O njegovim pasijama – muzici, pločama i kolekcionarstvu, pričali smo s vizuelnim umetnikom Davorom Gromilovićem.
Davor nas svojim intrigantnim radovima odvodi u neke paralelne dimenizije, na prvi pogled bizarne i psihodelične, a koje zapravo dosta govore o svetu u kojem živimo, balkanskoj tradiciji i kulturi, i na kraju – o njemu samom.
Iza njega je 10 samostalnih i 40 grupnih izložbi, a uskoro, nakon par godina izlagačke pauze, ali i vrednog rada i istraživanja, Davor priprema nekoliko novih.
Tek nedavno sam otkrila da si ti kolekcionar ploča.
Krenuo sam da kupujem vinile neke 2003, pre toga sam muziku slušao sa kaseta i diskova. Sećaš se kako je tad izgledalo doći do nje? Trebalo je sto godina dok se neka stvar skine sa interneta, a tek onda je bila muka narezati, naravno, pod uslovom da imaš rezač… Meni je logična opcija bila da neke stvari koje nisam uspeo da kupim na kaseti ili CD-u – nabavim na vinilu. Nisam ni razmišljao o kolekcionarstvu, bilo je, jednostavno, praktičnije. Kako su prolazile godine, do neke 2010. sam već nakupio dosta ploča.
A sada su neke ploče skupocene.
Skočila je cena ploča od, recimo, 2012. Na primer, neke ex-Yu ploče, koje sam uzimao ranije, nebitno kog žanra, sada su poskupele za više od 300 odsto. Da sam tada, kada sam nabavljao, znao da će se to desiti, kupovao bih duplikate pa bih preprodavao (smeh).
Jesi li neke prodavao?
Jesam. Znaš kako ja to gledam, ako se nečemu ne vratim posle desetak godina, onda mi ni ne treba u kolekciji.
Šta sve imaš od ploča?
Imam baš svašta, od ex-Yu syntha i popa iz 70-ih, 80-ih, pa i neke stvari iz dvehiljaditih (uglavnom nezavisna izdanja), preko klasične muzike ili velikih džez klasika, sve do indija. Pre neki dan sam se menjao s jednim kolekcionarom, uzeo sam strane pop-hitove 80-ih. Taj deo kolekcije želim da dopunim, to je muzika na kojoj sam odrastao. Slušam ploče dok radim, a neretko pravim i tematske vinil večeri za društvo, pre nego što odemo u grad.
Pre svega se oslanjam na imaginaciju, ali i njoj ponekad treba neki push. Muzika mi pomaže u tome, ona probudi neku vrstu narativa
Postoji li neka koja je najvrednija? Kad to kažem, ne mislim da treba da bude novčano najvrednija.
Uh, uh, uh, čekaj malo da razmislim… Neke vinile prati priča, pa im to daje dodatnu vrednost. Ne samo priča vezana za izdanje, već i priča kako si do njega došao. Meni se desilo da sam uzeo jedno izdanje iz 2007/08, naručio sam sa web shopa, stigao mi je paket na adresu, raspakovao sam ploču i pustio. Kako sam puštao i flipovao je, skapirao sam da su obe strane iste, da je pogrešno narezana. Odmah sam pisao tipu od kog sam kupio, rekao mu u čemu je problem, na šta mi je on odgovorio kako će mi refundirati novac. Uzeo sam da istražujem i skapirao da postoji samo 50 komada tih ploča, koje su greškom pustili u prodaju, što je meni lično povećalo njenu vrednost. Osetio sam se kao da posedujem raritet. Zatim, imam singlicu The Magits – Fully Coherent iz ’79, to je eksperimentalni synth/new wave do kojeg je bilo veoma teško doći. Godine 2007. krenuo sam da je tražim, a našao sam je kod jednog džez kolekcionara iz Londona, koji ju je, čini mi se, nabavio kao klinac. Mislim da nije znao koliko je vredna, pa sam je dobio za male pare. Naravno, to se sve dešavalo u momentu kada nije bilo tako lako proveriti cene na internetu kao danas. Imao sam sreće.
Serija “Land of Histria”; bez naslova 12/ 2015/ tuš na papiru/ 46 x 33, 5 cm
Koliko i da li ta tvoja muzička pasija inspiriše umetnički rad?
Skoro nikada ne radim u tišini. Ne inspiriše me tišina, osećam se prazno u toj atmosferi. I onda pustim muziku po osećaju – nekada je to klasična muzika; Mozart, Dmitri Shostakovich, Mussorgsky… takve stvari me ponekad veoma ispune. Dešava mi se da slušam jedan album po ceo dan, to ljude zna da začudi. Ali meni bude toliko dobra atmosfera na albumu, da mi je potrebno da bude tu duže od sat vremena koliko traje ploča. Puštam je nanovo i cedim do kraja.
Ima li tu negde i uticaja na razvoj tvojih ideja koje transformišeš u crtež ili sliku?
Ideje ne skiciram, nego ih zapisujem, a onda se one kroz vreme razvijaju i dobijaju pravi kontekst koji se vidi na završnoj verziji rada. Početna ideja koja se rađa u glavi nadograđuje se nekim dnevnim iskustvima i muzikom, pa se na kraju ona, uz sve te elemente, pretvori u nešto neočekivano. Pored muzike, koja ide u pozadini, često puštam i slušam dokumentarce, to hrani moje ideje. Tu su i filmovi, volim korejske, mada, sve češće se vraćam nekim naslovima koje sam gledao dok sam bio klinac – hororima B produkcije ili nekim komedijama.
Fascinacija severnom renesansom se svakako vidi u onome što radim, ali moj crtež je savremen
Maštovitu umetnost treba hraniti.
Da, pre svega se oslanjam na imaginaciju, ali i njoj ponekad treba neki push. Upravo muzika mi pomaže u tome, ona uvek budi neku vrstu narativa. Ume i da budi nostalgiju, da me tera da preispitujem svoja sećanja koja se, neminovno, transformišu kroz vreme. A ako uspem sve to da prebacim na papir, onda budem i zadovoljan time što proizvedem.
Često tvoj stil povezuju s velikim umetnicima, čini mi se najpre s Boschom. A koliko u tvom radu vide tu muziku, vraćanje u detinjstvo i uplitanje pop kulture?
Fascinacija severnom renesansom se svakako vidi u onome što radim, ali moj crtež je savremen. Tu je i prepoznatljiv element mistike, ne otvaram posmatraču sve karte odjednom. Svakako ne odmah, na prvu ruku. Baš zato mislim da ljudi tek na neki treći, četvrti pogled primećuju neke stvari koje jesu pop kultura, ali u okviru cele slike se malo izgube u tom njihovom primarnom kontekstu, već dobijaju nove uloge u novom narativu.
“Lighting the fire”/ 2013/ akril na platnu/ 54 x 75 cm
Svi ti neki detalji su deo tvog života zapravo.
Pa da, mene to radi. Svakako da se oslanjam na klasičnu umetnost, to je nešto što učiš u školi, ali meni je bitno da vidim i sebe, a to što je mene formiralo jesu mnoge stvari. Životne stvari i razne fascinacije. Bitno je da sam otvoren za različitost i da, na kraju, u moj rad uvodim razne, čak i kontradiktorne momente kada bismo upoređivali neke moje crteže, ali koji su u određenom periodu života bili važni za mene.
Koliko ti je bitno da se ne ponavljaš, pre svega mislim na izložbe?
Suštinski jeste bitno. Da bih izneo izložbu pred publiku, moram baš da uđem u neki temat koji sam sebi zadajem, da rešim problem koji se nađe preda mnom kao likovnim umetnikom. I onog trenutka kada osetiš da si ga uspešno rešio, to dobija neku težinu, a tada se razmišlja o prezentaciji. Moja poslednja izložba u Beogradu bila je Kristalizacija, 2014, u međuvremenu sam radio dosta, ali nisam zaokružio novu celinu koju bih izlagao. Kojom sam bio zadovoljan.
Ja ne crtam radi izložbe, već zato što volim, ali kada se u nekom momentu radovi nakupe – stvori se vreme za razmišljanje o prezentaciji
U međuvremenu si objavio knjigu…
Radio sam dosta stvari van zemlje, izlagao manje serije. Izašao sam iz naših granica. Objavio sam knjižicu koja se zove Bestiarium, na njoj sam radio godinu i po dana. Ali, zamisli, nisam stigao da je prezentujem jer radim na novoj izložbi, pa evo već dve godine.
Dakle, ipak će biti i izložba?
Ma da, dugo sam je spremao, stalno sam odlagao taj momenat izlaganja. Nisam se osetio spreman da je izvedem. Ali, evo, konačno se zakazuju konkretni datumi, desiće se u Beogradu, u prvoj polovini sledeće godine. Izložba se zove Untold Tales, što govori ništa i svašta (smeh). Hteo bih da kažem da ne radim izložbu zato što bi tako trebalo, nisam dugo, pa kao – red je, već zato što sam zaista zadovoljan radovima. Ja ne crtam radi izložbe, već zato što volim, ali kada se u nekom momentu radovi nakupe – stvori se vreme za razmišljanje o prezentaciji. U planu je da radim i novu samostalnu izložbu u Atelier Olschinsky galeriji, a za 2019. je dogovorena prva samostalna u SAD u Nucleus Portland Gallery. Ima još nekih planova, ali o tome kad dođe vreme.
“Tukan i tigrovi”/ 2014/ akril na papiru/ 35, 5 x 53 cm
Naravno da je bitno kada si sam zadovoljan onim što stvoriš, ali – koliko ti je važan fidbek?
Pa, moje radove kupuju uglavnom ljudi koje ne poznajem, ne znam kako su došli do mene, gde su videli šta radim… Fidbek, s druge strane, dobijam od nekih ljudi koje poznajem i zahvalan sam im na podršci. Kad to kažem, pre svega mislim na beogradsku umetničku ekipu, koja me je zaista lepo primila i prihvatila.
Kako se nosiš s domaćim tržištem?
Ne bih da ispadne da omalovažavam to što mi imamo ovde, ali – ne mogu da poredim s globalnim tržištem. Ovde sve zavisi od tebe, koliko ćeš se ti lično iscimati, koliko iniciraš stvari, a podrška veoma sporo dolazi i uglavnom je verbalna, a ređe materijalna. Ali, u principu, svako ko se bavi vizuelnim umetnostima mora da nauči šta je strpljenje i u toku rada i što se tiče prezentacije ili pojavljivanja poslovnih prilika. To je isto i u Londonu, na primer, i kod nas. Gde god da si, ne treba srljati.
