
Za razliku od prethodna dva primera za koje vezujemo konstantnu neizvesnost i iščekivanje, lisabonski LX Factory pokazuje da je moguće staru i zapuštenu fabriku pretvoriti u jedno od naj kul mesta u gradu. I to kakvom gradu!
LX Factory kompleks nalazi se u četvrti Alcântara, a iako je dugo bio zatvoren, 2008. godine umetnici i kreativci zaposeli su ovaj prostor, preuredili ga, napravili kancelarije, ateljee, prodavnice, knjižare, koncertne hale, klubove, kafiće, suvenirnice… čitavo jedno kreativno ostrvo, kako ga Portugalci zovu, a koje danas privlači goste i postaje bitna tačka na turističkoj mapi grada.
O zgradi
LX Factory kompleks pripadao je tekstilnoj kompaniji Companhia de Fiação e Tecidos Lisbonense. Otvoren je 1846. i smatran za bitnu kariku u lancu lisabonske industrijalizacije. Zauzima prostor od 23.000 kvadratnih metara.
798 Art Zone / Dashanzi Art Distrikt, Peking
Dashanzi Art Distrikt (poznat i pod imenom 798 Art Zone) jeste umetnička kolonija u industrijskom delu severoistočnog Pekinga. Kolonija se razvija od ranih dvehiljaditih, kada su mladi kineski umetnici tražili jeftin prostor za svoje ateljee i studije, a izvan dometa uticaja vlade. S tom idejom upali su u napušten vojni kompleks Factory 798, na obodima Pekinga. Kompleks čine prostrana skladišta u bauhaus stilu koje je izgradila Istočna Nemačka pedesetih. Zanimljivo je da su na zidovima i danas sačuvani maoistički slogani koji datiraju iz tog perioda (Mao Cetung bio je kineski komunista i predsednik Narodne Republike Kine sve do smrti 1976).
Prvih 15 godina od osnivanja kompleks postaje prepoznatljiv po radikalnoj modernoj umetnosti. Tu je prvi put održan internacionalni umetnički festival Dashanzi (2004), koji ovo mesto pozicionira na svetskoj art mapi. Kako je popularnost mesta rasla, tako je Dashanzi počeo da privlači velike svetske investitore koji su zakupljivali prostorije i otvarali komercijalne galerije. Ova džentrifikacija dovela je do podizanja cena rente usled kojih su nezavisni umetnici i grass-roots inicijatori bili primorani da izađu iz prostora. Današnji Dashanzi Art District je jedno kosmopolitsko umetničko mesto koje ima ogromnu podršku kineske vlade.
O zgradi
Fabrički kompleks Dashanazi izgrađen je u sklopu Sporazuma socijalističkog ujedinjenja, koji predstavlja vojno-industrijsku saradnju između Sovjetskog Saveza i novoformirane Narodne Republike Kine. Do 1951. godine, u okviru tog sporazuma, realizovano je 156 zajedničkih fabričkih projekata, koji su deo prvog petogodišnjeg plana kineske vlade. Projekat izgradnje fabričkog kompleksa Dashanazi realizovala je Istočna Nemačka i to kao najveći koji su napravili u Kini. Iako je čitavo ovo područje danas poznato pod imenom Factory 798 ili Art Zone 798, tehnički je #798 samo jedna od nekoliko struktura unutar velikog kompleksa.
Jatka 78, Prag
Jatka 78 je jedan od prvih otvorenih kulturnih centara u istočnoj Evropi. Nalazi se u bivšoj klanici, a osnovala ju je cirkuska trupa Circus La Putyka, koja je ovaj prostor samoinicijativno okupirala. Nakon borbe s finansijama, osnivači su napravili crowdfunding kampanju kako bi se održali u životu, a na kraju su sakupili gotovo tri puta više od 2.000.000 čeških kruna, koliko su tražili. Ovaj novac dozvolio im je da razviju priču i prošire svoje delatnosti – danas se tu nalazi izložbeni prostor, alternativni teatar i teatar za savremeni cirkuski performans, coworking prostor, sala za nezavisne performans umetnike, radionice za decu i odrasle…
Celim prostorom možete prošetati via Google maps.
O zgradi
Jatka 78 bila je klanica na praškom marketu Holešovice i radila je više od sto godina. Zauzima prostor od 4.000 kvadratnih metara koje su umetnici sami preuredili i napravili eksperimentalni multimedijalni centar.
Umetnička kuća Tacheles (Kunsthaus Tacheles), Berlin
Umetnička kuća Tachels (originalno Friedrichsstadtpassagen) nalazi se u gigantskoj bivšoj robnoj kući smeštenoj u Jevrejskoj četvrti Berlina, pored sinagoge. Nakon pada Berlinskog zida zauzeli su je umetnici koji su je nazvali Tacheles, a u njoj su se godinama nalazili studiji, organizovane su radionice, imala je sopstveni nezavisni bioskop i klub. Dvorišni deo zgrade bio je namenjen skulptorima i slikarskim galerijama. Godine 2012. ovu zgradu kupila je firma Nordbank, koja modernizuje prostor i pretvara ga u hip cool mesto radi povećanja profita. Usled ove akcije se prepoznatljivi Tacheles duh izgubio, napustio je zgradu. Iako ne verujemo da će Tacheles kuća ikada biti pomenuta u istoriji umetnosti jer nije izrodila genijalne umetnike i iconic radove – poenta iza cele njene ideje je upravo u tome što se to nije ni priželjkivalo, niti pokušavalo. U svom originalnom obliku umetnička kuća Tacheles bila je sinonim za slobodu – slobodu od tržišta, predrasuda i normi. A umetnost samo takva treba i da bude, zar ne?
O zgradi
Zgrada je rađena 1907. i 1908. godine pod palicom imperijalnog gradskog arhitekte Franza Ahrensa. Prostire se od Friedrichstraße do Oranienburgerstraße. U svom prvobitnom obliku – kao robna kuća, bila je druga najveća u gradu i radila do 1914. Ne zna se kako se koristila do 1928, kada je tu otvorena Električna kompanija (Allgemeine Elektrizitäts-Gesellschaft). Nakon tridesetih godina zgradu su okupirali nacisti, a tokom rata korišćena je kao bolnica. Kada se rat završio, a nacisti otišli, dugo je bila prazna i često joj je pretilo rušenje. Sve dok Künstlerinitative Tacheles grupa nije ušla u zgradu i malo-pomalo restaurirala prostor i oblikovala ga po svom ukusu.
Metelkova (Avtonomni kulturni center Metelkova mesto), Ljubljana
Metelkova mesto je autonomni kulturni centar i zauzima bivše vojne barake 4. jul, u Metelkovoj ulici na broju 3, a u centru Ljubljane. Grad u gradu. Barake su originalno pripadale Autsrougarskoj vojsci, a kasnije i Kraljevini Jugoslaviji, sve do Drugog svetskog rata – nakon čega je ovaj prostor pripao Socijalistočkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Kada se Jugoslavija raspala, 1991, grupa Mreža za Metelkovu formirana je sa ciljem da predloži novu i kreativnu upotrebu baraka. Napisali su peticiju slovenačkoj vladi kako bi postali vlasnici lokacije. Ljubljana je dala obećanja da će se to dogoditi, ali se zapravo ništa nije rešavalo par godina. Tokom noći između 10. i 11. septembra 1993, grupa od oko 200 aktivista upada u barake, zauzima ih i organizuje u autonomnu umetničku zonu kakva postoji i danas. Iako još uvek nisu uspeli da dobiju zvanični legalni status, Metelkova je delom dobila status kulturnog dobra Slovenije.
O mestu
Izgradnju baraka u kojima se danas nalazi Autonomni kulturni centar Metelkova naredila je austrougarska vojiska 1882, a završene su 1911. godine. Koristila ih je Vojiska Kraljevine Jugoslavije (prethodno Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca), sve do kraja Drugog svetskog rata, kada ih okupraju prvo italijanski fašisti, a potom nemački nacisti. Nakon Drugog svetskog rata barake pripadaju Socijalistočkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, od 1945. do 1991. godine.