Ashok je arhitekta, poznat prvenstveno kao stilista i predavač. Nenametljiv, odmeren, s manirima predratnog gospodina i stajlingom na kome bi mu pozavideli vodeći modni magazini, elokventan, oštrog uma i još oštrijeg jezika, on je figura koju biste teško zaobišli u modnim udžbenicima današnjice. Za 42 magazin pričali smo o aktuelnoj domaćoj modnoj sceni, modi generalno, novim tendencijama i onome što pokreće svet – ljubavi
Kada bi trebalo sebe da opišeš, ali ne meni i ne spolja – šta bi rekao o sebi?
Jako sam zahtevan, kako prema sebi tako i prema ljudima s kojima radim. Zbog lepršavosti i površnosti poslova kojima se bavim, imam strašnu potrebu da to kompenzujem traženjem dubljeg smisla u svemu. Nekako, mislim da sam… težak. S druge strane, strašno sam radoznao. Ne volim rutinu i stvari koje se ponavljaju po nekakvom obrascu. Volim promene i kreativne zadatke. Jako mnogo čitam, to je kompenzacija za vizuelni i manuelni posao kojim se bavim jer moram da nađem balans. I mislim da sam jako odan prijatelj.
To zvuči skoro arhaično, ne znam koliko bi ljudi sebe opisalo na taj način, ovaj opis deluje kao dosta temeljan pristup sebi…
Da se ne lažemo, ja imam godine na svojoj strani. Realno, počeo sam da se bavim našim poslom kada se ljudi iz njega penzionišu. Imao sam 32 godine kada sam život promenio za 180 stepeni i od arhitekte postao stilista, a sada imam 55 godina.
I nikada to ne bih rekla jer izgledaš super. Što uopšte nije uobičajeno u ovoj zemlji, niti je uobičajeno da neko stilski izgleda kao ti. Jesi li oduvek bio drugačiji?
Činjenica da se zovem Ashok Murty je bila toliko očigledna (smeh). Ne mislim da sam bio drugačiji, samo sam jednog momenta odlučio da budem autentičan. Da ne pokušavam da se po svaku cenu uklopim u nešto što meni nije odgovaralo. U periodu školovanja generacijski prihvatate jednu vrstu uniforme, a ja sam strašno želeo da budem prihvaćen i da ne budem Ashok Murty. Sve do momenta u 6. razredu, kada sam otputovao u London i video neke druge ljude i odlučio da budem 100 odsto Ashok Murty. Bez obzira na to što sam jako ponosan na svoje odrastanje u malom gradu Šapcu i jako volim svoje prijatelje koji su mi još uvek prijatelji… tog momenta sam odlučio da ću uvek biti to što jesam i na primer celu srednju školu nosio sam odela.
Uvek si besprekorno stilizovan, pa čak i sada kada je napolju debeli minus i većina bi samo navukla debelo ćebe na sebe, a kada je reč o muškoj modi kod nas, ona je gotovo nepostojeća. Ti, s druge strane, imaš veoma upečatljiv i prepoznatljiv stil odevanja. Da li si nekada osetio poglede na sebi zbog toga ili bio možda čak i diskriminisan zbog toga? Priznaćeš da se ovde neobičan način odevanja pripisuje određenim manjinama, kojima se pretpostavlja i određena seksualna orijentacija. Da li te to uopšte zanima, da li te dotiče?
Mislim da me u ovom trenutku života više ne pogađa. Naravno, doticalo me je, ali ja strašno zaizrem od bilo koje vrste uniforme jer to pokazuje nedostatak individualnosti. Mnogo je lakše biti deo grupe nego stati sa strane i biti različit, preuzeti odgovornost za sebe. Činjenica, koju ja ne mogu da zanemarim, jeste da sam zaista svojim poreklom bio uslovljen da stalno budem apostrofiran. Mada sam se mnogo manje osećao drugačijim u toku svog odrastanja nego kada sam prešao u Beograd.
Zar nije to malo čudno?
Pa, izboriti se za svoju poziciju negde u nekom malom mestu je možda teže u startu, ali ljudi su spremniji da vas poštuju kada ih ubedite i da vas na neki način i štite. U velikom gradu ste mnogo ranjiviji jer ne ide cela priča sa vama. U nekom trenutku vaša različitost postane i stvar prkosa. Jer insistiranjem na kolektivnom, na utapanju – gubimo i pravo na ličnu istoriju. Ja sam izabrao da živim ovde u nekom trenutku svog života. To ne podleže interpretaciji drugih i nikada neće biti kvanitifikacija kroz kolektiv. Svi smo mi u situaciji da nekada negde budemo drugačiji, i ti si morala mnogo toga da objašnjavaš kada si studirala u Americi devedesetih. Ljudi očekuju da se pravdaš jer si to što jesi ili da kažeš okej, ja ću da zaboravim sve što jesam i staću na vašu stranu. Mnogo je teže ne pravdati se za ono što jesi.
Ako nemate dovoljan broj pratilaca na Instagramu, vi niste dovoljno važni. To je fenomen Gigi i Kendall. One su personalities, lepe devojke ili nisu lepe devojke, svejedno, ali one postoje samo zato što imaju nenormalan broj pratilaca na društvenim mrežama
Kad se oblačiš, imaš li neki koncept u glavi ili je to spontana afera?
Ima dana kada želim da provociram više. Nikada ne nosim nešto nenosivo, uvredljivo. Ja samo drugačije kontekstualizujem, ne poštujem obrazac u kome svi nose roze kravatu i svetloplavi kardigan. Momenat kada su svi odjednom metodom copy paste muškarci koji su držali do sebe počeli da nose roze kravate meni je jedan od najdirljivijih.
Pa čekaj, zar nisi i ti tome doprineo kada si nekom na BK TV stavio roze kravatu, a ta televizija je u to vreme bila stilski najusaglašenija i najuticajnija?
Jesam, ali ja sam NEKOME dao tu roze kravatu.
Da, da Barancu, čini mi se.
Da, mislim da je siroti Baranac bio predodređen za tu roze kravatu. I to je imalo smisla za njega, nije imalo smisla za deset ostalih voditelja.
U našem poslu određeni trendovi plasiraju se samo određenim ljudima, a onda isti postanu masovna poplava.
Ti i ja smo deformisani u smislu mode jer je doživljavamo drugačije nego većina, ali, generalno, u svetu je nekakav trend individualizacije, nekakve dekonstrukcije modnih pravaca. Ne postoje više trendovi kao trendovi, ali postoje nekakvi novi pravci razmišljanja svake sezone. Na kraju krajeva, ta ogromna industrija mora od nečega da živi. Ali ovde, i to je meni posle više od 20 godina i dalje zagonetka, od 200 komercijalnih predloga zalepi se jedan i po.
Šta misliš o pojavi blogerki i tzv. influensera poslednjih godina – koliko im se može verovati, koliko su oni promenili našu modnu svest i jesmo li ti i ja promašili profesiju?
Ti nisi sigurno, odmah da ti kažem, a nisam ni ja. Naša profesija je strašno evoluirala od samih početaka. U vezi s blogerkama, mi smo jedni od onih „videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu“. Postoji geneza svega u životu, evo na primer Kardashiani. Taj prestrašni fenomen kojim se kao svi bave, a zapravo se više niko ne bavi – blog, internet, reality… juče sam gledao jedan intervju koji je početkom ovog veka dao David Bowie u vezi s viđenjem interneta, koji je tada ipak bio jedan ozbiljan i nesaglediv novitet. Rekao je kako ćemo sigurno u budućnosti živeti u vremenu kada će internet vladati našim životima i kada će mnogo toga određivati, biće glavni kanal komunikacije. Nalazimo se na početku jednog divnog i strašnog doba, u kom će internet zbog te brze razmene informacija i necenzurisane komunikacije između ljudi izazvati potpunu promenu u percepciji stvarnosti. Malo smo zaboravili kako je to izgledalo pre 15 godina, kada je i email bio nepoznanica. A sada više ništa ne pamtimo, komuniciramo putem mobilnih telefona, imamo Google…
Eksterna memorija.
Da, eksterna memorija. Bukvalno. U trenutku kada se moda pojavila u virtuelnom svetu, to je bilo potpuno fantastično, jer do tada je sve išlo oficijelnim kanalima. Evo, ti si radila u jednom od tih magazina i znaš koliko je to u stvari ograničavajuće, najpre jer su modni magazini uslovljeni oglašivačima. A blogeri su bili individualni i nezavisni pogled na modu, u realnom vremenu. Kritika, lično viđenje. Ali onog trenutka kada ih je moda prepoznala kao fantastičan kanal plasiranja proizvoda, pretvorila ih je u roku od odmah u svoje oglasne strane. To više nikome ništa ne znači. Tako se blogeri više ne oblače zbog sebe, oni su takozvani race horses, neko na koga brendovi stavljaju svoje proizvode. Sada više ne možete da budete ni vrhunska manekenka samo zato što izgledate savršeno i odlično radite svoj posao. Ako nemate dovoljan broj pratilaca na Instagramu, vi niste dovoljno važni. To je fenomen Gigi i Kendall. One su personalities, lepe devojke ili nisu lepe devojke, svejedno, ali one postoje samo zato što imaju nenormalan broj pratilaca na društvenim mrežama. U onom momentu kada se one slikaju pred reviju u nekom modelu, brendovi dobijaju ekspoziciju pred milionskim auditorijumom.
Misliš li da će magazini polako da nestanu?
Mislim da sve mora da evoluira. Hard copy će uvek postojati, ali ovaj sistem mode kakav je ovog trenutka, on doživljava svoju metastazu i moraće jednog trenutka da se (pre)okrene. Kada sam ja postao svestan mode, koncept kao što je Zara nije postojao – da imate ono što je naj trendi za najmanje para. Globalizacija je učinila da nestane ta strast i želja u modi. Danas postoji samo procena koliko investirati u hit trenutka. Moda je izgubila svoju emotivnu stranu. Sada se koristi kao neka vrsta narkotika. Kao kokain, tera te da se dižeš i dižeš, ali iza ne postoji ništa na duže staze.
Jasno je da voliš da provociraš, a boje, je li to deo tvog kulturnog nasleđa?
To je Ashok Murty, ne možeš da pobegneš od sebe. Volim toplo i tople boje. Moj otac je Hindus, ali je potpuno suprotno uradio došavši ovde – sivo, plavo, braon, iznegirao je boje. A ja imam strast prema boji, sve oko mene je u boji, a najmanje podnosim belu ili crnu. I baš sam uvek imao problem da kao arhitekta treba da budem u crnom, minimalistički odeven, opet neka vrsta uniforme. To viđenje minimalizma koje je postojalo kod nas uvek mi je smetalo. S druge strane, imam u svojoj garderobi stvari i iz srednje škole, znači nekih 35 godina. Koliko god, dakle, izgledalo je sve kao da je nešto novo, uvek negde postoji i nešto lično, nešto tradicionalno.
Znamo već da se stil ne uči već se oseća. Ali ako ne znaš, ako nemaš osećaj, šta ćeš? Ima li recepta, koliko treba da se konzumira ovo novo što nam se daje, a koliko treba da se držiš sebe?
Mora da postoji nešto što jesi.
Ali znaš, kad baš nemaš pojma, video si te ljude, ja jesam.
Pa postoji šansa i za njih, uz trud mogu da nauče kako da se obuku. Daju im se uputstva, pa ih oni slede. Ako mogu da budem ponosan ili tašt zbog nečega, to je upravo da sam slučajeve iz te grupe koja ne razume modu i odevanje naučio da sagledavaju stvari na drugi način i da počnu da se bave sobom. Naučili su da vrlo jasno znaju šta je to što su oni, a šta ono što nisu oni. Prema mom mišljenju, to je znak da se ta osoba bavi sobom. Možda na najbanalnijem nivou, ali ipak razmišlja o sebi.
Da li ti je bilo teško s ljudima?
Mislim da ne bih mogao više, na primer, da radim na televiziji upravo zbog toga. Čini mi se da prepoznajem svoju emotivnu investiciju u svemu što sam radio, posebno u poslu s velikim brojem ljudi, gde se njima čačka po nečemu gde su najosetljiviji – po pojavnosti, i najmanje su spremni tu da delegiraju. Ne bih imao snage za to više.
Ko je gori, muškarci ili žene?
Muškarci su teži na početku, ali kada jednom delegiraju poverenje, onda je to zauvek, spremni su za saradnju. Žene su više sklone da menjaju raspoloženja i stavove.
Na N1 televiziji je posao stiliste, a bili smo obojica pozvani
na razgovor, dobio dečko čija je glavna referenca da je stilista našoj najpoznatijoj folk divi. Ja to ne znam da radim, eto, mora čovek da zna šta zna, a šta ne zna da radi.
Ne mogu da radim kad ne razumem, a mogu da razumem
sve što mogu da spojim sa sadržajem
Kao i u životu. A otkud ti iz arhitekture na televiziji, jednoj, pa drugoj?
Egzistencijalni razlozi.
Zbog novca?
U momentu kada mi je ponuđen prvi posao na televiziji bio sam u procesu prijavljivanja na postdiplomske studije u Americi. Međutim, te godine kada sam konačno primljen, uvedene su sankcije na školarine i ja sam mogao samo da sednem i plačem. Pošto mi se to nije radilo, a u arhitekturi, barem kako sam zamišljao da se bavim njome, nije bilo hleba, kada se otvorila nova opcija, odlučio sam da probam.
Dobro, to su srodne delatnosti, rekla bih, moraš da razumeš forme, proporcije, oblike…
Teorija forme je moje srednje ime (smeh).
Nakon BK došao je Pink, kako si odoleo estradi?
To je ta potreba za izazovom. Ja sam iz jednog krajnje uređenog i profesionalnog sistema sa artikulisanom porukom javnosti, uz sve minuse koji su postojali, otišao na drugu stranu. Prvih godinu dana, u civilizacijskom smislu, bilo je fantastično zabavno, a onda sam počeo da se plašim. Izdržao sam onoliko koliko je bilo razloga da budem tamo, a sada više ne znam šta bi osoba mog, našeg formata mogla tamo da uradi.
S obzirom na to da sada predaješ na fakultetu, kakvo je tvoje mišljenje – ima li nade za mlade modne naraštaje?
Genijalno je što svi oni imaju cilj, vrlo im je taj deo jasan. I vrlo su spremni da se usredsrede na cilj, ali ne vide planinu na koju treba da se popnu, a na čijem se vrhu nalazi taj cilj. Velika je zabluda današnjeg vremena da se svima kaže da sve mogu. Mislim, naravno, vi sve možete, ali morate da znate kako, na koji način ćete se popeti na tu planinu, morate biti dobro opremljeni. Možda neko želi da se bavi ovim tvojim poslom, ali ne može postati autoritet posle 15 minuta. Može postati ti, ali mora da shvati koliko je rada, truda i energije potrebno da se dođe do toga. Na tom putu uopšte nije lako, svi će pokušati da vas demantuju.
Je li onda iznenadna pojava svih tih silnih stilista zapravo stimulativna, budući da najbolji uvek nekako isplivaju ili je loša jer smo zapljusnuti nekim čudnim savetima?
Mislim da je tome doprineo, u stvari, nedostatak bilo kakvih kriterijuma. Kao kad ti neko kaže da dovedeš kravu, a ti dovedeš pudlicu. Na papiru obe su životinje i imaju četiri noge, ali krava daje mleko, a pudlica možda ume da donese loptu.
Velika je prednost što sam pored, iza, ispred sebe uvek imao veliku količinu autoriteta među ljudima koji su se bavili modom – od Dragane Ognjenović u jednom segmentu do Zore Mojsilović u drugom segmentu. Nikada nisam imao prednost da budem prvi, osim što sam počeo da se bavim TV stajlingom kod nas prvi. Ali ko je posle mene dobijao poslove na velikim televizijama? Na N1 televiziji je posao stiliste, a bili smo obojica pozvani na razgovor, dobio dečko čija je glavna referenca da je stilista našoj najpoznatijoj folk divi. Ja to ne znam da radim, eto, mora čovek da zna šta zna, a šta ne zna da radi. Ne mogu da radim kad ne razumem, a mogu da razumem sve što mogu da spojim sa sadržajem.
Da se ne lažemo, ja imam godine na svojoj strani. Realno, počeo sam da se bavim našim poslom kada se ljudi iz njega penzionišu
Misliš li da je rad na sebi i konstantno nadograđivanje važno?
Mislim da je to užasno važno. Na kraju krajeva, ja sam i prihvatio ovaj posao na fakultetu u trenutku kada sam pomislio da moj život više nema nikakvu valorizaciju, u momentu kada sam shvatio da nemam gde dalje profesionalno, a da je to što sam uradio do tada bilo dovedeno u pitanje. U trenutku kada mi se desila potpuna devalvacija zanimanja, shvatio sam da iza mene neće ostati ništa. Nemam potrebu za nekom veličinom. Više kao kraj mog omiljenog filma Blade Runner, kada onaj nesrećni android priča o tome kako će da umre, a šta je sve video, to niko neće znati. Tad se pojavio poziv iz škole. Moja prva generacija bila je zaista dobra, iznedrila je nekoliko ljudi koji su zaista dobri u svom poslu poput Aleksandra Jankovića, koji radi u Dubaiju kao buyer i kreativni direktor jednog veoma poznatog brenda. Čim imate nekog da mu se obratite, vi možete da mu prenesete. Studenti vas uvek dočekaju sa skepsom, kao šta ti meni imaš da pričaš. A ja pokušavam da ih naučim ne da se bave stajlingom već šta to tehnički podrazumeva. Sa kojim stvarima moraju da se pojave na snimanju, čemu služi traka za podlepljivanje na primer.
Imaš li ti neki uzor, imaš li idole?
Nemam idole, postoje ljudi koje jako poštujem. U svetu mode to je gospođa Jelena Mladenović, zbog najiskrenije posvećenosti tome što radi. Jako volim i poštujem vredne ljude, a ona je najvrednija osoba koju poznajem. Poseduje lakoću koja proizilazi iz iskustva i njenog potpuno neverovatnog etičkog kodeksa. Verovatno sam i subjektivan jer ona je tokom svih ovih godina postala moj prijatelj. Takođe, uvek gledam i u neke ljude koji dolaze jer etablirani očekuju od svog statusa da im donosi određene povlastice i prestaju da se trude. Neko ko se sada bori za svoje mesto, i to na način vredan divljenja, jeste recimo Ana Ljubinković. Ona je posebna, tako je dosledna. Ljudi uglavnom posmatraju na osnovu ličnog senzibiliteta, mislim ja svakako ne želim da nosim rogove i krila od bisera, ali ne mogu da ne poštujem tu količinu lične investicije.
Mogu li da te pitam nešto intimno za kraj? S obzirom na sve silne obaveze oko fakulteta, privatnih poslova i tako dalje, ima li vremena za ljubav?
Bila je jedna velika, duga ljubav. Tu sam, čini mi se, nekako najviše digao kriterijume u svom životu. Sada sam zreo i ne verujem više u zaljubljenost. Sada verujem u ljubav. Meni treba ta vrsta temeljnosti u životu, ako govorimo o emotivnoj investiciji. Meni treba nešto što je strašno i veliko kao stena oko koje ću da napravim svoj život. Kad si mlad, vidiš deo neke slike i jako ti se dopada. I onda napraviš celu sliku tako što popuniš sve okolo. I u nekom momentu se probudiš i imaš rasut mozaik, od čega je samo jedan deo to što ti treba, i odlazi ti mnogo energije da držiš tu sliku zajedno. Ljubav je nešto potpuno drugačije. Ljubav je kada vidite nekog i znate odmah šta vam smeta, ali ceo paket je tu i znate da možete celog sebe da date. Ne želim da se kalkulišem, tu sam jako loš – u kalkulisanju u davanju, računanju koliko ću se dati da bi me to malo koštalo ili racionalizaciji davanja. Ako se dajem, onda je to sto posto. Uvek do kraja. Verujem u ljubav. Ništa što radimo ovde nema smisla bez ljubavi.