Film je, generalno, fascinantan način da se u oko dva sata upakuje jedna zaokružena priča. Ponekad je to nečiji život kondenzovan u nekoliko desetina scena. Ponekad je to čitava jedna era. Politički ili istorijski period. Film može biti subverzivan, može biti ohrabrujuć, može biti anarhistički i – može uticati na vas i vašu viziju sveta u kom živite
Pogled na svet je moćna stvar. On nas čini stabilnim jer sačinjen je od mehanizama koji nas do određene mere štite i uz pomoć kojih se snalazimo, funkcionišemo u životu. Sve informacije filtriramo tako da se uklope u njega ili kako bismo ga ojačali. Ali značajne promene i psihički rast dogode se onda kada nas neki trenuci izazovu, navedu da razmišljamo i taj pogled na svet – promenimo. To nije jednostavan rad, ali je neophodan za sve one koji žele da prošire svoje vidike, i pogledaju daleko, daleko, i da se pozabave sa što je više moguće životnih aspekata.
Dozvolite sebi sagledavanje životnih situacija iz različitih uglova, a mi vam te uglove predočavamo u vidu 10 filmskih naslova s važnim porukama. Pronađite onaj koji u vama izaziva osećaj nelagodnosti i – suočite s njim. Ako se pomalo pomerite sa svog sigurnog mesta, uznemirite se – ne brinite. Biti uznemiren ne znači i biti slomljen. Već sasvim suprotno – znači da je promena u vama počela.
Blue Velvet (1986)
Režija: David Lynch
Od same uvodne špice Blue Velvet daje jasne naznake da se radi o priči s dva lica i da će glavni protagonisti poći na revolucionarni put koji će nas uzdrmati do samog jezgra. Špica nas uvodi u naizgled idilično američko predgrađe puno lepih, nasmejanih ljudi. Kako je „naizgled“ ključna reč – ubrzo primećujemo trulež koji se oseća ispod našminkane površine, primećujemo maske, pretvaranje i laž.
Blue Velvet će vam otkriti nešto isprva očekivano – a to je da tamu i mrak može pobediti svetlo ljubavi, ali će vam reći i da je ova borba veoma teška, a oba protivnika jaka i uporna.
Ordet (1955)
Režija: Carl Theodor Dreyer
Ovaj film bavi se religijom, njenim značajem i načinom na koji je doživljavamo.
Sama priča hajlajtuje mnoge aspekte naše vere – sitničarenje i nefleksibilnost, koji često vode ka besmislenim osudama, ali i njenu snagu i moć da prevaziđemo najteže momente. Zatim, govori nam o jednostavnosti, jer vera to u suštini i jeste.
The Elephant Man (1980)
Režija: David Lynch
U centru filma nalazi se John, čovek koji pati od Proteusovog sindroma, genetskog poremećaja zbog kog izgleda izobličeno. Zato biva prinuđen da se bavi stvarima koje su ispod njegovog intelektualnog nivoa – prikazivan je kao cirkusko čudovište, dresiraju ga, zlostavljaju… Doktor Frederick Tevers izvlači ga iz te situacije i nama, gledaocima, nudi priliku da upoznamo čoveka koji se zapravo krije iza zazorne fasade.
Ono što film čini uznemirijućim jeste činjenica da je zasnovan na istinitim događajima i životu realnog čoveka – Josepha Mavericka.
Abre Los Ojos (1997)
Režija: Alejandro Amenábar
Zamislite film koji su zajedno režirali Kubrick and Lynch. E pa, Abre Los Ojos je najpribližnije kinematografsko ostvarenje te zamisli.
Ako volite da rešavate zagonetke, enigme i ne zanimaju vas raspleti i objašnjenja – onda je ovo film za vas.
The Matrix (1999)
Režija: Sestre Wachowski
Dve su realnosti, jedna je u svetu koji živimo, druga je fiktivna, virtuelna. Jedna je san, druga je MATRIX.
„Jesi li ikada imao san za koji nisi siguran da je uopšte to i bio? Šta ako ne uspeš da se izvučeš odatle? Kako ćeš da razlikuješ stvarno i nestvarno?“
Before the Devil Knows You’re Dead (2007)
Režija: Sidney Lumet
Braća planiraju da opljačkaju juvelirsku radnju svojih roditelja, ali, kako se to dešava s kriminalnim radnjama i neiskusnim počiniocima, loše stvari bivaju neminovne. I to ne samo loše, već loše do koske – na kraju svi završavaju povređeni, na sve moguće načine.
Ovaj film je zapravo priča o nemoralu u koji ljudi mogu lako da utonu, samo ako im ispritiskate prave dugmiće – ali, s porukom da se sve može izbeći ako ste svesni situacije i delate u skladu s tim.
A Clockwork Orange (1971)
Režija: Stanley Kubrick
Gledanjem Paklene pomorandže upuštate se u jedno iskustvo koje ima veliki potencijal da razbuca vaš um do najsitnijih delića. Kubrickova vizija sutrašnjice (koja je bazirana na istoimenoj noveli Anthonya Burgesa) zastrašujuća je i cinična. Nasilje, koje je glavni motiv filma, tu je s razlogom – prikazuje eroziju morala i kritikuje savremeno društvo.
A Page of Madness (1926)
Režija: Teinosuke Kinugasa
Za ovaj nemi film verovalo se da je izgubljen dok ga reditelj nije slučajno pronašao 45 godina nakon završetka rada na njemu, pa je tada, 70-ih godina, zapravo i imao premijeru. U centru priče nalazi se domar jedne ludnice, koji se tu zaposlio kako bi pomogao svojoj ženi, inače pacijentkinji tog mesta. Međutim, ona je toliko izgubljena da ga se i ne seća.
Tišina svakako pomaže u praćenju ove teške priče, ali to nisu razlozi zbog kojih se ona nalazi na listi – kinematografija je sama po sebi fantastična i bukvalno nas uvodi u stanje histerije i ludila, samo dok gledamo. Nedostatak zvuka i bilo kakvog narativa koji bi publiku vodio dodatno pospešuje istraživanje ljudske psihe i navodi na razmišljanje.
Love and Death (1975)
Režija: Woody Allen
Love and Death satira je ruske kulture – od klasika poput Dostojevskog, pa sve do filmova sovjetskog reditelja i teoretičara Sergeja Ajzenštajna. Woody Allen u ovom filmu uspešno meša svoju kafkijansku anksioznost sa Kirkegorovom hrabrošću i dobija komediju o ratu i miru, zločinu i kazni, o ocu i sinovima.
Seven (1995)
Režija: David Fincher
Sedam dana, sedam grehova. Ovaj film vodi vas na mračno putovanje u srž podzemlja, za koje šira javnost saznaje tek kroz poneku vest u novinama. Dva detektiva iz odeljenja za ubistva primorana su da zakorače u samu srž podzemlja, u potrazi za serijskim ubicom koji oduzima živote na osnovu biblijskih legendi.