Da li je novo vreme donelo i nove roditeljske postulate? Šta je danas „dužnost“ majke, a šta „mora“ da čini otac? Kako to da i moderni roditelji imaju dvostruke standarde u vaspitavanju sinova i ćerki? Sve to pitali smo Ivu Brankovć, psihološkinju
Tradicionalno vaspitanje podrazumeva podeljene uloge između roditelja. Majka je zadužena za negu i emocionalnu toplinu, dok je otac nosilac autoriteta, određuje pravila i sprovodi disciplinu. Međutim, modernizacija je zakucala na vrata gotovo svih domova u Srbiji, pa su danas rodne uloge sve češće izbalansirane. Stresan način života i potreba za konstantnom finansijskom sigurnošću mnoge roditelje navodi da zatraže pomoć od baka, deka ili dadilja i podrazumeva podelu rada u bračnoj zajednici.
Tradicionalna uloga oca u većini modernih porodica postaje zapostavljena, pa se od muškarca očekuje da pored preuzimanja praktičnih radnji oko nege mališana postanu i izvor topline i emocionalne brige. Ista situacija se dešava i na majčinskom planu, pa se mame novije generacije često hvale epitetom multitaskera.
Miša Stojiljković: Posao može lako da se izgubi, očinstvo je za ceo život
Iako su svesni novih društvenih trendova, mnogi roditelji usvajaju tradicionalni model vaspitavanja, koji se zasniva na istaknutim rodnim ulogama koje je društvo nehajno formiralo pre nekoliko decenija. Floskule poput „ne plači, nisi devojčica“ ili „to je muškobanjasto, ti si ipak dama“ bude disfunkcionalnost u dečjem emocionalnom razvoju. Mnogi se osećaju loše jer saveti tog tipa nisu u skladu sa njihovom prirodom i strukturom ličnosti, ali se ne usuđuju da ustanu protiv takvih tvrdnji. Deca se često pitaju šta nije u redu i zbog čega se mami ili tati njihovo ponašanje ne dopada, ali bivaju uskraćeni za obrazloženje. Najčešće su to izgovori poput „jer to tako treba“ ili „i druga deca tako rade“. To u njima budi emocionalne okidače koje svesno progutaju i ispolje u kasnijem životnom dobu, najčešće u formi anksioznosti.
Čini se da od naizgled ispravne postavke rodnih uloga roditelji često zalutaju u krajnost, pa tako od devojaka prave „tatine mezimice“, a od momaka „edipovce“ koji biraju partnerke po slici i prilici svoje majke
Ženska deca se od malih nogu tretiraju i oslovljavaju kao princeze i dame, potencira se nežnost, toplina, ženstvenost i umerenost. Devojčica treba da bude pristojna i kulturna, odmerena i otmena, poslušna i ne previše pričljiva. Kupuje joj se odeća u pastelnim bojama, prave joj se pletenice pred odlazak u školu i naglašavaju damski maniri.
S druge strane, dečacima je dozvoljeno da budu harambaše, da se ponašaju delimično obazrivo (samo onoliko koliko je društveno neophodno), a za svaki nepromišljeni potez pozvaće se na opravdanje kako je on „pravi nestašni dečak“. Sve to pod uslovom da ne pokazuje otvoreno svoje emocije jer „to nije muški“. U zrelijem dobu, od muškarca se očekuje da bude hiperracionalan, stamen, hrabar i odvažan, autoritativan i istrajan, a da se sa slabostima suočava u svoja četiri zida, kako ne bi urušio „savršenu“ sliku o sebi.
Na ovaj način ih navikavamo da budu društveno prihvatljivi, misleći da ih štitimo od mnogih neprijatnih okolnosti, ali ih zapravo tako sprečavamo da razviju nešto što će im i te kako biti od koristi, a to je emocionalna inteligencija. Iva Branković, porodična terapeutkinja, kaže kako dečake ne treba samo učiti da štite porodicu, već i da se porodica neguje iznutra, komunikacijom, bliskošću i razmenom emocija.
„I dečacima treba davati puno ljubavi i nežnosti. To često zaboravimo i previdimo jer u njima vidimo male muškarce i plašimo se da ih ne razmazimo. S druge strane, treba ih usmeravati tako da kanališu svoje nezadovoljstvo na konstruktivan način. Ne smemo da im tolerišemo agresivnost i bahato ponašanje. Takođe, omogućite im da se razvijaju u skladu sa svojom prirodom i interesovanjima, a ne u pravcu slike koju mama i tata imaju o tome kako treba da se ponaša njihov sin naslednik“, rekla je Iva.
Čini se da od naizgled ispravne postavke rodnih uloga roditelji često zalutaju u krajnost, pa tako od devojaka prave „tatine mezimice“, a od momaka „edipovce“ koji biraju partnerke po slici i prilici svoje majke. To dovodi do izazova koji se postavlja pred oba pola, a to je pronalaženje odgovarajuće pozicije u koordinatnom sistemu konfuzije.
„Sada imamo nežne muškarce koji brinu o svom izgledu i ne znaju da zamene sijalicu, ali i dalje očekuju od žene da pre svega bude supruga i majka. S druge strane, žene osvajaju finansijsku i svaku drugu nezavisnost, ali i dalje na nesvesnom nivou traže muškarca zaštitnika koji će o njima da brine“, istakla je Iva Branković u jednom od svojih izlaganja.
Floskule poput „ne plači, nisi devojčica“ ili „to je muškobanjasto, ti si ipak dama“ bude disfunkcionalnost u dečjem emocionalnom razvoju. Mnogi se osećaju loše jer saveti tog tipa nisu u skladu sa njihovom prirodom i strukturom ličnosti, ali se ne usuđuju da ustanu protiv takvih tvrdnji
Zato ne treba da nas iznenađuje što i najmoderniji roditelji vrlo često skliznu u tradicionalni obrazac i sina pripremaju da bude „pravi muškarac“, a devojku da bude „dama“, a ni sami više ne znaju šta to tačno znači.
PSIHOUGAO: Seksualno obrazovanje iliti zašto ćutanje nije rešenje
Uloga roditelja je izuzetno složena i podrazumeva veliku odgovornost na svim poljima istovremeno. Ako ste i vi roditelj, ili ćete to uskoro postati, postavite sebi tri pitanja: „Na koji TAČNO način želim da vaspitavam svoje dete?“, „Da li je to u skladu sa njegovom prirodom i strukturom ličnosti?“ i „Koliko sam u svemu tome vođen/a sopstvenim očekivanjima?“ Ono što takođe ne treba da zanemarite jeste i činjenica da vaše dete ne treba da bude žrtva društvenih očekivanja, već da odlučno krene u potragu za sopstvenom srećom.