Čak i oni retki koji možda nisu čuli za Pijanistu, sigurno su uočili njegove prepoznatljive murale po čitavoj prestonici. U žižu je dospeo nedavno kada je na jednoj novobeogradskoj raskrsnici osvanuo raspet zlatni Hrist u okviru serijala Zlatno doba, u kome, ako neko ne zna, trenutno živimo, a za 42 magazin priča o slobodi i ulici
Ako je video-nadzor naša nova religija, kako kaže Andrej Josifovski Pijanista, strit artist, onda njegova instalacija raspetog Hrista na raskrsnici dve novobeogradske ulice predstavlja mapiranje novih svetilišta. Andrej za 42 magazin priča da je pre godinu dana širom grada primetio sigurnosne kamere postavljene na banderama u obliku krsta i shvatio da nas posmatraju na sasvim drugačijem nivou – onom nadziračkom. Projekat je razvijao godinu dana da bi nedavno u okviru serijala Zlatno doba na uglu novobeogradskih ulica postavio kartonskog Hrista ofarbanog zlatnom bojom. To što je ovaj performans uzburkao umetničku scenu nije bilo neobično, budući da je Pijanista odavno prepoznatljivo ime koje garantuje originalne ideje, ali ovog puta, osim što je statua urgentno uklonjena, u čitavu stvar su se uključile i bezbednosne strukture.
„Policija je to odradila fenomenalno, kao i gradsko komunalno i javno osvetljenje koji su dizalicom skidali skulpturu. Svi su mi išli naruku, obezbedili su mi publicitet. Promovišući uličnu umetnost i moj festival Runaway na Bežanijskoj kosi, nebrojeno puta sam se obraćao Gradu kako bih dobio korpe za crtanje. Naravno, nikad ih nisam dobio, izgovori su bili razni, a onda za jednu ovakvu instalaciju, koju su podigla dva čoveka na motkama, oni dovoze kran i dobijam neočekivanu pažnju. Zanimljivo je i da su poslali forenzičare, kao da je reč o teškom krivičnom delu. Policijskog inspektora sam najpre pitao je l’ morala forenzika, a onda i da li imaju rešene sve kriminalne slučajeve pa je samo ostalo da se bave mnome i Hristom od kartona. Rekli su da to rade po službenoj dužnosti.“
Kaže da Hrist predstavlja raspeti narod koji se nalazi između vlasti i opozicije koje se bore za vlast. Jedni silom vladaju, drugi silom žele da se vrate na vlast. Što se Andreja tiče, nema razlike između jednih i drugih, jer stalno gledamo personalne a ne sistemske promene.
Uvek me je privlačila ulica. Shvatio sam da je to jedino mesto gde možeš slobodno da se izraziš a da se ne dodvoravaš galeristima. Izađeš na ulicu i pokažeš šta možeš i šta hoćeš. Ulica je ujedno i najveći strah većine ljudi, ali zapravo tu se sve dešava. Ulica je život, mesto susretanja i svih bitnih dešavanja
Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem
„Već dugo posmatramo jednu predstavu u kojoj pljušte optužbe za lopovluk i korupciju, a onda se ništa ne desi kada se vlast promeni. Niti oni stari budu sankcionisani, niti ovi koji dođu počnu da rade nešto novo i drugačije. Na drugoj strani je narod, koji je nevin. Zato je iskorišćen raspeti Hrist – simbol nevinog stradanja. Ja sam na strani normalnih, običnih ljudi kojima sam okružen – mojih učitelja, nastavnika, profesora, roditelja… Političari se igraju, a narod strada.“
Kroz serijal Zlatno doba Pijanista je već predstavio nekoliko radova – Zlatni kontejner, Zlatnu testeru, Zlatnu mešalicu i Zlatni cvet, koji neodoljivo podseća na četku za toalet. Stotinak takvih zlatnih cvetova postavljeno je baš na dan zatvaranja izložbe Čistač Marine Abramović. Andrej objašnjava da se cvet zove Katarzis i simbolizuje duhovno pročišćenje, koje nam nedostaje.
„Postavio sam taj eksponat na Bežanijskoj kosi nasuprot beogradskom Pobedniku jer je svojevremeno, zbog neke beogradske gospode kojoj se nije svidela ideja da naga Meštrovićeva skultpura bude postavljena na Terazijama, Pobednik kao ruglo biva okrenut ka Austrougarskoj. Ja sam kao omaž tome, taj cvet okrenuo prema gradu jer na Bežaniji postoji festival umetnosti, a neka nova kultura odatle se seje i širi. U tom smislu treba da se pročistimo. Simbolično sam želeo da otpočnem serijal koji se zove Čišćenje onda kada se završio Čistač Marine Abramović.“
Andrej obožava grafite, njegova fascinacija ulicom u potpunoj je suprotnosti sa porodičnim bekgraundom i načinom na koji su ga roditelji usmeravali. Završio je nižu muzičku školu, asistent je na Arhitektonskom fakultetu.
„Uvek me je privlačila ulica. Shvatio sam da je to jedino mesto gde možeš slobodno da se izraziš a da se ne dodvoravaš galeristima. Izađeš na ulicu i pokažeš šta možeš i šta hoćeš. Ulica je ujedno i najveći strah većine ljudi, ali zapravo tu se sve dešava. Ulica je život, mesto susretanja i svih bitnih dešavanja. Ni mojim roditeljima koji su visokoobrazovani zdravstveni radnici nije jasno odakle ulica i dugo su se borili da me sklone odatle dok sam odrastao. Želeo sam u jednom trenutku da budem i vođa navijača jer utakmica nosi veliku strast. Zamišljao sam da ću uređivati tribinu, raditi koreografiju… Moja želja je bila da budem profesionalni sportista, ali roditelji su me usmeravali drugačije. Vikendom sam išao u školu matematike a ne na utakmice. Čini mi se da sam iskoristio najbolje od ulice i da joj vraćam dobrim.“
Iako ovo nisu vremena heroja, Andrej tvrdi da ih baš na ulici još uvek ima. Prepoznaćete ih, kaže, po hrabrosti, smelosti da kažu ono što misle i odlučnosti da se bore protiv onoga što nije dobro.
„Biti heroj danas znači raditi ono što je dobro za druge. Nikada nisam mogao da budem srećan ako je neko pored mene nesrećan. Stvar je u tome da sreća treba da se deli.“
Čak i oni retki koji možda nisu čuli za Pijanistu i njegov rad sasvim sigurno su uočili murale Galeb Džonatan Livingston, Plivač, junakinje romana leskovačkog pisca Stefana Tićmija Akiko, pa do čitavog serijala poznatih ličnosti. Zapravo, murali su za Josifovskog primarna preokupacija, nešto zbog čega je i zavoleo uličnu umetnost, a oslikavanje poznatih ličnosti donelo mu je šire prepoznavanje.
Murali su za Josifovskog primarna preokupacija, nešto zbog čega je i zavoleo uličnu umetnost, a oslikavanje poznatih ličnosti donelo mu je šire prepoznavanje. Tako da su se na njima našli Novak Đoković, momci iz Državnog posla, Lane Gutović, Dragan Jovanović, Sandra Silađev, košarkaši Nikola Jokić i Miroslav Raduljica
„U početku su slike poznatih doživljavane kao puko dekorisanje i neka vrsta lične promocije, a zapravo su uvek poruke bile jake. Počevši od murala Novaka Đokovića, koji je nastao pre šest godina sasvim slučajno. Zapravo, to je bio bunt koji je i on pokazivao prema stranim medijima, u vreme kada su Srbiju pogodile poplave. Nacrtao sam njegov lik koji se simbolično plazi BBC-ju. Prepisao sam ono što je on napisao na kameri – ’ovo je za Srbiju i Bosnu’, i poželeo sam da to uveličam. Krenuo sam da oslikavam moje heroje koji se bore i javno kažu šta misle, tako da su se tu našli momci iz Državnog posla, Lane Gutović, Dragan Jovanović, Sandra Silađev, košarkaši Nikola Jokić i Miroslav Raduljica.“
Upravo za ovu poslednju dvojicu vezane su interesantne anegdote. To što u Somboru zbog umora i slušalica na ušima nije čuo snimatelja koji mu je dovikivao da je baš upravo prošao otac Nikole Jokića, čiji je mural Pijanista baš tada radio, samo je uvod u još urnebesniju epizodu.
„Sa Bobom Živkovićem krenuo sam da naslikam mural Miroslava Raduljice, kao znak zahvalnosti našim olmpijcima. Naslikam bradu u koju sam smestio medalje, ruke i noge koje se bore. Posle nekog vremena stigla mi poruka na Instagramu od izvesnog Badžonija. Piše da mnogo ceni i poštuje moj rad, želeo bi da se upozna sa mnom. Odgovorio sam mu kako sam baš sada u nekoj gužvi, što inače nije moj manir. Nakon godinu dana dobijem istu poruku od tog Badžonija, čovek želi da se upoznamo. Vidim da smo se ranije dopisivali, i kada sam počeo da istražujem naletim na potpis – Miroslav Raduljica. Naravno, izvinio sam se kad smo se upoznali, a i danas se šalimo na račun te prepiske. Izvinio sam se Jokićevom ocu, ali Nikola i ja još nismo stigli da se upoznamo zbog njegovih obaveza u Americi. Upravo Raduljica radi na tom susretu.“
Izložbom Pijanista – pet godina na ulici, zid i delo prošle godine u SKC-u obeležio je petogodišnjicu rada. Još jedna velika Andrejeva ljubav je arhitektura. Sledeće godine je u planu da doktorira ali ne želi da ga nazivaju doktorom jer je ta titula potpuno devalvirana.
„Kada kažeš da si doktor, postaješ predmet podsmeha. Doktor ću biti samo tog dana i nikada više. Potpisivaću se samo imenom, prezimenom i nadimkom. Izgleda da moramo da se pomirimo s tim da je vreme nekih drugih vrednosti, nekih drugih ljudi, ali to ne znači da ću prestati da se borim.“
Priča da mu kao stručnjaku urbanistički zahvati vlasti izgledaju strašno jer su zakoni menjani po političkoj liniji. Tišti ga što se struka ništa nije pitala i još više što ništa nije smela da kaže. Projekat Beograd na vodi, smatra, uništio je grad koji je mogao da ima najlepši park u Evropi samo da je čitav projekat izmešten na novobeogradsku stranu. Sa nekolicinom kolega je konkurisao za projekat Savski trg. Nisu prošli, nisu ni očekivali, ali ističe da je primetio čudnu podudarnost sa onim što su zamislili i rešenjima koja su primenjena a koja tada nije video u drugim projektima. Misli da se radi o pozajmici ideja iako nikoga ne optužuje. Ističe da bi rado dekorisao Trg republike, za koji kaže da je nesrećno rekonstruisan.
„Kad bih ga oslikavao, morao bi da bude u zlatnoj boji. Pa stalno nam govore da živimo u zlatnom dobu.“
Saglasan je sa tim da je previše politike u kulturi i nimalo kulturne politike. U projekat Urban distrikt na Bežanijskoj kosi krenuo je potpuno sam, uloživši svoje vreme i finansije. Od kada se bavi uličnom umetnošću, osim prijatelja – dobrotvora, samo u jednoj prilici pomoglo mu je Udruženje Donji Dorćol i jedna privatna kompanija, a od Grada, Sekretarijata i Ministarstva kulture nikada ništa nije dobio, iako je već imao realizovan projekat muzeja na otvorenom.
Ako je video-nadzor naša nova religija, kako kaže Andrej Josifovski Pijanista, strit artist, onda njegova instalacija raspetog Hrista na raskrsnici dve novobeogradske ulice predstavlja mapiranje novih svetilišta
„Jedna od svari koje me najviše bole jeste to što umetnost i kultura više ne postoje, izuzev kao pojedinačni eksces. Kao opšte dobro, ona odavno ne egzistira. Često me pitaju može li se od toga živeti, a sama činjenica da se baviš umetnošću u Srbiji je paradoks. Ja stvaram, ne nazivam sebe umetnikom, to mogu možda drugi da rade. Teško je, što bi rekao Nikola Kojo, ’mi se tu kao nešto malo kreveljimo za novac’, a ja kao nešto šaram po zidovima. Jedino priznanje je ono koje stiže od intelektualne elite. Sve drugo, vidimo, može da se kupi, pa i orden.“
Naposletku, možda najbolju definiciju onoga što Andrej radi dao je jedan od njegovih profesora rekavši da on „daje boje za one koji nikada neće ući u muzej“.
Avantage učitavanje 2: Street art tura sa TKV – od KC Grada do Dorćol Platza