Nežan, melanholičan glas, autorski tekstovi koji nose duboku simboliku i spotovi snažne ekspresije. Sve ovo čini Dojo, iza čijeg se imena krije novosadska kantautorka Dunja Dačić koja je uspela da realizuje svoj izraziti muzički talenat. Muzikom se bavi bezmalo čitavog života, a znanje audio-inženjera stekla je na SAE institutu. Debi album Solctice objavila je 2015. godine. Saradnju je ostvarila sa grupama Wolfram i Enshom, autorom Janom Nemečekom, a jedan od spotova režirala joj je Marina Uzelac. Dunjin talenat se tu ne završava, ona je, noseći diplomu DIF-a, takođe i trener karatea.
Šta za tebe predstavlja muzika?
Muzika za mene predstavlja – sve. Ona je toliko utkana u moje biće da bih, ako ikako moja duša može da se preporodi, u sledećem životu volela da budem čista energija i zvuk. Ona mi daje toliko, da se nadam da joj dobro služim ovim što radim, što sam njen kanal; tako se nekako osećam. Ona spaja ljude na nekom posebnom nivou, daje nam utehu, snagu, život. Muzika je život opisan kroz tonove.
Imam uzore naravno, mada se trudim da ne hodam isključivo njihovim stopama; više ih puštam da me inspirišu
Da li imaš uzore, životne, muzičke?
Imam uzore naravno, mada se trudim da ne hodam isključivo njihovim stopama; više ih puštam da me inspirišu, što oni i čine. Najviše su to moji roditelji, porodica, prijatelji i ljubav. Prvi CD od Nine Simone dobila sam od ujaka, mama mi je puštala Queen, tetka mi je puštala No Doubt, sestra je slušala PJ Harvey, drugarice su me upoznale sa nekom drugom muzikom, i tako redom. Svi ti bendovi, sva ta muzika došla je do mene kroz ljude koji su me okruživali. Naravno, to je bio podsticaj da i sama uzmem i otkrijem različitu muziku. Patti Smith imala je dosta velik uticaj na mene. Ne samo da je revolucionar, nego je u mojim očima toliko čista, kao da zrači nekom vanzemaljskom energijom; svaki intervju, knjiga ili poezija koje je napisala otvorili su mi oči. Radiohead je sve ove godine bend koji se transformiše iznova i iznova, prosto se najlakše obraća direktno mojoj duši.
Kako bi opisala alternativnu muzičku scenu u Srbiji?
Hmmm, pravo da ti kažem – ne znam. Jedino bih mogla da kažem da osećam neku promenu u klimi koja mi se jako sviđa. Mada možda je to više do mene, samo sam krenula da primećujem, slušam i sarađujem sa ljudima, što mi je otvorilo oči na neverovatni talas za koji mislim da sve više i više raste. Raduje me, ljudi sviraju i stvaraju, zar ima ičeg lepšeg od toga?
Veliki deo mog života je posvećen karateu. Odrasla sam u dojou, on u bukvalnom prevodu znači mesto puta, a ti si kreator svog puta. To je ono što za mene muzika jeste – put, a ne destinacija
Zbog čega Dojo?
Pored toga što se bavim muzikom, veliki deo mog života posvećen je karateu. Odrasla sam u dojou, on u bukvalnom prevodu znači mesto puta, a ti si kreator svog puta. To je ono što za mene muzika jeste – put, a ne destinacija. Dojo je mesto gde odlazimo da radimo na svom telu, duhu, mislima, ukratko, da radimo na sebi. Prazan prostor u kom si slobodan.
Kako teče snimanje novog EP-a i šta tvoja publika može da očekuje?
Snimanje EP-a je definitivno jedno totalno novo iskustvo za mene.
Šta se promenilo?
Ne radim više sama, već sam oko sebe okupila sjajne muzičare: Dušana Prentovića koji svira bubnjeve, Vukašina Kartalovića na gitari i Petra Šćepanovića na basu; imala sam izuzetno veliku sreću da se upoznam i radim sa njima, jer predivni su ljudi, a pored toga i sjajni muzičari. Uzbuđena sam jako. Činjenica je da sad radim sa bendom a ne sama, što zvuk čini novim i drugačijim, ali sve je zadržalo tu Dojo nit; sve ostalo bih ostavila kao iznenađenje. EP bi trebao da izađe krajem aprila, tako da bih da pustim da naš rad priča za sebe.
Snimanje EP-a je definitivno jedno totalno novo iskustvo za mene. Ne radim više sama, već sam oko sebe okupila sjajne muzičare
Možemo li da vas čujemo negde?
Trenutno nemamo ništa zakazano od koncerata, no čim izađe EP, nadam se da će se to promeniti, jer smo jako nestrpljivi da izađemo na binu i zasviramo, ipak je to posebna energija i iskustvo za sebe.